Кафанска историја Београда

[JASON]

Драгослав Стојановић: Скадарлија.

Нисам случајно 5. феб. поставио слике Драгослава Стојановића. Тога дана (1890. г.) Д. С. је рођен. Но будући да је то остало непримећено, ред је да Читаоцу кажем неколико речи о њему.
Драгослав Стојановић, био је српски сликар, карикатуриста и новинар. Аутор је чувеног заглавља листа 'Ошишани јеж' - јежа који се гледа у огледалу. У међуратном периоду радио је у београдском листу 'Време' и предавао декоративно сликарство на Уметничкој школи у Београду. Након повратка из логора у Нирнбергу (1942), ради у листу 'Ново време'. 1945. године стрељали су га комунисти због плаката 'Мајко Србијо помози'. Окружни суд у Београду 2007. донео је Одлуку о његовој рехабилитацији.

[JASON]

Ресторан 'Колосеум', Теразије 40.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Riblji restoran "Bled" (uslikao Ratomir Mitrović), sedamdesetih.

Fotografija iz zbirke g.Miloša Jurišića, (via FB Crno-beli Beograd)



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Bašta hotela Moskva, oko 1970. godine.

Boris Belingar, (via FB Crno-beli Beograd)



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Милорад М. Петровић - Сељанчица: У мом Београду.
Скадарлија.


То је она улица, позната свима Београђанима, којa од Булевара - Опере - силази 'Бајлоновој Пивници'. Њој је старо право име 'Скадарска Улица', али су обешењаци, можда с правом звали 'Скадарска' улица. Од пре годину дана добила је ново име, 'Ружина' улица, које јој потпуно прилчи, али су јој обешењаци и то име докрстили – 'Ружна' улица. Има Ружиних улица у свима већим европским градовима, па зашто и такву једну 'Rosen Gasse' неби имао и Београд!
Скадарлија је једна крива и џомбава улица, којој калдрма није оправљана још од кнеза Милоша. Ја барем за ово 30 година, од кад познајем Скадарлију, не памтим, да сам у њој чуо калдрмџијски чекић. А не кријем, ја сам врло чест посетилац њен.
За чудо, да је та улица била увек примамљива за наш културно-књижевни и уметнички свет. Ту је н. пр. још пре 40 година живео и умро наш велики песник Ђура Јакшић. Он је становао ту негде око броја 12-14, испод некадашње кафане код 'Златног Бокала'. Та кафана код 'Златног Бокала' толико је била омиљена ноћницима, да су је они чак и опевали. И сад још по неки од старих цига, кад падне у дешперат запева негдашњу омиљену песму:

А у крчми код Златног бокала,
Разлежу се гласи од цимбала.
Момчадија, шалај тера кера.
Крчмарица млада не замера.

Вина амо крчмарице плава,
Из бурета на ком мачак спава,
Нек је старо ко мој чукундека,
А ватрено као твоја ћерка... и т. д.

Кажу, да је заиста постојао и тај мачак, који је заиста 'квартирио' на једном бурету, па онда да је до скоро живела та крчмарица плава, и онда ваљда је жива још, а можда ће баш читати ове редове та њена некад тако ватрена ћерка, која је тако силно заносила и бацала у севдах момчадију.
Златног бокала немамо више, али њега су заменила друга свратишта.
У Скадарлију је у своје време седео велики српски драмски уметник Тоша Јовановић, па онда Ђура Рајковић, стари Динуловић, Веља Миљковић, Саво Тодоровић, Раја Павловић - а њу још и сад непрестано не напуштају Милорад Гавриловић, Чича Илија Станојевић, Тодосићка, Х. Динић, и т. д.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Некад је на оном ћошку преко пута опере, где је сад пекарница била чувена 'Еснафска Кафана' - такође свратиште свију књижевника и уметника. Та кафана, од свог постанка, па док се није срушила, није се никад затварала. Радила је непрекидно и дан и ноћ. У њој си у свако доба и дана и ноћи могао наћи по 5 - 6 друштава 'веселе браће', који су сви имали посебне свираче и посебне музике. Једнима је свирала н. пр. 'плех музика' другима један само у кларинету, трећима некакав армуникаш, четвртом тамбураши, а тамо у ћошку седео је један и гудио уз гусле неколицини, певајући им 'Пивљанина Бају', док су они плакали, ни сами не знајући зашто. И они су се сви за дивно чудо сносили, нико никоме није замерао. Еснафска кафана била је капија за Скадарлију кроз коју се у њу улазило и из ње излазило.
Сад, кад улазимо у Скадарлију, прво наилазимо на кафану код 'Вука Караџића'. Фатално. Прва кафана крштена је именом оца српске књижевности. То је стара уџера, која је променила сијасет газда, и сад је држи некакав Ђока Стварно. Он у оскудицу речника, као и сви људи, који су мало у животу читали, и мало се дружили са писменим светом, уза сваку другу реч употребљава узречицу 'стварно'. То је за њега и питање и чуђење, и потврда, и онда су га због тога прозвали 'Ђока Стварно'. Та кафаница је за сад као нека фирма целе улице - фирма 'Rosen Gasse', јер ту је свртиште свију 'Rosengassovica'. Има и кујну, али је много папрена, ма да је паприка и сувише скупа. Има и пића, али он их због рекламе често и највише пије. Та је кафана уједно и представник садашње ратне ситуације, јер нема дана да 'Стварно и Стварновица' не приреде офанзиву. У њу не свраћају књижевници и уметници - управо, незнам ко свраћа.
Па онда долази кафана код 'Два јелена'. Њу као и раније држи Ћир Алекса. То је већ нешто друго. Ту се већ може видети по нешто од онога, што смо већ почели да заборављамо. То је отмена кафана где је све отмено, почевши од газде, па до Чича Милана оџачара, који кад седне за сто са белим као снег чаршавом, подметне новину под руку, - да не упрља сто. Али то већ није Стара Скадарлија. Корачамо, стопу по стопу у напредак у свачему, па ето, и наша се Стара Скадарлија кренула напред, - а и крајње је време.
Онда још имамо 'Три шешира'. - Ко не познаје Три Шешира? Ко није био у Београду, и ко није сишао у Скадарлију? Ту се некад замркавало и освањавало. То је било свратиште за 'после представе' - па до зоре. Мала ниска кафаница са неколико одељења, са авлијом, која је изигравала башту, и тротоаром, окићеним багремовима, била је увек препуна.
Сад су остали ту као највернији Чича Илија и Гавриловић. Бора Станковић је на ратној нози са кафеџијом Стојаном, а Стојан са свима нама. Нервоза - ратна нервоза.
То више нису стари 'Три Шешира', то више није ни 'један шешир', то је некаква шепа, која живи од старог имена.
Излазимо већ из Скадарлије. Ја сам по мало тужан због тога, што ме врло мало опомиње на она времена, кад сам улазећи у њу слушао крт глас неког задоцнелог сабрата под прозорима његове Дулчинеје:

Дико моја отвори шалоне,
Да ти бацим кроз пенџер бонбоне.

Беше!
Одох ја на Дорћол, да видим шта је од њега остало.     (јул 1917.)


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

Mlečni restoran u G.Milenka 50-ih. 

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

Reklama za kafanu Pivni izvor u Balkanskoj ulici.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Кафана 'Венеција'. - Није ми познато да ли се налазила у Београду; то остављам да  пресуде познаваоци београдских слика и прилика, али, признаћете, да Кафана 'Венеција' (консеквентно) оправдава своје име.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Kad smo kod Venecije ...

Kafana "Venecija" u Zemunu, razglednica iz 20-tih godina XX veka.

...висок водостај (и поплаве) река, "Венеција" на обали Дунава, фотографија Душка Богданова из 1981

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Enterijer nekadašnje kafane "Lion", 1965. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Осамдесетогодишњи г. Никола Нушић, брат од стрица Бен Акибе, у кафани 'Опленац' прича о старим београдским гурманима и пијаницама, 29. маја 1938. год.  (одломак из дуже приче).


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
- Старији сам од Бен Акибе, али сам решио да не умирем још бар двадесет година. Мој отац Гераси Нуша живео је 95, а деда Никола Котула 97 година. Право је да ја поживим 100 година. А после нек умре ко хоће...
- Идеш на онај свет блинд. Не знаш: имају ли тамо кафане, мезе, пиво. Или, ако већ и има нешто од бифеа, можда је толико скупо да ми стари пензионери не долазимо у обзир. Једино ако се са Светим Петром изведе нека спекулација са маркама. Сумњам, богами, да на оном свету нема филателиста. Их, шта их само од наших оде. Они мора да су пола раја претурили тражећи раритете и замењујући јевтине примерке са скупима...
- Небо ми је сведок, а и овај двојник Сиранов, да сам попио у свом животу више него што би могло стати у целу бару Венецију. Пио сам толико да сам неколико пута оболео. Морао сам да предузмем и неко лечење, па се упутих у бању Селтерс. Кажу да тамошња вода најбоље лечи. Али, кад дођох у Селтерс, нешто се у мени херојски пробуди против воде целог света, и ја тамо воду и не помирисах. Кунем се овим пићем да сам пио у Селтерсу по 20 шприцера свакога дана! Море, да је вода лековита, и богови на Олимпу направили би здрављак са шабезом и млеком…

_{Сећа се Нуша Стевана Сремца, свог доброг старог друга, који је портретисао у 'Ћир Герасу' његовог оца, Гераси Нушу. Сећа се Јанка Веселиновића, Густава Матоша, Брзака (Драгомир) и осталих славних кафанских асова предратног Београда. Међу њима заузимао је почасно место рођени брат Бранислава Нушића Леонида, чувен због пића, јела и сукања.}

- Био је тај Леонида сув као сарага, али нико у Београду није могао да поједе толико као он. Пре четрдесетак година једини је Андра Книћанин оспоравао Леониди ово првенство. Андра је био три пута тежи од Леониде. и једном је Леониду натерао да се у 'Краљевој пивници' састану пред жиријем и огледају ко ће више појести и попити. Карло Пероло је држао пивару, и он је пред ове необичне госте донео јеловник. Карта је била велика. На сто је положена опклада: 25 дуката. Такмичари су почели да једу с врха карте па све наниже. Книћанин је убрзо почео да подригује, а Леонида је само подвикнуо: 'Спреми, газда, доста бифтека, цркох од глади!' Кад су са јеловннка појели сва јела, одозго на доле, пало је наређење да келнери почну доносити јела са ове карте одоздо на горе… Леонкда је појео 25 бифтека и сав се тресао од смеха. Книћанин није могао да издржи. Код трећег јела са јеловника одоздо на горе он се затетурао и... зна се... Леонида да пукне од смеха. Он је дозвао Карла Перола и рекао му: 'Газда, још само два омлета: један за господина, а други за мене!' Али Книћанину више није било до омлета. Изгубио опкладу, а остала реч: 'Све Андра поједе, само онај омлет на крају није могао'. - Пије се и сад у Београду, није да се не пије, али нема више оног класичног ждерања и пијења.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
- Сећам се, пре неких педесет године једне недеље у пролеће. Нашло се наше друштво код кафане 'Скупштине', близу Вознесенске цркве. Брзак и Никица Герман били су коловође. Због неке свечаности свима се затекли цилиндри на глави. А улице пуне света. Брзак нашао неке сакаџије, закупио све њихове саке и наредио нам: овако у паради, са цилиндрнма, да пођемо кроз цео Београд са сакама. И тако било. Кренули смо кроз центар према Калемегдану. Хтели смо да се, на крају, проведемо у најлепшим каванама, одмах до Калемегдана. Ех, што је то била поворка!.. Хиљаде људи ишле су за нама, 'сакаџијама' у цилиндрима. Искупио се свет као на чудо. Пала успут и песма, и говори. Наставили смо са пићем, тамо на Калемегдану. Добро пиће, рај. Знам од њега нас није сутрадан заболела глава... А то је главно. Ове догађаје сматрам за светле историјске тренутке...

_{Сећа се Нуша својих старих другова који се одавно смирише на гробљу и, пребирући по успоменама, застаде код Мише Молера.}

- Ех, био је то најславнији пијаница у старом Београду. Само да се мало разгреје, увече, пио би по 20 'љутих', па онда тек прелазио на пиће. Становао је на 'Шанцу' а највише је пио код 'Тиролца'. Увек је у пијанку ишао са цилиндром.

_{Нуша неуморно прича. Износи нам и једну фамилијарну анегдоту, чији је јунак нико други него - Леон Гамбета! Зна се да је славни француски државник посетио једном у Београду деду Николе Нушића, Николу Котулу и ево шта је о тој посети сачувано у предању Нушићеве породице.}

- Почетком друге половине деветнаестог века Француска је снабдевала Србију сољу. Пошто је наступно спор по највишем налогу морао је Леон Гамбета, на пролазу из Атине, да сврати у Београд, како би са Кнез Михаилом уредио ствар. Кнез је наименовао Котулу за шефа ове комисије, и тако је Гамбета дошао у додир са нашим дедом. Котула је успео да изглади спор, и Гамбета га је свечано посетио. Послужили су га слатком из доста великог суда, и Гамбета, верујући да мора све појести што су изнели пред њега, толико је слатка јео да му се, на пола чиније, већ смучило. 'Опростит господине, немојте ми замерити, али ја заиста више не могу', рекао је француски државник Котули.    – прибележио Анте Матекало, истраживач листа 'Време'.

[JASON]

Радојка и Тине у 'Златар Планини' (1940).


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Кафана 'Зелени венац'.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Кафана је отворена 1840. године, а отворила ју је Немица Софија Херман. Она је стигла у Београд са троје деце и желела је да отвори радњу за продају шешира. Пошто је продаја ишла слабо, отворила је кафану и назвала је Зелени венац. Око целе кафане било је пуно зеленила, а на табли је био нацртан зелени венац, па је отада и овај део града назван Зелени венац. Кафану је после преузео слепи Јеремија Обрадовић Караџић, први српски колпортер. После пар година кафану је преузео Јован Маричић, затим Стојан Величковић, Рада Дражић итд. Кафана је имала 10 соба за преноћиште, 3 дућана и подрум. Зграда је срушена 1960. године

[JASON]

Кафана код 'Три шешира' у Београду. Фото: Владимир Р. Ђорђевић, око 1930.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Đurđevdanski Pečelbari pred kafanom "Albanija"krajem 20 ih godina XX veka

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]