JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Posts: 9 135
|
 |
« Reply #711 on: July 24, 2022, 04:20:16 pm » |
|
Старе београдске гостионице
Данас ћемо прошетати кроз три улице старога Београда и посетићемо три гостионице које данас више не постоје. И у свима ћемо наћи неке занимљиве појединости, које јасно илуструју оно време у које су некада живели стари Београђани. Прво ћемо навратити у једну од наших најстаријих гостионица, у којој су се пре осамдесет година одржавале седнице Народне Скупштине. То је била Велика пивара.
Ову историску зграду, која је била приземна и од тврдог материјала, сазидала је Кнегиња Љубица још 1840. године. Оно место на коме је била сазидана ова зграда, тада је била пуста пољана, мало више удаљена од ондашњег Београда. Доцније, насељем овога краја, када су тек стваране нове улице, Велика пивара нашла се једнога дана у новоствореној улици, која је добила назив Пиварска улица, а доцније Босанска, и такво име носила је дуги низ година. Тај назив замењен је новим именом, и то именом једног великог и познатог пријатеља српског народа, кога су наши војници у Африци прозвали 'Српском мајком'. То је звучно и лепо име адмирала Гепарта, који је умро пре годину дана и кога су ожалили не само они који су га лично познавали, већ и цео српски народ.
Велика пивара имала је пространу салу, у којој су некад биле приређиване велике забаве, свадбени ручкови и игранке. А нису изостајале ни преставе дилетантског позоришта, које је по каткад посећивао и Кнез Михаило.
У тој пространој сали одржане су седнице Свето-Андрејске народне скупштине, почевши од 11. новембра 1858. до јануара 1859. године.
Први закупац Велике пиваре био је Риста Париповић-Рудничанин. Кад је Тома Вучић-Перишић, у познатој, Вучићевој буни 1842. године, допро са својом војском до Врачарског поља, онда је Риста Париповић слао својим земљацима Вучићевим војницима, пиво у бурадима као напојницу.
У Великој пивари некада је била смештена прва основана Официрска задруга, са својом продавницом, радионицама и магацинима. Стари Београђани који се још налазе у животу, радо се сећају онога старог доброг времена, када су се проводили у сали Велике пиваре и пространоме врту, слушајући војну 'банду' кад 'грува' нове српске маршеве и разна потпурија од Чижека, Јенка и других наших старих композитора…
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Гостионица 'Босна' на Сави
Доле на Сави, преко пута палате Београдске задруге, у Карађорђевој улици бр. 48, некада је постојала чувена трговачка гостионица 'Босна' која је била сазидана на два спрата и која је срушена пре двадесет и неколико година. Данас, на том месту на коме је била гостионица, подигнут је општински сквер.
Још од пре пола столећа, гостионица 'Босна' која је носила име наше лепе и старе покрајине, била је врло важан трговачки центар, где су се скупљали наши највећи извозници. Ту су се водили трговачки разговори од највећег значаја и закључивали велики послови не само за шљиве, храну и других земљорадничких производа, већ и за друге продукте, па, богами, и за хартије од вредности и разне монете.
Због таквих сретних околности доле на Сави, где је цветала наша извозна трговина, поникла је мисао код наших највећих трговаца, да би требало баш у томе крају наше престонице основати и отворити берзу за робу, хартије од вредности и за разне монете. А у то доба већ је постојао и закон о оснивању Београдске берзе, који је донесен још 3. новембра 1886. године. А мисао о берзи остварена је тек после осам година од доношења тога закона.
И тако је на дан 1. јануара 1895. године отворена и на свечан начин освећена Београдска берза, у нарочито удешеној и пространој сали, на првоме спрату гостионице 'Босна' на Сави. Црквени обред извршио је митрополит Михаило, уз чинодејствовање свештенства и ђакона, који је благословио будући рад Београдске берзе, на срећу наше трговине, економског јачања и народне привреде. И већ сутра дан, 2. јануара отпочели су се одржавати редовни берзански састанци, сваког радног дана сем суботе, и то за ефектно и валутно – девизно тржиште од 11 до 11.45 часова пре подне, а за продукте од 11.45 до 12.30 часова по подне.
Приликом освећења берзе претседник Димитрије Стаменковић, трговац, одржао је пригодан говор у коме је изнео сву корист овакве установе у нашој земљи.
Истога дана кад је отворена Београдска берза, писац ових редова, био је срећан да као Управник отвори прву поштанско-телеграфску станицу у истоме хотелу, која је била смештена до саме берзанске сале, и која је носила назив 'Београд-Берза'.
Само једно прозорче делило је берзанску салу од телеграфа и на тај начин одржавана је непосредна и најбржа веза између берзе и телеграфа. А берзи је телеграф и брз саобраћај од највеће важности.
Још првога дана берзанског рада, министар народне привреде, у чији је ресор долазио и телеграф, прогласио је берзанске депеше за полу-хитне. Берзански телеграми имали су првенство над обичним приватним телеграмима без икакве нарочите таксе.
И тако су од 2. јануара 1895. године, после сваког берзанског састанка, почеле да лете депеше из телеграфа Београд-Берза, свима станицама у Србији, у којома се јављао курс Београдске берзе за тај дан.
Једно још могли бисмо рећи овом приликом: Међу првим посредницима и оснивачима Београдске берзе, био је Милан Ст. Јевтић, који је провео у служби ове берзе од првога дана њенога рада – од 2. јануара 1895. до 1924. године, све до своје смрти. За његов исправан и дугогодишњи рад, управа Београдске берзе достојно се одужила породици пок. Милана Ст. Јевтића.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Кафана 'Два бела голуба'
Тамо, на углу улице Хиландарске и Жоржа Клемансоа, где се данас онако гордо уздиже велика и угледна палата 'Занатски дом' – некада је била једна старинска зграда на спрату, од мешовитог материјала, која је имала надстрешницу на дрвеним стубовима између приземља и спрата. То је била кафана, позната под именом 'Два бела голуба', која је била својима газда Јове Кујунџића-Ваљевца, терзије по занату и београдског трговца.
Газда Јова Кујунџић који је своју кафану другима издавао под кирију, у своје време био је чувен терзија и трговац, и радње су му ишле врло добро. Није био тврдица. Шта више потпомагао је сиротињу и чинио богоугодна дела. Њега најбоље карактеришу ова два позната случаја, која су се догодила у Врњачкој бањи, још пре седамдесет година, када је ова чувена бања са своје лековитости, била је тек у првом стадијуму свога развића и још неуређена.
У то време, дакле, нашао се газда Јова са женом Љубицом на лечењу у Врњачкој бањи. После трогодишње посете ове бање и лечења у њој, газда Јова и његова жена потпуно су се излечили. Због тога је желео да се на неки начин одужи овој лековитој бањи и да своју благодарност за исцељење манифестује на неки видан начин. И онда је донео одлуку да учини ово двоје: да помогне сиротињу која долази у Врњачку бању ради лечења и да учини једно богоугодно дело.
И одиста, пре него што је отпутовао из Врњаца, направио је о свом трошку једну скромну зграду од дасака са неколико одељења, у којој ће бесплатно становати за време лечења они сиромашни болесници, који нису у стању да плаћају стан.
Даље, о свом трошку направио је леп иконостас у Врњачкој цркви.
После смрти газда Јовине и жене му Љувице, ово имање наследили су два њихова сина:
Један је Др. Воја Кујунџић, познати београдски лекар, начелник Министарства народног здравља у пензији, дугогодишњи борац за спаљивање мртваца и претседник београдског друштва 'Огањ', који је најзад, доживео да види остварену своју замисао. Други син газда Јовин био је, покојни Љуба Кујунџић, бив. судија београског окр. суда. - Написао: Дим. Ц. Ђорђевић, 1940. године.
|
