(6) Хаџи-Проданова буна 1814.I
Хаџи- Проданова буна је била српска побуна из 1814. године. Избила изненада и без претходне припреме у пожешкој нахији као реакција на репресивнe мерe и наметe које су Турци спроводили након пропасти Првог устанка. Повод је био сукоб Срба и Турака код манастира Трнаве, који су започели трнавски игуман Пајсије и Мијаило, брат Хаџи- Проданов. Милош Обреновић, одбио је понуђено вођство, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно годишње доба. Везиру Сулејман-паши, међутим, понудио је помоћ за гушење буне, уз обећање да ће свакоме учеснику који се преда бити опроштено, изузев Хаџи-Продану и његовој браћи. Заједно са рудничким муселимом Ашим-бегом, Милош је угушио буну, уз већи отпор у крагујевачкој нахији. После сукоба код Кнића, где су устаници извојевали победу, али се потом разишли кућама, хаџи Продан је пребегао у Аустрију. Везирово обећање дато Милошу Обреновићу није поштовано. Из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у синџирима одведено у Београд где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије.
II
Хаџи-Продан Глигоријевић био је војвода из Првог српског устанка. Родио се око 1760 године у селу Неваде код Такова у породици Глигорија, мутавџије (На саслушању од 8/20 октобра 1814, у Земуну, Хаџи-Продан је изјавио да има 34 године, да је рођен у Сеници, да је ожењен и отац двоје мушке и двоје женске деце.). Био је угледан трговац с великим имањем. Према очевом занимању најпре се презивао Мутавџић, а касније је узео презиме Глигоријевић. Хаџијом су га звали пошто је био у Јерусалиму на поклоњење највећој светињи хришћанства - Христовом гробу. То име је, дакле, стекао још пре него што се је умешао у народне послове.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Године 1804, Хаџи-Продан се измакне између Турака и, оставивши породицу, пребегне са своја два брата међу Србе устанике. Убрзо после тога, кроз Сеницу прође идући у Босну ћехаја босанскога везира. Чувши да је хаџија с браћом утекао међу устанике, одведе у ропство његову и брата му Мијаила жену и децу, да тим казни њих двојицу као турске издајнике. Али Хаџи- Мустај-бег Чавић, сеничанин, велики пријатељ Проданов, измоли то робље од ћехаје, и све тајно испрати Хаџи-Продану и његовом брату.
1806. године, Хаџи-Продан учествује и истиче се у биткама код Сенице, Нове Вароши, Пријепоља, Бијелог Поља и Суводола (1809). Радећи својски са својом браћом, а знајући сва места у крају, хаџија се толико показао да га је већ године 1806 Карађорђе поставио војводом над једном кнежинином у Старом Влаху (Кнежина се турски звала даик-кол, од села Даика поред Ивањице). Када је Карађорђе 1809 ударио на Сеницу, изиђе прилика да Продан врати добро за добро бегу Чавићу: Српска војска била је заробила Чавићева сина и снаху а Продан их измоли од Карађорђа, и пошаље здраве и читаве њиховој кући.
Док се Карађорђе бавио на Сеници, дође му чувени Гаврило Шибалија, с три стотине друга, и с писмом од владике црногорског Петра I, којим му честита напредовање. Желећи сједињење с устаницима, Васојевићи га позову да их прихвати под своју руку. Карађорђе отпоручи владици да је већ
мост готов с Дунава на море, само да и он припомаже са својим Црногорцима, а међу Васојевиће пошаље Анту Симоновића и Раку Левајца, као старешине, и одреди Хаџи-Продана са 700 војника да их спроведе до у Васојевиће. Ову експедицију Продан је тако несмотрено извршио пошавши с људима без хране, да су се сви морали вратити, и тако је цела та мисао остала као лепа празна жеља.
Иако се у бојевима одликовао, Продан је имао честих свађа, нарочито с кнезом Максимом па је најпосле стављен под власт војводе Аврама Лукића. Као војвода даићске кнежине, Продан је у селу Рашчићу, у врх Драгачева, код пећине Шљепаје, био начинио дворе, а у пећини је имао црквицу где се молио Богу, и где је мислио да се склони, ако дође до невоље.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Несрећне 1813 године, он се одиста и склони у ту пећину, па нити је хтео куда бежати, нити се Турцима предавати. И он је хтео прећи са Карађорђем у Аустрију, али кад је видео да је већ доцкан и да је Србија у рукама Турака, он се повуче са две-три хиљаде људи у Мучањ, где се борио против Турака, нарочито против Адем-паше, још читавих месец дана. Али кметови из околних села, а нарочито Аврам Лукић, склоне га да се преда, и да поштеди села и народ од турске освете. Кад је најзад видео да се више држати не може, он објави својим људима да се решио на предају, и изабравши шесторицу другова, дигне се с њима у Чачак ћехаји босанског везира, који је тамо био с још две паше, изађе пред њих, преда им оружје; ови га лепо приме а заостали четници у Мучњу, када су чули како је Хаџи-Продан добро прошао, разиђу се кућама.
Турци одведу Хаџи-Продана у Београд великом везиру, који да опроштај њему и народу у Староме Влаху и врати га тамо с Адем-пашом да покупе оружје. После помирења Хаџи-Продан, презајући од Адем-паше и од Турака с којима је највише ратовао, изради од Сулејман-паше бурунтију да се може населити у манастиру Трнави код Чачка. Латиф-ага, чачански муселим, узме га к себи за саветника да му помаже у отправљању нахијских послова. Пошто се тако преда и намести уз Латифа, Продан и своју породицу дигне из Шљепаје и премести је у манастир Трнаву под Јелицом.
У манастиру Трнави, у то време, био је игуман Пајсије Ристовић, а ту је боравио и Проданов брат Мијаило. Многи Срби, међутим, још од 1813, не желећи се предавати Турцима, одметали су се у гору. Таких одметника било је више чета. Они су тумарали по гори, а са својим рођацима виђали се и разговарали. Ови су одметници смишљали да се опет дижу на Турке, само нису нигде знали човека који би могао бити вођа и главар таквом великом послу.
Те године (1814) удари куга у Србију, па дође и у Чачак. Чачани прсну куд који а Латиф, са својим момцима и силним благом, избегне у манастир Трнаву да се уклони од помора.
У јесен око Крстовдана 1814, Латиф-ага, знајући за хајдучке чете, које су се још више осилиле уз помор од кога се народ узнемирио, зовне к себи Аврама Лукића, Ђорђа Протића Гучанина, и Хаџи-Продана, па изиђе у нахију, да мало народ умири, а одметничке чете да растера, или да побије ако може. Изишавши тако из Чачка, Латиф дође у село Лазац, и ту падне на конак код Милована Миладиновића.
И док су се они на путу боравили, Мијаило, брат Хаџи-Проданов, и Пајсије игуман манастира Трнаве, ухвате Латиф-агине момке, вежу их, па њихове ствари и новац разграбе.
Чим су ову похару извршили они ноћу пошаљу човека (био је то Борисав Палалић из села Атенице) да о томе извести Хаџи-Продана, како би Турцима умакао, а Милошу Обреновићу пошаљу попа Радована Вујовића из Трнаве, да га позове да устане на оружје и да се стави на чело новога покрета (Толико су били обузети идејом устанка, припремљени разним гласовима који су још од лета кружили о непријатељству између хришћанских сила и Порте и наводном појавом Карађорђа на српској граници.).
Хаџи-Продан, извештен о догађају у Трнави, искраде се од Латиф-аге и похита манастиру, где затече осморицу везаних Турака и око њих две стотине људи који су тражили да се Турци исеку. Продан одмах ослободи Турке, али им није могао вратити оно што је било разграбљено. Ослобођени Турци при одласку у очи су му рекли:
Хаџија, ово се није догодило без твог знања.Међутим зло се поправити није могло. Народ се скупљао и Хаџи-Продан, хтео не хтео обрете се четовођом. Латиф-ага, сутра дан још није ништа знао о послу у Трнави, него оде у манастир Жичу. Ту дозна шта се десило с његовим људима и да Хаџи-Продан око себе окупља момке. Преплашен, јер је знао расположење народа, муселим похита у Карановац да се, према потреби, тамо затвори и брани, и распише околним турским старешинама за догађај у Трнави а великом везиру у Битољу јави да пошаље војску, јер су се Срби поново дигли на оружје. Турске породице из Чачка, Карановца и Трстеника, препадну се овог гласа, дигну се без оклевања и похитају у Лесковац и Ниш. Неки Срби из Груже, који су се непрестано склањали од Турака још од пада Србије, чим дознају за ово бегство, пређу преко Мораве и, одмах се даду за Турцима, стигну их у селу Лопашу иза Трстеника, неке потуку а остале принуде да се на веру предају. Пошто су их добро опљачкали, пусте их даље. Међу овим нападачима главни су били Станко Миљчевић, капетан под Карађорђем, Тома Вучић-Перишић и Петар Туцаковић.
Када је поп Радован Вујовић донео Милошу поруку Хаџи-Проданова брата Мијаила и игумана Пајсија, Милош му одрешито одговори да у њихово друштво не пристаје и да буна, у ово време, може стати народ само нових жртава и нових беда и зато им је саветовао да гледају како знају да се смире и народ не губе. Затим Милош извести Сулејман-пашу, а сам оде Ашим-бегу, муселиму рудничке нахије, који га је, извештен о догађајима у Трнави, био позвао на разговор. Милош, пошто је уверио муселима да нико из нахије рудничке није умешан у овај посао, договори се с њим да скупе кметове, пандуре и одабраније људе и да се с нешто муселимових људи крену против Хаџи-Продана и његовог друштва. Милош је мислио да је најбоље што пре угушити буну и не дочекати Турску војску коју би Сулејман-паша послао. Том се приликом Милош побратими с Ашим-бегом, што је значило да су прилике биле тешке и неодређене и да се свако обезбеђивао од опасности.
У то време стигне већ Милошу и порука од Сулејман-паше. Везир му је препоручивао да се постара свакојако буну да утиша, уверавајући га да ће свакоме кога он преда бити опроштено, изузев Хаџи-Продана и његову браћу. Стишавање буне поверено Милошу било је и ствар поверења од стране Сулејман-пашине и ствар надлежности Милошеве, јер је он био обор-кнез над нахијом рудничком, крагујевачком и пожешком.
Из Београда на устанике крене везиров Ћаја-паша по имену Ибшир а из Чачка Ашин-бег пошаље Милоша и Ћор-Зуку с војском у Небојш планину где се Хаџи-Продан из манастира Трнаве повукао са својом дружином.
...