JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
 Offline
Gender: 
Posts: 6 770
|
 |
« Reply #120 on: August 21, 2022, 10:13:38 am » |
|
Карађорђев парк 29. јула 1923. године. Откривање Споменика Трећепозивницима.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Почетком децембра 1914. године, после борбе на 'Варовницама' која је заједно са битком на Космају донела слом аустријске новембарске офанзиве и помогла да се непријатељ истера из земље и Београд ослободи, трећи позив Cедмога пеш. пука заузео је положаје у Великом Селу и на Великом Врачару, где се почео утврђивати. Тада се, још под свежим утисцима борбе и неослабљеним сећањем на другове који су у њој пали, јавила мисао да се изгинулим друговима са Варовница подигне споменик. Иницијативом неколицине Београђана, нарочито заузимањем тадашњег команданта другог батаљона мајора г. Димитрија Ракетића, приступи се остварењу те идеје. Резервни наредник г. Драг. Глишић, академски сликар, дао је нацрт за споменик. Вајар г. Стаменко Ђурђевић направио је модел у гипсу. Војници тесачи отпочели су онда израду споменика у камену.
На изради се радило неколико месеци, увек под непријатељском ватром. Таман је споменик требао да буде завршен и постављен, а дошла је нова непријатељска офанзива 1915. Гранате и шрапнели засули су сав простор око споменика који је рађен на отвореном пољу у каменорезачкој радионици пред Новим Гробљем. Иза те паклене ватре којом је започела Макензенова офанзива непријатељ, надмоћнији, поче се пребацивати на нашу територију, и терћепозивци не само што нису имали времена да заврше своје дело, него нису имали ни толико времена колико је потребно да се споменик закопа, сакрије. Они се, дакле, повукоше, а споменик оста непријатељу.
Ипак, он оста сачуван. Непријатељи га у почетку оставише због тога шо им један од каменорезаца, Антон Филип, саопшти да је споменик намењен борцима изгинулим у бугарском рату. Доцније међутим, непријатељи се предомислише. Споменик их је некако и сувише подсећао на неумрлог нашег трећепозивца Краља Петра Ослободиоца, да би га даље оставили у Београду. Због тога, по наредби аустријског ђенералштаба, споменик буде пренесен у Беч и постављен у једном бечком парку. Ту га 1918. године пронађе једна српска комисија, а Министарство Војно се заузе и пренесе га поново у Београд.
Споменик израђен од тврдог џепског гранита, освећен је и откривен 29. јула 1923. год. Он приказује трећепозивца са руком на срцу, томе срцу које је било тврђе од камена од кога је изрезан споменик – према непријатељу, и пуно благости, љубави, доброте, самопрегоревања наших старих војника – према отаџбини. И цео израз тога трећепозивца као да би хтео да каже: 'Дао сам што сам могао и имао да дам'.
Што ово дело започето у најтежим данима није пропало, и што ће остати да подсећа потомке на пример трећепозивца и на то како се служи отаџбини, има се захвалити: г. Грубићу, индустријалцу, резервном капетану, г. Веси Јовановићу, учитељу, резервном капетану друге класе, г. Стаменку Ђурђевићу, вајару, г. Драгомиру Глишићу, академском сликару, резервном нареднику, чича Котелу, каменорессцу, Антону Филипу, каменоресцу, Милану Стојковићу, каплару тесачу, Драгутину Наузеру, редову тесачу и Љуби Ивановићу, земљораднику из Раниловића, каплару трећепозивцу, који је стајао као модел.
|
