Српске буне
JASON:
Српске буне
-Чудно чудо што су се Срби дигли на још један устанак! Па они тешко да су друго шта знали до да се буне! (Иван Ивановић, писац)
-Устанак? Запамти , синко, то су о п а с н е с т в а р и! (Коста Миловановић, вођа Топличког устанка 1917.)
Од Кочине крајине до Топличког устанка - свега 50. Толико сам успео да попишем. Верујем, међутим, да постоје и бројни незнани немири о којима Историја није писала и који су су или сасвим заборављени или постоје тек као нејасно сећање код локалног становништва.
(1) Кочина крајина 1788. (2) Кара Ђорђев рат 1804. (3) Тицанова буна) (4) Прва машићка (Јанчићева буна) 1809. (5) Власотиначки устанак Илије Стреље 1809. (6) Хаџи-Проданова буна 1814. (7) Милошева буна 1815. (8) Буна у Београдској нахији (Симина буна) 1817. (9) Демир - Мићићева буна 1819. (10) Абдулина буна 1821. (11) Власотиначки устанак 1821. (12) Ђакова буна 1825. (13) Чарапићева буна 1826. (14) Друга машићка буна 1834. (15) Поп-Јовичинa буна 1834. (16) Кнез Милетина буна 1835. (17) Пиротска буна 1836. (18) Нишки устанак (Бојаџиска буна) 1841. (19) Пиротски устанак 1841.(20) Вучићева буна 1842. (21) Катанска буна 1844. (22) Рајовићева буна 1844. (23) Револуција у Војводини 1848. (24) Буна у Дробњацима 1855. (25) Тенкина завера 1857. (26) Устанак Луке Вукаловића 1858. (27 ) Костајничка буна 1858. (28) Протина буна 1858. (29) Посавско-требавска буна (30) Власотиначка буна 1860. (31) Устанак у Боки и Кривишијама 1869. (32) Побуна у Зовином долу и Лукавици 1874. (33) Бабинска буна 1875. (34) Невесињска пушка 1875. (35) Јаворска буна 1876. (36) Раоничка буна ? (37) Власотиначка буна 1877. (38) Тополска буна 1877. (39) Кумановски устанак 1878. (40) Устанак у Кривошијама 1881. (41) Брсјачка буна 1881. (42) Тимочка буна 1883. (43) Буна у селу Гријану 1883. (44) Буна у Гамзиграду 1883. (45) Горачићка буна 1893. (46) Мајски преврат 1903. (47) Нишка официрска контразавера 1904. (48) Подофицирска контразавера у Крагујевцу 1906. (49) Сарајевски атентат 1914. (50) Топлички устанак 1917.
JASON:
(1) Кочина крајина је био назив за централни део данашње Србије који су привремено од Отоманског царства ослободили српски фрајкори (добровољачки одреди) уз помоћ Аустрије током Аустријско-турског рата 1788-1791, али и за устанак Срба од фебруара 1788 - 7. септембар 1788.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
сл.1. Кочина крајина
1781. аустријски цар Јозеф II Хабзбуршки и руска царица Катарина Велика су у тајном савезу против Турске. Аустријанци шаљу неколико мисија у Србију ради прикупљања података и придобијања становништва, посебно кнежева, свештеника и трговаца. Године 1787. Турска објављује рат Русији. Аустрија још није спремна за рат, али покушава да искористи ситуацију. План је био да се пограничне тврђаве заузму на препад уз помоћ месних Срба. У децембру пропада покушај отварања београдских капија. Од многих избеглих Срба стварају се фрајкори. У јануару 1788. је изведен још један неуспешан покушај.
9. фебруара 1788. објављен је рат, али је ефекат изненађења изостао и заузета је само Ада Кале. Аустријанци не желе устанак у Србији, а фрајкоре не сматрају за самосталне јединице, али како им војска није била спремна дешава се управо супротно – приморани су да им фрајкори воде скоро све операције и подбуњују становништво на устанак. Главни аустријски циљ је Београд који хоће да заузму отсецањем и исцрпљивањем – затворити путеве за појачања од Шапца и Пожаревца. Одред Коче Анђелковића (од 400 до 500 људи) прелази на дан објаве рата из Баната у Србију са задатком да пресече цариградски друм. За две недеље узима Пожаревац и Коларе, а због побуна и опасности Турци беже и из Паланке, Баточине и Багрдана у које Коча улази без отпора. Аустријска војска остаје неактивна (ишчекују да руске победе вежу турску главнину), па се Коча повлачи у Банат.
Коча Анђелковић се враћа у марту 1788. са 1.500 људи. Разбија три турске војске које покушавају да учине пут проходним. За успешно ратовање и потпуно прекидање везе између Ниша и Београда, аустријски цар Јосиф II доделио је Кочи чин капетана и одликовао га златном медаљом за храброст. И поред појачања које доводи Јован Брановачки, Турци са надмоћним снагама разбијају блокаду у априлу, а Коча се повлачи у манастир Драчу код Крагујевца. Нови напади на конвоје не успевају јер су Турци појачали снаге у Ћуприји и Јагодини.
У априлу 1788. у Србију прелази и фрајкор под мајором Михаилом Михаљевићем који истог месеца осваја уз помоћ регуларне аустријске војске Шабац, а у јуну успева да освоји и Ваљево. Са Михаљевићем је и бачки епископ Јован Јовановић који позива на устанак.
У јуну Турци враћају Пожаревац, а у јулу се Коча под борбом пребацује у Банат; Хасан-паша у августу прелази у Банат и побеђује граничарске јединице и заузима Дунав целом дужином почев од Панчева, а на северу скроз до Мехадије. Коча је тада је ушао у састав српско-банатског фрајкора и као командир чете наставио ратовање, где је у сукобу код Брзаске 7. септембра 1788. био заробљен од Турака. Одведен је у Текију и тамо страшно мучен и на крају набијен на колац у страшним мукама издахнуо, заједно са тридесет својих сабораца.
Аустријске снаге биле су развучене по целом ратишту и остајале су неактивне. Са почетком рата упућен је проглас и муслиманском становништву да остане мирно, обећавајући да ће бити равноправно са осталим поданицима, посебно у верским питањима. Корпус под Лихтенштајном (потом под Лаудоном) у Босни је успео да за четири месеца заузме само Дрежник, огорчено брањенуДубицу и Нови. Рат је стао преко зиме.
1789. Лаудон је успео само да заузме Бербир (Градишку). У августу преузима врховну команду и потискује Турке из Баната и у септембру опкољава Београд који му се предаје (уз слободан пролаз за посаду) 9. октобра. Затим су заузети Смедерево, Пожаревац и Кладово са већим делом северне Србије до Студенице и Крушевца. Терет рата поново преузимају фрајкори мајора Михаила Михаљевића.
1790. умире Јозеф II. Заузет је Цетинград. 1791. Аустријанци су приморани на повлачење преко Дунава и Саве. Њима су се придружиле хиљаде српских породица које су, због подршке Хабзбурговцима, страховале од отоманске освете. Устанак такође укључени јунака српске револуције Карађорђа Петровића, који је био уАустријска војска у то време [4] одмазду Турака у почетку устанка утицао. српску одлучност да се ослободе од Турака, 15 година касније, за време српске револуције.
Миром у Свиштову Леополд II Хабзбуршки се задовољио Цетинградом, Дрежником и уским појасом земљишта у Крајини (Лапац и Срб). Гарантује се општа амнестија устаницима. Фрајкори се распуштају, а многи Срби, разочарани Аустријом, чак се и враћају у Србију. Султан Селим III (од1789.) забрањује повратак јаничара у Смедеревски санџак.
Ко је био капетан Коча Анђелковић, по чијем је имену овај крај и читав тај устанак - народ назвао Кочина крајина?
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
сл.2. Капетан Коча Анђелковић
Рођен је око 1755. године у моравском селу Пањевцу (данас Кочино Село), у које се његов отац, Анђелко Петровић, доселио бежећи пред турским зулумом из Призренског пашалука. Кочино право име било је Корун, а на неким документима се потписивао као Коста.
Био је трговац стоком, имућан човек, при трговини је често прелазио из Београдског пашалука у Аустрију. Пола године пред избијање рата пребегао је с породицом у Ковин на Дунаву. У Аустрији се у то време стварају српски добровољачки одреди, фрајкори под командом мајора Михаљевића. Пред почетак рата ступио са братом Петром у добровољце у чети Радича Петровића где су учествовали у обе припремане аустријске експедиције против Београда (1787. и 1788.).
Објавом рата Аустрије Турској, 9. фебруара 1788. године, царском прокламацијом, позива се српски народ на борбу против Турака. По објави рата Коча прелази у Србију и, као главни организатор, покреће српски народ на побуну уз помоћ јагодинског проте Јована Миловића. Покупио је нешто добровољаца, чији се број стално увећавао и с њима водио четничке борбе против Турака, већином у Поморављу. Организовао је чете јагодинске, крагујевачке и смедеревске нахије.
Успешне акције на српској територији устаници су имали заузимањем Пожаревца,ослобађањем Хасан-пашине Паланке, Баточине, Багрдана и Крагујевца. Кочин одред је убрзо нарастао до 500 бораца, а његове акције су биле усмерене на ометање пролаза Цариградским друмом.
Познато је да је извршио три велика препада на турске транспорте у Багрданском теснацу у марту и априлу 1788. Код Багрдана, 7. и 14. марта исте године, потучени су турски одреди што је за последицу имало повећање броја Кочиних устаника на 1500 људи. Устаници од 17. марта безуспешно опседају Јагодину током три дана, а одатле су били принуђени на повлачење у манастир Јошаницу, где се налазило седиште главног логора Кочиних добровољаца. Кочин брат Петар дејствовао је у исто време на десној обали реке Мораве, а седиште војног логора му је било у манастиру Раваници.
Осим њега у овом рату су се истакли као његови саборци капетан Радич Петровић из Сиоковца, капетан Марјан Јовановић из Ланишта, Станко Арамбашић, Јован Новаковић, Живко Миленковић и други.
JASON:
(6) Хаџи-Проданова буна 1814.
I
Хаџи- Проданова буна је била српска побуна из 1814. године. Избила изненада и без претходне припреме у пожешкој нахији као реакција на репресивнe мерe и наметe које су Турци спроводили након пропасти Првог устанка. Повод је био сукоб Срба и Турака код манастира Трнаве, који су започели трнавски игуман Пајсије и Мијаило, брат Хаџи- Проданов. Милош Обреновић, одбио је понуђено вођство, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно годишње доба. Везиру Сулејман-паши, међутим, понудио је помоћ за гушење буне, уз обећање да ће свакоме учеснику који се преда бити опроштено, изузев Хаџи-Продану и његовој браћи. Заједно са рудничким муселимом Ашим-бегом, Милош је угушио буну, уз већи отпор у крагујевачкој нахији. После сукоба код Кнића, где су устаници извојевали победу, али се потом разишли кућама, хаџи Продан је пребегао у Аустрију. Везирово обећање дато Милошу Обреновићу није поштовано. Из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у синџирима одведено у Београд где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије.
II
Хаџи-Продан Глигоријевић био је војвода из Првог српског устанка. Родио се око 1760 године у селу Неваде код Такова у породици Глигорија, мутавџије (На саслушању од 8/20 октобра 1814, у Земуну, Хаџи-Продан је изјавио да има 34 године, да је рођен у Сеници, да је ожењен и отац двоје мушке и двоје женске деце.). Био је угледан трговац с великим имањем. Према очевом занимању најпре се презивао Мутавџић, а касније је узео презиме Глигоријевић. Хаџијом су га звали пошто је био у Јерусалиму на поклоњење највећој светињи хришћанства - Христовом гробу. То име је, дакле, стекао још пре него што се је умешао у народне послове.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Године 1804, Хаџи-Продан се измакне између Турака и, оставивши породицу, пребегне са своја два брата међу Србе устанике. Убрзо после тога, кроз Сеницу прође идући у Босну ћехаја босанскога везира. Чувши да је хаџија с браћом утекао међу устанике, одведе у ропство његову и брата му Мијаила жену и децу, да тим казни њих двојицу као турске издајнике. Али Хаџи- Мустај-бег Чавић, сеничанин, велики пријатељ Проданов, измоли то робље од ћехаје, и све тајно испрати Хаџи-Продану и његовом брату.
1806. године, Хаџи-Продан учествује и истиче се у биткама код Сенице, Нове Вароши, Пријепоља, Бијелог Поља и Суводола (1809). Радећи својски са својом браћом, а знајући сва места у крају, хаџија се толико показао да га је већ године 1806 Карађорђе поставио војводом над једном кнежинином у Старом Влаху (Кнежина се турски звала даик-кол, од села Даика поред Ивањице). Када је Карађорђе 1809 ударио на Сеницу, изиђе прилика да Продан врати добро за добро бегу Чавићу: Српска војска била је заробила Чавићева сина и снаху а Продан их измоли од Карађорђа, и пошаље здраве и читаве њиховој кући.
Док се Карађорђе бавио на Сеници, дође му чувени Гаврило Шибалија, с три стотине друга, и с писмом од владике црногорског Петра I, којим му честита напредовање. Желећи сједињење с устаницима, Васојевићи га позову да их прихвати под своју руку. Карађорђе отпоручи владици да је већ мост готов с Дунава на море, само да и он припомаже са својим Црногорцима, а међу Васојевиће пошаље Анту Симоновића и Раку Левајца, као старешине, и одреди Хаџи-Продана са 700 војника да их спроведе до у Васојевиће. Ову експедицију Продан је тако несмотрено извршио пошавши с људима без хране, да су се сви морали вратити, и тако је цела та мисао остала као лепа празна жеља.
Иако се у бојевима одликовао, Продан је имао честих свађа, нарочито с кнезом Максимом па је најпосле стављен под власт војводе Аврама Лукића. Као војвода даићске кнежине, Продан је у селу Рашчићу, у врх Драгачева, код пећине Шљепаје, био начинио дворе, а у пећини је имао црквицу где се молио Богу, и где је мислио да се склони, ако дође до невоље.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Несрећне 1813 године, он се одиста и склони у ту пећину, па нити је хтео куда бежати, нити се Турцима предавати. И он је хтео прећи са Карађорђем у Аустрију, али кад је видео да је већ доцкан и да је Србија у рукама Турака, он се повуче са две-три хиљаде људи у Мучањ, где се борио против Турака, нарочито против Адем-паше, још читавих месец дана. Али кметови из околних села, а нарочито Аврам Лукић, склоне га да се преда, и да поштеди села и народ од турске освете. Кад је најзад видео да се више држати не може, он објави својим људима да се решио на предају, и изабравши шесторицу другова, дигне се с њима у Чачак ћехаји босанског везира, који је тамо био с још две паше, изађе пред њих, преда им оружје; ови га лепо приме а заостали четници у Мучњу, када су чули како је Хаџи-Продан добро прошао, разиђу се кућама.
Турци одведу Хаџи-Продана у Београд великом везиру, који да опроштај њему и народу у Староме Влаху и врати га тамо с Адем-пашом да покупе оружје. После помирења Хаџи-Продан, презајући од Адем-паше и од Турака с којима је највише ратовао, изради од Сулејман-паше бурунтију да се може населити у манастиру Трнави код Чачка. Латиф-ага, чачански муселим, узме га к себи за саветника да му помаже у отправљању нахијских послова. Пошто се тако преда и намести уз Латифа, Продан и своју породицу дигне из Шљепаје и премести је у манастир Трнаву под Јелицом.
У манастиру Трнави, у то време, био је игуман Пајсије Ристовић, а ту је боравио и Проданов брат Мијаило. Многи Срби, међутим, још од 1813, не желећи се предавати Турцима, одметали су се у гору. Таких одметника било је више чета. Они су тумарали по гори, а са својим рођацима виђали се и разговарали. Ови су одметници смишљали да се опет дижу на Турке, само нису нигде знали човека који би могао бити вођа и главар таквом великом послу.
Те године (1814) удари куга у Србију, па дође и у Чачак. Чачани прсну куд који а Латиф, са својим момцима и силним благом, избегне у манастир Трнаву да се уклони од помора.
У јесен око Крстовдана 1814, Латиф-ага, знајући за хајдучке чете, које су се још више осилиле уз помор од кога се народ узнемирио, зовне к себи Аврама Лукића, Ђорђа Протића Гучанина, и Хаџи-Продана, па изиђе у нахију, да мало народ умири, а одметничке чете да растера, или да побије ако може. Изишавши тако из Чачка, Латиф дође у село Лазац, и ту падне на конак код Милована Миладиновића.
И док су се они на путу боравили, Мијаило, брат Хаџи-Проданов, и Пајсије игуман манастира Трнаве, ухвате Латиф-агине момке, вежу их, па њихове ствари и новац разграбе.
Чим су ову похару извршили они ноћу пошаљу човека (био је то Борисав Палалић из села Атенице) да о томе извести Хаџи-Продана, како би Турцима умакао, а Милошу Обреновићу пошаљу попа Радована Вујовића из Трнаве, да га позове да устане на оружје и да се стави на чело новога покрета (Толико су били обузети идејом устанка, припремљени разним гласовима који су још од лета кружили о непријатељству између хришћанских сила и Порте и наводном појавом Карађорђа на српској граници.).
Хаџи-Продан, извештен о догађају у Трнави, искраде се од Латиф-аге и похита манастиру, где затече осморицу везаних Турака и око њих две стотине људи који су тражили да се Турци исеку. Продан одмах ослободи Турке, али им није могао вратити оно што је било разграбљено. Ослобођени Турци при одласку у очи су му рекли: Хаџија, ово се није догодило без твог знања.
Међутим зло се поправити није могло. Народ се скупљао и Хаџи-Продан, хтео не хтео обрете се четовођом. Латиф-ага, сутра дан још није ништа знао о послу у Трнави, него оде у манастир Жичу. Ту дозна шта се десило с његовим људима и да Хаџи-Продан око себе окупља момке. Преплашен, јер је знао расположење народа, муселим похита у Карановац да се, према потреби, тамо затвори и брани, и распише околним турским старешинама за догађај у Трнави а великом везиру у Битољу јави да пошаље војску, јер су се Срби поново дигли на оружје. Турске породице из Чачка, Карановца и Трстеника, препадну се овог гласа, дигну се без оклевања и похитају у Лесковац и Ниш. Неки Срби из Груже, који су се непрестано склањали од Турака још од пада Србије, чим дознају за ово бегство, пређу преко Мораве и, одмах се даду за Турцима, стигну их у селу Лопашу иза Трстеника, неке потуку а остале принуде да се на веру предају. Пошто су их добро опљачкали, пусте их даље. Међу овим нападачима главни су били Станко Миљчевић, капетан под Карађорђем, Тома Вучић-Перишић и Петар Туцаковић.
Када је поп Радован Вујовић донео Милошу поруку Хаџи-Проданова брата Мијаила и игумана Пајсија, Милош му одрешито одговори да у њихово друштво не пристаје и да буна, у ово време, може стати народ само нових жртава и нових беда и зато им је саветовао да гледају како знају да се смире и народ не губе. Затим Милош извести Сулејман-пашу, а сам оде Ашим-бегу, муселиму рудничке нахије, који га је, извештен о догађајима у Трнави, био позвао на разговор. Милош, пошто је уверио муселима да нико из нахије рудничке није умешан у овај посао, договори се с њим да скупе кметове, пандуре и одабраније људе и да се с нешто муселимових људи крену против Хаџи-Продана и његовог друштва. Милош је мислио да је најбоље што пре угушити буну и не дочекати Турску војску коју би Сулејман-паша послао. Том се приликом Милош побратими с Ашим-бегом, што је значило да су прилике биле тешке и неодређене и да се свако обезбеђивао од опасности.
У то време стигне већ Милошу и порука од Сулејман-паше. Везир му је препоручивао да се постара свакојако буну да утиша, уверавајући га да ће свакоме кога он преда бити опроштено, изузев Хаџи-Продана и његову браћу. Стишавање буне поверено Милошу било је и ствар поверења од стране Сулејман-пашине и ствар надлежности Милошеве, јер је он био обор-кнез над нахијом рудничком, крагујевачком и пожешком.
Из Београда на устанике крене везиров Ћаја-паша по имену Ибшир а из Чачка Ашин-бег пошаље Милоша и Ћор-Зуку с војском у Небојш планину где се Хаџи-Продан из манастира Трнаве повукао са својом дружином.
...
Brok:
Ovo na slici 2 je kako je nekada izgledala pećina do obnove, 2003. godine.
Danas na njenom ulazu je Hram Svetog arhangela Mihaila, i izgleda ovako.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
JASON:
III
... Када устаници чују да Милош није пристао уз њих, оно нешто војске што је Хаџи-Продан искупио, већ при првом боју, разбегне се којекуде а Продан гоњен од качерског војводе Арсенија Ломе и Турчина Ћур-Зуке, утекне по ноћи са својим момцима и браћом преко Мораве у Шумадију. Једног им друга потера убије (Ђука Живковић из Трнаве) а породица његова с калуђером Пајсијем буде ухваћена у селу Горачићу. Потера није знала где је Хаџи-Продан, али је била сигурна да се на Небојш (Јелици) планини или у Горачићима крије игуман Пајсије. У Горачићима ухвате кнеза Илију Поповића који их после мучења упути на другог кнеза - Богића Богићевића.После великих мука, Богић им покаже где се код манастира Стјеник налази скровиште игумана Пајсија. Пошто Турци ухвате Пајсија, пусте Богићевића и он се упути свом дому а Арсеније Лома, уз некакав изговор, искраде се од Турака, стигне Богићевића и посече га.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Међу члановима Хаџи-Проданове породице, коју је потера заробила, била је и његова снаха Петрија, синовица војводе Пљакића, зета Карађорђевог и великог пријатеља Милошевог. Била је позната због своје лепоте и Милош је пошто-пото хтео да Петрију спасе ропства. Морао је купити ћутање Турака, који су припомогли њезину хватању, нарочито старешина. Затим, преобуче је у мушко рухо, па је посла својој породици, док се не укаже прилика да је врати њезином мужу.
Хаџи-Продан,бежећи од потере,остави Латиф-агине момке које је био заробио, па дође у рудничку нахију, у село Јежевац неком Николи (Јовану) Жујовићу,где дозна да је Никола Вукичевић трговац из Светлића почео бунити народ крагујевачке нахије, те одмах оде к њему. Никола му тада понуди да се врати одакле је и дошао и да побуни народ у пожешком, старовлашком и ужичком крају. За тај му је посао дао нарочиту прокламацију, под својим именом, датирану 25. септембра 1814 године:
Нека је на знање свим кнезовима, кметовима, бимбашама и буљукбашама у ужичкој, старовлашкој и пожешкој нахији, да смо ми, у име Бога и по заповести рускога цара и Господара Ђорђа, свом снагом, противу Турака устали, које смо већ из више нахија протерали. С тога свима вама у гореименованим нахијама препоручујемо, да као и ми устанете и Турке гоните. Шаљем вам Петра Дугоњу, који је сад баш од цара дошао, и Хаџи-Продана и Милића Радоњића који ће вам за старешине оне поставити, које ви будете хтели…
У међувремену се по Гружи и Лепеници почну прибирати све бољи и бољи људи да се чак и јагодинска нахија ускомеша и почне тући Турке.
Ћаја-паша тада пошаље из Чачка Ашин-бега и Милоша да и онамо народ умире. У Книћу (Гружa)они наиђу на око хиљаду бунтовника, готових на отпор. Милош, Ашим-бег и Милосав син кнеза Теодосија имали су хиљаду Срба и сто педесет Турака. Милошеви људи били су наоружани више батинама него пушкама и слабо су показивали вољу да се туку са својом браћом. Зато Милош ступи у преговоре са бунтовницима и успе те му се предаду главније коловође, међу њима и Сима Милосављевић –Паштрмац, барјактар и џелат војводе Антонија Пљакића и Тома Вучић-Перишић. Од тога времена, они су остали уз Милоша као његови момци.
Остали бунтовници, не желећи да се предају, потуку се сутра-дан с Милошем и одрже победу. Али видећи да Милош баш неће у буну и они се разиђу.
Никола Вукићавић оде својој кући а Хаџи-Продан са својим момцима, своја четири брата и многим другим побегне на Саву, и на Великом Дубоком више Остружнице, нађе превозника и силом га натера да га превезе у Срем. Благодарећи густој помрчини која је владала те ноћи, између 6 и 7 октобра, Хаџи-Продан и брат му Гаврило успеју да пређу на аустријску страну, али их погранична патрола ухвати на самој обали. Остали, који су хтели да пређу за њима, били су дочекани од аустријских војника ватром из пушака те се врате назад. Због колере надзор на граници био је тада пооштрен. Седмог октобра ујутру Хаџи-Продан и брат му Гаврило били су доведени стражарно у Земун и као преступници кордонских прописа одмах узети на саслушање. Ту су им одузете хартије и новац. У Гаврила је нађено 53 дуката, а у Хаџи-Продана један дукат и прокламација Николе из Светлића. У своме исказу и у разговору са земунским командантом Хаџи-Продан је испричао како се буна јавила и како је текла.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
...
Извори и литература
Др. Мих. Гавриловић, Милош Обреновић
Милан Ђ. Милићевић, Поменик
Navigation
[0] Message Index
[#] Next page