Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр. 47. од 11. Маја 1848.

Славниј србскиј народе у Угарској!
Теби је добро познато, шта је сабраниј народ србскиј 1-га Маја у Карловци учинио; он је себи патријарха, он је себи војводу изабрао; изабрао зато, што је право на то по привилегијама имао. То право нам дакле сад, славниј народе, треба одржати. А коим ћемо га начином одржати моћи? Тим, кад сваку слогу почитовали будемо, и сваком оном, ма он ко био, кои би о народном раздору радио, неби дозволили, да у наша срца уплив добије.
Немој дакле славниј народе, ни оном веровати, кои ти обриче, све и сва издејствовати, а ове наше законе изборе, нашег светог патријарха, и нашег славног војводу, неће да призна; ову нашу свету скупштину, на коју смо ми пре отворања светог духа у помоћ призивали, а по свршенију такове светој троици у светој цркви благодарили, за незакону оглашује. То су, славниј народе, твои душмани, па ма ови једне вере, и једне крви били, јер они следе и настојавају, да тебе у туђ народ преобрате, да теби твоје најдрагоценије благо, твој језик, којег ти варвари нису у стању били утаманити, у туђ преобрате, твоје заслуге, и твоје правице упропасте, с тим твоју народност угасе, и тебе с политичког бића као народ уклоне.
Недајмо дакле оно, што смо 1-га Маја на великој нашој скупштини установили, порушити, но покажимо се достојним потомцима Душана, и делајмо сложно на одржање оног, што нам као народу славном, као народу јумначком, и по праву привилегија наши, и по духу времена припада; бранимо наше, па ма на последку то и с мачем у руци било.
Но притом пазимо да нас саможивост не обвлада, да туђе невредимо почитујемо, и да речи: слобода, једнакост у правом смислу разумемо. Само на тај начин доћићемо к нашој светој, и благополучној цељи, к чему ће нас а свеблагиј Бог подкрепити, и тако ћемо се удостојити рећи:
Да живи наш премилостивиј цар и краљ Фердинанд!
Да живи наш светиј патријарх Јосиф!
Да живи наш славниј војвода Стефан!
Да живи слога, слобода и једнакост!

[JASON]

Вести о народном одбору у Карловци, 5-га Маја у подне. У данашњем заседанију учињена су следујућа важнија закључења:
1. Депутација народна за Беч, ради потврђења народни захтевања, да се кренути има из Земуна 13, у Загребу да буде 19, а у Бечу да се 24. Маја састане.
2. По смислу 10-те точке протокола народне скупштине од 1. до 3. Маја, предаје народниј одбор по 5-тој точки дану му власт, наименовати посланике за Златниј Праг, славној великој бечкој депутацији.
3. Да се чешкиј народни одбор позове, да за 24-иј Мај у Бечу пошље депутацију, која ће наше посланике и захтевања код двора подпомагати.
4. Пуномоћије да се даде бечкој депутации, која да у свако споразумљење ради обште користи и безбедности ступи са тројном краљевином.
5. Одбор изјасњава потврђење председника у особи г. Ђорђа Стратимировића.
6. Одбор изјасњава г. Раића за пероводитеља свога и опредељује му 3. фор. сребра на дан.
7. Одбор прима 2 писара с плаћом од 1 фор. сребра на дан; ови се трошкови имају из народног фонда подмиривати, на које је одбор по точки 6-ој протокола опуномоћен.
8. Печат за себе справити под насловом 'Одбор србског-народни представника'.
9. Да свакиј дан протоколна зкљученија, почињући од 1. Маја, имају печатити и председатељем и пероводитељем одбора подписивати.
10. Типографију народну у Карловци установити.
11. На глас, да је г. команд. генерал Храбовскиј у Варадину добио налог и власт од мађарског министериума, да прекиј суд над нашим народом прогласи, опредељена је депутација, да истом г. командирендеру иде, и ако се поменутиј глас обистини, то да се курир у Беч пошље и за укинуће истог преког суда њег. величество цар и краљ умоли.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
5-га Маја увече. У данашњем заседанију закључено је доцније, да свако обштество устрои у свом месту један одбор, кои ће са овдашњим народним одбором у сајузу стојати, и од овога известија о свом делању примати; друго, да свака обштина по 2 човека саветовања ради, и на измену пошље. - Послана бивша депутација г. командирендеру у Варадин, донела је од њега уверење, да онај глас у Пешти-Хирлапу основан није, по ком је прекиј суд на движенија за србску народност у граници опредељен; шта више, да се он радује нашему движенију, и вели, да ћемо моћи послове своје безбедно радити. Прочитана је и прокламација на Влахе, кои се позивају, да и они слободу траже као и Србљи, нит' ијм ови на путу стоје. - Вечерас примљена је хрватска депутација под предвођењем г. Ивана Кукуљевића, познатог ватреног родољубца и славног списатеља хрватског, кои је поздрав г. бана и браће Хрвата у красном слову изјавио, на које је громко 'живио' и подизање у вис следовало. Један члан одбора благодарио му је одма на беседи, уверавајући га, да Срби ништа тако нежеле, колико чврсту свезу с Хрватима, у садашње бурно време тако нуждну и за обе спасоносну. - Г. патријарх, кажу, намерава у другој скупштини пред народом од којекакви Павловићеви напада оправдати себе, цркву и свештенство, будући да су се сад обстојателства променила, па сад не жели, као што је мислио, скупљена дата вишој власти предлагати, и тим путем обиде, цркви и народу нанешене, изгладити.

[JASON]

6-га Маја у подне. Синоћ је приспела амо хрватска депутација под предводитељством г. Ивана Кукуљевића, кои је одбор народни представника красним словом у име бана и Хрвата поздравио, на чему су му г.г. П. Стратимировић и А. Костић благодарили. Јутрос је потворио он званично поздрав свој, а одбор му је опет благодарио и испратио га. Тим смо провели 2 сата, и тако се је предузело само наименовање депутираца за Праг. Полазе тамо имено: протосинђел Груић, прота Стаматовић, П. Радовановић и Јов. Суботић. После подне сачињен је и у печатњу одправљен позив на обштества, да два наоружана човека овамо ради сигурности пошљу, и израђиване су друге мање ствари по јучерашњем закљученију, као одправљање писма на депутирце за Беч, уговори са агенцијом Земунском од паробродства ради возења исти депутираца и т. д. Нуждно би било да имамо какву касу на располагање, и ја ћу предложити, да свака обштина устрои обштинске касе за своју и одбора потребу, будући да патријарх народну касу за сада штеди, надајући се да ће за веће потребе нужна бити. С Власима смо такође у љубави, и свако ијм не само добро жели, него ћемо ијм, колико год можемо и где можемо, за одржање њине народности помагати.

6-га Маја у вече. Данас је званично предстала хрватска депутација и опростила се од нас, испраћена од целог одбора. После тога наименована је депутација за славјанскиј сабор у Прагу, и израђивана су писмено јучерашња закљученија. Више се није ни могло радити. Одбор налази на многе препоне, као и свако дело, кад се започне; треба дакле стрпљиво очекивати плодове његови трудова. Синоћ је прочитан допис палатина и мађарског министерства, по ком се наш сабор до 15. Јунија т. г. одлаже, будући – смешне ствари – због немира у Кикинди многи на карловачкиј сабор од страха нису смели доћи. Из овога узрока наређује се држање сабора у Темишвару!!! Но наш, г патријарх оповргнуће мађарскиј допис тај, кои је тако чудно састављен, да му се човек неможе да надиви, и из ког се види, да Мађари наше ствари и наш народ нимало непознају. Министер Етвеш путује у Хрватску са командирендером Храбовским, да промотре тамошња одношенија и да иј изравнају (Овде се известно дознало, да то није министер, него његов брат, бившиј Direktor Causarum. - У.). Мислим, да ће Хрвати поне на Мађаре бодро око имати, и те људе као чланове неке комисије, која против хрватске народности говори и ради, таман дочекати знати.

[JASON]

8-га Маја. Народниј одбор најбоље своје послове уређује, и до пет дана кренуће једна част депутације за Беч спремајући се, која ће преко Загреба на своје опредељење ићи. Као што лако из досадашњи одношенија себи представити можете, нашим љубезним комшијама, Мађарима, није ни мало по ћуди ово пробуђење и садашње движеније народа нашег, пак би сваким дозвољеним и недозвољеним начином желили нас у предузетом нашем прерођењу народном смести и задржати*. Међутим Бог је већ рекао, да свакиј народ буде слободан, да свакиј народ буде народ, пак је сад свако напрезање Мађара, да друге унгарске народе у народности угњету и себи подчине, сасвим залудно, и не само да ијм неће бити ни од какве користи, него иј може и упропастити, као народ, кои у целом свету нема никакве симпатије. Новоустројениј министериум мађарскиј почео се већ будити из свога бунила и уображене своје велике и славне будућности, и сад као човек у очајателној болести лаћа се час једног час другог средства, од кои једно све мање од другог помаже. Сад су већ увидили Мађари, да празно по новинама своим праскање, тобожно презирање и оклеветавање други немађарски народа не само да непомаже, него је јоште ове тим пређе до своје свести довело, те тако сад и онако слабе своје силе напрежу, и труде се дати себи изгледа важног и јаког на оружју народа. У овом тежењу своме принудише стешњеног краља, да ијм мораде сву банатску и славонску границу уступити, да њоме бана хрватског, да њоме с овим саједине Србље, браћу граничарску, па зар доцније и подижуће се Словаке и Влахе у покорности према Мађарству одрже. И ово је таман мађарски израчунато средство, с које га год стране погледим!... Они мисле, да је тако лако Србље граничаре једним својим указом противу своје браће покренути, као што је лако онај худиј листак артије, на коме је заповест написана, из Пеште у Варадин донети. А незнају јадници, да ће се та сва војска, ако је само светлиј цар, коме је она верност задала, на своју и народа србског одбрану употребити немисли, противу свои нови на силу господара, Мађара, у друштву с хрватским од њи угроженим баном окренути. Пак куд ће онда с празним шакама? Или можда мисле они с два своја ови дана из Пеште спуштена баталиона целу Хрватску и Славонију заједно с обе земље границом покорити? Ја би одсечно рекао, да нема ништа од наши љубезни комшија. А они то и сами, надам се, увиђају, да су са јагњећом кожом вука ради поплашити, пак ијм се чудим, што се само бадава праћкају! Сад само онај може што пробитачно за себе израдити, кои је или сасвим поштен пак сваком своје давајући, са сваким у љубави остати гледи, или кои је у стању жељу срца свога најпосле и оружаном руком подпомоћи.
У ком се положењу налазе Мађари према Србљима и Хрватима, то је лако погодити, кад се узме, да Мађари никакве своје стајаће војске немају, да нису никакав војениј народ, и да имају мејдан делити са Србљима и Хрватима, кои читави четрнајест региментиј у случају потребе лако кренути могу, и кои су, - нека питају само кечкеметске Мађаре и бабурске Немце – од кад војују доста немио непријатељима спомен у памети оставили. Србин то своје надмоћије добро познаје, пак он зато опет своја права законим путем повратити гледи, а ако га ко у томе смести покуша, нека сам себе криви, ако с читавим леђима непрође. Мађарима нико није крив, што су они себи у главу увртили, да је цела Унгарска њима као љубимцима од Бога у наследије дата, пак да су они само из неке милости друге народе у своју кућу примили. Млоги народи унгарски ту су пре него ли Мађари, а млоги ако су и доцније дошли, своја су седишта од браће мађарске, Турака, истребили и својом крвљу одкупили; и тако Мађарима ништа друго не остаје, него да ову познату истину припознати и са своим суседима на леп начин договорити се, те из своје уображене неразделне Мађарске један сојуз унгарски држава начинити, у коме ће све унгарске народности у пријатељству остати моћи. Овако наш народ овуда мисли, и распрострањавајући ову идеу по свима немађарским народима, прилежно са на оруже спрема; да би у случају потребе своме благонамереном мненију и стварну важност дати могао.

*Једно подло средство, као што смо разумели, већ су за то предузели, и то на несрећу помоћу србски одродица, на кои кормилу стои г. Х…., од кога се заиста нико надао није! Овај чезнећи зар за мађарским званијем, дао се од Мађара на употребити, да Србе од Хрвата одврати, те по Н-Саду јавно мрзост противу Хрвата проповеда. У том смислу по Бачкој и Банату дејствују многе уводе, проповедајући простоме народу, да ће само под Мађарима слободу имати, а ако уз Хрвате пристане, да ће опет подпасти под спахије. Жалост је то велика, кад отпадника у народу има, кои воле да ијм је народ туђ роб, него слободан сајузник брата рођеног, само ако је њиховом трбуху добро, и ако ће сујетним титулама изшарани бити! Но ми се надамо, да ће здрава ћуд народа нашег труд оваки изрода осујетити, и да ће народ на предузетом путу сталан и непоколебим остати. Сложно браћо, у Мађара вере нема! – У.

[JASON]

9-га Маја. Дана 6. 7. и 8. Маја ништа се није могло важно свршити, осим што је устав за одбор сачињен; јербо је искључително са писањем и одправљањем писама на обштине поједина лица, ради посланика за Беч, одбор занимати морао. Писано је обштинама, да устроје један одбор, кои ће са главним одбором у сајузу стојати, и од овог известија и налоге примати. По мом мненију требало би и одборне касе из својевољни прилога, а од ови једну централну касу у Карловци устроити, из кои би разне потребе, као издржавање депутираца, издржавање одборника намирити, а у случају нужде барут и олово куповати могао, будући се народниј фонд на све потребе још опредељавати неможе.
У селу Пивници, где су солгабиров Латиновић, нотарош Јован Тодоровић и поп Стефан Трифуновић, најљући Мађарци, појавила се буна, где су мађарску господу збацили, а србску понамештали, и ту се је показала, као што знамо, једна Србкиња врло мужествено и одважно; но њено име морамо за сада прећутати. Она је о праведном захтевању Срба тако уверена била, да је преком суду представши се рекла: 'Или умрети или слободно живити. Ако ће првиј Србин да погине, ево мене, па ме вешајте, ако смете!' Но господа је одпусте. Овакови знаци народног карактера оживљују електрички успаване пределе србске, где се они показују, ту неможе народ робом бити, него мора сјајну величину постићи, баш зато, што га народна мисо одушевљава. Мађарски министериум, казују путници овамо дошавши, нема поверења у исти Мађара, а то, што је допустио, те су се Србљи осилили, а пре њи хрватскиј бан, и мораће скоро пасти. Семере, министер унутрашњи дела, у тако је бедном стању, да сад подписе за себе купи, но није могао од 4000 подписа ниједног добити, кои у њему поверења имају.
Синоћ је прошло овуда паропловом 400 војника – Талијана – у Н. Бечеј. Ово је као пролазно место врло важно, и мени се то нимало недопада, што се тамо војници шиљу, кад иј пре није било. Кад узмем у еспап, да су и у Осек војници – Талијани – дошли, oнда провидим мађарску политику, која жели не само србске пределе воинством напунити, и свако народно движеније у почетку загушити, него и Талијане распалити против Срба, кои сад у Италии војују. Зато треба граничарске регименте код код куће да остану, и земљу небране, која је само стовариште за туђе еспапе, а то самим граничарима ни најмање ползе неприноси.
Синоћ погребисмо тело Стефана Хаџића, умрешег од удара; они, кои га познају, хвале га као учена, трудољубива, ревностна и милостива човека. Род је свој љубио. – У Новом Саду 6-га Маја у вече правила је учећа се младеж србска г. Теодору Павловићу, учреднику С. Н. Новина, мачију музику, као што ми је један ученик приповедао, кои је участвовао. – Јуче је био нов избор при новосадском  мађистрату. Толико знам да ће Мађарци збачени бити, и боља господа, прави родољубци, наместити се, од кои хвале г. Алекс. Костића, одлично показавшег се у народној скупштини. Депутирци стижу нам сад једнако из свију крајева, где се пре митрополитов распис обнародовао није, или где је било Чарнојевићем забрањено, депутирце овамо шиљати. Они пристају сви радостно на учињен избор и одобравају све досадашње поступке. То је добро, да нерекне ко данас-сутра, да није то скупштина од читавог, него само од једне части народа била.

[JASON]

Дописи. Из Новог-Сада. Ми народ србскиј, слободниј по уговорима нашима изабрасмо војводу и патријарха, за коих потврђење већ је депутација опредељена, од 450 лица вишег и нижег реда, која ће у Беч цару на потврђење ићи. И тако Божиом милошћу, а народном вољом имаћемо потврђену како грађанско-војену, тако и црквену главу. Дај Боже само сад, као и досад слоге!
Чарнојевић као већ познатиј орган мађарштине, а исто тако и П. Живковић, владика темишварскиј, узаптио је народ, да на скупштину не долазе, и то првиј у бачкој међи, а другиј у својој диецези. Они су ово чинили само зато, како би позније пута имали казати: није цео народ на скупштини био; народ је раздрт. Но јако су се у рачуну преварили, почем су из свију диштрикта браћа наша, ако и крадом, амо на скупштину поврвила и једногласно обе главе изабрала.
Мађарско министерство, да би нас у нашим стварма предупредило, одредило је 15. Јун за црквениј сабор; ал' ево јада за Мађаре, нећемо ми народ србскиј, народ слободан: да нам Мађар заповеда. Ми ћемо сами себи рок определити, кад ћемо сабор црквениј држати. Тако дакле нећемо никако и то само зато 15. Јуна сабор држати, што га је Мађар определио; чим показујемо, да Мађар никаквог втеченија на осталиј народ србскиј осим Бачке и Барање у томе вопросу нема. Мађари су хтели овим кораком да се као бајаги узгред милостиви покажу, а овамо испод нас асуру извуку. Но да Бог поживи нашег Анахарзиса Рашића, кои ће кошуту (Кошута) надбити и у траг јој улазити, као што је ушо и све замке осујетио (Госп. М. Д. Рашић путовао је читаве 2 године по целој јужној Славии, и казао је у једном слову, да у нас има не само кошута него и јелена.).
Драга и премила браћа наша с оне стране Дунава још се у средини нашој налазе. Поговарају: да ови дана полазе; но обећавају опет, кад се одсланици из Беча поврате, да ће нас својим долазком усрећити. Ми се радујемо њиовом долазку и поздрављамо сву нашу браћу србску.

Из Крижевца, 5. Маја. Како се испразно Мађари нама грозе, показују путници, што овамо из Угарске долазе, и једногласно приповедају да се Мађари боје Хрвата, имено наше границе. Да-бог-ме нека се боје, ми се њи нимало не бојимо. Палатин њиов с министериумом своим наименовао је генерала Храбовскога за комисара, кои би имао изслеђивати по Славонии и Хрватској, на службу му је сва граница од истог министерства дата. Одма чим овај глас по штафети примисмо, учињене су крепке наредбе. Бан је на свеколике области заповест издао, да се имају одма побринути, прах и олово саливено и несаливено, пушке, мачеве, косе, исто тако и људе, кои би за војску били, точно пописати, олово за масал-инсурекцију приправити; заира да се никуда из земље не извози . Чим први гласови од каквог доласка Мађара стигну, на граници ће се кордон начинити и све на ногама бити.
Примерно банској заповести распослани су већ по целој жупании вешти у оружју људи, кои народ, пешаке и коњанике, обучавају. – Премда је свакиј страх од Мађара сувишан, ваља нам ипак на опрезу бити. – Славенскиј заклетиј непријатељ је Немац: у Градцу штајерском Славене су стали прогањати, да нити свои китица (кокарда) носити несмију, особито народни тробојни; познато је такође, како се Немци у Чешкој и Моравској владају, те шта раде и с Познањском! Будимо сложни.Славена се плашила Европа вазда, а сад за извесно држи, да ће се тај силниј народ подићи и до владе доћи. Само сложно, па се небојмо душмана! – Код нас већ све гори, знамо ко нам је пријатељ ко ли непријатељ. – Сутра ћемо имати грађанску велику скупштину. – Крижевачка жупанија у своме 29. пр. м. држаноме справишту предала је све управитељне послове једноме одбору, тако да ће овај ту моћ имати, коју велика справишта, осим ако би предмет од велике важности дошао, ког се неби одбор, кои је под одговором, усудио предузети. Одбор овај није услед мађарски закона постављен, јер ми ти закона нећемо да признамо, осим они о укинућу роботе, плаћању данка, и укинућу дединства. – Загребци су слику палатинову у понедељак на Марковој пијаци спалили – а код нас би јуче иста слика обешена.

Из Новога Сад, 8. Маја. Данас је овде мађистрат промењен. Сва досадашња господа збачена су. Капетан је постао Јефта Поповић, Коста Коић фишкал, Јован Груић актуор (А биров и сенатори? У.). Уведен је и србскиј језик за у напредак у све јавне послове. Биле су три партаје, и србска је надвладала. На г. Хаџића велика је вика. Не могу вам много писати, зашто пошта полази. Сутра обширно о свему.

Из Баје. 4. Маја. Од Београда до Баје приличан је простор, није ми дакле чудо, што ваше очи нису разликовале одкривено стакалце од драгог камена, - чувајте се не ухитравајте са пресудом о бајским Србљима, јер ћете се преварити, као што сте се већ преварили, кад сте рекли у вашим новинама да народним жељама подражава Баја. – Бог нека вам опрости грехе, нисте знали шта сте говорили – ја ћу вам казати шта хоће бајски Србљи! – Једна част хоће да моли министериум, нека буде и одсад у баиском мађистрату трећина Србаља – управо како било да било, само у мађистрату нека буде трећина Србаља – unde tantae lacrymae! – Друга част иште да у вишим званијама морају Србљи наименовати за званичнике; ово су уобште жеље, за коима је Бајцима стало – све србске жеље њи се мало тичу, само нека се ово испуни па је онда све добро. – Мени ово не треба, ако се за Србство што више учинити не може, мени не треба ништа, а ово баш не, јер: да кога народ бајскиј мора за сенатора изабрати, само зато, што је он Србин – то ми се не чини ни мало право – јер с овим Србство неће ништа задобити, мени ова концесија не треба.
Срећа што у Баји нема више него 113 париј! Јер -: Баја на народну скупштину није послала посланика! – Зашто? Свештеник је у цркви прочитао циркулар, у коме се на скупштину позивају обштине, а није јавио ништа да ће читати. – Госп. Ђ. рече: 'на овој скупштини ни тако се друго неће предузимати до црквениј ствари, зато пошљимо пароха'. – Овај господин у пријатељству живи с парохом. – На ово господар Н. одговори: 'и цркву народ обдржава, народ најбоље зна, шта му у овој струци треба, зато нека иде човек из народа'. – Овај господар одавна је у завади с парохом. – А народ кои је знао и уверен био, да црква није место избора а тим мање препирања – разиђе се.
Ја сам био тврдо уверен да ће се народ сазвати да посланике изабере за скупштину - ал'  ово се није догодило. Ко је томе крив? Ја не знам – распитивао сам, нисам се могао известити, чуо сам да презес обштине зато је није сазвао, што позив није био на њега адресиран но на пароха – и нисам се могао начудити његовој сујети, која је због ове маленкости готова обште добро жертвовати.
Но данас сам почео увиђати од куд ветар душе. – Јуче у цркви прочита свештеник циркулар, у коме се свештеници позивају на избор свештенски посланика на конгрес; - на ово госп. С. рече: 'будући овај циркулар свештеницима гласи, нека га он прими за себе, а за обштину је дошао позив преко међе на варош.'
Питасмо бирова (Србљин је): зашто не саобшти са обштином овај позив, од одговори, да ништа незна о овом позиву, а два сенатора потврђиваху да су овај позив читали.
Ово се догодило око подне другиј дан у 9 сатиј. Чујемо да су у обштини већ избирнули два посланика за Суботицу – где је место избора – и да су ијм упутства дали – у коима се међу најглавниима стварима налази: 'нека се од сада писма не на свештеника но на обштину адресирају'.
Ово је кратка историја којој није нуждан коментар – ма да би ја волио приметба учинити, но жао ми је толико места заузимати у листовима, а није ни вредно: та у Баји је само 113 париј.
Једно опет нећу прећутати, јер ме боли, - зашто није народ запитан: да ли има и он што жели у упутство додати? Кад нису објавили да свако зна кад ће се упутство градити – но ако бајска изабрана обштина зна шта други жели ако се овај и није изјаснио – то скидајте клобуке и поклоните се бајској обштини.
У Новом-Саду су се на великиј четвртак у авлии саветовали. Ја сам у недељу питао поглавице бајске обштине, кад ће бити савет? 'не знам' би одговор а у понедељак у 9 сатиј би свршено све. Волио би да дође дело на видело, јер ја незнам како је то.

[JASON]

Из Бачке. Татари бачки до тог су већ крајњаг и заиста последњег беснила дотерали, да кукавне нас Србе и зато на суд и испит вуку, и за бунтовнике проглашују, кои би што за новоизабраног патријарха и народног војводу јавно споменуо. Ови безсловесни Татари нас расама – као коње и псе називају, а они су гори и од паса и од коња. Браћа наша по Бачкој несмеду живи да се покажу. Ја на граници последњој и у средини бачки Татара живим, но срећом неком прођем ови дана у накрст Бачку, и на горку целог Србства жалост искусим крајње бачки Срба удручење и озлобљење. Разговарао сам са нашим простацима, с художницима, купцима, нотарошима, и свештеницима; и свакиј ти је од ови с највећим страхом између четир ока о народним стварма говорио.
Али како да вам ону жалост опишем, која ме је обузела, кад сам у Бечеј Србскиј дошао, гди четир Србина на вешала вису: запитам је ли кои Мађар исто то заслужио? нико ми ништа не одговори. У истом Бечеју је наш србскиј свештеник Арон Крестић и до данас затворен, а за два римокатолическа попа, једног бечејског а другог петровоселског, кои су прави бунтовници и зликовци били, о њима ни спомена нема. Мађар на свог попа неда, а Србин на њи несме, свога пак опорочава. Прекиј суд непрестано судејске своје испите продужава, и страшимо се да још кои Србин жертвом грозне смрти не буде. За Кикинду пак слушамо, да су тамо једног дечка од седамнајест година обесили: каква безчовечност! У Бечеју казују, да су једног Србина, кои је увек честан био, и на ком никад никаквог подозренија злочинства било није, осим што је у оној побуни и то пијан неки салаш запалио, само зато обесили. Зар овог увек поштеног, сада пак вином поставшег јавног грешника, није могла блажија постићи каштига? – Одговорите Срби! какав је то тиранскиј закон. Овај није зла учинио под постојећим преким судом, него пре, а његова дела после проглашениј прекиј суд строго казни, и веша га. Чуда нечувена и невиђена!

Из Парабућа. Ваљаног нашег мађистратора Васе Павловића још нам из Сомбора нема. Одавна га наши крвници тамо однеше, па од тридесет вунтиј једну карику на ноге метнуше, и бацише у најгору и најдубљу тавницу, па још казаше: горег роба у вармеђи од њега нема. А зашто послушајте људи! што је нама читао, како су у Новом Саду протоколе мађарске спалили, и што је нама говорио, да и ми избацимо иј из наше цркве, и што је се за свој народ слободно разговарао. Да видите, наша чељади, и деца а и сви људи говоре, да је учитеља издао наш попа Мија Веренчевић, па ако је то истина да ви'ш попа није лепо урадио. Међутим ја и неверујем, да је то попа учинити могао, кои зна, да он треба да буде пастир, а не вук стада свога. Веле ми наши људи, да је попа Мија капетан код наше гарде постао, и да ће он њи да егзерцира. Ја сам се дивио да попа то зна, али кад ми рекоше, да је попа наш био кадгод војник, па кад је престао бити војник, онда да је богословију учио и попа постао, онда сам се сам укочио, и казао: вала теби Боже, кад таког попу имамо. Опростите, господине, ја нисам вилозовију учио, па незнам боље да пишем; ово удила што знам, то морам вала казати старом нашем мађистору, отцу нашег мученика Васе.

[JASON]

Из Петроварадина. Ја сам вам овђе малиј један чиновник, али правиј Србин, па вам зато и јављам једну важну ствар. У вторник, т. ј. 4. Маја, дошао је Етвеш министер, Житвај вицешпан и још некиј Мађар командирендеру Храбовском, да с њиме заједно путују по Срему и Славонии, да именом цара одвраћају Србе и друге Славјане од бана на страну мађарског министериума. Народе Србскиј и сва драга браћо Славјани, неверујте овим Татарима, да је њи цар послао, та они су у очима цара као рогоње пакла. Останите до последње капи крви један другом верни, ни за главу не примајте мађарско министерство за своје господаре, јер вечито сте пропали. Та браћо Срби, Хрвати, Словаци, Рушњаци и Власи, на ноге сви, па лопате у шаке, те побацајте ову татарску плеву које у Дунав, које у Драву, у Тису, Мориш, а које и у Саву, па нека њи вода срећно носи у њиову Дентумогерију.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Фрушке Горе. Свуд на све стране чују се радостни гласи родољубиви Срба: на ноге браћо слобода зове! И ја велим на ноге, јер је сад време, изгубљено злато натраг повратити. Не чами и не оклевај Србине да поздно небуде, сад је време, сад час, садашња у пређашња преобратити. Но на ноге права браћо наша, кои живите и умирете за србством. Немојте падати духом, то није храброг Србина дар, с мачем смо прешли, с мачем себи славу да стварамо, као што су нам прадеди чинили, то је за Србина; оног, велим, Србина, кои два лица на себи не носи, нити се то на једну страну као изгубљениј син превија. Проклет свак, кои образ лицемерија на себи носећи.
У нашој Фрушкој гори дични, храбри и за србством умирући Срба племићством украшени има доста, али по гдикоја тајна издаица, као што чујем, у Иригу налази се; и тај је некиј С. Поповић, кои подкупљен свуда по нашем пределу тумарао је, народу зелену душманску боју препоручујући, да ће тек са зеленом подигнутом бојом себи и потомству срећу получити. О изроде о издаицо народна, до шта те је луда памет довела. Њему следује једна племенита Госпа, која га је може бити и послала да нас просте људе на душманску страну превлачи, нас и потомство у вековечито робство ували, а мислећи себи и породици славу код душмана наши приобрести. Шта више та племенита госпа, да би своје злоковарно дело к цели привела, најревностније, најмудрије, најбодрије, и само за славом србском жеднеће и тежеће наше Србе, народним издаицама прогласи, а себе чистом Србкињом издаје. О отровна гујо једна, та за тебе и није то, да се то као једна жена у мужеска дела мешаш, но да гледиш преслицу и разбој, као што и моја и остале браће моје жене чине. Прошло је време већ то кад си нас музла и глобила, недамо се ми више теби у руке, куцнуо је и нама час слободе и нас је сунце озарило. Почитујем твог племенитог мужа, и желили би му сви то, да с тобом мужески поступа. Чујте озлојеђена браћо моја, непадајте духом, знајте! да вас ја и сва браћа Срби познајемо, познајемо ми све издаице наше, познајемо ми и ту племениту назови-Србкињу, која је вас мислила код нас браће ваше оцрнити, и у подозреније бацити, али знајте, да је то само једна жена, коју правиј Србин ни у што не сматра. Само свакиј за Србство одсад као и досад живи, њему служи, у Србству славу тражи, ако ћеш да славан будеш, за Србство дакле гини, мри, вели свакиј а и ја србскиј син – Бранко родољуб.

[JASON]

Из Брода, 7. Маја. У уторак 4-г дође нам овамо другиј баталион бродске регименте, и то у јутро около 9 сатиј, да се овде у пароброд укрца пак у име божије у Италију опреми. Брод можебит од кад стои није оволико светине у себи имао, као тај дан, сваког је војника или отац и мајка, или братац и сестрица, или љубовца и ситна дечица, или знанац и пријатељ допратио, туд вам је било колија и пука да се је тешко сокацима прелазити могло. Лепо смо иј дочекали, и гг. частнике с ручком почастили у овдашњој пивари. Било је до 150 особа на тому ручку; весело друштво, да без многоврсни здравица и певања народни песама – и то све на нашем језику – није провело, нетреба ми напомињати. Г. полковник Најштетер, премда је рођениј Немац, осим наши језиком није говорио. Такођер и сви остали војници били су по кућама добро дочекани и почашћени, и дало ијм се 25 акова вина на пут. После подне унешено је све у лађе а около 5 сатиј војници су се почели укрцавати, а мало кашње и гг. частници, кои нису могли учасници приправљенога им у вечер бала остати. Около 9 сатиј вечера одпловише нам. Одлазак је био жалостан, јер су жене и деца, пак баш и људи плакали, викало се 'живили! – срећан пут! – Дај Боже да се опет здрави и весели састанемо!' – Ама све је то промуклог грла било, јер су се сваком сузе нехотице из очију отимале. Топови су с града и лађе, а топићи покрај Саве пуцали, банда је народниј марш ударала на лађи, и тако нам одоше наши Брођани. Само Боже дај да се стећно и скоро поврате!
5-г дође нам другиј баталион Варадинаца. Красан, леп и весео народ. Жао нам је што иј достојније дочекати немогосмо, и с њима се поразговорити и провеселити, будући су дошли около 10 сатиј у вече. Но опет су зато уз пуцњаву градски, бродски и лађарски топова, и с викањем 'живили, и добро нам дошли!' поздрављени били. Касније су из лађе изишли и с народном заставом и бандом кроз град, и варош прошетали се, коло играли, и веселили се, и тек около 2 сата по поноћи вратили су се на лађу. Ми смо им 20 акова вина на пут дали, и из свег срца срећан им пут и срећнии повратак желили; и тако около 4 сата у зору одоше нам неодпраћени. Жао ће нам на веки бити, што су баш обноћ овде били.
Јучер 6-г доби овдашња обштина од бана Јелачића позив, да на сабор троједне краљевине у Загреб два заступника пошаље. Сабор ће се држати 5-г Јунија (24. Маја) и осим великаша, бити ће 192 заступника од свију корпорација и вароша у Хрватској и Славонии. Позвани су на тај сабор и Далматинци, да пошаљу своје заступнике, оставивши ијм места и број заступника на вољу. Боже дај да се што добро, користно, и боље за нашу домовину уреди. Ал' Мађари, Мађари… ако не хтедну људски, и по духу данашњег времена братски, а они ће искусити, што неби ради били. Et nobis sunt vires, et nostra tela nocent.
Ноћас или јутрос окола 3-4 сата бијаше овде некиј малиј пароброд Szabadság, и на њему из Пеште курир, кои је неку депешу овдашњем градском команданту генералу Треберсбургу предао, и таки к Сиску одбродио. Шта је како ли је? – још се мишта не зна, ал' је јамачно опет каква клипаница коју нам Мађари међу ноге бацају, јер нам из Пеште никада неће сунце огранути, нити нас угријати.  – С Богом.

[JASON]

Из Вуковара 6-га Маја. Време се приближило, да се може у Вуковару, о коме се по новинама млого неправедно писало, јавно проговори. Мени, кои ово пишем, дошло је и из Беча, и из Ђакова, и из Београда, прекора нашем месту, и учињена ми је чест, да сам се ја свему могао одапрети, сматрајући у мени родољубца, коме је у снаги било све оно, што се на рачун Вуковара антинационално делало, препречити. Неки су ми устмено пребацивали антинационалитет, а по поруци дошло ми је до ушију, да су се највише особе нашег народа, највише мени чудиле, што сам допустио да се у Вуковару чини.
Мени није до мене стало. Ко мене још пре 25 година познаје, тај зна, да сам ја онај истиј, кои сам пре био. Ја сам делао у књижевности нашој по могућству, и у Летопису, и у свима нашим новинама, и делима, и делаћу до смрти, нити тражећи славе ни плаће. Ово сведочи неподписивање мог правог имена нигди. А стало ми је до мога Вуковара, у ком сам се родио, живим, и у ком умрети желим. Њему се неправда чини. Сад се по долњем Срему разнео глас, да је Вуковар помађарен. Та добра браћа негледају, како је зелена боја к народној на барјак дошла? Неће да чују да би онај, кои би је у почетку ктео снимити, главу своју ризиковао. Неће да увиде, да ни једне уредбе против Сремаца није место Вуковар чинило. Треба да знаду да су они, кои су од житеља Вуковарски, томе се само у разговору противни показали, са кормана, кога су десетак година борећи се и под тиранством за слободу, удаљени, и простоти као људи, кои су иј бившем спаии продати наумили, проглашени.
Да су Вуковарци и за слободу, и за народност борили се, томе ево сведочанства. Ко је против угњетенија тирана Ковачевића, бившег управитеља Вуковарског спаилука, првиј устао, и против истог краљевског комисара Битова довео? него Вуковарци. Ко је са иштанцијама (онда се другачије није смело) јуришио на сремску вармеђу против најмањег угњетења? него Вуковарци. Најпосле, ко је слободе барјак у сремској вармеђи најпрвиј дигао, него Вуковарци. Па кад? Беч је устао 15-г Матра а бедниј Вуковар 22-га. А онда је над нама бич самовољства висио, као мач над Дамоклесовом главом о длаци. Да је нас онда, кад још данашња слобода није била на сабору решена, вармеђа поокивала; би ли нас онда наша браћа Сремци дошли да ослободе, као сад што нас осуђују? Пак слободно смем рећи, ма жут ма мораст барјак слободе развио, ја му на боју, ни ми сви неби гледали, већ би викао – дреши ми руке по Богу брате – за све ћемо друго лако! јер треба знати да је Вуковар под тешким јармом урбара стењао. Ал' зато опет нека чита ко оће нашу прву точку устмене петиције, која није комотно без страха грађена, већ у ходнику вармеђске куће у магновенију смишљена. Каква је? Да се наш народниј језик у јавне послове уведе. Није ли то било јунаштво – онда – треба добро знати 22-г Марта – кад је све у Срему у дубоком санку било, то нек' суде браћа Румљани, од кои је један честит грађанин за једну реч против детерминације вармеђске затворен био, нек' суде, пак онда нека нас осуде.
Што се пак љубави према народности у Вуковару тиче, ту нек' сведочи дочек у Вуковару најзнатнии књижевника нашег народа. Нек' сведочи Вук – Гај – и за покојног Симу Милутиновића његова супруга. Где се са славом славило Богојављење са пратњом катана. – Где мајалеси са узкликом србски песама – која оба тржества носе на себи печат народности. Где је управитељ србски школа, у првој својој визити, нашао на опозицију против мађарштине – и речи Раци – нег у Вуковару. Где се још правио у вармеђској сали србскиј бал уз римскиј пост – до у Вуковару. Пак је сад Вуковар заузет за мађарштину, говоре њиова браћа, која иј навалице неће да разумеду -, које неделе персону поджупана Житваја од Вуковара.
Да би могао млогог, кои се сад распиње са светим именом народност – казати, које је за жупана Битова био правиј Мађар – а ми неимавши гласа у вармеђским скупштинама гинули смо од туге – што се мађарштина у гњезду србства корени. Ја сам устмено једном нашем знатном чиновнику вармеђском пре неколико година пребацивао, да је племство било криво, што је за време Битовљево, нежелећи му се замерити, већ тражећи службе, допуштали да се мађаризација уводи, као што и јесу они криви. Да су они онда место кортешујући за службе, кортешовали за народниј језик – неби се могао био жупан ни помакнути. Ја за све ово, што сам овде за одбрану Вуковара навео, јемчим са мојом чести да је истина, и ево кажем јавно нашој браћи Сремцима, да Вуковар – особито Срби – неуступа у љубави к свом роду и народу ни Руми ни Иригу, ни на једном месту у Срему. Пак тако ни у љубави к слободи. Питајте нас – познајте нас пак судите и осуђујте. Дела нека говоре – а речи су празне ствари. Да није отровно опадање, које нелаје села већ себе ради – бацило би раздор на досадашње коловође Вуковарске обштине, да није просте добре људе са лажима и заклетвама обмануло – те људе огорчило и са позоришта удаљило – били би ви браћо Сремци у Вуковару и 20. Априла и 5. Маја боље дочекани, и познали би своју срећу, кои данашњиј покрет добро познају, и кои су га као озебао сунце дочекали, познали би иј, и познаће иј, ал' је жутиј ђаво отров посејао, како му ово од руке дође, кезиће своје зелене зубе, мислећи – ја сам моје учинио – ви сте сад нуле – но доћиће и теби сат – платићеш горко – испашће ти невешто перо из руке. Познаће нас наша браћа Сремци, познаће и признаће да су нам неправо чинили и сад чине. Нити је интелигенција, ни љубав к' народности и слободи, од нас хинезким зидом ограђена, нити ово говори за Вуковар најбољиј адвокат – већ простиј до сад у робству стењајућиј суграђанин вуковарскиј – нити је ово орган само његови мислиј – већ све његове браће Вуковараца. Па сад
С Богом Сремци мои мили!
С нама сложни срећни били.