Српске буне

[JASON]

Из Подунавља, 11. Маја. Јуче у јутру дошла је штафета од мађарског министериума на мађистрат Новосадскиј, у којој се овом налаже, да квартире за неку војску мађарску, која ће у Новиј-Сад и окрестна места скорим доћи, нареди; - једни веле, да ће доћи 800 катана; другиј, да ће доћи једна регимента катана од Јозефови хусара; а трећиј веле, да ће 20 до 40 хиљада својевољника доћи, да поред Дунава кордон повуку и да од бана хрватског границу чувају, да непређе с војском у Угарску. Говори се, да ће овај налог министерства, како преведен буде на србски, обнародовати, и одговорити, да се војска неможе овде никако у квартире примати, јер ко је луд пустити непријатеља у своју кућу. Говори се и то, да је некиј лажа министериум мађарскиј преварио, да је 20 топова незнам откуд и 60 хиљада пушака овамо пренешено, и да ће 50 хиљада војске стране у помоћ доћи аустријским Србима и с њима се сложити се и против Мађара. Ово је Мађарима великиј страх задало, зато на врат на нос купе својевољнике и врбују рекруте, и нарочито се боје оцепљенија тројне краљевине и војводства србског. – Директор контумаца Земунског непрестано је навалио, да се контумац Земунскиј затвори, и тако свако саобраштеније Србима отеготити; - и говори се, да је он у својој неваљалој жељи успео, и да ће до кои дан контумац затворити се.
Данас је била рештаурација Новосадског мађистрата, и либерална је партаја превагу одржала и по својој вољи чланове мађистрата изабрала и потврдила. Стари сенатори једва су истерани; они су клубове правили, и никако нису се дали са свог места кренути, но морали су духу времена и сили народа покорити се.    В. Љубић.

Изјаснење. Доле подписани узимамо слободу публикум противу неправедно на нас бачене љаге, у новинама Тоше Павловића стављене, да смо ми Карловце запалили, себе оправдати, и љагу као једну лажљиву свету обзнанити, с тим више, што се је та несрећа од пре 6 дана догодила, него што смо ми у Карловце ради народни дела, као и остала честита браћа, били. – Тоши пак Павловићу, том назови Србину, желили би, да у будуће само истините догађаје од истинити родољубаца, а не од којекакви издаица, као што је и он сам, прима, и у своје назови-народне новине ставља, ако је рад својим новинама још за кои дан живот продужити. У Руми, 8. Маја т. г.    (Следе подписи.)

[JASON]

Србске Новине, бр. 49. од 18. Маја 1848.

Деспот, или војвода, шта је боље? Деспот је тако различан од војводе, да се ова двоица ни сравнити не могу. Зашто 1.) деспот значи у Грка господара, но такога господара, кои влада, а тако значи владику, или владатеља. 2.) Војвода значи војника, кои предводи друге војнике, дала му је европска дипломација значење херцога, генералисима или генерала. 3.) Дух србскиј, ако не дипломација србска, дао је у времена Црнога Ђорђа војводи то знаменовање, да је под једним господаром било више војвода, то јест на сваком крају Србије по један. 4.) У уговорима нашима, и привилегијама, стои и једно име, и друго; а у истории нашој једно је име далеко сјајније, и славније од другога. 5.) Деспот је србскиј заиста имао и права величествена, по коима је и донације чинио; а војвода никада. 6.) Деспота србски имамо и светитеља, а војводе ни једнога. Или ако светому којему деспоту нашему речемо, да је био само војвода, ми вређамо блажене кости његове. 7.) Ако деспотство србско низпуштамо на војводство, ми вређамо достоинство, и славу народа нашега. 8.) Тим истим вређамо и срце, и чуство народа нашега.
Мени кажу, кои су 1-г Маја били у Карловци, да од народа на скупштини ниси ни могао чути што о војводи, него је свако живо искало деспота, докле неки учени наши, и не наши, не поздравише пре започетог избора без свакога разлога читуљице с надписом: Шупљикац, војвода србскиј. О не нашима нећу да говорим, а о нашима мислим, да су то чинили не са злим намерењем, него, једни су волили реч србску војвода, него туђу деспот; а други су зазирали од деспота, што му је дипломација европска дала у новија времена знаменовање мало не тиранина. Ни једни, ни други, немају право. Ибо прекомерним љубитељем посрбљивања требало би извргнути из језика србскога и речи: патријарх, архиепископ, епископ, архимандрит, протопресвитер, пресвитер, диакон, император, монарх, република, аристократ, конзул, генерал и т. д. А срицатељем дипломације треба знати, да по смислу садашње дипломације није ни монархија, нарочито абсолутна монархија, ни мало боља од деспотије, а мало не и од тиранства. Па зато опет монарх може се слободно звати монархом, и деспот деспотом. Свакиј владатељ нека се само управља по прописаним од народа правилима, или по конституции, па се ти ни мало имена његова не бој. А име подај владатељу најблаже, и најсмиреније, па га пусти само владати по својој вољи, па да видиш покора. И тако никакве није основане причине, звати поглавара србскога радије војводом, него деспотом.   В. Л.

Вести о народном одбору у Карловци. 14-га Маја. У заседанију од 12. Маја по подне извађено је 1000 ф. ср. из народног фонда, и потрошено је 500 ф. ср. одма за досадашње потребе. Међу коима стои и за једну центу барута, и једну центу олова. – Послана је била депутација једна у Варадин генералу Храбовском, да допусти, да варадински граничари град чувају; на које је одговорио: ако то граничари желе, нека се изразе писмено, он ијм није противан. Кад се враћала депутација, капетан-аудитор Радосављевић у истиј час дође с једним трговцем из Митровице у Варадин, да подобну жељу и молбу Храбовскоме предложи, будући је на глас, да Мађари хоће Варадин да узму, и да ијм је то одобрено, нека се буна око Митровице породила, у следству које су речена господа као депутирци изаслана, добивши налог изјавити: да ће граничари, ако ијм се град не преда, сваку верност и покорност, генералу Храбовском одказати. Шта је на ово решено, још нисам могао дознати.
У Карловце стижу наоружане чете из Руме, Јаска, Ирига, Земуна и Панчева; намерава се један баталион у Новиј Сад пребацити, док није дошла мађарска војска, за коју тамо квартире спремају. – Закључено је, да се алумнеум карловачкиј умножи и да се у њему ране депутирци од простоте. – Генерал Храбовски отишао је јутрос у Загреб. При поласку своме издао је једну прокламацију на Хрвате и Славонце, где вели, да ће се Хрватима и Славонцима (а Србе не спомиње) народност осигурати, и да је он од мађарског министерства опуномоћен, дати ијм концесије. У чему ће се ове концесије састојати, то ласно погодити можемо, то јест: да ми Мађаре признамо за господаре, а зато да за пећком својом слободно можемо србски се разговарати. Хвала му лепа! Нека он то за Мађаре задржи. Ми од њи никакве концесије не требамо, нити ћемо за њи да знамо. Ми прелазећи амо са царем смо уговорили, па од цара и тражимо, да се наши уговори испуне.

15-га Маја. Јуче пред вече отишао је г. патријарх у Беч, и ићиће тамо, као многи други депутирци, преко Загреба. Ови дана многе граничарске обштине захтеваху, да граничари Варадин чувају; но командирендер ијм очи заслепљује. И сам је одбор народниј већ неколико пута због тога с командирером преговоре имао. Две компаније топџија прекјуче су у град дошле. Јуче је ујутру командирендер у Загреб отишао, а у вече је једна депутација народног одбора ишла управитељу града, искати, да допусти граничарима и својевољницима у Варадин ући у град, под његовом управом, од Мађара чувати; но он увераваше, да се народ нема ништа бојати, да град Мађари неће у руке добити и т. д. но ко разуман да му верује, кад видимо, да се Храбровскиј сасвим за Мађарима поводи. Зато нам треба на опрезу бити!
На позив председатеља одбора долазе из Срема многи наоружани људи. Из три-четири села има иј преко 300.

16-га Маја. Овде се највише о томе ради, како би србски граничари у град Варадин мирним птем, као верни цару своме, ушли, да командирендер истиј не би Мађарима уступио. Цела граница захтева, да она град чува; ово је важно обстојателство, па ваља живо на том радити. Командирендер дволичи; није му веровати. Треба се добро узети у памет. Румљанима ипак, премда је био обећао, није дао оружја, док се не закуну на мађарскиј устав; сад можете видити веру тог човека.

[JASON]

Дописи. Из Будима, 15-ог Маја. Ја читам из наши новина, како Срби аустријски почињу за своју народност подизати се, и тражити, да ијм се стара њиова права поврате; ал' не само читам из новина, но и очима сам моима на многим местима видио, како се народ србскиј жарком љубављу к језику своме распаљује, како све отискује, што му иде  на упропашћење народности његове, жестоко се опирући насилију непријатељскога мађарства. То су живи знаци пробуђене народне свести. Овдашњиј народ србскиј у овом родољубивом покрету своме, ком се од стране Мађара љутиј одпор спрема, ослања се на права, многом проливеном крвљу задобивена, полаже надежду на свога правдољубивог цара, узда се на једномислије и крепку узајмну подпору свију Срба; да! нада се и могућој помоћи, ако не другој, а оно бар моралној, од браће своје преко Саве и Дунава. Мађари добро знају, ако се сви Срби слагали буду, да они неће моћи нас подјармити, те зато свакојака средства употребљавају, да Србе расцепе, да међу нама спасителне слоге нема. Они се вас, браћо, у Србии највише страше. Знају они, докле је у Србии мира, да немогу по татарској ћуди својој Србе угарске јашити; знају они, да карактер Србина недопушта, брата свога угњетена гледати; те зато, поуздано вас уверити могу, намерише сада Србију узмутити, како Србија, сама собом занјата, не би имала времена овостраним синовима своим, у случају нужде, као брижљива мајка ни саветима помоћи. То је подло и безчовечно, чим Мађари јасно показују, да иду на коначно истребљење народа србскога, па после имена славенскога. Они хоће најпре угарске Србе да затру, па онда да своју давнашњу жељу испуне, т. ј. да у Србију пређу, њу, па за њом и Босну, по заклетви краља њиовога, коју је овај досада све у ветар полагао, себи покоре. Па шта мислите, каково су средство за то употребили? Чуј свете, и види народе! Србин се нашао, кои ће последњиј остатак србске славе, милу мајку нашу Србију, да душманима србским изда, и народ свој упропасти! Бившиј књаз Милош, овај саможивиј тиран и нечовек, кои је крв србску за двадесет и више година по ћуди својој проливао, зажели сада опет србске се крви напити, те се дао од Мађара употребити, да ијм изда земљу србску, земљу обетовану, у којој се родио, у којој се одранио, и која му је сва његова садашња силна блага донела, с коима је грдне спаилуке по туђим земљама накуповао, и већ толико пута покушавао спокојство Србије и устав њен саранити, због чега су толики несмислени последоватељи његови морали и бедниј живот изгубити, но зато ипак није се ово коснуло сверског његовог срдца! Оле жалости и несреће црне!
Кад је мађарскиј министер Баћањи последњиј пут у Бечу био и од цара изнудио ручно писмо противу бана хрватскога, често се с књазем Милошем састајао, с њиме разговоре водио о ударању на Србију и о издаи ове Мађарима, за које му је обећао дати испод руке и којекакве мађарске скитнице као војску у помоћ, а зато благодејаније Мађари ће њега да начине великим књазем над Србијом и Босном под круном мађарском (ал' чини ми се, пре ће га начинити краљем над њиовом Тунгузиом)! И тако се они најпосле договоре, да књаз Милош гледа прву згодну прилику уграбити, да из Беча умакне. Одлазак или бегство из Беча предоброг цара нашег (на које га је натерало свакидашње наваљивање безуздани Мађара и некои немирни Немаца са многим претераним захтевањима) употреби он, те отуда противу обвезателства свога, које је царевима дао, измакне, и некиј дан дође на једно известно место, где се опет с мисионерима мађарскога министерства договарао, и потом отишао даље, куда, незнам вам управо казати, ал' јамачно ће бити у Славонију, где се неки његови приврженици налазе, одкуда ће Мађари и Мађарци њега и остале Обреновиће, с неком четом којекакви пангалоза, у Србију да пребаце, где мисли под седе своје власи, у место покајанија за пређашња безчовечна дела, своје старо тиранство наставити. Шта мислите на то, браћо Срби? Ја знам, да он са својом пакленом намером код вас успети неће; вама се омилила слобода, ви се нећете дати заробити; ал' може крвник отечество ваше узмутити, може касапницу по старој својој ћуди у Србии отворити: па онда и ви сте несрећни, а ми смо у Угарској пропали, јер нам отуда противу насилија бесомучни Мађара неби могли помоћи ничим, ни саветима вашим притећи, зашто је, како пословица наша каже, прече кошуља од хаљине, и ви би се морали старати, да ватру у својој кући погасите. Бог убио тога одљуда, кои ни сада, кад је већ на прагу гроба, и кад би грехе, коима је јадну душу своју страшно окаљао, кајати имао, неће на миру да седи, но у ово златно време, где би србство могло препородити се и до славе своје доћи, иде на пропаст свега народа нашега! Ах бедниј роде србскиј, докле ћеш у крилу своме ранити гује и аждаје, докле ћеш рађати проклете Вукове, издаице собствене! Ах не Милоше но крвниче србскиј, кои нож у срце собственој мајци забадаш, проклето ти било млеко, које си посисао, не видио лица Божија, не могао се с душом растати, но живом ти земља кости изметала! Проклет био и овога и онога света!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ал' на што ово очајавање? на што јадиковање? Још је праведниј Бог жив, још се вије бриткиј мач у крепкој десници србској, још шишана, верна Србу друга, није овога изневерила! Не стрепи, знам ја, небои се јуначкиј ваш Србин ни Обреновића тирана, ни бесомучни Мађара; зна Србин, у каквим је љутим оковима стењао, кад је гвоздена Милошева рука над Србиом владала; Србин је за слободом чезнуо ради слободе и устава свога Обреновиће владе лишио; данас ужива слободу, ужива свој устав, Обреновићима трн у оку: па како да се сада подјармити даде? Како да упусти свој крвљу искупљениј устав? Како да се пусти, да му бесни Мађари, преко крвнога Милоша, свету цркву његову руше, језик србскиј тамане, милу народност србску затиру? Не, то неможе, то несме бити. То Бог, то правда небесна, која је на нашој страни, неда: то јуначко срце Србина не допушта. Пре ће се Србин живота, него слободе своје лишити; пре ће и последњиј изгинути, него мађарскиј роб бити под јармом Обреновића. Још има у Србии јунака, још је Србија кадра силену своју, а не туђу војску на поље бојно извести и сваком непријатељском нападању на пут стати. Ви браћо, од своје стране чините, што најбоље за спасеније своје знате: неверујте којекаквим лажима, које Обреновићи или њиови приврженици буду износили, но скупљајте се око вашег доброг књаза, слушајте ваше благо правителство, покоравајте се његовим мудрим наредбама, па је свака несрећа од вашег предрагог отечества одвраћена. А од љубави и саучастија погранични Срба, ваше по крви и имену браће, ја мислим, да се тврдо надати може, да ће они обштег овог злотвора србског, вашега одавна, а сада и нашег, крвног књаза Милоша, ако би се где у средини њиовој појавио, да на Србију нападне, научити памети, и показати му, како се род затире, како се Србство Мађарима издаје. Сложно, браћо, сви скупа, и ми и ви, против обштега врага, био то књаз Милош ил' Мађар, ил' ко му драго; то је данас све једно. Сложно и јуначки!
Код нас по Угарској свуда влада велико незадовољство, и велика оскудност у новцу; у трговини се баш ништа не ради: усколебано стање земље свима страх и неко непоуздање улива. Мађари су са своима претераностима себе саме на крај пропасти довели; па се и сада издишући још копрцају и јуначе, позивајући своје сународнике, да свакиј по могућству што принесе на спасеније отечества, које је, веле, у опасности; ал' са овим слабо успевају. Неће нико да се бије са славјанским лавом; а нико у садашњем смутном стању неће ни новца да даје: свакиј се за себе стара, и гледа оно, што има, да сачува. Мађари су се највише уздали у ердељске Сикуле, да ће с њима на Славјане ударити моћи, те су иј зато и позвали, ал' ови неће да се крећу из свога завичаја. То је за Мађаре гром. Другиј је пораз за њи, што Саси и Власи ердељски неће нипошто да се с Угарском саједине, те су се сада против Мађара страшно побунили, и управо наоруже устају и на бој се спремају. Многе су на оружане чете саставили, а у недостатку топова узимају звона из црквиј, те топове лију. На овај начин Мађарима очевидна пропаст предстои, које већ и разумнии између њи увиђају, те вичу на министре своје. Кад овако ствари стоје, то треба ми Срби крепко да се држимо и са предузетог пута ни мало да не свратимо. С једне стране ударају на Мађаре Словаци, с друге Власи и Саси, с треће Хрвати, па зар с четврте нећемо ми Срби? На ноге јуначка браћо! Доста смо стењали у оковима; сбацимо иј са себе, и дајмо иј натраг онима, кои су нам иј наметнули! Само нека међу нама слога влада.

[JASON]

Из Новог Сада, 12. Маја. Што сам вам под 4. ов. мес. као из поуздане руке дознато писао, то сад већ можете читати и у Пешти-Хирлапу од 21. тек. мес. р. Мађарскиј министериум, кои је рад да цела Унгарска заједно с придруженима краљевинама по његовој свирки мађарца игра, препоручио је под 14. р. т. м. командирендеру петроварадинском, барону Храбовском, да он као краљевскиј (од министериума мађарског постављен) комисар, бана хрватског, барона Јелачића, ухвати, и као ребелијанта средством послатог на то краљевског фишкала Етвеша суду преда. Да би се барон Храбовскиј овога у садашњим околностима доста тугаљивог посла лакше примио, постарао се мађарскиј министериум њему овај посао од части мало осладити, од части, поне по видимоме, олакшати са тим, што је поменутога господина привременим баном хрватским и неограниченим пуномоћником и заповедником над свима грађанскима и војенима властима Хрватске и Славоније, и њему (да би стражније звонило) сву (у идеи суштествујућу) националну гарду заједно са граничарском (ваљда оном у Италии) и редовном (из два ономад из Пеште спуштена баталиона састојећом се) војском подчинио. Ово су тако поне за сад озбиљне ствари, да се барон Храбовскиј, поред свега свога озбиљног карактера сигурно – насмејати морао, и да је бан хрватскиј на овај глас тако се уплашио, да је своју државу даље уређивати наставио и целиј министериум себи наименовао!...
Ја се не могу начудити Мађарима, да они при овако не наклонима себи околностима ипак се једнако усиљавају своју чудновату идеу мађарског господства над другима унгарским народима у дело приводити. Без војске, без новца, а к томе сумњајућем о власти министериума над војском Унгарије, издавати заповест, да бана хрватског, кои сва средства одпора у руци има – то је, ја мислим, чудније него ли што деца у игри располагати могу…
Да је барон Храбовскиј ову ствар узео као што је, а не како би мађарскиј министериум желио, види се из тога, што за читави осам дана, одкад је речену заповест добио, никаквог у смислу те заповести корака чинио није. Али како би другчије као паметан човек чинити и могао, кад врло добро зна, да Србљи граничари, кои су се још к томе на скупштини 1-г Маја изразили, да судбу с Хрватском делити желе, на своју браћу Хрвате, на своје основе и управо на себе пуцати неће, а сигурно и то се лако даје прорачунати, да се са два баталиона талијански пешака и једном региментом хусара неда против 8 банови региментиј на крај изаћи?... Или се можда Мађари уздају, да ће на позив њиов, кои је у истим новимама обнародован, толико новца и толико добровољника скупити, да ће као пре 900 година, кад ијм је кућа на леђи и пресно коњско месо сва рана била, свеколике немађарске сад трипут од њи веће, а од части и боље спремне и јуначније народе прегазити моћи? Али како ми се види, мал' да се и сами министериум сасвим не узда у своју снагу, будући се и разнима мунитвама помоћи труди. Тако налаже барону Храбовском, да обзнани целом народу свога новога круга, да ће Мађари по основу једнакости и братства свачију народност осигурати, и да ће србским граничарима све мађарске слободе дати. И ово је таково што, што би могло људе преварити, кад не би знали ко су Мађари, или поне кад неби видили, да се под овим пространим израженијем: 'народност осигурати', врло тесно поњатије од Мађара подметнути може, које по томе ништа друго значити неће, него да ће слободно бити Србину са својом женом и децом т. ј. у кругу приватном србски говорити… Будући дакле, да ће нашима љубезнима комшијама Мађарима слабо што помоћи и ова мнимога либерализма шпекулација, то је сад лако видити, колико се њи засад бојати треба. Но опет зато нека ни један немађар, а нарочито Србин непомисли, да на овај начин на миру стојати и с прекрштеним рукама свршетак поласка мађарског на Хрватску чекати треба. Ово би била наопака и најубитачнија мисао. Сад су такова времена, кад једна најмања околност целу ствар преокренути може. А ако би се по каквој несрећи рђаво ствар хрватска окончала, то би онда пропали и Србљи. Зато би самиј народниј у Карловцима одбор најбоље учинио, кад би позвао народ на брзо оружање (То је већ учињено, и војска се свуда образује. У.), да би се у случају нужде свако нападање на народност снажно одбити могло. Ко нема правога оружја, тај нека виле, косе и т. п. на дугачко насађује или нека повише гвоздени шиљкова себи начинити даде, како би иј на подуже држало насадити и у место копља, које је дуже од пушке с бајонетом, употребити могао. Србљи су истина пошли законим путем, и намерени су с молбом у руци пред свога цара изићи, али су сад околности врло критичне, и ко нам стои добар, да нам неће Мађари пут к царском престолу препречити. Зато сви треба да смо спремни, и на пространа израженија Мађара да се неослањамо. Они ако заиста искрено мисле свачију народност, и то у јавним делима осигурати, а они нека се изјасне, и нека нечекају да свакиј своје иште, или у обштем овом метежу и сам узме. Нека се изјасне, да ће такова лица у министериуму, апелационом суду и т. п. заседавати, која све језике унгарске разумевају, и да ће с војводством србским србски, с бановином хрватском хрватски, са Словацима и Власима словенски и влашки дописивати, пак ћемо се онда лако у даљиј договор упустити. Другче нема мира; а рата је излазак несигуран, и то тим несигурнии, колико су силе једнога од скупни сила други много мањи. Мађари ово последње врло добро увиђају, пак зато и гледе не само унгарске народе раздвоити него и наручују, по гласу Пешти-Хирлапа, своме Естерхазију, да се, ваљда по изреченом основу братства (!?), свакојако постара у Бечу израдити, да се недопусти Галичанима у Праг на сабор славенскиј ићи… И ови се људи још нестиде неку слободу проповедати, а у јавним листовима своје себичне кораке обзнањивати! Али баш да и већма своје трагове крију, невреди ништа. Рекао је Бог да буде светлост, и би светлост. Народи су се пробудили и сад паклене манђије и залуђивања не помажу. Свакиј увиђа с ким је пробитачније друговати. Срби у друштву са свима Славенима! Где је слога, ту и Бог помаже. А ко ће противу Бога?!

[JASON]

Из Бачке. Именом Бога и крстног светитеља сваког Србина, кои је на овом свету, братски молимо и позивамо, да што скорије постара се за нас Бачване. Наши крвници солгабирови издали су именом Чарнојевића по бачкој градомеђи најбезчовечнију заповест, да се има свакиј онај Србин под штандрехт вући, кои би за патријарха и војводу споменуо. И до тога ће до кои дан доћи, да два Србина неће смети на сокаку беседити. Свима се народима дају пушке, само Србину не; од њега се и коса и сикира гледи да одузме. Шта ово значи? – одговорите безчовечна браћо Мађари. Кажете: Раци су погани, безбожни и само за вешала створени; нетреба Чивуте нападати, но треба да погане Раце из земље истерамо. То је ваљда благодарност, што је Србин Угарску од Турака очистио. Кажите, браћо, Мађари, има ли где суровијег народа и људиј од вас, кои ослободитеље своје – поганима називате?
Свевишњиј творче и Боже! може ли и има ли већег греха од неблагодарности? Таквиј сравнити се може с хулом против духа светога. Ја држим, да су наши Татара предци, кад су још идолопоклонци били, много човечнии били, него њиови потомци Христијани. Нису они овако свирепо поступали с другим народима, као што њиови потомци поступају. Браћо Срби! кои сте слободни, примите к срцу јаук и запевку једноверне и једнородне браће ваше Бачвана, Банаћана и Барањаца: ми изненада, преваром и варварски потучени можемо бити. Устај, устај Србине! где си год. Удеси пушку на крвнике и убице твоје браће. Та доста је један Србин на десет Мађара.

Из Н. Сада, 12. Маја. Код нас су два грдна крмаука, т. ј. две мачје свирке, даване; једна Ползовићу а друга Југославјанину пештанском, Тоши Павловићу; које обе да су заслужнима људма даване, по савести слободно казати можемо: које за спомен средством печатње желимо да се овековечи. Данас, кад вам ово пишем, торжествено Срби новосадски одржаше победу над вразима своима, истина и иновернима, а особито над Србима, своима издаицама. Рештаурацију мађистрата свршише у највећој љубави, слоги и пријатељству тако, да би се свакиј иноверац ал' безпристрастан морао чудити и надивити оном сјајном карактеру србском: да он ни на претње, ни на огорчавања и хулења, која му је стариј мађистрат са Мађарима и Швабама чинио, од свога великодушија и поштења одступио није, него постојано старе и давнашње оглобитеље презре, и сасвим нове сенаторе избра. Биров је Аца Костић, бигермајстор Петар Зако од Бајше, капетан Радивој Стратимировић од Кулпина, сенатори: Петар Дожић, Сима од Радишић, Коста Поповић бившиј камераш, Дамјан Каулициј, Јован Владисављевић, Танасија Трифковић, Михаил од Николић, Бенедикт Даун и Гашпар Херман. – Великиј је фишкал Коста Коић, а малиј Михаил Шиљић; - биљежник пак великиј: Тоша Мандић. – С овим за сад будите задовољни; до кои дан више ћу вам и пространије о овим стварма говорити.

С Тамиша. Ево вам, браћо, доказателства, како је истина оно, што говори Хаџић из Новог Сада, Павловић из Пеште, и Николић из Сомбора, да је Чарнојевића чисто срдце србско, и да ће се то скорим посведочити. Чарнојевићу се умножише, као што ономадашње Новине Београдске говоре, послови са хватањем, затварањем, суђењем, бијењем, и вешањем учитеља, попова, и други Србаља, кои народност своју траже. И у овој потреби придодаде се Чарнојевићу и Савва Вуковић, вицеишпан Темишварскиј, кои ће тако исто с пуном моћи, и влашћу, Србе вешати, а одсада и Влахе. Хоћемо ли, Боже мој, доживити још које доказателство, да Чарнојевић добра жели роду србскому, и да не лажу они људи, кои то говоре?

С Дунава. Од 4. Маја находи се фишкус краљевскиј у Варадину с командером. Гласови се разносе од тога времена, да је фишкус дошао у Варадин само зато, да одавде иде у Загреб, да присуствије испиту, кои ће онде чинити командер варадинскиј, и да подигне парницу, ако јој места буде, противу бана. А за цело то време показивао је опет командирер Грабовскиј сваку наклоност, пријатељство, и поверење к народу србскому. Је ли то све тако, као што су ова два велика мужа говорила, или је за сво то време предавао у свакој тишини, и тајности, командер град Варадин фишкусу, као домаћину, или газди краљевства мађарскога, остављамо на слободно разсуђење народу нашему, свагда доброму и лагати невештому, па зато и бедному!

[JASON]

Из Петроварадина, 11. Маја. Јуче после подне донели су путници на пароброду из Беча печатне вести, под насловом: 'die Entzauberung unters Raisers aus Wien', а такође и печатано објавленије привременог министерства Бечког с подписима, у ком се јавља, да је цар аустрискиј са својом фамилиом и многима благородницима 15. р. Маја ноћу из Беча тајно отишао и у Инспрук у Тиролску одпутовао. – Повод овог његовог тајног одласка била је побуна, која се у Понедељак 3. Маја у Бечу догодила, и коју су ексалтадоси бечки, непрестано од Мађара на републику наговарани, у свези са 8000 надничара, 8000 универзитетски ђака и 36.000 национални гардиста у дејство привели и целу ноћ уочи Уторника пред двором царским стојали под оружем и чекали, да цар захтевања њиова потврди, и горњу комору сасвим уништожи, и изрече, да су сви житељи од цара до просјака: 'државни грађани', и да свакиј глас и право у комори има, и да се коначно уништоже титуле, и чинови кнезова, грофова, барона и министра из коморе, кои су до сада, као привилегирате класе, свуда право преимућства имали, искључе, и то право на све државне грађане без разлике пренесе; цар утесњен бившиј морао је сва захтевања потврдити, и горњу комору коначно укинути; но кад ијм је ово цар потврдио, онда су сви повикали: 'Хоћемо то све на писмено да нам се даде', а кад ијм је цар све на писмено дао, онда су викали: 'Хоћемо да се то сад одма печата', и тако се морало све још ону исту ноћ до зоре у више хиљада егземплара печатати и по народу раздати, и тек су онда ексалтадоси са своим приврженицима, кои су у противном случају намерили били за цело двор царскиј разорити и републику прогласити, од двора царског одступили и разишли се.
С друге пак стране Мађари желећи све народности у Угарској, а нарочито Славене погазити, и у свој неизображениј дивљиј народ прелити, сва су најстрожија средства употребили, преке судове, мучења и вешала подигли, и то само у оним градомеђама, где Срби живе, само да намеру своју гадну постигну, - и да свога мађарског бога и свој дивљиј неизображениј језик свима у угарском краљевству живећим народима на силу и срамоту здравог разума наметну; но видећи, да су сва страшила њиова сујетна, и да се дух народа, дух времена, дух света и истине неда никаквим тиранством застрашити, прибегли су министри мађарски к цару и краљу Фердинанду, и под видом мниме законитости с молбама и протестацијама досадили му, да бана тројне краљевине, зато, што овај народност и народна права брани, и што се суровом министериуму мађарском неповинује, с достојанства збаци, и све његове прокламације, у краљевинама овима издане, уништожи, на кои конац је палатин мађарскиј одредио комисију, која ће иследованије над баном учинити. Командирајући генерал у Петроварадину г. Храбовски постављен је за комисара над реченим провинцијама, и поджупан сремске међе Житвај, с краљевским фишкусом Етвешом, и с фишкалом Мартиновићем донели су овај налог од министерства мађарског предхваљеном командирендеру у Петроварадин, кои га није хтео примити, докле од највишег места налог недобије; речена четири господина баве се непрестано у Петроварадину; и Мађари су своим подстрекавањем и своим којекаквим будаластим захтевањем цара и краља до тога довели, те је приморан био из Беча отићи и уклонити се.
Кад се глас о одласку царевом по Бечу разнео, свакиј је правиј грађанин као громом поражен био, ексалтадоси хтели су републику прогласити, но привремено министерство помоћу националне гарде употребило је мере строгости и до 200 републиканаца до сада позатварало. Бечлије желе, свога цара и отца отечества повратити и у средини својој видити, и двор царскиј сад као светињу сматрају и чувају, и здраво се кају, што су цара претераним своим поступцима до тога довели, те иј је морао оставити и уклонити се; а и Мађари су се нашли сада у запари великој, што су народности туђе хтели погазити и коначно уништожити, и виде сада, да коначна пропаст из тога грози њиовом бићу политичном. – Зато се сад и Немци и Мађари страше од Срба и Славена, и ради би били ствар какогод поправити, кад би се могло, а највише се Бечлије боје тога, да народ славенскиј у Прагу сада на скупштини непрогласи Фердинанда за славенског цара, и веле, да је по незнам чијем плану цар аустр. из Беча уклонио се, а међу Славене отишао.

[JASON]

Из Далмације, 4. Маја. Како је то лепо, што нам наш милостивиј цар слободу штампе допусти, а с њом, може се рећи, и срећу србског народа себи подложнога основа, исказати се неможе. Бог да га поживи, и да му престол потрешениј на много столетија утврди! Да није слободне штампе, зар би се смело овако братски за корист народну договарати; зар би се смели преко поште списивати, и за неправедно изгубљеним, и политично-насилно отетим правима јавно уздисати? Ах, недајте се браћо у пређашњу срамотну, не за нас срамотну, но за оне, кои су нас безчовечно газили и упропастити гледали, срамотну пониженост бацити. – Рђа ијм пород гонила, а земља ијм кости изметала, кои су нам то чинили, и кои нам и данас то мисле чинити! Ми Далматинци, видећи како су се многи родољубци за свој род заузели, и како прекрасно умствују, топимо се у великом весељу. Знали смо да у сваком Србину, или он у приморској Далмации, или у кршевитој Хецеговини, или у пространој Босни, или у соколовом гнезду Црнојгори, или у слободној Србии, или освећеном Срему, или у равној Бачки, или житном Банату, или у славниј Славонии, или у убојној Хрватској, или где му драго живио, знали смо да у сваком јуначко срце куца, и да му кроз жиле ватрена крв протиче, али нисмо се надали, да ћемо посвуда, мало не у сваком најмањем месту, такови глава наћи, кои умеду онако разложито беседити, онако висперно умствовати, слогу препоручивати, и онако одважно своје правице искати и бранити. Бог вас браћо поживио и упутио, да сви к једној цељи сложно течемо, да се ни један издаица међу нами незакоти.
Она захтевања сремско-карловачки Србаља, и предложења Ратољуба Правдића (у броју 31. Срб. Новина) ми одобравамо, и молимо сав србскиј народ у Аустрии, да иј одобри, и да иј у Беч пошље, и што пређе од милостивога цара потврди. Хоће то вама ваш цар учинити, јер он зна колико сте ви крви за његов престол пролили; а нека се и сад отечески ослони на своје верне синове Србе, они ће му и опет круну, коју му подмукли и неблагородни Мађари скинути намеравају, на глави одржати, и Мађарима, кои се као у једном котлу међу Славенима налазе, роге збити.
Мађарима се сад у ово доба ни најмање не улагујте; немојте иј ни питати ни молити за ваше правице; држите се Беча, па ћете видити, да ће до по године ови исти силовити Мађари, кои са собом људски недаду ни говорити, пре вама се преклонити, и вашег деспота молити, да ијм пријатељи будете, и да иј за вашу браћу и сајузнике припознате. Настојте исходатајствовати, да и ми Далматини на народниј сабор можемо долазити. – Уздамо се да вам овога пута оружана рука неће требовати; но ако по каквој несрећи и до тога дође, ево вам (волијемо мање него више казати) 10.000 љути, чврсти, виђени, с две пушке мале за појасом, с великом јатаганом, с дугом шаром, и с храбром мишицом наоружани Далматина, кои кад нишане, куд оком погледају, зрном непромашују. Они ће вам у вашој невољи притећи. Да овога у Далмации нема, одавно би се наши приморски градови Венеции и Милану придружили; но богме су им сељани, наши дични сељани, све сами овејани Славјани запевали, ако се и најмања издаја покаже, да ће сви у градове насрнути, и Италијане изсећи.
У Далмации је свуда по селима мирно, јер они на друго немисле, него да верност своју преблагом цару засведоче, и сви су наклоњени свом славјанском роду. По градовима пак, као по Задру, Шибенику, Сплиту, Дубровнику и Котору много је усколебано; једни притежу за Аустрију (ово је највећи дел), други симпатизирају с Италиом, и желе републику. Од ове се партаје засад бојати немамо ништа, но ако се отме Венеција и Милан, онда су градови далматински у највећој опасности и ватри, јер ће се сами између себе покрвити; но на чијој страни буду сељаци, она ће страна зацело и надјачати. Почели смо од три четири дана стрепити, да нам се Наполитани и Геновези са своим војеним бродовима непокажу, јер смо чули, да ће се они у адриатско наше море упутити. – Два три Мађара овуда се врте, засад ијм нећу име казати, и господу нашу на своју страну придобити траже: на част ијм сва господа; али Србљи и прости Далматинци немогу ијм ни осена да виде, а камо ли да се с њима разговарају, а још мање, да с њима пристају. Они ће се брзо с празном надеждом вратити из Далмације.
Говори се овуда, да су наши Србљи у Дубровнику онда, кад је конштитуција и слобода проглашена, имали страдати, и побијени бити, ни зашто друго, него због религиозне мрзости, али сад се све утишало, и као што нам пријатељи отуда пишу, о томе се више не говори; напротив свакиј дан се већма сљубљују и хармонирају, особито с оном партајом, која се одскора примила Славјанство бранити.
У Котору, где је претежнија част Србаља, поставили су у гвардии народној Латинина за врховног управитеља, а у Задру и Шибенику, где је само шака православни, поставили су наше за официре. Ово је лепа слога међу браћом, које ништа друго него црква дели. Освестите се браћо сви једнокупно, и немрзите један на другога због закона. Сваки свој закон браните и храните, али зато нико вам несмета да се братски грлите и љубите.   Патреније Дубаић.

[JASON]

Са Саве. Ја сам почео на Благовести 25. Марта писати, како би се могло Србљем деспотство и права њиова повратити. Од тога времена пише се једнако о том предмету по новинама београдским. Дана 1. Маја одазваше нам се и новине далм. хрв. славонске, и изјавише своју радост, што су се Срби угарски пробудили, и освестили, те ишту себи деспота, или војводу; и желе, да се то војводство распростре на Бачку, Банат, и Барању; и желе, да ијм војвода буде под баном тројне краљевине, и подпредседник на сабору тројне краљевине.
Кад се сав овај член у оригиналу прочита, онда по њему излази то: да Срби славонски, и Сремски, ништа не траже, будући да су под баном; но само да Срби угарски ишту војводу за Бачку, Банат и Барању; и желе, да ијм и овај њиов војвода буде под баном, и подпредседатељ на сабору. – Закључује се овај член тим, да су то Хрвати једва дочекали, и послали у Карловце одбор, кои ће браћу Србе о искрености речиј, намера, и дела хрватски уверити.
Да Срби желе оваково војводство имати, као што је у поменутом члену начертано, то није истина. Сведоци су у том сви членови новина србски. А о мајстории, којом је поменутиј член написан, нека суди, ко како зна, и хоће.
Из новина далм. хрв. славонски од 8. н. Маја такође дознајемо, да је изабраниј војвода србскиј, Стефан Шупљикац, од полковника Огулинске регименте постао генералним мајором, и бригадиром загребачким; и да се Хрвати нарочито тому радују, што ће скорим моћи поменутог господина поздравити. А ја мислим, да је радост, којој се Срби од избора поглавара својега надају, сасвим друга, и сасвим другојачија.   В. Л.

[JASON]

Србске Новине, бр.50. од 21. Maja 1848.

Вести о народном одбору у Карловци, 20. Маја. Одбор народниј сад се највише занима примањем депутација oд разни поместни одбора по Бачкој и Банату, саобштавањем овима свои закљученија и давањем упутствија у предузети се имајућем поступку. Поред тога г. Ђорђе Стратимировић устројава редовну војску од својевољаца, кои гомилама са сви страна долазе, те се овде обучавају; већ имамо пуне две дивизије добро наоружани и сваким ратним потребама прилично снабдевени војника. – У једном заседанију ови дана закључио је одбор издати прокламацију, где ће сав народ србскиј на оруже позвати. Надамо се, да ће се на овај позив народна наша војска брзо умножити.
Данас смо добили из Митровице вест једну, која нас је обрадовала, премда још треба да се потврди. Изабраниј наш војвода Стефан Шупљикац од Витеза наименован је Њ. В. премилостивим царем нашим за командујућега ђенерала у Славонии на место барона Храбовскога, и у помоћ (ad latus) придодата су му два врла Србина ђенерала: барон Јовић и Мајна, првиј као командујућиј ђенерал у Темишвару, а другиј у Осеку. К овоме још кажу, да је дошла заповест, да се град Варадин има граничарима предати, да га они чувају. Што желимо, то и верујемо; зато нам је овај глас велику радост причинио, ако и нису њиме још све наше жеље испуњене, ал' нам је, ако буде истина, рука помоћи пружена и корак ближе учињен к савршеном удејствованију свију жеља народа нашега. Да Бог поживи нашег правдољубивог цара.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Дописи. Из Сомбора. Чарнојевићевој политики ушли смо у траг, зашто је Србима по Бачкој и Банату забранио ићи 1-г Маја на народну скупштину у Карловце, и зашто прекиј суд за неко време с Новог-Сада скинути није хтео. Та је политика следеће за своју цељ имала: да би недошавшем народу србском из Бачке и Баната на ту народну скупштину, рећи се могло: да су само граничари са сремском градомеђом себи патријарха и војводу изабрали, а остали народ србскиј о том ништа незнајући, наравно да то и неодобрава; као што је тако и мађарском министерству описао. Ал' није тако браћо Срби! ово је само гола и пресна лаж. Из шајкашког баталиона славнопознати наши србски јунаци гомилама су поиздолазили на народну скупштину, а из градомеђе бачке, кад је се могло наћи између 13.000 наши нула неколико одважни лица, која су се преко све најстрожије заповести, отићи и народној скупштини присуствовати усудила, шта ћу дакле да рекнем за Новосађане, кои су први с прсима у данашњем бурном времену на среду изишли, њи је преко 1000 душа у Карловци на скупштини било. Такође и из оближњи Новом-Саду места велико је число народа србског било; шта више из самог бечејског диштрикта, на кои се најстрожије пазило, било је Срба, кои су крадом побегли, и на скупштину у Карловце дошли. Било иј је и из средине Бачке и с онога краја, но много мање, јер иј је прекиј суд заплашио. Овако је у Бачкој Чарнојевић помоћу највећи Срба гонитеља – вармеђаша – сакривао тајну жељу срца свога, а јавно говорио: да зато не треба народ на скупштину да иде, кад ће 15. Маја и тако народниј сабор бити. Али браћа Бачвани умишљаје Чарнојевића дознавши, непрестано гомилама врве у Карловце, и све оно одобравају, и за собствену своју најсветију жељу изјављују, и све оно подписују, што је 1-г Маја на скупштини свршено. Тако славни Бачвани, тако радите, тако вам среће ваше и порода вашег. Друга пак браћа, која до данас у Карловци нисте били, незакоснено спешите тамо, и подписујте дична ваша србска имена за ваше светиње – за патријарха, за војводу. Не бојте се татарског преког суда, и татарски шинтера – вармеђаша ваши. Даље ако и јест Чарнојевић настојавао, да Бачванима коначно запрети на скупштину ићи, ништа мање није у Бачкој толико успети могао као у Банату: у Бачкој је истина само вармеђаше на руци имао, али у Банату на руци му је био и његов стари учитељ – владика Панта Живковић са Сомборцем Маширевићем архимандритом, и с нечовеком горим од Вука Бранковића – Савом Вуковићем. Није се дакле ни чудити, што број народа србског из Баната на скупштини у Карловци није оноликом србско-банатском житељству по размери одговорио – кад размислимо, да је пет страшила над собом имао: Чарнојевића, темишварског владику Живковића и овога господара Лоновића, Маширевића, вармеђаше и Вуковића. Чарнојевић вешалима прети; Лоновић кад Живковића као Шваба кера поглади, онда Панта мисли да је у вечном блаженству; архимандрит свога владику слушати мора; убица србскиј Вуковић с вармеђашима кад Србе гони, онда је у највећој својој слави.
Јављају нам из Баната и ову до данас у тајности бившу Чарнојевићеву политику, да је темишкиј гроф у намери имао Живковића, као свога учитеља, за патријарха изабрати, кад га није за митрополита могао. Баш вам браћо Банаћани јавна буди и пред Богом и пре Србством срдачна хвала и благодарност, што сте ми ту вест доставили. Овде ми дође на памет последњиј народниј сабор, кад је данашњиј светиј патријарх за митрополита избран; а покрај тога опомену се и оне Чарнојевићеве и Живковића владике са већином Срба љубави и братске слоге. Сваком је добро познато, да је садашњиј патријарх, кад је за митрополита избиран, имао до 50 гласова, Живковић владика преко 20, а Атанацковић епископ само три гласа. Каково закљученије требало је да буде? да мањина већини приступи. Је ли тако било? није. Чарнојевића су као праунуче славног нашег негда патријарха преклињали и заклињали, да се с много већом чашћу саједини; да не иде србскиј раздор у смотренију избора митрополита пред престол царев. Он се неда ни осолити: упоран и тврдоглав стои Живковић. Моле иј да и ово једино ако и жалостно име народног сабора, ограничено на само избраније митрополита, неупропасте раздором своим, ал' молби овој нема ни гласа ни послушанија; овако исто и три вотизанта Атанацковића осташе упорна и тврдоглава. Не чудимосе што су ови не-Срби противници свенародној овој радости, коју је митрополитскиј позив на народну скупштину у срцима Србаља породио. Не кривимо ни најмање браћу нашу Банаћане, што су изостали. Но велегласно повичимо: амо браћо у Карловце без сваког страха и трепета; прекиј су се судови изпразнили у Кикинди и Бечеју: потеците што скорије листом у Карловце; и реците: нашу је жељу народна скупштина у Карловци испунила. Поноси се Србине тако, као што гледиш Чарнојевића патријарха с народним барјаком у десници! Весели се и слави се роде србскиј, као да гледиш у лицу Стефана Шупљикца негдашњег свог деспота Ђорђа Бранковића!