Српске буне

[JASON]

С Дунава. У обшт. аугсб. новина числу 142. од 12. п. м. читамо ове речи из 'гласа од талијанске војске': 'Срце се у човеку од радости заигра, кад се разговор поведе о делима појединог граничара, и кад му на сусрет дођеш, мужу оваком од сунца опаљеном у мрком оделу, нешто те вуче, да се с њим својски рукујеш, да га загрлиш и на своје прси притиснеш, као правога јунака, којега су другови све сами јунаци.' Ето такови су војници наши Граничари, и по овим најновијим сведочбама; ето тако се они и сад у Талијанској бију по војној својој дужности, из искрене верности и привржености к свом цару и зато, да свету покажу, да је Србин и данас још јунак, као што је свагда био, од како је на свету славу и чест јуначку обљубио! Хоће ли Србин тако исто својски и јуначки бити и борити, а ако нужде буде, и с угњетатељем Мађаром за своје стародревно и славно име, за свој сладкиј и лепиј језик, за своју слободу и народност, и за своју веру и оноликом крвљу свои праотаца задобивену своју земљу? Ко се може у томе сумњати? Хоће, да како; зар више вреди туђа ствар, него своја собствена?! Та и данас је он себи војводу изабрао, да га води на војну: он зна, шта му треба и шта је за њега!   Ј. С.

Из Карловца, 16. Маја. Све ћу друге новости, које се овде свакиј дан догађају, да пређем, које ћете ви од други овдашњи обширније чути, но само ћу да вам некиј особитиј случај, кои се овде 14. и 15. т. м. догодио, да саобштим. Сигурно сте чули, да је овде привремениј одбор наредио, да се са свију страна што више оружани људиј пошље. Почем се свет из Јаска 14. у вече скупљати стане, одма се разнесе лажљив глас, да је наш особитиј Србин (у колико сам ја о њему слушао) г. Трифун Младеновић издаица рода свог; да је он ишао г. командирендеру у град и да је рекао, да се град Мађарима преда, и да он одвраћа људе, да овамо недолазе. – Ово толико побуни простоту, да су хтели нашег врлог Србина одма напасти. Још после су се и веће лажи од они људиј, кои њега непознају и кои су његови по зависти злотвори, све једнако плеле, шта више наговарали су људе, да га убити треба. Простоти, особито раздраженој, много нетреба. Сутра дан кад су га његови Бешеновчани питали, зашто су они толико оружани овамо звани, рекао је: да је био разнешен глас да 10.000 Мађара иду и зато су иј овамо звали, но то није истина, и тако неки од њи нека остану, будући из једног малог села готово по 100 има а други да могу ићи кући, пак ако нужда дође, нек су приправни.
Тај његов говор толковали су наопако, као да је он доиста издаица и раздраже њи неколико од простоте, да су јавно говорили, где је сад мора ту у двору погинути, неки су гледали стои л' пушка добро, као да ће сад на њега пуцати. Одма оде један оружан човек и њега у двор доведе, ту су му његови прости људи, кои су га до јако увек поштовали, у очи говорили: тебе треба убити, ти си наш издаица. Но почем је он њима стално доказао, да је он увек првиј глас за род свој у сремској градомеђи дизао; кад ијм је рекао, као што многи од простоте и знаду, шта је он у последњем справишту сремске градомеђе чинио; и да је још онда правиј Србин био, кад су се другиј сумњали куд да се држе, а сад кад су већ сви прави Срби постали, да он буде издаица? Онда су молили исти раздражени људи њега за опроштење, с њим се љубили, многи су га у руку љубили, за знак свог с њим помирења. Од куда је ово изишло, то свакиј мислити мора, да је од његовог душманина; но можете мислити, да је од онога, о ком г. Младеновић мисли, да је највећиј његов приврженик. Тај се глас разнео од ирижког младог свештеника и његовог друга, кои је тај дан ишао од обштества ирижког као посланик командирендеру и видећи ту г. Младеновића, кои је дошао да извиди зашто је забранио командирендер, да из Срема несмеду ићи посланици у Загреб на сабор, и кои је учинио, те је то опет дозволио; то је он долазећим Јазчанима рђаво толковао, говорећи, да је он нас издао Мађарима, и да је рекао, да се град Мађарима преда. Но хвала Богу, што је лажи плитко дно, те се ласно одкрила; те сада врстног нашег г. Младеновића опет као Србина и жарког родољубца у средини нашој поштујемо.   Михајлов.

[JASON]

Из окружија Вел. Кикиндског. Давно већ никакви гласова о садашњем стању Србаља у овом окружију имали нисте. – А како ћете имати, кад су сви они, коима је најмилија забава била, о народности својој мислити, и мисли своје другом саобштавајући, по гдеког невештог брата о намери и поступку крвни наши душмана бесомучни Мађара обавешћивати, од части позатварани, а од части су над њима (истина од наше крви али мађарски одушевљени) потајни стражари постављени, кои на свакиј корак њин брижљиво мотре. У овако жалостном положају прави родољубци, налазећи се у највећем очајању, горке дане живота свог проводе, коима се сад највише одпадници, кои по несрећи овде доста има, свете, и подсејателно запиткују: где су вам плаветни барјаци и кокарде? – Ни по жалости неби било, да овако они само мисле и говоре, кои су већ од страха премрли, да ће комад хлеба изгубити, ако се као ревностно Срби покажу; али је жалост прека, што онај тако мисли, говори и још се свети, кога је званије јединствено с народом најтешње тако скопчано, да он мора и зло с народом делити, а то су свештеници и то они, кои су још црвеним пасом опасани. Оваки ћеш издаица и народни изелица наћи свуда, куда се год окренеш по народу нашем. Па како да нам срце од туге не пишти?
Које нечовечном осветом оваки изрода, које нечувеним поступцима мађарскога комисара Чарнојевића, у Кикинди сав је народ потучен – нема ту пређашњи весели песама и играња, нема дружевног састанка и разговора, свако је, стар и млад, велико и мало тужно и чемерно. – А што сваког човекољубца жалост још већма умножава, то су сединама украшени старци, кои често сузниј поглед с тешким уздисајем на Кикинду управљају, где ијм деца њина од бесни Мађара и Мађараца немилице безчовечном смрћу море и даве – негледећи на то, што око једног невиног осуђеника верна љуба с нејаком дечицом пишти и лелече, око другог стари родитељи у прси се бију и седе власи са главе чупају – а сав народ потоком сузе лијући из гласа виче: 'неправда, људи гину, нису они криви, него је свему томе крив Кенђелац, црева му се по камену вукла.' Народ је још једну надежду имао у народну скупштину за првиј Мај заказану, и свакиј је час изгледао, кад ће доћи и на њи позив, да тамо иду и своје јаде искажу – но још на већу жалост рок скупштине прође, а они никаквог позива не добише – и сад тек разумеше, да је томе опет узрок позната изелица банатска, Живковић, владика темишварскиј.
Браћо Срби, ми нисмо тамо смели, а још и данас несмемо доћи, а ми смо све чули, шта сте урадили; зато и ми сви до једног то хоћемо и желимо, а кад се другиј лист окрене, ми ћемо и делом показати, само да Бог да, да што скорије буде. – Иде Видов дан, видићемо ко је вера ко ли је не вера! – Овде код нас ни двоица се о народносто разговарати несмеду, јер прекиј суд одма за врат – вуче.

[JASON]

Из Бечкерека, 16. Маја. Г. Учредниче! Праведном вашем захтевању одговарам: пре свега, хвала вам велика на новинама. Ако и не сасвим уредно, ал' тек добијамо иј, читамо иј, но не без успеха. Ми смо и досад гледали, али сад боље видимо. Од више дана бавим се у Вел. Бечкереку. Што у слободним србским местима јавно раде, то овде чини ми се обстојателства тако недопуштају; но толико сви скупа, и свакиј поособ силније чуствује. Одпре су два три числа ваши новина на заповест одбора мађарскога тамо ношена, незнам, кои је био тај, што иј је доцније ослободити могао. – Овде је трећиј дан ускрса чудно било; то су ваше новине већ јавиле; али је могло у следујућим неколико данима и страшно бити. Кажу, да је парох Стаић трчао из једне цркве у другу, а отуд у гомиле узбуњене простоте, свуда на мир склањао и обавешћавао, и повраћењу мира много принео. Чуо сам, да је он и у великој опасности после био. Један – кажу – од његове собраће, - као што се по том дознало, и засведочило, - на две стране оклеветао га је, и ров копао, и то у једно исто доба: пред узбуњеном простотом, аки би он, т. ј. парох Стаић исту у споразуменију с мађистратским и вармеђским чиновницима варао, и продавао; а пред одличниим редом грађана, ако би он целе побуне узрок био. Но противно се засведочило. Само дејствовање Стаићево на предупређење родити се могућег зла сваког је довољно уверило, да је тај небратскиј против његове личности поступак глупозлобна клевета била, којом се на убитак тако честитог и врстног Србљина ишло!

Из Вршца, 15-г Маја. Наше је положење овде весма критично постало, јер многи непријатељи са аргусовим очима свакиј и најмањиј корак и покрет наш, кои би к народности нашој клонио, прате, - и не само свака и најневинија дела наша, но и саме помишљаје на зло окрећу, - и у Темишвар достављају. – Ово да страниј и туђин чини, неби нама ни по јада било, но у толико нам је теже, што се све ово у пакленој ковачници неки изрода наши неверни Србаља кује. – Како ће пак Бог и род овима људма платити, то ће време показати; - али је на свакиј начин жалостно за Србство: да и сада овакове гује у недрима своим гоји. – Но рекао би, да и сама судбина нама се противи, јер ми по свој нашој жељи, нигди међу Србством и браћом нашом предстати, и милом роду нашем осведочити неможемо: да и ово обштество благодатну цељ ову народног покрета ценити зна, и у прсима своима топлу љубав к миломе роду и народности својој нежно гоји.
Заказаниј рок за народну скупштину на 1-виј Мај ми смо радостно поздравили; и на ту не само да би двоицу из наше средине драговољно послали, но овима би се и двадесет други особа још својевољно придружиле биле. – Но ми смо у томе са свим обманути, јер тек што смо црквену скупштину за бирање посланика заказали, а оно две штафете дођу нам, и то једна од Чарнојевића као кр. комисара, а друга од темишварске градомеђе, у коима се и владики, и обштини јавља: да заказана на 1-виј Мај скупштина неће се држати, но у место ње да ће 15-г Маја правиј народниј сабор бити. – Ово је нас тим више обмануло, што су и саме новине то јавиле; и тако, кад су друга браћа наша и обштине 1-га Маја за род и народност своју у Карловци радиле, ми смо на велику тугу нашу код куће седили, и тако те народне славе участници нисмо могли бити.
Ништа мање надежда нас је питала: да ћемо ми овај наш губитак на предстојећем 15-г Маја народном сабору накнадити, и милом роду осведочити моћи, да није наша немарност била, што ми за првиј Мај дошли нисмо, и да равним начином и у нашим прсима народољубиво срце куца. – Из тога узрока ми смо се постарали били такова два посланика из средине наше за сабор изабрати, кои не само пуно поверење обштине наше заслужују, но кои и као познати народодољубци и врстни Србљи и знали би и хтели би многочислену обштину ову на сабору нашем крепко заступити, и све оно, што се к највећем благу милог рода и народности клонило буде, јуначки подпомагати. – Но и ту је последњу жељу нашу судба осујетила, и баш пред онај дан, кад смо ми намеравали с музиком и србским барјацима врстне ове наше посланике на сабор испратити, стигло је обштеству писмо: да се сабор сада на 15-г Маја у Карловци неће држати, и да је рок тога на 15. Јуниј од палатина одложен а место у Темишвару заказано. – Како је сада нама било, свакиј онај себи представити може, кои народност своју љуби, а неда му се, да јој и он руку помоћи пружити може. – К овоме злу још и та незгода придружила се је, што ништа нисмо могли чути, што се у Карловци ради, јер амо ваше новине, које ми за орган народног движенија држимо, и жељно иј очекујемо, весма неуредно, или боље рећи никако недолазе.*) Ко је томе узрок, ми незнамо, но има већ три недеље, да ни листа добили нисмо, а тек прекјуче од числа 36-46 сва су наједанпут дошла, и о гдекоме, а гдекоме нису. – Сад ћемо опет паузирати три четири недеље док кои лист добијемо. Ово се исто и са хрватским новинама чини.
Овде је сав народ србскиј (изузимајући неколико одрода) за народност своју весма одушевљен, у ком се жару особито одликују наши богословци, и млади трговци и мајстори; - но свакиј дан по штогод ново догађа се. Тако 6-г Маја при избору наши посланика, почем су ови једногласно изабрани били, стане народ захтевати, да види: да ли се заиста црквени протоколи сада на србски воде, и јесу ли мађарски спаљени? – И кад тутори црквени задоста неучине, дигне се народ, и оде у двор к владики, то исто од њега иштући, које ијм и учињено буде, и тако народ задовољан, задевши на торањ србскиј барјак свој, кући разиђе се. – Ово све ако и само по себи ништа не значи, ипак из горе наведене ковачнице такиј је штафета у Темишвар одлетила, и што више, накићено је: да су овде 5 хиљада Србаља устали с барјацима, и да су сав двор и варошку кућу разорили, и касе похарали, иштући да се брзо солдати и топови у Вршац шиљу; - и можда би се били и послали, да се није г. командирендер томе противио, и као паметан човек увидио: да је то само смутња и лаж једна; о чему се је и сам другиј поджупан, кои је другиј дан тога ради у Вршац дошао, уверио. – Јуче опет новиј се је вукодлак овде појавио, кои је тако сиромахе Немце устрашио, да су ваздан пуцали, и барут куповали; - а неки опет по армаду и топове у Темишвар отрчали. Главниј овај непријатељ, кои је њи тако уплашио, састои се из једног чопора свиња, које су људи из Беле Цркве амо терали, и видивши иј неки у пољу радећи Немци, без обзира у Вршац долете вичући: да је 15 хиљада Руса, или Србаља из Србије на Базјашу продрло, и амо марширају. Нису ли ови људи правиј Дон-Кижот, кои се је у место ритера, са ветрењачом борио? – Ако на ову ларму озбиља крену се из Темишвара солдати, барем имаће с ким борити се, а могу и појести свог непријатеља, ако гладни буду; - јер лепа je карманадла од жировњака.

*) Овака тужба долази нам и с други места из Баната и Бачке. До нас кривице није никакве, ми новине уредно предајемо пошти земунској, а како смо званично извештени, ни до ове није никаква кривица, будући иј она незакосњено увек на надлежна места оправља. Но дознали смо, да саме мађарске поште самовласно новине наше заустављају и пренумерантима не издају. У беззаконом поступку овом нарочито се одликује пошта темишварска, где познатиј изрод, а сада и вешач србскиј Сава Вуковић све наше новине узапћује. Кад је пошта примила новце за новине, то је дужна или испунити обвезателства, за која је новце узела, или новце натраг вратити; то је природно, то закони државни налажу. Ал' она нит' обвезателства испуњава, нит' новце натраг враћа: какву дакле сад она карактеристику на себе навлачи, какав моралитет у њој влада, и какво име заслужује – то остављамо изображеном свету, нека изрече. Ми смо од наше стране против овога поступка протестирали, и надамо се, да протестација наша неће без успеха остати: или ће се морати новине наше пренумерантима издавати, или нам се новци повратити. Ако последње буде, то ће нам Мађари показати, да су они само за себе тражили слободу штампе, да је само њима слободно друге народе нападати, а овима ни бранити се да није дозвољено. Ал' при свој њиовој свирепости још се надамо, да неће тако безчовечни бити. Новине наше нису у Унгарии забрањене; то у држави, где је слобода штампе, и несме бити; а осим тога имамо о томе и сведочанства, будући новине пошта неким пренумерантима издаје. Баћањи и Кошут пренумеранти су наши новина, и они иј уредно примају: кад се дакле Мађарима могу издавати, правда изискује, да се и Србима издају.   У.

[JASON]

Из Сентомаша. Случајно с пословима моима десим се 18-ог Маја у Н. Саду, и зачудим се, кад на више места на пијаци спазим гомиле људиј и жена и деце, гда се својски гурају и турају, међусобно отимајући се, и жељно за нечим руке пружајући: и спазим да се за неке печатане папире отимају. Обрадовао сам се изнајпре том њиовом великом љубопитству, мислећи да мора нешто бити добро и полезно за народ, кад се тако својски отимају. Но наједаред и мени и оном народу Н. Садском у ноге сакруши се срце, кад из исте цедуље, за коју се жељно отимају, уразумесмо наше највеће зло и најцрњу невољу; кад уразумисмо, да нам мађарскиј Министериум досадањег моралног шинтера целог Србства, Савву Вуковића, и за физическог шинтера Срба аустриски на врат натовари. Ја истину исповедам, да сам врло малиј у политики вештак, али овде би зато опет мађарску политику схватити могао, зашто су и ову кугу србску – Вуковића (невидио лица Божија) – у равној мери и власти с Чарнојевићем наименовали, али на веће тиранство опуномоћили, зато, што Чарнојевић није ијм свуда доспети могао, да по ћуди њиовој Србе веша, а онај ће знати и надмашити и превазићи вешањем Срба мађарску жељу. Стрела за стрелом и то отровнија за отровнијом лети на Србе. Сви други народи у Угарској другим чим поздрављају се, а само Србин са шинтерима и вешалима. Чујте матере и отцеви србски! чим вам децу поздрављају, расплачите се и процвилите и ви кости праотаца наши, кои сте ваљда зато, понајвише Угарску од Турака очистили, да вам данас Мађари потомке, кои само своје рођено ишту, вешати могу. Та узајми кои уши немаш, а десио си се на свету данашњи дана, па послушај и даље татарска тиранства. Нама Сентомашима поручује она превасходна и највећа у градомеђи бачкој пијаница и глупак вицешпан Кнези, да ће нас све Сентомашане повешати дати, окром попа Аврама Ђорђевића; а ми смо му одпоручили, да ћемо ми најпре убити и њега и попа Аврама, па онда, ако узмогу, нека нас вешају. Зашто је се пак поп Аврам, наместник с црвеним пасом, нашем добром Кнезии тако здраво омилио, казаћу вам ево:
О покрету обштем србском за цркву, језик и народност своју ми почнемо својски мислити и радити, те тако срећно курталишемо се оне напасти, која се је била у нашу православну цркву увукла – мађарски протокола. О! како нас је поп Аврам, у епатрахилу и одежди, с амвона псовао, не могу вам исказати; говорио је, да је наша црква – и чивутска и мађарска сада једнака: но брзо би му благодарили на тој науци, да није из села утекао. К томе још уверисмо се, да је он мађарском попу писао, да ћемо ми на Мађаре ударити, кад буду они Васкрс славили. Ово су узроци, зашто ће нас никад трезвениј Кнези повешати, само попа Аврама не. Ми би требало да смо одма попа Аврама консисториуму тужили, што нас је онако гадно, и то у цркви с амвона безчестио, али коме да га тужимо, кад код нас, а и свагди, другачије се црквеном појасу суди, а другачије и то сасвим строго плаветном. Ми смо од срца узданули и Богу вапили, нек' му он суди.
Пре недељу дана случи ми се више по несрећи него по срећи и у Бечкереку бити. Ту сам видио оно, већ до скота Срба понижење и удручење. Тамо осим што Татари и Немци и сви други народи пуно право имају угњетавати Србе, још је и Чивутима та власт дата, без да Срби смеду зато Чивутину и најмањи знак неповољства свога показати. О! раствори се земљо и прогутај сваког оног, кои с Божијим створењем и то словесним тако безчовечно поступа.
Најпосле кад већ морам, и пропустити као Србин несмем следеће, то послушај Србе! и ово. Познато ти је, да су Мађари доста србски детића на удицу штандрехта напецали; но тим незадовољни, надаше се богату бербу тако – и самоме скоту гнусног и гадног плена и грабежа и у Н. Саду о скупштини народној, која је се имала првог Маја држати, сабрати, због тога, на плачевну (тако да се изјасним) молбу онако сјајне србске депутације под предводитељством епископским, и није хтео Чарнојевић с Н. Сада штандрехт скинути. – Србин презрително одвраћа од њега лице своје; бежи са само Татарима милог губишта места; и спеши браћи својој у Карловце, да тамо један другоме туге и невоље и ране своје, које су до костију допрле, одкрије. – Нађоше се Мађари овим усекнути, и у крвожедним намерама своим здраво преварени: измаче ијм из шака многобројниј лов, какав би у Н. Саду могли напљачкати. Ал' се зато они у нову и Србима непознату политику бацише. Момци, премештају народниј сабор од 15-г Маја на 15. Јуниј, и то из Карловци у Темишвар, позивајући се, да је тамо 1790. године народниј сабор држан. О да мршаве и сакалудне политике! Боље би било да сте казали: - у Темишвару неће бити србскиј народниј сабор, него ће бити мађарска за Србе касапница, на коју ће се млоги комисари с фрајмонима и шинтерима стећи; онда би као поштени људи барем истину казали, и за ту истину Срби би вам срдачниј поклон учинили. - Ал' овако одлазите ви у вашу Дентумогерију, па тамо тражите кога ће те вешати. Тебе пак после Бога, прва и највећа светињо моја – србскиј роде, и вас Србље заклињем, и преклињем оним, шта вам је најсветије, да свакиј онај одма полуди, кад помисли, да у Темишвар иде на народниј сабор. Проклет свакиј онај вечито био пред Богом и у Србству, кои би за темишварскиј сабор једнога корака учинио, ноге му се окамениле а уста му вечито занемила. – Ко те куне, роде, временом ћеш сазнати!

[JASON]

С Границе Савске, 16. Маја. Ја сам имао прилику с једним Србином под спаиом живећим разговарати се јуче; па између осталог нашег разговора питао сам га: 'како је брате код вас, је л' оживио дух међу браћом Србима под спаиом живећим за народност? желе ли права своја васкрснута видити? шта о томе раде? а особито какове су њиове највеће тегобе и на шта ијм је највећма жао?' Кад је речениј Србин ово последње моје питање чуо, он ми је одговорио: 'Ее мој брате, непитај ме какове су наше највеће тегобе и шта нам је највећма жао, јер се мога причања нећеш курталисати ни за месец дана; него ме боље питај: које су нам најмање тегобе, и шта нам је најмање жао; тако ћеш пре саслушати горку листу ужасни мука наши и пре ћеш ме се курталисати.' На ово га ја замолим, да ми укратко најближе муке и патње, као сељака тако и варошана, под спаиом живећи, покаже, па и на сва остала моја питања да ми одговори. Он ми дакле покаже за сељаке ово:
'Један сељак, кои има сесију земље, а то је 32 ланца, или 32 дана орања, он мора сто и осам дана работе дати спаии, па кад око седам сатиј у јутру дође работник, он неће да га прими, него га отера натраг, а ако је с колима, опет тако, ако је доцне дошао, отера га и неприма га; а ако је у време дошао и прими га, тај сиромашак цео дан дрежди бадава с коњима, нити сме бар себи што привредити, па се догоди да цео дан понегде бадава седи, и пошто су му коњи пуна кола сена изели, врати се кући по заходу сунца; а ако куд кога одвезе на пр. тако далеко куда, кад би се он погађао и за своју хасну возио, могао би по четири цванцика узети, а они му даду само дванајест грошића (три гроша), а ако је с шест волова орао, где морају два човека дангубити, и оно му се одузму само две наднице, а у сретно време одузимало се онолико надница, колико и волова и људи, као што је и право, и тако му издирање волова и управо главне наднице и неброи. А ко има шљивик, несме отрести шљиве док спаија недође и недесеткује, а то бива овако: дође спаинскиј човек, па ако га неподмитиш, или ако је пизмен на тебе, а он ти процени шљивик на пр. кои може дати 50 мерова шљива (ето видиш брате, од неког несретног времена почеле су шљиве на мерове мерити), он каже да може сто мерова, па онда за свакиј меров мораш спаии 1 цванцик дати (а више и онако невреди), и тако брате своје собствене шљиве, своју муку, искупљујеш двогубим и трогубим новцима. А ако оног десничара гдегод нађеш, частиш га, клањаш му се до црне земље, и кад дође да десеткује, даш му већи залогај него што и ти сам имаш да поједеш, онда брате на пр. од педесет мерова шљива, казаће нешто мало мање, то ти је помоћ. Тако је брате и с виноградима: најпре узме десето, па онда девето, и са свима плодовима земље, које имаш, тако поступа. Од говечета мора сељак да даде 1 цванцик, а од коња тако исто, од оваца на један комад ½ цв. За варошане овако: Све што се узима од земље и земни плодова од сељака, то се узима и од варошанина, а сувише неки сиромаси, кои су се заплели с држањем дућана, т. ј. болтиј, па само ако и најмање има свиле или што удно и жалостно свилено, те продаје у болти, мора платити четири форинте у сребру глобе (наравно да је то глоба), а особито плаћа се на право држања дућана. Има неки сиромаха, пак немајући шта радити, долазе на сваку мисао, како ће се помоћи, на пр. узме 10 фр. ср. под интерес, пак онда мислећи шта ће с тако малом сумом почети да ради, смисли да оно предузме, од чега ће најпре крајцару извадити: и тако оде те узме кола рибе и дође кући. То видећи крвопије, таки ијм падне у очи, па кажу: гле ово је шпекулант, овај се дао у шпекулирање, па онда као од шпекуланта узму 4 фр. ср., а 2 фр. више неможе добити на једним колима рибе; тако кад даде 4 фр. интереса и 4 фр. за шпекулирање, њему остаје јошт 6 фр. Ето дакле каква му је црна фајде, нема ни главног да скупи, а ратос ти фајде. И тако кад дође време плаћања зајма, продаје и последњу најмилију ствар, па се одужује. Ето шта му је несретна шпекулација донела!'
Још једно на небо вапијуће удручење показао ми је. 'Спаија забрани да несме нико пушком ловити зецове, кои се усуди то чинити, томе се одузме пушка и плати особито за казан. У следству овакове заповести зецови се наравно накоте, па људма чине штету на пр. гуле воћке и т. д., па кад кои нађе, те таковог зеца убије, спаија га казни, као што је горе казано; но кад се притом стане човек извињавати, да су му зецови најмилије воћке огулили, да су му таке и таке штете починили, онда му се од стране спаинске каже: зашто иј ниси тужио за штету, та би ти се платила? Дакле браћо и народе, и зецови су под заштитом спаински закона, а поданици спаински, људи крштени, испод достоинства зечијег бачени су, и до скота понижени. Ово је жалост, ово су јади, ово је несрећа, која нигде под небом нетреба да буде. Та за Бога! човек треба да је човек, и своја права, која му је Бoг дао, да ужива; зар ми неки бесни и помамни да се нађемо, па да један другоме Богом дана права одузимамо? То чинећи показујемо, да нисмо људи но зверови, да смо у беснилу нашем права зверска у употребленије узели. А то ће се све у оно стање поставити, у ком је Бог определио да буде, јербо је тај дух разума у народу србском оживио. Он, народ, тражи право своје, право човека, које је имао пре толико година, па које је безаконим и безчовечним ногама погажено и у бездну бачено. Прст Божиј, кои праведним делима управља, дотакао се и права народа србског у Унгарии живећег, и она морају у живот ступити и у пожелано стање доћи. Овако дакле вољом божиом управљени Срби васкршавају права своја законим путем, скупљају се у гомиле, саветују се, саједињавају се и оружају се.
Но кад дође реч на оружање, хоћу брате да ти нешто покажем, шта код нас раде цехови (еснафи) са своим касама, пак расуди: је ли упутно, а и свакиј другиј нека о томе промисли: треба ли тако или како ја мислим? Цехови дакле наши по варошима дошли су на ту мисао, да деле између себе касу и већ су неки поделили на неким местима; а ја овако мислим: кад су цехови дошли на ту мисао, да између себе деле касу, боље би било, да су се у предстојећој нужди те потребе сетили, па да су за еснафске новце пушака и барута купили, или таково што, које ће народу од ползе бити; јер сад је таково време, да треба гледати да ниједна крајцара неоде на штету, но све на потребу и ползу народа.

[JASON]

Србске Новине, бр.51. од 25. Maja 1848.

Вести о народном одбору у Карловци. 23-га Маја. У данашњем заседанију састављена је и на све одборе обштина србски штафетално оправљена следујућа прокламација:

Славниј Одборе!

На оруже, на оруже, зове вас народ србскиј! Мађари долазе, да нам нашу браћу у Новом Саду вешају. Мађари долазе, да у Карловце продру, овде народну касу и привилегије наше узму и однесу, ваш главниј одбор побију. На оруже дакле Србине брате, понеси свакиј само на три дана ране, понеси топове, пушке, свако оруже, и орудије, и наоружај се чим год више можеш, повези и касу овамо, да достојно одбранимо нашег цара и краља Фердинанда, кога Мађари с престола сбацити намеравају, да достојно одбранимо права и привилегије и касу народа србског. Похитајте овамо час пре, све што оруже и орудије носити може!

Из заседанија главног србског-народног одбора у Карловци.

23. маја 1848.  N⁰ 154.             Председатељ: Ђорђе Стратимировић.
                                                     Секретар: Јован Станковић.

[JASON]

Београд, 25-га Маја. Нема ти боље, него кад се браћа познају као браћа; кад један у спокојству другога находи своје спокојство, у благостању и срећи једнога гледа други своје благостање и своју срећу. Овако се обште благо подиже, на овај се начин народ са успехом усрећава, и онда су сваке силе непријатеља слабе и немоћне, брзо и крепко се руше и обарају. Мило нам је било ови дана искусити, да овако благодатно чуство и у нашем народу србском влада. Очевидно је већ, да Срби овдашњи велико участије показују у садашњим народном покрету браће своје по ћесарии; ово су иста браћа њиова ови дана лепо наградила. Благо роду нашему, кад му се синови братски овако слажу, благо потомству нашем, коме ћемо на овај начин ласно красну будућност основати моћи!
Позната је читатељима злоковарна намера бившег књаза Милоша и Михаила, с којом су они хотели отечество наше узмутити, па тако и Србе оностранске у пропаст бацити. Како се глас по околним пределима разнео, да се ова два непријатеља србска граници нашој приближавају, народ је ондашњиј ускипио огорчењем, и врли Митровчани одма су дуж границе атара свога, без ичијег налога, но сами из собственог побуђења, јакиј кордон повукли, како би у случају, ако би ко покушао крадом у нашу земљу прећи, ухватити га могли и тим немир од отечества нашег одвратити помогли. Не мање и Румљани су показали лепо чуство за нас. Разумевши, да се тамо неки приврженици непријатеља наши скупљају, одма су устали, и ове које растерали које позатварали. Тако исто и Земунци заслужују од нас свако признаније, кои су неке сакупивше се код њи противника нашега правитељства из своје вароши прогнали, а једног лажног пророка и срамно наказали. А шта да речемо још о народном одбору у Карловци? Овај такође заслужује од нас сваку благодарност. Он је дошавшега у Срем бившега књаза Михаила не само из Срема оправио даље, но и још му загрозио, ако не узхте на лепиј начин отићи, да ће против њега такове мере предузети, које му ни мало миле бити неће. Тако љубезна браћо, сви сложно против обштега врага!
Истина, књаз Михаило изговарао се, да он у ове пределе никако није дошао, да мир у Србии нарушава. Ал' ко да му верује, особито кад се дознало, да му је један његов приврженик у Н. Саду набавио 700 пушака? Или можда мисли он, да би му когод веровао, кад би рекао, да је он те пушке, као Србин, донео за оностране Србе, кои се против Мађара оружају? Еј плитко је таковој лажи дно! Да Обреновићи с Мађарима нису у договору, зар би у садашње време њему Мађари допустили, да кроз Мађарску пронесе оружје, намењено за оне, које су Мађари одредили, да у земљу нашу пређу, овде немир учине, па после да се оно збуде, о чему је дописатељ из Будима у претпоследњем листу нашем писао. Истина да они код нас неби ни најмање успели; ал' опет хвала Богу, те се са участијем и сложним садејством браће наша ова несрећа од отечества нашега одвратила, те сада ми спокојни бити можемо, а они безопасније и успешније свој посао, на срећу и славу србства, одправљати.

Загребачке немачке новине пишу следујуће из Загреба: 'Бившиј књаз Милош Обреновић 21. т. м. п. р. са једним пасошом за Праг изданим дошао је амо. – Како ово обстојателство као и постојећиј пропис, да нит' њему нит' његовој породици није дозвољено овде бавити се, па најпосле из обзира на садашња критична одношења учинило се нужним, књаза Милоша дотле овде задржати, док од министерства спољашњи дела потражено упуствије амо нестигне.' Хвала и вама хрватска браћо, те ову птицу у кавез уловисте!

Некиј г. П. Н. из Срема у бр. 47. 'Свеоб. југосл. новина' срди се, што се у нашим новинама данас тако слободно пише. Што се он срди, неможемо му ништа; ал' нам је чудо, да он незна у ком веку живи, да је данашњи век слободе, па наравно да и ми, за духом времена ступајући, нисмо могли иза други народа изостати. Слобода собом доноси, да се иоле веројатнии, и к обштој цељи водећиј допис у новине прима; ал' при томе ми не остављамо и оповрженију ил' објасненију пут затворен. Ово је тек права слобода, а не она необуздана, где се само напада, као што мађарски листови чине; и по моме мненију: онај је истом слободан, кои је слободан од слободе. – Што се пак поједини лица тиче, које речениј г. дописатељ у обрану узима: колико су она у данашње време, где је народ србскиј до прага пропасти доведен био, к избављењу његовом принела, ил' су га још сама у пропаст врћи могла; о томе није време данас препирати се, и уобште свакиј је онај пристрастнога срца, кои данас на личности гледа, а не узима дела у обзир. Мени је милии онај човек, ако ће и најнезнатнии бити, кои за род свој по могућству дела, него господин у великом чину и сјајном благу, кои ил' с прекрштеним рукама гледа, како му народ пропада, ил' још на жалост и сам га у пропаст низвргава, а силом и важношћу својом могао би га ласно спасти. Онај је код мене родољубац, а овај изрод и одпадник!

Једанпут већ изволило се и 'Пешти Хирлапу' о београдским новинама штогод проговорити. У бр. 69. пише му неко из Старог Бечеја, како се београдске новине по Угарској много читају, како су оне без цељи, и само на то иду, да Србе угарске од Мађара ослободе, како се само њима приписати има, што су Срби 1-ог Маја у Карловци патријарха и војводу изабрали, и најпосле називајући исте новине 'ђаволским листом' (ördögi lap) вели: да се 'истина у Мађарској не издају, ал' ипак од рођеног Мађара уређују' и препоручује министерству, да иј забрани. Ово је угратко сав говор. Да се новине наше од неког времена по Угарској много читају, то признати морамо, да је дописатељ истину рекао; ал' да су наше новине без сваке цељи, то сам оповргава, где вели, да иду на ослобођење народа србскога. Ко к чему иде, то му је и цељ, па кад наше новине иду к ослобођењу народа србскога: то ијм је ово цељ; и ако се њима још приписати има, што су Срби угарски себи патријарха и војводу изабрали, па тако раскрчили пут к ослобођењу своме: то су оне и своју цељ постигле. Хвала г. дописатељу на тој, ако и нехотице принешеној нам слави! Ал' не иду наше новине јединствено к ослобођењу Срба, но скупа и остали народа, па и сами Мађара, како би, оставивши досадашњиј пут раздора и надмености, сви се међу собом слагали и срећу човечества оснивали. Слобода и просвета човеческог рода, то је наша главна цељ. Ту се ми управљамо по науци Христа спаситеља. Овај син Бога нашега љубио је и просвештавао нарочито свој народ јеврејскиј, па је баш зато постао спаситељ целога света. Љубав к роду своме неискључава љубав к човечеству. И данас је онај правиј космополита, кои се нарочито стара о изображењу свога рода. Свакиј је народ уд великога друштва човеческога, коме је један отац Бог небесниј; па ко о срећи свога народа ради, посредствено гради срећу целога човечества. Да Мађари овим путем ступају, да гледају само свој народ, а осталим слободан развитак да остављају, и да славе с нама заједно једнога свевишњега отца, и да не траже за себе особитога Бога мађарскога: заиста би ијм се сваки клањао, нити би против себе толике народе огорчили. Ал' њиова надменост неможе ијм то допустити, па до чем су дотерали са садашњим насилијем? Народ свој осуровили и направили читавим страшилом; отечество пак своје на крај пропасти довели. Је л' то паметно? је л’ то политично? Заиста не. ' Љуби ближњега свога као себе самога; Што себи не желиш, не твори другоме,' учи Христос спаситељ. Владајте се Мађари по овој светој науци, па ћете се прославити; иначе 'погибељ твоја од тебе Израиле!'
Што даље дописатељ вели, да новине београдске пише 'рођениј Мађар', на то му одговорити морамо, да је учредник београдски новина правиј, рођениј Србин, и као таковиј стидио би се Мађаром бити, ако међутим сваког отпадника, био тај помађарениј Србин, ил' посрбљениј Мађар, као недостојног изрода, презире. Свакиј нека буде оно, што га је Бог створио.
Што најпосле дописатељ министерству препоручује, да наше новине у Угарској забрани; ми се надамо, да оно неће толико неполитично бити, ако је и досада доста неполитични поступака показало. 'Притиснута јаче скаче', вели наша пословица. Какве слабе плодове приноси, и управо противно дејство производи тероризам, то су Мађари са својим штандрехтом досада прилику имали довољно искусити. Ја се бојим, да Мађари своју цељ не промаше, да они, ако новине наше забране, баш оно не произведу, што би мислили забраном предупредити. 'Ходи мудро, не погини лудо'. Они су мислили, штандрехтом србскиј народ застрашити. Па јесу ли то постигли? Ни најмање. Не само да се није народ србскиј застрашио, и с предузетог пута одвратио, но је још непријатељ Мађара постао, које пре никада није био. Није ли тим цељ сасвим промашена? и није л' посве противно дејство произведено? Овако ће бити и са забраном новина. Тероризам се данас иступио, а ' потиснута јаче скаче', потворавамо опет.

[JASON]

Из Фрушке Горе. У Србским Београдским Новинама броју 50-том од 21-га Маја ов. год. под насловом 'из Карловаца' читамо један допис од Михаилова, какво је неспоразумљење у Карловци било, и како су клеветници успели, да се г. Младеновић нападне и онако недостојно увреди. Ми, кои г. Младеновића, као врла Србина и одлична родољубца, од детинства познајемо, уверити можемо свакога, да је он свакад био дика и необорима обрана фрушкогорског србства и да ће он као таковиј до последњег часа живота свога остати. Увреду дакле овоме дичном Србину нанешену, ми дубоко чуствујемо и с њиме делимо. Оваковим клеветама наше се срце цепа, па зато истини и правди за љубав молимо свакога, да на клеветнике добро мотре, јер су они издаице рода свога, кои своја дела на другога потварају. Нама је добро познато, како је један познатиј господин Мађарац давао једноме 80 форинтиј, да г. Младеновића убије, зато, што је он ревностан Србин, па праведно закључавамо, да је и овај догађај у Карловци његово и његови помагача дело било. Познаје цео Срем г. Младеновића какав је он родољубац, па се дивити морамо, како су се могли малоумни тако дати обманути, да овога господина, кога ми високопочитујемо, неправедно и недостојно увреде. Но ми се надамо, да ће његово добро срце презрети ове људске страсти, и опростити онима, кои незнају шта раде, а да ће за награду примити љубав нашу, коју ми њему јавно изјављујемо.
Исто тако исповедамо ми, да је онај чланак у Србским Новинама броју 47. од 11-га Маја ов. год. под насловом 'из Фрушке Горе' лаж и клевета. Шта више ми за дужност нашу држимо овде изјавити, да је истиј онај дописатељ отровна гуја и изрод Србства, кои се усудио ону племениту госпу онако оцрнити и оклеветати. Дај Боже, да се оваковиј клеветник обелодани, те да прими за дело своје достојну награду. За злато се рђа не лепи, неће се дакле ни оне речи клеветникове прилепити ове племените госпе. Знајте браћо, да ова госпа заслужује у пуној мери наше почитаније, и да је ми као отличну и ревностну Србкињу, као дику рода свога уважавамо и ценимо. Онај дакле изрод што се подписао под онај чланак 'Бранко родољуб', не видио лица Божија. Не било га, да Бог да, у Србству!   А. Н.

Из Новог Села. Мађари ништа друго не намеравају, него све Славене угарске себи потчинити, и нас тиранским бичом као и досад шибати. Другог к томе доказателства нетребам, него оно, што је Баћани у Пожуну народној гарди кад се је ова први дана уписивала, рекао: 'Синови мои и браћо, и синови мађарског отечества! ви се уписујете у народну гарду, но треба да вам кажем, да се ви морате за унутрашњу Мађарску борити, ако би пак нужно било њу распрострањавати, равним начином и ту нам помоћи морате.' Као што сам чуо од многи, он је ту мислио, да такови које гардиста које војника регуларни до једног милиона имати може. – И то је цела истина, да је говорио особито ђацима, да онај, кои неби три године као народниј гардиста служио, у Мађарској званије никакво получити не може. Ово распрострањивање отечества разуму Мађари, да они Босну и Србију себи отму и покоре, говорећи да је увек њина и била.
Но Мађарске вике не треба се ни најмање плашити, јер су они подобни пламену од сламе, кои кад букне, на мах изгори, пак за кратко време ни искре у пепелу нема. – Овуда око нас по граници има доста Мађараца, и то су на несрећу србски свештеници, које су Мађари подплатили, те ијм зато своје стадо издају. Но има такови и међу официрима: прво место међу њима заузима лајтнант Бубоња. Ја незнам куд ови теже, за чим иј срца вуку, те од народа свога реву, јер свакиј је само дичан међу своима, а презрен међу туђинима.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Из Бечкерека. 6. о. м. био је овде опуномоћениј кр. комисар г. Петар Чарнојевић. Говори се, да му је један од неког Мађарца обтужениј Србљин између осталога казао: 'Чудим се, како сам ја ни крив ни дужан тако тужен, акo би некакву буну овде подизао, које се никако засведочити неможе, јер истина није, а некиј занешениј Мађар, - кои је Србље бесрамним речме терао, да иду у … преко Саве, од куда су и дошли, зар он не заслужује да се изобличи? Ја мислим, да је ова земља донда моје отечество, докле год остаци блаженог патријарха Чарнојевића овде почивају, и она силна за слободу овде нештедно проливена србска крв то ми сведочи.' На то, кажу, да је Чарнојевић: 'и ја сам Србљин', ал' ко да му верује, кад посмотри крвна дела његова?

12-г о. м. држано је овде заседаније црквеног православног обштества, гди се један одбор наредио, кои ће осталој србској за Беч, ради исходатајствованија царског потврђења оног на народној скупштини 1. Маја у Карловци донешеног закљученија, депутации прикључити се. Кад је избор предхваљеног одбора био, онда се противу једнодушног суглацсија Л. Хаджић, овдашњиј биров, пре негда хваљениј у вашим новинама Србљин, овако изразио: 'Бог убио онога, кои србски немисли, али Бог убио и онога, кои Србље на зло наводи, а то је зло, што ми радимо.' – И ја сам као стран у тој скупштини био, и можете себи представити, како ми је морало бити, кад сам такве речи од Србљина чуо. Зло је дакле, што обштина Вел. Бечкеречка признаје дело све браће своје као цељи сходно, и пристаје на учињениј избор србског патријарха, и војводе, и тако на оживотворење свои крвљу задобивени права народни, са целим србским у држави аустријској народом суглашава се!? Зло је то, вели он!  Тај би господин чини ми се хтао, да једном ногом на једној, а дргом на другој стази стои, па опет зато да се непримети, како се раскречио! – Покор брате! покор. Цео свет тражи и оно, што никад није имао, и сви добијају све, а Србљин Србљима саветује, да и оно не ишту, што је њино – рађено њино, од њи закинуто. Зове ли се то србски мислити? како ли?! и кога да Бог убије?!

15-г о. м. био сам спремио се да у Пешту полазим, но чувши, да ће истиј дан обштинско заседаније бити, заостанем, да чујем: шта је? – Између осталога, одређен је један одбор, под председателством Стеве Вукова, кои ће сва на ово православно обштество управљена писма примати, и на та у име целог обштества одговоре шиљати. Наименован је и другиј из 6 особа састојећиј одбор, кои ће на изменице све по двоица редом у Карловци поред главног народног одбора налазити се имати, докле год нуждно буде. Хоће ли друга православна банатска – Граница тако већ ради – обштества то учинити? – ја велим: хоће, јер онда, кад је залогај к устма донесен, зинути треба. Истог дана дошла је овде неколицина солдатиј – пешака, једни кажу 180 а други 300 момака; а од дужег времена налазе се до 150 катана.

[JASON]

Из Руме, 10. Маја. У последњој скупштини жупаније сремске закључено је, да ова жупанија не признаје министериум мађарскиј, и да све налоге и заповести у будуће само од бана прима. После овог закљученија изјавио је Житвај, да он многе наредбе министеријалне има, ал' да иј сада ни отворити неће, кад је већ закључено, да с министериумом у одношенију нисмо. То је јавно исповедио, а шта је радио?
По свршетку скупштине таки, као што је познато, отишао је у Пешту, да изјави јаде своје, како је он заједно са министериумом овде страдао, да оцрни тамо цео народ сремскиј; да прода народ и земљу по обичају своме, као што је досад правду продавао. Његов једномисленик, и по жени род, Павле Филеши, казује свагди, да је Житвај готов и Христа на распетију продати. Они познају један другога најбоље, јер и Филеши није далеко утекао од Житваја. Ова двоица могу у својој савести рећи, да су у Срему толико чуда починили, колико Вереј у Сицилии. Да устане Цицерон, имао би одмa предмет за орације, а и Салустиус нашао би код ове двоице посла, а особито код Житваја. Следство овог његовог поступка какво је?
Комисар је од стране министериума у лицу командирендера сремско-славонског наименован, прекиј суд издан, кои се простире и на оне, кои би се усудили, као што Мађарци веле, о одцепљењу Хрватске и Славоније од Мађара говорити и радити! Шта сада заслужује тај одљуд, кои је једно говорио, а друго творио, кои народ овдашњиј издаје и продаје, а кои цело своје политично биће, што живи и што дише, сремском народу благодарити има? Одважни Сремци! угледајмо се на Крижевчане, кои су се једнодушно изјаснили, да никада неће трпити, да ијм се таковиј човек за жупана намести, кои неби имао поверење њиово, и кои су из средине своје бившег поджупана Зидарића за жупана свога наименовали; сложимо се на првој скупштини, изберимо себи жупана и поджупана; ослободимо се нечовека Житваја, кои, као што даље седи на столици, све то више о нашој народној пропасти ради, и кои по дојакошњој својој ћуди, а и због оскудности (јер је све, што год је имао, прокартао), за љубав новца никад престати неће нас упропашћавати. Доле с њиме, физичка сила нека га отера, кад морална на њега ништа не дејствује.
Јанчо, овдешњиј вармеђскиј судац, кои је пред људма говорио, да је он бог сремскиј, а његов четник светиј Лазар, тражи свидетелство од мађистрата, да он то није казао. Он се брани као и онај Циганин, кои је украо коња, па то сведоче три човека; Циганин се брани и каже, да та сведоџба не важи много, јер ће он сто људиј довести, кои нису видили, и не могу доказати, да је он коња украо! Судац Јанчо још држи свои 1500 оваца на Мало-Радиначком пашњаку. Сироти Радинчани, докле ће трпити зулум од овог дахује?
Ови је дана издао Житвај заповест на судце вармеђске, да терају људе на вармеђску робију, оправу путова итд. Људи су одговорили, да ће драговољно ићи, али онда, кад и господа вармеђска, од које свакиј по 2 – 3 сесије земље има, на робију узиду. Имају право; закон ову господу није ни досад од овог терета ослобођавао.