Српске буне

[JASON]

Из Руме, 30 Маја. Данас нам баш у подне стигоше граничари, њи до 800, све по избор челични јунаци, кои добровољно на одбрану србског рода спеше. Кад су они дошли, ми смо у светој цркви на богослуженију били, и не могосмо ову нашу браћу по чистој србској љубави дочекати. Они су се код нас до четири сата бавили, подвоз су код нас изменули, и наша иј браћа к осталој браћи у Карловце одвезли, ми смо иј с братинском љубави, грлећи се и љубећи, и с небројеним 'с Богом пошли', и 'срећен вам пут мила браћо и соколови наши' испратили, тврдо се с њима заветовали, да ћемо сви таки сутра за њима кренути се, да права крвљу праотаца заслужена и задобивена до последње капи крви бранимо, да се с осталом браћом сајединимо и оно, што је душманин мислио коначно упропастити, у живот приведемо. Цару, војводи, и патријарху верност милиј Србине, као и праотци наши, пак весело запои: наша је слава, наша је победа, душманин мора пасти! Само сложно, кад смо за јунаке а не за робове рођени, име ти сведочи, не часи часа, ни једног минута, ако ти је име језик, вера и народност мила, боље ти је у воду скакати, него мађарскиј јарам на врату, а ланце на ногу носити. Одушевљење дакле ово наши храбри граничара, кои само из гореће љубави к роду и народности домове своје остављају, уцвиљеној браћи смело на одбрану спеше, још је већма на одважност нашега народа дејствовало; јер тако после радостног растанка од миле браће граничара, весело нас банда на оруже позове. Две се царске заставе носе, народ одважно под заставе врви. Младеж се одликује, особито чиновници С. С. И Ђ. К., кои као ваљани Срби браћу своју весело спроводе, доста се је накупило, да мало ће ко код куће остати. Живи, и здрави нам били сиви соколови, кои свој живот и своју драгоцену крв за народност жертвујете. Код нас се данас читао позив, од одбора карловачког посланиј, у свима црквама. Народ га је с највећим одушевљењем слушао, свакиј се у неком движенију видио, сви смо за осветом жеднили. Хвала вам дакле честити наши представници народни у Карловци, кои се о благу народа дан ноћ трудите, хвала вам буди од свега Србства а и од нашег румског обштества! (Доцније известије јавља нам, да је из Руме сав народ листом отишао на бој.  У.)

[JASON]

С Дунава. Ви сте већ дознали да се србскa војскa овде код нас против Мађара, наши угњетатеља, или боље рећи против њиног преког суда, купи. Ето, шта је ова земља дочекала од министерства претерани и нечовечни Мађара: рат, па још рат између грађана и житеља једне исте државе! Ово људи неће да разуму ни што природа, ни што разум каже; самовољна сила и оруже, то су само за њи доказателаства. 'Ја мислим, дакле јесам'; ја мислим србски, а не мађарски, дакле јесам србски, а не мађарски! Aли то код Мађара није тако; код њи је: мисли ти, и осећaј, по природи и по Богу, колико хоћеш србски, али ти поред нас и с нама ниси, и не можеш и не смеш бити Србин, него само Мађар – старе или нове вере! Они хоће на силу Бога, да је један народ у Унгарии, и то мађарскиј, у пркос дејствителности и очевидности. Мађар, Славјанин, Влах, Немац, све унгарски житељи, говори свакои од њи свој језик, има свакиј своју физиономију и живи свакиј по своим обичаима; али све то није ништа Мађару. Само штета што су се Мађари доцкан за тај посао пробудили: прође већ Сивац Крушевац! Него нису опет Мађари толико луди, колико би у први мах рекао да јесу. Гледај, како су они лукаво измозгали ствар! По духу овога времена изиђе суверенство народа: у свакој дакле уставној земљи је данас народ суверен; суверен је по томе и народ у уставној Унгарии, где се јуче првенство племића или немеша саранило и једнакост житељства увела и установила. Али у Унгарии је ово житељство састављено од више народа, следователно свакиј од ови народа има ту и представља свој део суверенства, зар није теко?
'Није', вели Кошут, 'у Унгарии је само један народ, и то је мађарскиј, а остали не мађарски житељи нису народи, него фајте; следователно само Мађари су суверенскиј народ, а ове фајте то нису нити могу бити: они сви, дакле и Срби, морају бити покорни Мађарима, и законима, кои они начине, и не смеду се живи показати на унгарској земљи. Ми Мађари смо чинили на последњој дијети, што смо год хтели; а ви Срби сте од прилике овако као ми у Карловци држали скупштину и закључили сте на њој ово и оно, што вам се милило и за добро свидило, па кажете, да сад она ваша скупштина може проћи на сабор, кои вам је требало по легитимном позиву држати. Али то није све једно: ми смо Мађари, дакле народ, у којем је суверенитет, а ви сте Раци, или, као што се ви зовете, Срби, дакле фајта, које то народно право нема; следователно ваша је скупштина незаконита, незаконително је по томе и без сваке обвезателности и све, што сте на њој учинили и закључили!' (Види число 50. пешт. срб. народ. новина од 25. Маја.)
Па сад реци да Мађари не знају шта раде! Кои би Метерних знао тако политику испредати!? Доказуј ти сад њима, колико год хоћеш и можеш, да они у том бунцају, и да су, у сили и власти својој, више безобразни и продрзљиви, него паметни и благоразумни; они остају, те остају све при свом фанатизму, и неће да се склоне признати и друге народе, нарочито србскиј, у Унгарии.
Због идеја многа су се већ зла у свету починила; тако сад хоће да се велико зло и у Унгарии учини због те мађарске идеје, да у њој нема другог народа, до само једнога мађарскога. На ово зло већ се пошло; камо среће да се можемо зауставити, a mогли би, само кад би хтели. Нека се Мађари оставе сујете и гордости, и нека признаду истину и учине правицу и србском народу, па да буде мира и љубави и слоге међу свим житељима у свој пространој и красној Унгарии.   Ј. С.

[JASON]

Из Сегедина, 25. Маја. Овде су нам ваше новине правиј лек. За родом своим чезнућа срца у њима налазе туги својој мелема, и ја вам не могу описати, како иј жељно изчекивамо; без њи овде живити неби могли. Хвала вам до неба! Ступајте даље на том красном путу, неби ли и бедниј род наш кадгод подигао се и до своје славе дошао.
Овде су се Мађари јако од покрета славјанскога поплашили. Они се нас боје, и ради би и са жертвом, али само без крви одржати се. Све изгледа као после укопа – људи љуљају се по улицама као муве у јесен – све се боји, све нешто предчуствује да ће му се догодити, ал' ни сам не зна шта – као живина пред земљотрес. Свију су очи управљене преко Тисе к Банату, каo да се отуд нешто чека - па сад судите како ијм је. У осталом ми се не боимо, јербо Бог и правда, одважно срце и чиста савест не даду посумњати, да се може другчe збити, него као што је суђено, т. ј. да се Славјани прославе.
Сада баш доведоше из Кикинда овамо у град 20 сужњика, које на 4, које на 3 године робије осуђени. Сваком се Славјанину срце заплакало њи гледајући; све млади лепи момци – само два старца бише међу њима. Сви су у тешком гвожђу, на сваки коли по један са три солдата. Кад су с коли поред нас прошли, рече један ђак, да је неки између њи његовом отцу салаш запалио, на које му сужњик из кола одговори: 'Боље ја него Мађар!' Сви сужњици врло одважно и храбро, без и најмањега смућења сваком у очи гледају, уважавајући себе као прве жертве народности славјанске, и као предчуствујући, да ће иј браћа осветити. И хоће заиста, само Боже помози!
Из Темишвара су послали амо 180 људиј за слободњачку чету; но од ови до Сегедина само иј је 18 стигло; други су се сви по путу разбегали. Њиов је командант Коста Влаховић, заслепљениј Мађарац. Да видите ове жалостне јунаке, како изгледају: све саме скитнице и крадљивци. На путу су у једном месту сребрне ножеве и кашике украли, и један златан сат. Овде за њи никакве приправе не би, но морадоше гладовати и прву ноћ под ведрим небом у авлији провести.
О ономе, што се по мађарским новинама разноси, као да ће овде некиј логор од незнам колико хиљада Секлера састављен бити, ми још ништа не знамо, што се и најмање наредбе зато чине, које би наравно морале бити, да се то озбиљно мисли. Ал' мени изгледа, да је тај логор само у мозгу неки угријани мађарски глава, које мисле Славјане застрашити. Ал' све да логора и буде, тај ће морати бити јадан и жалостан. Тешко народу, кои се најамницима брани!

Из Панчева, 3. Јунија. Синоћ нам дотераше амо Доловчани једнога уводу обрлетнанта Ћириловића. Овај жалостниј Србин дао се од командирендера темишварскога навести, да буну диже против свога народа. Код њега се нашло много прокламација са подписом предреченог командирендера, у коима овај нарочито Немце позива, да се са Србима не друже, зашто вели: ови иду да оснују неко славенско царство, зато дакле нека се од њи одцепе и по обштинама своим за себе особите одборе саставе, кои би управо противу Срба ишли; па кад ови то учине, онда да ће Живковић владика ову прокламацију на србски превести и Србе у несогласије довести. Ухваћениј увода признао је на испиту, да је такови неколико прокламација, по налогу подписанога командирендера, у некоим обштинама раздао, ал' да нигде није цељ посланија свога постигао. Народ га је хтео сместа утући, но одбор га затвори у варошку тамницу, и сад ће се с њиме као с бунтовником судејски поступати. Љубопитан сам, како ли ће се командирендер, и несрећниј владика Живковић правдати?

[JASON]

Из Беча, 26. Маја. Видећи из ваши новина, да сасма мало дописатеља имате из Беча, зато сам се одважио, да вам ја у напредак одавде известија шиљем, уверавајући вас, да ће увек истинита бити, будући је положеније моје таково, да многе ствари дознати могу. Овде је за сада то најновије, да цара за кои дан очекујемо, да се у средину нашу поврати. О томе је данас министерство обнародовало плакат са царевим подписом, где овај јавља, да ће се ови дана у своју резиденцију вратити, будући жели лично сабор отворити, кои ће се овога месеца држати; но само позива, да би се његови верни поданици вароши Беча постарали за мир, поредак и безбедност престолнога града, о чему се Бечлије одавно већ труде, а сада много више, чим је и велика радост у народу оживила. Свуда на све стране стражу чува народна војска, а само у граду пола солдати а пола народни војници.
Познато вам је, да је надворник угарскиј био у Инсбруку код цара. Ја се чудим како је имао образ цару на очи излазити! Сад је све залуду; оно, што су Мађари с њиме кували, морају сада покусати. Њиови Вадраци хоће да покушају какви ће бити опанци од њиове коже. Мађари су само на језику јунаци, ал' кад до боја дође, онда први измичу; Србин пак мало говори, много ћути, али на бој весело с певањем лети, особито кад се има за своје огњиште борити. Куда Србин продре, ту све врагове под ноге своје баца; а ко се на Србина устреми, тај се заиста главе наносити неће.
Ја вас поуздано уверити могу, да ће сва захтевања народа србског, на скупштини 1-га Маја закључена, бити од стране цара одобрена, само нека депутација србска час пре амо похита. Немци се уобште радују одбору, кои Срби Мађарима спремају, зашто се увидило, да Мађари очевидно на то иду, да се сасвим одцепе од Аустрије, а Срби хоће да се цара свога држе. Тако и треба, и тако ћемо само до цељи своје доћи. - Ваше се новине овде с похвалом читају, па и од сами Немаца, коима увек толковати морамо.

Из Ирига. Будући да је у Србским Београдским Новинама бр. 50. од 21. Маја т.г. некиј господин из Карловца под именом Михаилов против мене глас подигао, као да сам ја оном на г. Младеновића, великог судца Ирижког, догодившем се од стране простоте нападању повод дао: то принуђен сам вест ону, у колико је истинита, разјаснити.
Ја сам од Ирижке обштине са још двоицом и придруженом Румском депутацијом с пуномоћијем послан био г. командирендеру, да га питамо, је ли истина, да је он ону заповест издао, којом се преко Сремске градомеђе избор посланика на предстојећиј сабор Хрватско-Славонскиј обуставља. Приспевши преко Карловца у Петроварадин затечемо тамо још два Румска и једног Ирижког депутирца, кои су један дан пре ради пушака дошли. С овима заједно предстанемо ми одма у 10 сатиј г. командирендеру и молбе му наше предложимо, но без икаквог успеха, будући да нам је Житвај са Етвешом, тамо десившим се, посао кварио, и најпосле на речи наше, да ми мађарскиј министериум непризнајемо, нас коловођама и бунтовницима назвао, имена наша пописао и са најужаснијим претњама одпустио. Овако одпушћени у највећем огорчењу и забуни разиђемо се. Румски сви и наш један депутирац одјезде одма у Карловце, да одбору ствар јаве; а ми остала троица, будући да је један свога посла тамо имао, одемо у Н. Сад, гди смо у кавани код Топаловића и г. Младеновића са гг. Маринковићем и Богдановићем застали и њему ствар саобштили, па ту и ручали. После ручка одемо у Карловце ни најмање искре сумње или подозревања каквог на њега немајући. Приспевши тамо дођемо у одбор, и ту затечемо Румску депутацију, која је њему већ све јавила. Ствари наше за онда врло су критично стојале; зато је одбор одма 6 депутираца изабрао, да опет г. командирендеру иду, сбог чега су Румски депутирци са једним нашим остали да чују, шта ће одбор свршити; а ми се троица сиђемо доле, да кући идемо. Кад дођемо на пијацу, наиђемо ту на неколико људиј прилично обучени но нама непознати, поздравимо се с њима и они нас запитају, одкуда смо, па кад ијм рекосмо да смо из Ирига, одма нас предупредише речма: 'Богме вам Младеновић зло ради, ево већ трећиј дан како иде у град Житвају, те се с њиме договара, да ће нас издати.'
Нас је ова изненадна вест јако поплашила, и ја овде истину исповедам, да никад у животу нисам у таквом страху и волнованију душе био; говорили смо ијм да то није могуће, да ће г. Младеновић таково што учинити, ал' бадава, они при мненију свом остају; најпосле рекнем ијм: 'Е браћо! ако је тако, то је зло и наопако, ми смо пропали, ако нас још и такови људи изневере, кои су мудри, кои политику разумевају и кои су за највеће народољубце држани били: то онда браћо! нама нема спасенија; ја и мои другови нисмо више ни један дан за живот наш сигурни, нама вешалима прете.' То исто смо идући путем с колма нашима још на два места чули. Одкуда се и од кога тај глас разнео, ја незнам, толико само овде јавно исповедам и Бога, коме жертву приносим, за сведока призивам, да дотле ни ја ни другови мои ни реч о том проговорили, шта више на то ни помислили нисмо.
Да смо ми с Јазачанима били и с њима се разговарали, то је истина, и то је овако било: Путујући из Карловца сретнемо Јазачане близу Крушедола. Њи је било око 30 до 40 кола. На првим колима седио је парох њиов Јован Радоичић са једним сељаком. Ови како се к нама приближе, одма коње зауставе, које и ми учинисмо а и сви прочи. Сад истиј парох запита нас, гди смо били и како је у Карловци. Ја му све по реду кажем, придодавши и то како се у Карловци јавно говори, да је наш г. в. судац у град ишао к Житвају и с њим се договарао. 'Ја ово, реко, неверујем, али ако то буде истина, онда је за нас зло; у осталом ви идете тамо на дуже време, па ћете се известити је ли истина или не.' То сам ја њима као приватну и тако разнешену вест само мимогред казао, а не као ствар већ осведочену. После тога опростисмо се с њима и пролазећи покрај прочи кола побуђивао сам иј на слогу, мир и љубав, похваљујући њиову ревност и одушевљење за обшту ствар. Ово је цела повест, која се на мене односи. Што се пак тиче оног изражаја, да сам ја душманин г. Младеновића, у томе се г. дописатељ јако вара; јер он или ме непознаје, или је мој непријатељ, или је криво извешћен. Ја ничији душманин никад нисам био. Душманин може само неваљао и развраћен човек бити, коме је савест сасвим отврднула, а не нежан и чуствителан, кога и најмања учињена погрешка по толико дана гризе и мучи, и не онај, коме је целог века читање највећа забава била, и кои је одрекавши се још из детињства свију светски забава и увеселенија у собици својој седећи душу и срце са читањем облагорођивао. Ово посведочити могу сви мои бивши учитељи, посведочити могу другови мои, кои су по целоме Србству данас разсејани, посведочити може љубима паства моја, коју сам ја свагда, а особито у ово бурно време на љубав, мир и слогу сваком приликом побуђивао и у свему добар пример јој давао, сваку увреду мени нанешену великодушно праштајући. Ја сам г. Младеновића свагда почитовао и уважавао, и нити је он мени, нит' сам ја њему кадгод само обичан непријатељ, а камоли душманин био. Кад би он издаица био, ја би на њега, а и на свакога другога заиста као и цео род Србскиј од све душе мрзио: но хвала Богу, кад онај глас није истинит, те ће га овако цео род још већма нег' досад ценити и уважавати.     Јосиф Горјановић, свештеник.

[JASON]

Из Прага, 23. Maja. После толико стотина година, како су Чеси од православне цркве обраћени к римској, доживили смо у Прагу данас у недељу прво богослуженије по обреду православноме. Тај је дан г. прота новосадскиј Павле Стаматовић, кои се овде на сабору славенском налази као посланик народа србскога, служио свету литургију у цркви св. Вацлава. На ову се скупио силниј народ без разлике реда и чина и сви чланови сабора славенскога са своим старешинама. При богослуженију читано је многолетствије за народ славенскиј, за цара Фердинанда, за мужеве, кои крв своју за народ проливају, а учињен је спомен и блаженим покојницима, кои су на пољу славенства делали. На концу богослуженија г. Стаматовић говорио је слово на србском језику. На одпусту са сви страна сакупљениј народ једногласно је усклицавао: 'Слава, живио, да живе Славени!'

Угарска. Мађарско министерство дало је званично објавити, да рат с Хрватима неће започињати, док се не сврши дијета, која ће се 22. т. м. у Пешти држати. Међутим оно непрестаје  народ србскиј удручавати. Инквизиција из Кикинде је отишла, и сада је у Бечкереку и Вршцу. Колико ли ће овде погинути србски глава?

Хрватска. На сабору хрватском 6. р. Јунија решено је: да Хрвати захтевања народа србскога приме за своја, и тога ради да се наименује један одбор и од њиове стране, кои ће са србским пред цара ићи. У обзиру пак војводе србскога и бана хрватскога закључено је овако: кад војвода србскиј дође у Хрватску, да је бан старии, а кад бан дође у Војводину, онда опет војвода је старии. Због Срема било је од неки стараца мало преговора, но сасвим су од друге стране убеђени остали. Од словослова за обрану Срба одликовали су се нарочито: бан, гг. Гај, Кукуљевић, Вукотиновић, и многи други, а особито католичкиј бискуп Шрот, кои је у беседи својој између осталога и ове знамените речи изговорио: 'Нема више међу нама никаквог раздора и непријатељства. Познао сам ја подобро и г. патријарха и осталу ову браћу моју епископе, као сваке цене достојне људе. Ми се разумемо и духом смо се стопили, само то још прости и неуки људи мисле, да нас папа лучи и раздваја. Ова браћа признају свога патријарха за свога поглавара, а и ми тако исто признајемо папу. Прошла су сада времена, кад је несрећна частица filiogue (и од сина) делима брата од брата – прошла су она времена, кад су се људи правдали (јер нису имали паметнија посла) у происхођенију духа светога. (Велика похвала од стране слушатеља.) Немојте ме моја господо хвалити, света је мени моја вера и мој закон, но ја само истину признајем. То су моја господо тајне, које плитка и кратка наша памет неможе докучити. Људи су уметнули у символ, кои је непроменљив, ону частицу, па су се о њој правдали столећа и столећа, а нама је много зла учинила. Но сад је, хвала Богу, све престало, јер сада неће никоме доћи на памет, да у таковоме приговарању губи залуд своје време.'
Од србски словослова показали су се особито г. патријарх и А. Стојачковић. - О одношенију к Угарској закључено је, да тројна краљевина само у толико с њом у сајузу стои, у колико је краљ угарскиј скупа и њиов краљ, да тројна краљевина има своје особито државно веће, у обзиру пак рата, финансије и трговине да се односи к аустријском министерству у Бечу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Србске Новине, бр.55. од 8. Јунија 1848.

Београд, 8-га Јунија. Познали смо мађарско поштење генерала Храбовског, које се као природниј лик мађарске искрености према Србљима и свима немађарима 31-г Маја код Карловци показало. Ја мислим, да су се овим поступком поменуте мађарске, или чије му драго, портирате, тророге и главне у Славонии креатуре, свакога слепца очи отворити морале, да би увидио, колико Мађарима и њиовим удворицама веровати ваља. Међутим и ово како није прво, тако неће бити ни последње доказателство њиове благе, христијанске и чисто конштитуционалне с нама намере…
Како чујем, ови дана је од земунске поште саобштена учреднишству ови новина министеријална наредба, којом се забрањује уношење и разашиљање свију у Београду излазећи новина у Унгарској. Видите сада ово, и немојте се испунити негодовањем, немојте са саркастичним погледом презрења погледати на овај, толико са слободом, сносношћу и конштитуциом размећућиј се министериум мађарскиј! Сад праштам Метерниху све угурсузлуке, које је употребљавао само да би свет код очију ћорав остао, како би он у обштем мраку, своју торбу пунити могао. За њега је бар целиј свет знао (а и он се сам није толико ни одговарао), да је он оличениј идеал деспотичког министра био. А ја поне свагда пре могу сносити човека, кои уздајући се у своју силу одкривено каже, да се он по закону безсловесне природе, по праву јачега влада, него кои једнако о равности свију људиј, о неприкосновености њиови права проповеда,  и најпојединитије неправде, што други њему чине с највећом ватром бројати уме, а овамо са своим поступцима, према другима, најсветија имена конштитуције, слободе, правице изсмејава. Мађари на своима саборима земаљскима, по своима вармеђским скупштинама, најпосле и у републиканском Паризу средством своје литије дуваше у рог празнословија о незнам чијем деспотизму а своме конштитуционалном духу и слободољубију, а сад чим су сами на своме бунтовном сабору од стешњеног краља за себе нека преимућства изнудили, - сад су се одма метерниховог државног руководства прихватили. Најпре тајније и приватније почеше препречавати пут устменом и писменом саобраштавању мислиј, а сад већ и толико обезобразише се, да се неће стидити и јавним актом неке новине забранити. Е, ако што није конштитуционално, то је! Ил' можда мађарскиј министериум то држи да је конштитуционална слобода, да он и његови новинари свакоме могу свашта рећи, а њима нико ништа? Може бити, да је то мађарска слобода, али конштитуционална, која равности свачијег права предпоставља, није никако. А к томе је ли то начин, како се основи једне стране према основима друге стране оцрнити, како једна страна другој за право дати или јој основе оповргнути, како се уобште стране споразумети, и по најправеднијем, конштитуционалном, христијанском основоположенију: 'сваком своје', помирити могу? Него боим се, није Мађарима ни стало до правог споразумљења, до правог помирења. Код њи као што је поњатије слободе једнострано, себично и управо мађарско, тако је и поњатије споразумљења и помирења, под коима они разумевају слепо веровање њиовим речма и безусловно подвргавање њиовој вољи. Чудим се како још нису издали торжествену амнестију, у којој би рекли, да се заборавности предаје све – што су они другом учинили!... Но најпосле није се ни чудити, да Мађари мађарска поњатија, мађарску логику, мађарско умно право, мађарску етику, мађарску политику имају!
Али опет – ако ијм само њиова мађарска памет допушта – нека се они несрде, што се ми по обштем човечанском а не као они по мађарском уму владамо, и тако себи другчије и право и слободу и равност државну толкујемо, пак по томе и држимо, да је оно и слободно чинити, што треба да се чини. Јер ко је видио разговор и договор, гди само једна страна говори, а друга да ништа прословити несме? већ ако је поњатије разговора и договора у Мађара тако исправно као и она пређашња? Или можда ће какав Мађар или Мађарац рећи: 'Али кад разговор друге стране целиј посао квари?' Ја верујем, да можда мађарскиј посао квари, али је то природа разговора и договора, да једне мисли друге обарају дотле, докле се до истине и правице (ако је коме за тиме стало) не дође. Ја верујем, да би за Мађаре млого пробитачније било, да је Бог у место Србаља, Хрвата, Словака и Влаха толико без ума и срца повелики лутака створио, и од свију њи покретајуће кончиће у руку њиовог министра метнуо, да оне онако играти морају како он хоће, и само оне послове израђивају, кои би најбољи за торбу мађарску били. Али шта ћемо, кад је Бог некако другчије наредио, и тако истоме министру толко посла задао, да ће му глава од запаре скоро пући?!
Све је то бадава; Мађари нека по својој логики мисле како хоће, али онај, кои се бои да му што ко другиј некаже, тај са тим показује да је крив, ал' да је и толико безобразан, да би хтео прав изгледати. Само се онде може видити шта је право шта ли није, гди могу обе стране своје основе наводити, и гди може њи више о ствари судити. Ако при томе кои кога нагрди, то је ништа. Празне се речи нелепе ни за кога, и доста је лако погодити колико се говорнику или писатељу каквом веровати може.
Тако на пр. млого је пута писано у овом новинама, како је Храбовскиј, као је незнам ко другиј Србљима наклоњен, али ја то нисам никада веровао, него сам свагда по моима другима основима судио, а чим сам разумео, да је истиј Храбовскиј подмукло на Србље у Карловцима напао, одма сам веровао. Сад нека ми ко каже, кад би Храбовскиј, ил' њега опуномоћившиј, издаица народа био, или онда, кад би се на њега поменуто издајство потварало, а делом и словом посведочило се, да није он таковиј човек, - или што је он то заиста учинио, а да нико то није у новинама написао? Ја поне свагда волим, да се о мени нешто зло говори, што нисам учинио, него ли да зло какво учиним, пак ма нико о томе неговорио. Ово је моја србска, а надам се и свију паметни људиј и народа у овим стварма философија, а мађарскиј министериум ако другчије мисли, на част му! Само опет неможе он мени забранити, да ја њега, кад он другчије мисли и ради, неназовем себичним обшкурантом, а к томе да му и то непридодам, да он то јесте и остаје, ако му ја то неби казао; а да он то у очима разумног света неби никако био, ма да би се ја то у вселенску трубу из петни жила протрубити усиљавао, само кад би се он, као што треба, конштитуције држао, и ујемчену слободу говора и печатње због свои себични цељиј тако безстидно ногама не газио.

[JASON]

Ратно позориште у Војводини Србској.

Из Петроварадина, 5. Јунија. Варварскиј командирендер Храбовскиј са варварима, њему равнима и подчињенима, ударио је на најбезбожнии и најбезчовечнии начин, на столицу патријаршије србске на Карловце, да је коначно упропасти и разори, и Србе да потуче, и то још другиј дан Духова.
Пре зоре 31. н. Маја кренули су се ови варвари из града, и као пси четвороношке пузили су испод виноградиј покрај рита, вођени од Мајураца браће наше Срба, али западне цркве; и тако, кад су до близу србске страже допузили, онда ова, ништа о толикој превари напред незнајући, и внезапном нападанију ненадајући се, зачуди се овом поступку и нешто усколеба се, али опет зато, ако и јест ова стража само из 40 Срба састојала се, јуначким србским духом крвожедној чети татарској насупрот стане; и кад предводитељ, чудесниј јунак, брат наш Вуле Црногорац, првиј пиштољем официра смлати, наједаред слише се ове мале дружине србске сви пиштољи и пушке у један глас, а Татари почеше се скотски преметати. Сад наступи час, да се сасвим и најтајнија варварска жеља обелодани, кад почеше ови топовима и картачима на Србе пуцати, и тим сав отров срца избљувати, и овим у млев Србе сатрти. Ал' се љуто врази преварише, кад видише да је њиови топова и картача урлик Србима милиј глас и позив у сватове. Поцикнуше Срби соколови, па у пркос пред топове враже, кои су почели већ Србину највеће светиње рушити и кварити, као што је горња карловачка црква два од варварски топова ране добила а гимназиум карловачкиј једну.
Србине! како ти ово на срце пада? Хоћеш ли ово неосвећено оставити? Зар нећеш мелемом србским ране матере цркве завити? Хоћеш ли равнодушно пролазити покрај ране, које су варвари народним музама задали? Нећеш, несмеш, и Бог нас све убио, кои би од Срба ово равнодушно гледали. Чуј свете! у чему је се под Карловцима ови варвара храброст састојала, што су и официри и прости војници пуне џепове запалителни дрваца имали, и точно и једни и други знали пред Карловцима куће палити, у куће улетати, ту невине старе душе и децу најсвирепије убијати и у ватру бацати: над овима немоћнима и остарелима душама су јунашство своје показали, кад на биљези стојати нису смели, с које Србин никад не уступа. Четрдесет јуначки Срба борише се против онолике и пешака и коњанима и топова силе, и надвладаше иј. Ал' да видиш чуда и покора кад уразумеше Татари, да се Србска војске из логора креће, у какав се дадоше страшан и смешан сугреб! Приповеда ми данас један бандиста, кои је с њима заједно од Карловца у град јуначки гребао. Говори: 'Онај, кои нас је гледао у каквом смо нереду бегали, морао је од силног смеја преметати. У том нашем коњском бегању никаква ти реда небијаше, час смо били бандисте с коњаницима смешани, на час нађемо се с пехотним официрима, а наједаред са жалостнима нашим командантима: топови мислим да су окрилатили, тако брзо вуку се и беже; ту већ нити официр заповеда, нити војник слуша, свак само без душе лети: да се како града докопа – јединог свог спасенија; и кад смо се јазавички у град спрцали, онда тек од тешког бегања оданусмо.' Истиј ми је тај бандиста својски и братски исповедио, да је од стране њиове до 70 погинуло; а од србске народне војске, као што чујем, до 14 мртви и двоица рањени. Ово се под Карловцима збило.
Ајде сад да идемо под великиј Јарак (римскиј шанац), где славни наши Шајкаши стан свој имају. – Против ови је истог тог дана, кад је и на Карловце ударано, послан био генерал Цан, с мађарским војницима и рајтарима, коима су у помоћ дошли и Талијани из Бечеја; млого су пута ови варвари (изузимајући Талијане) на великиј Јарак ударали и срећу напасти Шајкаше кушали, ал' почети окајани синови несмедоше, јер како полете рајтари на шанац ал' славни и храбриј Шајкаш покаже му са шанца пушку, а овај ти одма натраг, а Шајкаш на шанац па коло ти поведе: а рајтар ти се једи па говори: 'игра Шајкаш као зајац.' – Више су пута пробали нападати на шанац, но све је бадава било, вратише се у град са својом грдном стамотом.

[JASON]

Из Карловаца, 6. Јунија. Дознали смо, да се у Фелдварцу скупља мађарска војска, која намерава ударити на табор србскиј под Јарком у Бачкој. Да би се ова намера непријатеља наши осујетила, г. Ђорђе Стратимировић са једним оделенијем народне војске отишао је ономадне у Тител, да заузме још заоставше тамо топове и џебану, и ту још један табор устрои, које му је, како синоћ дошавше одонуд известије гласи, сретно за руком изишло. Одавде ће се он сутра кренути реченим непријатељима на сусрет. Дај му Боже срећниј успех! На место Стратимировића командантом табора карловачког постављен је г. Милојевић, кои је таки дао целу варош обшанчити. Сви путови, из Срема у Варадин водећи, позатварани су, сви мостови на њима разрушени и бусије свуда постављене, тако, да само птица прелетети може. Народниј одбор дао је устроити војениј савет, од кога ће се издавати заповести о свима војничким покретима, и коме ће сви управитељи војске имати одговарати. Наш овдашњиј табор има 20.000 војске, са довољним оружем и џебаном. Данас су нам из Земуна дошла два топа, а сутра чекамо из Митровице све, што иј тамо има. Многи Срби, официри и свештеници из Срема, Бачке и Баната, кои неће с народом да се држе, находе се овде у тамници везани. – Разноси се глас, да је једно оделеније од народне наше војске банатске ударило на Кикинду, тамо народ од зулума мађарскога ослободило, до 400 катана са многим оружем и џебаном заробило, а остале којекуда растерало. Но овај глас још треба да се потврди. – Није истина, што сам вам пре писао, да је и барон Јовић предводио са Храбовским војску против Карловаца. Сада смо известије разумели, да њега тамо није било.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Из Баје, 30 маја. Данас пред вече стигло је овамо од првог поджупана Антонија Кнезије званично писмо на овде станујућег великог судца Мату Рудића, у коме га извешћује: да су се около Бечеја србске разбојничке чете појавиле, и освоивши из Титела од Шајкаша 8 топова, Бечеј обколиле и многа иступленија починиле. - У следству тога позива све полгартарше бајске, да се на оруже спремају и чим од њега прву заповест добију, онамо, куда позвани буду, да пођу. Овај је позив обштем посмотренију по целој вароши не само изложен, него и средством добошара свуда обнародован буде. Сад се тек са свију страна зачује вика и псовка. Народ се скупи код варошке куће, стане се саветовати шта ијм ваља радити, и закључе: да још ову ноћ све бајске Србе потуку, говорећи: 'Кољимо све Вадраце, Бога ијм вадрацког, они су отечества издаице, кољимо иј све још ову ноћ, ни детета у утроби материној нештедимо; прво попа ваља убити, па онда све друге Вадраце редом.' И ова је вика до зоре трајала, због које смо у страху и читаву ноћ на опрезу били, бојећи се нападенија од Мађара. - Сутрадан на Духове опет се скупи народ мађарскиј пред варошку кућу својом лудом главом и даље саветовати се, исто тако морално владајући се као и пређашњи дан. Некиј именом Паргал, трајућој скупштини, саветовао је целом скупљеном мађарском народу, да је сад најбоља прилика Србе овдашње потући, говорећи ијм: 'Сад су – мили моји полгартарши! – сви Вадраци у цркви на богослуженију, сад ајдемо сви, нападнимо на њи, и потуцимо иј све,' – на ово се Мађари продеру 'éljén'.
Aл' и ово на срећу нашу буде осујећено, јер се један Мађар између народа појави и рекне: 'Полгартарши! Овај глас, да су се Срби побунили доле у Бачкој, види ми се неоснован бити, јер сам ја јуче из Бечеја стигао овамо, и верујте ми, да ништа нисам ни видио, а камоли што чуо о побуни. – Но баш да и јест што у ствари, зашто да се ми мрзимо са овдашњим Србима, с коима смо се увек лепо гледали?' И на ове речи малко се жеђ крволока разгали, и један по један разиђу се кући, ал' то више због тога, што су вичући огладнили, а друго већ је било подне. После подне већ у полак два сата руљом су се опет поднапити Мађари на пређашња места с оружем у руци скупљали, и под разширеном заставом записивали у самовољнике, кои ће у дољњу Бачку против бунтовни Србаља полазити! Као што сам разумео, уписали су се до близу 100, између кои је и 15 Чивута било. Вредно је овде навести, како су се овдашња браћа наша, тако названи Буњевци, - кад се глас разнео како се самовољници против Србаља подписују – њи до 200 преко Дунава у шуму прекрили, јавно исповедајући, да они своју браћу Србе несматрају за бунтовнике, и непријатеље, него за своју једнокрвну браћу, с коима су њиови дедови и прадедови, против непријатеља борећи се, победу одржали, и мирно у љубави живили, па зато сад да се за туђе сало против своје браће дизати неће.
Почем се уписивање самовољника свршило, с великим усклицима пођу Мађари од крчме до крчме певајући напред 'победнују песн', Србе овдашње именом 'Вадраца' грдили, наново претили, да ће иј клати, на ражњеви пећи, и та је вика дотле трајала, док иј вино није савладало, и тако се умире.
Првог Јунија из Пеште дошавши пароброд ту нам је вест донео, да су се у Пешти Талијанци, војници, с мађарском слободњачком војском страшно потукли. У следству чега су они обезоружани и у Коморан оправљени, а у Пешти је прекиј суд проглашен. – У Станишићу пред Спасов дан три Србина зато су обесили, што су ови своје коње и овце на спаинску ливаду пустили, и траву попасли, и малог судца и крвника србског Алигу, кои је од бачке вармеђе изаслан био исте Србе опоменути, да своју марву с ливаде отерају, исмејали и за њим 'упуј' викали. (Осим ове тројице било је још 80 осуђени; од ови 40 њи добили су по 25 батина, а остали по 1 до 2 године затвора.) Ал' што у Баи Мађари на јавним скупштинама говоре, да ће све бајске Србе за једну ноћ потући, - што простоме пуку саветују: да оштре косе и сабље, па гди ког Србина ухвате, да га утуку, тим прекиј суд не суди, него ијм се виче 'éljén'.
Немогу пропустити да ненаведем двоицу, кои су у Станишићу држаног преког суда чланови били: Стипа Сучић, кои је од неког Чивутина из Куле, именом Баша, разбојнички отео две од 8000 гласеће вексле, и тако му се одужио, због чега је пао под криминалну акцију. Другиј је истиј онај малиј судац Алига, кои је овом приликом и тужитељ и судија био; једна аждаја татарска, која без србског меса неможе живити. Па кад се лопови и аждаје за судије постављају, да они над невиним људма смртну казн изреку, - да какву онда они казн заслужују? Ја би рекао онакову, какву су они над оном троицом изрекли.  – Један Потисћанин.

[JASON]

Из Срема. Ми смо у Срему због нашег србства и у обште славенства у великој невољи и највећој опасности. С две стране, од Карловца до Вуковара, удара већ душманска сила на нас, бије нас из пушака и топова, картачима и конгревским ракетлама, бије и убија не само људе, кои се оружаном руком бране, него и оне, кои о свом се послу мирно баве, и слабомоћну чељад, жене и девојке, куће нам пале и робе, безгрешну дечицу нашу у ватру бацају.
Ова ће сила тако по целом овом пределу разпрострети се и све опустошити, ако јој се пут сасвим не пресече; а кад се она тим начином разпростре и своју владу овде утврди, као што се за ово управ и бори, онда нама, уколико још не будемо сасвим сатрвени, остаје још веће зло, да нас сатре: суд душманскиј, вешала, војена ексекуција, плаћање трошкова, - пак што од нас и преко овога још остане, на то ће доћи душманска влада, те гледати, да нас сбрише са овога света.
Ми смо дакле на прагу пропасти и већ у чељустима звера, кои ће нас стаманити, ако се брже не одтргнемо. – Кад је ко у невољи, он се наравно за помоћ обзире и обзирати мора на све стране, тим више, што му је невоља већа. Наравно је дакле, да се и ми сад у овој и оволикој нашој невољи обзиремо. А тако обзирући се куда да погледамо пре, него на нашу браћу Србље и Хрвате у Хрватској и Славонии? И нама је, овде у Срему као и њима, од светлога бана заказано, да се чувамо мађарске политике, тежње и привржености, и да ће свакиј с места имати казнити се смрћу, кои би на то ишао, већ да се држимо хрватске и наше ствари. Ми смо по томе позиву верно поступали и да би у овоме боље и позданије за свагда успевати могли, навалили смо, те смо народну србску скупштину у Карловцима држали. Ту смо изабрали себи војводу и закључили, да буде политичкиј савез између бановине хрватске и војводине сpбске; пак смо ради наше ове жеље премилостивоме цару опремљену депутацију упутили прво к браћи Хрватима у Загреб. И они су као браћа примили руку, од нас пружену ијм, и изјаснили се, да и они србску народну ствар за своју узимају, као и Србљи њиову, пак са овим одредили су из свога сабора одбор, кои да са србском депутациом к цару иде и проси одобрење онога, што смо ми у нашој скупштини карловачкој закључили. То је лепо дело слоге и узајамности братске, али при вишим овим обстојателствима, која су ево већ наступила, друго се иште. Братска свеза и узајамност не значи само, да један за другог просимо што од трећега, него поглавито да један другог од зла бранимо, ако какво од куд удари, а особито од стране оне, која нам је обштиј душманин.
На нас је таково зло ево већ ударило и то велико, од кога свакако морамо пропасти, ако га се брзо и крепко не ослободимо. А ослободити се овако тек онда ћемо моћи, ако нам браћа наша из Хрватске и Славоније у помоћ јуначки притрче. Зато прва нам је сад помисао тамо.
Светлиј бан је за сада и наш бан; како би дакле он допуштао, да душмани ово од нас чине, што су већ почели, а он да нас не одбрани, особито кад ми управ због тога ево страдамо, што смо њега слушали и слушамо, а нисмо хтели и нећемо Мађаре, кои сада на нас ударају? Хрвати кажу, да су они наша браћа, као што су то и Србљи једне и друге вере у Славонии, Хрватској и Далмации, пак како би могли они као браћа оставити нас, да нам не притрче у помоћ, кад смо ми зла допали и у опасности смо толикој управ сбог народности наше, у смислу које су они сви наша браћа? Војводина србска је по изјасненију братског савеза хрватска ствар, као и србска, дакле ако за њу и у њој Србљи пропадну, пропали су и Хрвати. – У том случају кад непријатељ одржи победу у овлада, он ће како у осталим пределима, из кои би се иначе србска војводина састојала, тако и у Срему своју мађарску владу, свој језик итд. увести и утврдити са помоћи онакви људи, као што су Житвај, Мариновић и овима подобни. Пак зар ће се он тиме задовољити и неће то исто и даље разпрострети, на остале пределе Славоније, пак и саме Хрватске, а најпосле и Далмације? А Србљи и њиови саплеменици славенски, које онда непријатељ буде већ под ноге метнуо, заиста неће моћи ни маћи се, а камо ли у помоћ притећи браћи својој, која њима нису, кад су могла. Шта више непријатељ, кад Србље као сајузнике хрватске савлада, моћи ће још и њи исте употребити на своје савладање Хрвата и у томе пооштравати иј прекором, да су њи Хрвати у зло увукли, подбунили иј, пак иј после изневерили.
Дакле браћо Хрвати и остали једноплеменици у Славонии, Хрватској и Далмации! тако вам Бога и имена народног, брже овамо у помоћ и нас и вас ради, брже на границе мађарске од стране ваше, пак како они у наше ове пределе, и ви у њиове! Храбри јунаци граничари: Личани, Оточани, Огулинци, Слуинци, Бановци, Крижевчани, Ђурђевчани, Градишканци, Брођани, кои сте за пресветлог цара носили оруже и млађима изменути оставили, узмите га сад у руке јуначке за обрану своје миле народности, свога имена србског, своје вере, цркве и завичаја; лепше га и славније понети никад нисте могли! Устајте за род свој, као што су јуначки Шајкаши, сремски и банатски Граничари већ устали! Устајте и придружите се њима! Кад таква браћа један поред другог и један за другог, а сви управ за себе и за своју судбину, устану: гди је тај непријатељ, кои ће да иј разбије? А ви остала браћо у троједној краљевини притеците у помоћ, кои како и кои чим можете. Не било просто ономе, кои би могао, пак неће! Не било му просто и да Бог да, њему и његовим најмилијима за врат дошло све оно зло, које он на браћи својој равнодушно гледа!