Српске буне

[JASON]

Из Бачке, 4. Јунија. Пре царскиј, а сад мађарскиј, командирендер варадинскуиј генерал Храбовскиј и његов другар, мађарскиј комисар Чернович (ми смо да сада писали: Чарнојевић; ал' будући се он у званичним делима подписује Чернович, па се тако свога порекла, као недостојниј потомак, сам одриче: то ћемо му одсада овако презиме његово употребљавати), осветлаше у Карловцима образ себи и онима, за које и по чиим наредбама раде. Храбовскиј све једнако увераваше Србље, да се народ од његовог рада нема никаквог непријатељства бојати, а Чернович како у пређашњим тако и у још више у последњој прокламации својој од 27-ог Марта уверава и заклиње се, да он ништа не намерава и неће противу народа србског и противу његовог добра, него само за њега и његову срећу. Пак у исто време, кад овамо обоица тако увераваху нас, шта учинише? Из потаје ударише са своим солдатима на народ, побише невине људе, попалише сиромасима куће и другу сиротињу, и то не само у Карловцима, гди је 11 браће наше од разбојничке руке пало, и гди су исти разбојници 16 кућа сиромашки запалили и сагорели, по заповести и под предводитељством свога господара Храбовског, кои је и сам лицем онде био; јер, као што чујемо, у исто време је и друго оделеније регуларног воинства из Варадина и из Новог Сада по наредби Храбовског изишло на Јарак противу тамо улогорени Шајкаша; али се заповедник, генерал Цан није смео са овима у бој упустити. А катане, кои у Срему леже и такође под заповешћу командирендера варадинског стоје, подигле су се, и од Шида почеле су србска села палити и харати, те су многе жене и деца у Србију већ пребегла. Ето мађарске владе, која тек што је пре 3 месеца наступила, одма је наш србскиј род свуда с преким судовима и вешалима убијати почела, а сад то већ и пустаиским из потаје нападањем и убијањем, палењем и харањем чини. А зашто? Само зато, што србскиј народ неће под њиовим господарством да буде, него под собственим управљањем свога војводе и свога мађистрата, као што су на та од стране владатељске положена условија Срби у краљевину дошли, пак ово сад од цара и краља ишту. И докле народ чека мирно од премилостивог и праведног цара одговор на ту своју жељу и молбу, Мађари га преким судом и вешалима убијају, пустаиски и с преваром нападају и бију из пушака и из топова, пале га и харају, - само зато, што он оно жели и иште. То је слобода, то правда, то човечност мађарска! Кои Србин, Хрват, Влах, Немац, Словак, Рушњак не би желио под тако добром владом тако красни људиј живити? Срби, Хрвати, Власи, Словаци и прочи немађари! треба ли вам још више, да увидите, чему се имате надати под Мађарима као господарима вашим? Има ли још и може ли бити Србина, кои би држао, да треба народ наш, и по провинцијалу и по граници живећиј, да се сав покори мађарској влади? Има ли га, кои неби осећао, колико ће добро за род наш бити, ако се тога господарства мађарског опрости и свога војводу, своје судове и власти добије, пак под управљањем сами ови, а под круном пресветлога цара и краља, као што то жели, изживи. Није веровати, да може бити Србина, кои ово своме роду и потомству не би желио; но може бити, особито слушајући од злотвора, да не може никако, и да би то била издаја отечества итд., пак зато присиљавамо и памет и срдце своје, те се противнога држе, да будемо под владом и господарством Мађара. Но да би увидили, да Срби у краљевини угарској своју војводину, у овој свога војводу и своје мађистрате имају и под њима самим да живе, нити је издаја отечества, нити ствар немогућа, не треба нам далеко обзирати се, но на саме Мађаре погледати. Цела ова краљевина, коју они својом називају, стојала је под непосредственом владом цара, као заједно и краља угарског, и његовог обштег министерства. А Мађари изчупаше сад од њега ту владу сасвим, и узеше сами у своје руке; пак кад је ово могло бити и кад то није издаја државе, ни увреда величества краљевог, како да не може исто тако и народ србскиј изпод мађарске владе извадити се, зашто ли би то била издаја отечества и увреда краљевог величества? Мађари су своју дужност према краљу тим определили, што су одредили, да се његовом величеству од целе ове краљевине на годину по 2 милиона фор. среб. као плата – цивилиста – а по 1 милион фор. на трошкове за обшту дипломацију даје, и гди буде за целу монархију војевати, да се и војске из ове краљевине дају, али само са сугласијем мађарског министра војени дела, кои представницима земаљским за свако такво употребљење војске одговарати мора.
По овоме и србска војводина треба само: 1-во да плаћа у име царскога, колико од целе суме, која је за ову краљевину пресечена, на њу по простору и по числу душа према целој краљевини долази, и 2-го да војске исто тако на услугу цара и целе државе даје према ономе, колико се од целе краљевине одреди, пак онда и Срби исто тако изпуњавају све своје дужности према краљу и према држави, као и Мађари, и кад ови при том нису ни издаице ни увредитељи краља, не могу бити ни они.
А кад то тако Срби према цару и краљу и према целој његовој држави изпуњавали буду, као и Мађари, зашто онда да немају и они права, да ијм се да све оно и онако, као што је и Мађарима дато? Да и њима нико другиј поред цара и краља не управља и не уређује, него они сами, - да ијм не суди, да ијм не заповеда другиј, него само њиови судови и власти, само њиови сународници, које они на то изаберу, - да ијм не налаже никакав данак и порез нико другиј, него они сами у својој народној скупштини, и од тога само цару и краљу да дају, што припада, а другоме ником ништа, но само судове и друге власти да издржавају и друге своје обште потребе да подмирују, - да и њиове синове као војнике нико другиј – туђин – не оправља на војну и на другу службу но само њиов војвода, и овај да народу за то одговара, - да се они признају за један народ, - да се на њиовом језику сва њиова обшта дела одправљају, а ни на каквом туђем, - да се у њиове цркве и школе нико другиј не меша, него они сами и старешине, од њи сами изабране итд.
Кад би се то све тако уредило, шта би ту краљ губио и шта краљевина? Србскиј народ је и до сада, свашта трпећи, био свагда веран и услужан владатељу, а ако га премилостивиј монарх тим начином задовољи и жеље срдца његовог испуни му, он заиста никад се неће дати надметнути од Мађара, као што ни до сада никада није, ни у чему, што за цара, за престол и за целу државу његову треба. Краљевина угарска у целости њеној такође ништа неће губити; јер србска војводина ће бити једна целоставна чест њена, и гди се год што ње цела узтиче, тицаће се и ове, пак шта сва она остала буде чинила, то ће свагда и ове заиста учинити у својој мери, а и више. Него ће само господа мађарска губити, која у властима буду, и која наравно да тим мање ће прихода и користи имати, у колико мање грађана под њима буде.
Али, то није никаква штета ни губитак обштег отечества, но само њиова. Зашто се дакле виче, да је отечество у опасности, да њему пропаст прети од непријатеља? Зашто су Срби, Хрвати итд. непријатељи отечества, кад ишту само оно исто за себе, што су Мађари за себе изкамчили и кад Срби особито само оно ишту, што су с владатељима, кои су иј у Угарску дозвали, уговорили, и ништа друго, ни више?
Изложивши напред, како ће од прилике србскиј народ у својој војводини стојати, да видимо с друге стране и како ће бити у противном случају, ако под мађарском владом остану. Закони ће ијм бити они, кои се на дијети пештанској буду правили, а већу част посланика на овој сачињаваће свагда Мађари, особито како су сад и они из Ердеља с Мађарима сајединили се, влашком пак народу тамошњем нису још дали право, да и он по числу свои душа бира и шиље представнике у дијету, а и да му даду то право, гледаће опет, да га свакако ограниче и да и он свагда Мађаре бира, поставивши на пр. правило, да свакиј посланик мора знати мађарски. Од такве дијете какви други закони могу излазити, него пристрастни и неправедни, кои ће свагда и у свачему на колико већу ползу Мађара и они предела, гди они живе, а у толико на штету други народа и предела бити, као и до сада и још више, него до сада, у колико су они сад силнии, имајући владу и сву силу у рукама. Мађарскиј језик, и тако Мађар, ће господарити свуда, и гди га сад нема, као у граници, а немађар за леђа и под ноге њему. Данак и свакиј прирез, давање војника, то ће све ићи на име сами Мађара, али се немађарма заиста неће мање налагати, него Мађарима, већ што више узмогне се. Од прихода обшти што се ползе прибавља и дели, као уживање плата, прављење путова, подизање разни благодетни заведенија, подпомагање земљоделства, трговине, радиности, све ће то богатиим током у недра мађарског народа изливати се. Граници је већ објавило мађарско министерство њену будућност, која је под њиме очекује, да остаје, као што је и до сада била, осим неки маленкостиј, у коима ће неку измену учинити. Али граничари ће све оно давати и свуда ићи, те служити и гинути, што год и куда год мађарскиј министериум одреди, кои ће за њи, што ијм је овај или онај терет наложио, што иј је овамо или онамо одредио, и што ће се многи по његовој наредби сатирати и гинути, одговарати – мађарској дијети; јер ће овој за њима здраво срдце пуцати. Србе ће вешати и друге свирепости над њима извршивати за казн, ако они ма шта узчине, што по себи не би било никакво неваљалство, али је Мађарима на штету и противно, на пр. ако Срби говоре о себи као народу, ако онде, гди могу, купују с друге стране соли уместо двапут скупље мађарске итд. Под оваквом владом и управом мађарском шта ће бити од србског и од други народа у Угарској за сто двеста година? Како ли ће поред ње налазити се србскиј народ у другим околним земљама, кад мађарско правителство има у своме печату, поред други краљевина, над коима је оно, и Србију, Босну и Бугарску – и кад се по новинама њиовим јавно пише и доказује, да политика мађарске, како се ова утврди, не може бити друга, него поглаварство Русије над подунавским књажествима сломити, пак Србију, Босну, Бугарску, Влашку и Молдавију краљевини Мађара придобити?
Како би дакле могао Србин равнодушно гледати или још желити, да се његов род тој мађарској влади подчини? Какав би то Србин био, кои би тако мислио и осећао, и кои ни сад, кад види, да ова влада, као што је преким судом, вешелима и војеном екзекуциом одма почела, пустаиским нападањем, убијањем, палењем и харањем, род му србскиј тамани, не би устао и помогао, да народ од те несреће ослободи?
Тога Србина нема и не може бити, а и ако га има, одвећ је редак. Него нису сви људи једнаки, а и обстојателства су свакога другчија; пак зато и ако се по кои налази, да још не пристаје и не ради с народом своим за овога будућност; тај није зато издаица, одпадник, душманин свога рода, нити га за оваква треба сматрати и проглашавати, него времена само оставити му, да и он увиди оно, о чему сумња, да победи своје препоне, пак да с браћом пристане, које кад такав учини, он може бити и по свој прилици ће бити врстнији, одважнии и постојании него многиј, кои је од прве варнице букнуо. Тешко је наћи србског срдца, у ком би могло места наћи издајство и душманство према своме роду, и ако кои у чему не поступа као пријатељ свога народа, то само недосетак ума чини, а не неваљалство срдца. Зато не ваља, да један на другог, како његов поступак какав, кои по нашој памети на штету народа иде, видимо, одма за издаицу, одпадника и непријатеља народног држимо и извикујемо, јер тако га принуђавамо, да такав буде и кои то не би био, а паметан гледи да умножи своје пријатеље, пак и непријатеље да у такве претвара. Исто тако не ваља ни онакова извикивања други да за истину примамо, докле се сами добро о ствари не уверимо, јер она понајвише и из приватне мрзости произилазе, премда правиј родољубац у ово време сваку такву заборавља.

[JASON]

У кога је правда: у Србина, или у Мађара?

Срдца људска испитивати, једино божество може. А човеку је остављено само по делу судити човека. Зато и погрешава тај час човек, како стане по својој вољи толковати намере и људске мисли. Тако, кад хоћемо, да судимо, на чијој је страни правда, на србској, или на мађарској, треба да сазнамо, и измеримо дела, која су починили и Срби, и Мађари, за време подвига србскога.
1.) Мађари су такове законе на последњој дијети угарској сачињавали, коима су изрекли, да је у Угарској једна само народност мађарска, а сви други људи, кои милионима живе у Угарској, као Срби, Хрвати, Власи, Словаци, Немци, да не сачињавају народе, или нације, но само различите фајте, или расе људске. – Историја вселенска је свидетељница, да ни један народ, ако је и владајућ био, никада до данашњег дана није тако понижавао друге народе, с коима је у једној држави живио, да иј је као скотове расама именовао. Дакле ово је дело Мађара противу здравога разума, противу Бога, кои је створио људе по образу, и подобију својему, противу правде, и човечности.
2.) Мађари су законима последње дијете угарске закључили, да је у Угарској само један језик - мађарскиј, језик државниј, дипломатичниј, судејскиј, административниј; не изјаснивши јоште ни то, да је другим народима, кои трипута већу част краљевства угарскога сачињавају, слободно служити се матерњим језиком своим у делима домаћима, и пољскима. – Оно презрење, и гажење земаљски језика војује равним начином противу Бога, кои је разделио међу људима разне језике; војује противу конца и опредељенија садружества човеческога; војује противу намеренија, коим су судови, и административна надлежателства заведена; војује противу душевна развитка у народу, и вуче народ у робство душевно.
3.) Мађари су предлагали на сабору државном, да се књиге богослуженија у Србаља преведу трошком државним са славенскога језика на мађарскиј. Тим су хотели Мађари, да се Срби моле Богу мађарски. Не дати човеку, да се моли Богу, и дати му, да се моли Богу на језику, којега не разуме, све једно је. Тако Мађари нису хотели дати Србљем, да се моле Богу, поне за толико лета, докле не научи сав народ србскиј језика мађарскога. Тако Мађари хотеше не дати Богу божије, хотеше лишити Србе спасенија душевнога. Ужаснијега покушенија, и безчовечнијега, није јоште ни један народ на земљи учинио! Предложеније ово Мађара није прешло у закон државниј; но није ни одметнуто законом државним: и по тому може се другиј пут законом установити. Можност је ова тим истиноподобнија, што су већ пре неколико година завели Мађари у цркве наше, и консисторије наше протоколе крештајеми, и протоколе судејске, дисциплинарне и економичке.
4.) Мађари не дају Србљем, ни вери њиовој, правога имена, но народ њиов, и веру њиову овако означавају: Megyarföldi görg nem egyesültek, које смо у стању доказати расписима министерства мађарскога, а које од слова до слова значи: Мађароземни греко-несаједињенци – или мађароземци греконесаједињени, - а по правому, но покривеном смислу замењује: Мађари греко-несаједињени. Савва Вуковић комисар мађарскиј, и србскиј Мађар, именује народ србскиј, по крајњој глупости, житељима србскога језика. Министерство мађарско именује сабог народа нашега, кои се свагда досада именовао сабором народним, сабором црквеним, само да се не види, да су Срби народ. Права намера стила овога јест погубити и народу србском, и вери народа србскога, своје име: и тим народ србскиј, и веру народа србског моралној смрти предати: и тако помађареним народом србским народ мађарскиј крепити, и ојачати.
5.) Мађари ознаменоваше сва предизчислена намерења своја развитима по свуда заставама народности своје. Срби сада већ јасно видише срдце народу својему стрелом мађаризма узјављено; Срби сада већ јасно видише, веру своју, у старој простоти и чистоти својој досада сохрањену, насилијем мађаризма плењену; Срби сада већ јасно видише престојећу погибељ своју моралну, и политичну, и вечну. Љутиј овај бол срдца србскога паде и на душу србску, као сињиј камен, кад видише Срби, да ни један народ у данашње време непоступа тако с народом, са коим у једном отечеству живи, као што Мађари поступају са Србима. Кад видише Срби, да немачкиј народ јавне прогласе издаје тога садржаја: да никада неће руке своје пружити на угњетеније којегод народности; да ће радо дати свим оним народима, кои нису Немци, а на немачкој земљи живе, сва она права, која и Немци уживају; да ће уваженије, и почитаније, дати свакој народности, и сваком језику, као и немачком.
Сада ништа друго није остало Србљем, но или робски предати се горкој судбини, или као народ слободан пренути, и народност своју, и веру своју заштићавати. Ово предизабраше Срби: почеше и они заставе своје покрај застава мађарски развијати; почеше и они слободу народности своје прошенијама, на цара, и на сабор Угарске управљанима, тражити. Сабор држаниј у Пожуну рече обштини Новосадској устма Кошутовима: ако Срби буду народност своју кром народности мађарске тражили, да ће то искање мач решити. На заставу развијену у обштини Кикиндској удари воинство мађарско, и поби се с народом другиј дан воскрсенија, када је из цркве излазио. Народ надвлада војску, поби оне, поруши домове, и попали салаше оним, кои су подигли војску на народ. Мађарско министерство одреди суд с ногу, не само за Кикинду, но и по свима пределима, гди Срби живе: и повеша оне, кои су убијали и палили, и дерали мађарске протоколе, не с немеренијем криминалним, но чисто политичним, и народним, како се творило и у Паризу, и Бечу; на строгиј испит повуче, и позатвара све оне, кои су што говорили за народност србску. Видивши народ србскиј, да поједине обштине ништа немогу успети за народност србску, сабра се у митрополии Карловачкој числом до десет тисућа: и закључи ништа ново неискати од престола царскога, но стара своја права, привилегијама царскима обезбеђена, неко време уживана, и коварством политике погубљена. После тога ради депутацију к императору својему са сходним прошенијем, и остави одбор народниј у Карловци, ожидати имајућиј решеније царско. По причини што је министерство мађарско све више грозило народу србском озлобленијама, затворањем, и казнењем, почео је и одбор народниј све више људства прибирати себи за безопасије своје. Међу тим нареди министерство мађарско кром дејствовавшега досада комисара јоште два друга с равним пуномоћијем препјатствовати свако движеније Срба за народност своју. И тим незадовољно министерство мађарско, удари с воинством на одбор народниј, и сав народ србскиј, сабран бившиј у Карловци. И овде би равним начином побеђено воинство народом србским. И тако не само раздражи министерство мађарско озлобленијама комисарскима сав народ србскиј, но и формалном рату грађанском отвори врата, ударивши оружаном руком на народ србскиј, путем петиције, и молбе, недотупно шествовавшиј. Ово је верно описаније сбитија, касајући се искане народности србске. И из овога се описаније лако види, на чијој је страни правда, на србској, или мађарској: иду ли више Срби, или Мађари, по вољи Божјој, по вечном закону здравога разума, по определенију садружества човеческога, по правилима човечности, цивилизације и моралитета, по основама слободе, равности и братства.  Ј. Презренић.

[JASON]

Слово, коим је прво главно заседаније сабора славенскога у Прагу закључио Павел Јозеф Шафарик, председатељ чешко-словенског одсека.

Славна скупштино! Драга браћо!

У тако важном тренутку, кои смо дочекали, не поздравити вас срдачним поздравом славенским, било би за мене грех укора вредниј; задржавати вас дугим словом, било би преступљење опомене достојно. – Зато, будите ми срдачно поздрављени и добродошли врстна браћо из славенски домовина, близки и далеки, синови једне мајке, које је једна мисао, једна воља скупила. Срце моје шири се, видећи вас, шири се чуством досад непомишљеним, и гори, да се слије са срцима вашим у једном чуству, у једном мишљењу.
Послушајте моја јутрења чуства и мишљења, моје жеље при освитку овога на веки знаменитога дана.
Шта нас је овде скупило? – Покрет народа од три разна племена, покрет, какав досад у догађаима човечанским није био, под коим се земља тресе и дркће, пред коим беже моћни исполини, влада бајонета и шпиона пада у прах, а народ потражује наследство њему од Бога остављено, - овај покрет покренуо је и нас и скупио нас је овде.
Влада бајонета и шпиона у напредак сасвим је немогућна. Кад би ова влада и сада још била могућна, не би била испала онима из руку, кои су је имали; јер су били исполини невиђене досад памети, и нечувене одважности, но нису имали Бога у срцу.
Народи су се сами увели у своја вечна права. Они се скупљају и саветују се о себи и о нама, о својој и нашој будућности, саветују се на Мајни у Франкоброду, на Дунаву у Будиму и Пешти, дома и изван државе наше.
Кад се други народи о нама саветују и нашу будућност опредељују, дај да се и ми сами о себи и о својој будућности посаветујемо. Та зар ми сами себе боље не познајемо, него што нас други знају? Потребе наше, тежења наша, цељи наше најбоље су нама познате.
А која је пресуда саветовања други народа, наши суседа, Немаца, Мађара и Талијана, о нама? Признајемо а не таимо то, ма да је колико опоро. Њиова пресуда гласи, да ми нисмо способни за подпуну слободу, да нисмо способни за вишиј политичкиј живот, зато, једино зато, што смо Славени. Славенин – тако гласи њиов суд – опредељен је за службеност, за поданство други, изабрании, даровитии и благороднии народа.
А кои су они, кои тако суде о нама? – Они, кои су досад над нама гвоздену руку држали, а од части још и сад држе; ти, кои су стригали вуну с наши оваца, кои су се гоили мозгом костију наши; ти, кои су се ранили знојем и жуљевима земљоделаца наши; ти, за које су војевала и крв своју проливала браћа наша, синови драги материј наши; ти, кои себе називају просветитељима и бранитељима нашима, кои нас лишавају Славенства и које ми зато називамо угњетатељима нашима и убицама душа наши.
Браћо, они, кои тако о нама суде, јесу непријатељи наши: њиово је свидетељство пристрастно и зато криво, њиово изреченије противслови само себи као свака лаж. Ако нећемо да се изображавамо као што нам они веле, т. ј. ако нећемо да се понемчимо, помађаримо, поталијанимо, онда нас псују, да смо сурови варвари и робови. Ако ли хоћемо заиста изображавати се, т. ј. скроз и скроз пославенити се и Славени бити, као што нам то глас савести заповеда, и тако доказати, да смо заиста и као Славени способни за слободу и вишиј политичкиј живот, онда нас псују, да смо издаице отечества, злочинци и непријатељи слободе њиове; и тако чини шта ти драго, говори шта ти драго, они једнако чупају и муче с усујаним кљештима невину савест; они једнако крваве врелим гвожђем чисто чело наше.
Браћо, ово стање ствариј даље трајати не може. Коцке народа бачене су; дошло је и за нас решително доба пре него смо му се надали. – Невиност пред савешћу и пред Богом нема вредности пред судом света, судом народа. Дакле или се очистимо делом и докажимо, да смо способни за слободу, или се одма прелимо у Немце, Мађаре и Талијане, да не будемо дуже другима народима на досаду и увреду, и да не преносимо обезчешћење и понижење наше на синове наше. Или учинимо да с правим поносом пред народима рећи можемо: ја сам Славенин, или престанимо Славени бити. Морална смрт најгора је смрт, али моралниј живот најсавршенији је живот.
Зато пре него се предамо на милост другим народима, погледајмо дубље у внутреност душа наши, видимо каква је у њима морална сила, покушајмо, јесмо ли у стању подићи глас наш у савету народа, јесмо ли у стању погађати се с њима о равности народни права на основу правде, доказати ијм да умемо владати и копљем слободе, док нас они окривљују да смо били само мал и орудије робства. Ако у нама буде морална сила, ако нас све проникне једна мисао, ако испуни једна воља цело тело народа нашег, неће јој одолети народи целога света. Јер све, што је год под сунцем и над сунцем, превазилази морална снага. Снага, која звезде покреће, и њи у безконачном кругу и безграничном простору обрће, сила којом вас свет к свом средоточију тежи, није равна сили великога славенскога народа, кои је дошао к моралној - познавања самог себе, и кои своје биће у праведном боју брани.
Хоће ли народ наш славенскиј целом својом силом права своје тражити, хоће ли ова на основу правде према себи и другим народима задобити хтети и моћи, о томе договарати се, то је великиј и светиј наш задатак!
Драга браћо! није данас време, да ја дуго слово говорим и художествено словословим; то је посао другог времена и другог места. Нама је свима стало за делима, за подвизима. Из робства нема без боја пута к слободи, дакле или победа и слободно народство, или честна смрт, а по смрти слава!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Дописи. Из Н. Сада, 6. Јунија. Познато вам је, да је Чернович у онај пар, кад су Шајкаши табор свој под Новим Садом подизати почели, устрашивши се од народне јарости, у град Варадин побегао, одкуда је после опет тајно у Пешту отишао. Ономадне се опет поврати из Пеште амо и донесе собом некаков царскиј манифест на Граничаре. Чернович се своим Мађарима кад је хтео Србе да превара, требало му је бољу мајсторију употребити, а не оваку лаж, коју свакиј опипати може. Па изрод није се устручавао ни царским именом титрати се! Овај манифест подписан је у Инсбруку 10. р. Јунија. Њим се између осталога и бан хрватскиј лишава свога званија и свију војнички чинова. Кад размотримо, да је 9-га издао цар ручно писмо, коим бана к себи призива: је ли могуће да цар одма сутрадан њега лиши службе? Зашто га је дакле пре један дан звао? К томе: у том манифесту напонињу се и такове ствари, које су се, тако рећи, они дана у нашим пределима збиле, кад је манифест издан, и за које цар и данас још неможе знати, а камо ли да је 10-га знао! Како дакле изиђе тај манифест? Лепо! Мађари су га написали, дали напечатити, и по Черновичу нама послали, мислећи нас тим обманути и с предузетог пута свратити. Ал' Србин се варати неда. Зна он ко њему добра жели. И још је најсмешније с тим манифестом то, што Черновић овуда вели, да је све предао генералу Храбовском, а Храбовски напротив одговара, да ни једнога није видио, додајући ове речи: 'Чернович је био и остаје лажа!'

[JASON]

Из Уљме близу Вршца, 29. Маја. Већ су 14 дана протекли, од како се у Вршцу под председатељством Култерера, другог поджупана темешке међе, против родољубиви Србаља шпанска инквизиција држи. Повода овој инквизицији дали су сами Вршчани, јер су они у пркос Мађарима подерали матрикуларне црквене протоколе, на мађарском језику вођене, и барјак србске боје на торањ цркве катедралне ставили; кои је барјак после 16 дана в. судац Стеван Дамаскин, жалосниј Србин, скинуо. То су та два главна криминална узрока, као што Мађари гатају; због кои се сад строго испитује, негледајући на то, што при извршавању опоменута два предмета ни најмањег преступљенија, због којег би се чест, живот и имање поједини суграђана, нарушило, није било.
Ово Вршчана одушевљење, при самом критичном свом положењу, осведочило је, колико ијм мила народност, вероисповедање, и црква на срдцу лежи. Не би те мађарске инквизиције у Вршцу ни било, да неима неки одпадника и издаица Србства, кои су невино Вршчана поступање за револуцију код темишке међе лажно прогласили. Доћи ће време, кад ће се немачки поп Данило и токорсе србски синови: као А. Волић, г. Деметер сенатор, и недостојни попови Д. Алексић и А. Стефановић под србскиј испит узети.
Постмајстер младиј Пеша, родољубијем одушевљен Србљин, презирући партају попа Данила и Волића, придржава се људиј, кои добро и поштено мисле. Речена инквизиција, од 7 особа састојећа се, послала је пре 7 дана у оковима мирнога и поштенога мајстора Кнежевића у Темишвар, ког првиј поджупан С. Вуковић, познатиј Мађарац и душманин Србства, ни на јемство више отмени грађана Вршачки, кои су као депутација у самиј Темишвар ишли, нехтеде пустити, говорећи: да се он строгом суду предати мора, од ког ће потом следовати решеније. А шта је тај добриј и примерениј мајстор учинио? Ништа друго, браћо Србљи! само што је из Панчева донео неклико парчади прокламације нашег новоизабраног патријарха, с коима је он подчињено себи христијанство с љубави према народности својој, и к верности према краљу нашем Фердинанду, одушевљавао. Ову је прокламацију, на влашком језику издану, и свештенство Влајковачко, близу Вршца, читало; но тамошњиј нотарош, Мађар, забрањивао је то читање с речма непристојнима, које је он, поганик један, против војводе и патријарха нашег гадним хуљенијама изговорио. Увредителне речи нотарошеве довеле су обштество у такову јарост, да је оно протоколе матрикуларне мађарске, и самиј штатариум Черновича подерало. Поступак овај јављен је таки чрез нотароша у Вршцу находећој се комисии, која је, испитавши, и гадно обличивши свештенике, два Влаха оковала, и у Темишвар изроду Вуковићу послала. То се исто догодило и у другим обштинама влашкима, које сад наравно највеће против Мађара огорчење у души кувају и тајно исповедају. Ето опет нове симпатије за Мађаре, кои се од Влаха врбовој заштити надају.
Првиј поджупан С. Влаховић, уверен будући да код Србаља и Влаха велико уважење има, издао је ови дана на три језика прокламацију средством које заиста ће желајему цељ получити. А ко не би његовом савету следовао? Кад он Србље Вршачке опомиње: да и они пример од другог језика браће узму, да и они верност к отечеству и краљу осведоче, и да слушају свог Архијереја, чести достојног Епископа и Фео-Бирова, јер Вршчани бољег пријатеља неимају од свога Владике и Вармецки поглавара! Леп савет заиста, и ко се не би, читајући ову побудителну прокламацију, своје народности, слободе, и саме цркве одрекао?!
Како наш епископ С. Поповић дише, знамо ми добро. Хвала Богу милостивом, те остали Србљи нису тога духа и мненија, јер би иначе све у Содом преко врата пропало. Нека гледи владика како ће влашким митрополитом постати, о ком достоинству он – негледајући да ни ово, које сад има, за њега није – непрестано сања и тајне планове води, подстрекавајући једноверну браћу нашу Влахе к расцепљенију; јер како би иначе он постао митрополит? Срећан му ајдац!   - Један Граничар.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Из Сегедина 4-га Јунија. Овде је заповест од мађистрата изишла, да се све воденице, и проче пловећа телеса, као илиџе и ћуприје по Тиси све скупа, обране лакше ради, уклоне. Тако се сегедински Мађари од Баната боје, да све велико и мало јауче: 'Jaj Istenem! gyünnek a törökök! vörös sipkások meglepték mint sáskák a házankat; Szeged! jaj te neked!

Из Градишске регименте. Овде најбољи дух влада. Све је одушевљено за Славенство, народни се барјаци по целој регименти вију. Разјареност највећа влада против Мађара и Храбовскога, кои је издаица домовине, ако је онако, како се о њему говори. Кои би се за Мађаре усудио говорити, живот би свој на коцку метнуо. 12-га пр. м. спалио је народ у Новој Градишки ликове мађарски министра, уз страховиту вику: крепали! висили! Регимента је добила од Храбовског известије, да под мађарскиј министериум спадамо; но то се обнародовати несме. Богме нека се тога чувају, јер ће бити крви. Све ври, све кипи, све гори од ратоборности; један неповољан глас из Срема од браће србске и једна реч од славног бана, све, мало велико, подићиће се као црна земља на нашег душманина.

Из Пеште, 29. Маја. Шта раде Мађари? По свима своим часописима народ против Славјана раздражују. У Пешти сваког Словака гоне. Колару вешалима прете, и налажу му да у цркви мађарски предикује. Учитеља словачке школе Јанка Кадавија, родом из Чешке, и несаслушаног затворили су у тамницу, и само зато, што је Славјанин истераше га из Угарске са строгим налогом, да одма и без сваког одлагања у Чешку одлази. Занатлије чешке и моравске приморавају, да иду у војнике, или ће иј срамотно из земље истерати; сада на Дунаву праве четири ратне лађе против Срба и Хрвата. Добровољнике непрестано купе. Словенске ревностне родољубце у тавнице мећу. Једном речи све раде, чиме би народ славјански у гроб свалили. Славјани! саберите све своје силе, спремите се, оружајте се, и будите готови, да свој народ од дивии Татара одбраните, непропустите ни магновенија, да на врага ударити можете пре него што би се осилио.

Из Пожуна, 30. Маја. Сад баш дође заповест редактору словенски народни новина, по којој несме више новине издавати. И последњиј већ напечетаниј број новина несме се разаслати.

Обзор. Угарска. Међу Словацима је огорчење до највишега степена дошло. Мађари су за славенске родољубце вешала зготовили, али несмеду да се усуде да прекиј суд извршавају, зашто сељаци стоје на бој спремни свакиј час, па да на првиј глас о каквом непријатељском поступку против Славјана на Мађаре устану. По целом словачком пределу звони пословица: 'Опомени се, да си Славјанин!' Мађарско министерство је у великој запари. Издаје прогласе, где јавно казује, да је отечество у опасности; но ако је у опасности, то га нико другиј у опасност није довео, но оно само са својим насилним поступком против немађарски народа. Дијета је ту, видићемо, како ће заплетене конце размрсити. И у Пешти је немир. Талијански солдати потукли су се са мађарскима; а и посленици се буне: у следству чега министерство је и тамо прекиј суд прогласило.

Хрватска. Бан је позван од цара у Инсбрук, куда је 31. пр. м. са великом пратњом отишао. У Загребу је овим поводом проузроковано велико комешање. Народ се бои коварства од стране Мађара; због чега се сви на оруже дижу.

Чешка. Депутацију, која је цару ишла молити га, да потврди новосастављено правителство чешко, цар је врло неугодно примио и таако се депутација незадовољна врати, на које се народ у Прагу бунити почне, и 1. т. м. са војском се срази. Како се ова ствар окончала, још није познато. Само се то зна, да је повелитељ војске Виндишгрец 6 сатиј из топова на варош пуцао, да је земаљског управитеља грофа Туна био затворио, но сутрадан га пустио, и да народ са сви страна лети Пражанима у помоћ.

[JASON]

Србске Новине, бр.56. од 11. Јунија 1848.

Аустријско-угарски Срби и варадинскиј командирендер ф. м. л. барон Храбовскиј и овога метерниховство и вандалство.

Аустријско-србскиј под угарском круном живећиј народ држао је, као што је већ сваком познато, 1-га Маја т. г. у Карловци сремски велику скупштину, на којој је по неоспорним своим написаним, но од подужег времена неправдом и силом ускраћеним му, националним правама изабрао себи војводу, као народног поглавара, и прогласио свога досадашњег митрополита за патријарха, као главу православне србске цркве у целој држави аустријско-угарске круне.
То једнодушно свршивши он се одма колико на основу исти свои права, толико и по природноме праву још себе за народ слободан и независим, или раван сваком другом, под круном аустријско-угарском живећем народу прогласио, и закључио, самога цара и краља свог замолити, да му поменута његова права, по правици и државној сгодности, опет у живот приведе, и националну организацију у оним земљама своје угарске државе, у коима он доиста као народ, или у маси и већином житељства, обитава, дарује и удејствује, све то наравнo зато, да би се тим његова народност од мађарства, које се, као што је свему свету познато, заклело, да је упропасти, одбранила и обезбедила.
Свест и овога Србског народа пренула је из дубоког сна од силно будућег гласа, кои је садашњиј дух времена с европског запада на све стране пустио, и догађаи одавде, особито из Париза, Беча и Берлина, а и из самога Пожуна, као потресујући и изазивајући примери, и њега су на ноге дигли и на борилиште за његова права и његову народност извели!
Али свакиј и најмирнији састанак људиј, кои се нужнога разговора и договора у србским обштинама о поменутој народној скупштини чинио, био је одма, још у почетку, у очима старински и мађарски постојећи властиј страшило, и још кад оне угледаше и народне заставе, не застидише се таки из свег грла повикати: 'Eво и Раци хоће да буду народ! То је бунт против мађарства, јединога народног величества у угарској држави!'
На сам Ускрс дигоше Срби и у Кикинди народну заставу, и рекоше: 'Христос воскресе! Ускрса нам Бог дао, и наша правивца и народност!' - 'Неће, не, док је овде у Земљи Мађара и Мађараца!' викне ијм местна власт, па заповеди заставу скинути, и напусти катане, да народ од цркве, где се Богу био помолио, и од омиљене му заставе оштрим мачем разгони и сече. То народ раздражи, и у исто време опомене га на многе и велике неправде, које су му исте власти од више година починиле; сад освете страст у њему букне, и многи из њега стану изступати па, надвладавши катане, једне од њини званичника и убију.
Нико жалостан овај и грозан изступак не правда, као ни пожар онај на салашима бечејским, премда је и овима неправда опет саме господе повод дала, али ако је узрока било, да се у Кикинди и у Бечеју прекиј суд прогласи, која је нужда била, да се чрезвичајној власти и на брзу руку губећем мачу једнога комисара и прекога суда сав осталиј, донде посве мирниј србскиј народ у Банату и Бачкој, а и даље још у Угарској подвргне?!
'Јест, и за то је нужда била', одговарају Мађари и Мађарци, 'јер су Срби наумили били, на карловачку скупштину ићи и тамо себе за народ прогласити и за своја права изјаснити се; а ми то нећемо, јер смо ми казали, да су у Угарској само Мађари народ, а остали, дакле и Срби, тек фајте!'
По тој беззаконој и нечовечној наредби мађарског (још не, као што би требало, угарскога) министерства стотинама и тисућама Срба самовољне су како обичне, тако и прекога суда власти у тавнице бацале, у тешка гвожђа окивале, и на дугу робију осуђивале, грозно и на смрт биле, и многе од њи за кратко време и повешале. Од ти мученика мало је њи и само у Кикинди и Бечеју страдало за проста злочинства, а остале је све само зато мука и невоља постизала, што су народне новине и позиве читали, о народности србској говорили, мађарске протоколе из србске цркве бацали, и на месту палили, или што су као родољубци јавно покушавали радити за исту народност и за права, која су Срби почели тражити, да ијм се опет оживотворе. А да је сваком Србину, кои би зажелио, на ону народну скупштину у Карловце отићи, најжешћом казни претио, то је нама свима, а и сваком у земљи познато.
Па преко свега тога ипак се је та мајска народна скупштина држала, но не у Новом Саду, већ у сремски Карловци, и не од многи банатски, бачвански и остали угарски, већ највише од сремски, а од части и хрватски и славонски Србаља, и то само зато, што је свуда тамо на врату нашега народа прекиј суд и насилствениј поступак самовољни властиј са свом својом тежином лежао, а Карловци су са целим Сремом од тога још слободни били. Међутим ни овај у цивилизираној Европи нечувениј и невиђениј покор није могао задржати, да многе обштине и из Бачке, и Баната своје људе, као депутирце, позније, наравно највише кришом и против воље свои местни властиј, у Карловце непошљу и преко њи се за све оне неизјасне, што је тамо 1. Маја на скупштини учињено и закључено. Сав мађарскиј тероризам није могао учинити, да се жеља и воља свега србскога народа у једно нескупи и доброме његовом цару и краљу у надлежној молби не поднесе.
На тој народној скупштини закључено је, да депутација с том молбом србскога народа, управо самоме цару и краљу а не мађарском министерству иде. 'То је опет даља увреда за ово министерство и суверенство мађарско!' викнуше Мађари и Мађарци. Како не! веле Срби на то; ићи с молбом управо владаоцу и круни, није досад нигда криво било. А осим тога јоште и ово треба знати:
а) Мађарско министерство произишло је из крила мађарске опозиције, која је већ од више година, а најљуће на последњој дијети, непријатељским духом дисала према Србима, и свагде како словом тако и законом на том радила, да се србске народност упропасти; и
б) Народ Србскиј је с царевима уговарао и од ови своја права и своје слободе средством царски повеља добивао, па зато је он сад закључио, да се, поради обнове ти права и слобода, цару самом и краљу правце, а не на мађарско министерство обрати, које је тек јуче постало из једне, за њега непријатељске фракције угарскога народа и управо на силу, путем и средством бунтовним.
Даље в) у ово време Мађари су, нарочито они од опозиције, кои су се у власти или на челу бунтовнога покрета налазили, јавне знаке и гласове од себе давали, да ће постојећу прагматичку санкцију раскинути и владајућу и у Угарској аустријско-царску династију оставити или сметнути, а србскиј народ, кои је и у најнесрећнија за њега времена веран своме цару и господару остајао, неће сад, кад су светлии данци слободе и боље будућности и за њега осванули, законога свог цара од дома аустријскога да изневери. И најпосле
г) Србскиј народ у оно време је, као и дан данашњиј још у целој милитарској граници Срема, Баната и Бачке стојао под аустријском владом, а не под мађарским министерством, а сремска жупанија држала се властиј и поглаварства троједне краљевине; по томе шта је наравније и уредније било, него да се Срби са својом жељом и молбом обрате управо и непосредствено на самога цара, тим више, што је већина народа на скупштини баш из ови крајева била, које, као граница војена, још никако нису биле мађарском министериуму подвргнуте, или које, као сремска жупанија, нису признавале његову власт? – И данас још ово чудно и неизвестно стање овуда постои: мађарско министерство наређује комисаре и за војену границу, и шиље иј, да овде прогласе угарске законе и преке судове, а кад овамо, све граничарске власти још непрекидно раде и управљају се по налозима и прописима бечког, дакле аустријског војеног министерства, а од они мађарски комисара и закона још досад нема нигди ни гласа ни трага! Код оваког политичког обстојателства ови крајева, ко може и сме Србе окривити, што су они, поред сталне привржености к цару, држе и аустријски властиј, а обилазе угарске као немоћне с једне стране, а с друге стране и као очевидно и осведочено непријатељске за њи!
'Али', може нам ко рећи, 'ево се командирендер варадинскиј Храбовскиј, па и онај темишварскиј, Пире, од неког времена по наредбама и налозима мађарског министерства владају.' – По видимому тако је, а погледаш ли дубље у саму ствар, наћићеш, да је све обмана и обсена, све метерниховство!  (Даље следује.)

[JASON]

Ратно позориште у Војводини Србској.

Из Карловца 5. Јунија. У сајузу к првом известију моме од 31. пр. мес. јављам вам, да је по сигурним известијама, која смо доцније добили, у битки код Карловца од стране Мађара пало: 1 мајор, 6 нижи официра и 61 солдат, осим без броја рањени; поред тога још је 170 солдатиј нестало, коима се још данас незна куд' су се дели. Од наше стране имали смо 11 мртви и 13 рањени, осим они невини лица које су солдати мађарски у запаљеним кућама на крају Карловца поубијали и ранили, међу којима једно девојче од 14 година бајонетом је у прси убодено, које се сада овде у болници налази, и један дечко од 13 година, кои је доцније од ране, будући је бајонетом скроз прободен био, умро.
Ови варвари не само што су куће палили и невину децу по кућама убијали, него су и новце, ствари и свако покућство грабили и отимали, а нарочито у пивари и крајњим кућама, јер у варош нису смели ући. Па на овака свирепства своја још се усуђују Мађари на нас викати, што се ми скупљамо и оружамо. А шта? Они би ваљда хтели, да иј са скрштеним рукама дочекамо, па да нас кољу и вешају? Ми пре устали нисмо, док од њи не би смо изазвани. Они нас нападају, а ми се бранимо. Па смо и устали сада јуначки, како се људма, кои слободу своју љубе, пристои; позвасмо браћу своју у помоћ, и ова нам са сви страна весело и радостно лете. Хвала ијм вечита!
И у Чуругу је наспрам старог Бечеја и Фелдварца један табор подигнут под командом Исака Јовановића, кои је подчињен Зарии Јовановићу. Табор овај има довољно наоружани људиј и два топа. Против овог табора купи се мађарска војска у Фелдварцу и Бечеју. Њу ће предводити гроф Киш, спаија елемирскиј. Тако исто и против оног другог табора у Јарку спрема се војска под заповешћу барона Јовића, у коју су и неки Срби силом увучени. Но ми тако тврдо стоимо, да ћемо сваку силу одбити моћи. А од барона Јовића надамо се, да неће из вида изгубити, да је он Србин, па да тако неће народ свој гледати да упропасти. Он се до сада увек дичио, што је Србин, па како сада, кад је време дошло, да своју љубав к србству осведочи, ово да напада? Ако је он и постављен за заповедника војске, која ће на нас ићи, ми баш отуда од њега се добру надамо. Он је Србин, он је наш стариј војник!
Табор у Перлезу такође врло добро стои. Једно оделеније војске отуда кренуће се до кои дан у Бечкерек, да тамошње Мађарце растера, па затим у Кикинду, да бедниј тамошњиј народ ослободи, кои толико безбожија и насилија трпи, које ни Срби под Сулејман-Пашом трпили нису. Кад ми је један очевидац те страхоте приповедао, мени се при слушању душа тресла. Бог ијм судио!
У Бечкереку има пол' дивизије катана и толико пехоте. Но између катана има до 200 чисти Срба, кои су грађанима бечкеречким изјавили, ако се потуку, да неће Србе бити, но да ће одма к њима прећи.
Најновије из Новог Сада чујемо, да је Чернович донео пуномоћје од мађарског министерства, где ово Србе позива, да не замећу непријатељства, будући су Мађари склони, све ијм дати, што траже, и да ће то учинити на дијети, која ће се овог месеца у Пешти држати. К овоме кажу, да Чернович додаје: ако Мађари не буду хтели дати, да ће он Србе против њи предводити, и показати свету, да је правиј Србин. Не чуј Боже на зло!
Овде се код нас налази једна родољубива Србкиња из Пивница, по имену Марица Миклушева, којој је такође прекиј суд смрт изрекао, па сирота несме никако кући да се врати; има двоје женске деце недорасле, рома мужа и знатно имање. Ова госпа већ је од 6 недеља у Карловци. Србине брате! какова одушевљеност у ове женске главе влада; ја би се у мене посумњао, да би сам у војни могао толико јунашства показати, колико та амазонка србска показује. С каковим поносом говори о србству, многи би се могли пред њом остидити. Вели: 'Не штедим ни искру живота мога, решила сам се, и хоћу с браћом мојом да погинем.' Живила! Да Бог да, множиле нам се такове србске мајке. – Неки чланови у главном одбору измениће се.

[JASON]

Из Загреба. На првиј глас о заметнутој кавги у Карловци између Срба и Мађара, управљајућиј овдашњиј одбор учинио је таки сходне наредбе. Одма је штафетално известио о томе бана и патријарха у Инсбруку. Осим тога дао је сходно пуномоћије банском комисару по Славонии грофу Нужану, писао је Храбовскоме, а цару је оправио крепку репрезентацију, у којој краља опомиње: како његов генерал, почем Срби за њега у Италии гину, подиже грађански рат, убија верниј цару народ и т.д. – Наши овде станујући граничари једва чекају заповест, да продру преко Драве и да освете своју браћу.

Из Суботице. Као што нам жалостни и чемерни гласи стижу, да крви наше жедни, наши врази, Мађари, с помађареницима, свуда, што грозније могу, злоставе Србе, једне штрангом, друге картачима и мрачним тавницама истребљујући: тако хитимо роду србском и наше свирепо од Мађара и Чивута угњетеније саобштити. Нас Срба стање у Суботици жалостно је и прежалостно. Да саме хијене и крокодили место нас Срба овде живе, још би млого милосрдније с овима зверовима поступали, него ли  што с нама поступају Мађари и Чивути. Нама Србима не само што је одказано, и то најстрожије, свако са иновернима саобраштење, него они бесомучни горопадници и то су нам још забранили, да се нигди на улици три или четири Србина скупа састати несмеду. Чивути су на то најстрожии полицаи. Буњевци, браћа наша и по крви и по језику, само вером не, ништа за нас немаре; истина не гоне нас, али јавно говоре, да ће они на ону страну прећи, која јача буде. Све ово на страну нек' иде, што су нас овако у грађанском животу и саобраштенију тирански скучили, али како да вам опишем, Срби, оне наше грдне јаде, кои се изјадати недаду. Црква је наша у највећем гоњењу: кад се год допадне Мађарима и Чивутима, одма нападну на нашу цркву, испреметају је, и истражују по својој вољи по њој, како хоће; говоре ови безбожници да у нашој цркви има грдна множина сакривени пушака и велико количество барута. Под овим безчовечним изговором, каљају нам и обезсвећују највећу светињу нашу. Ово је стање наше, овако је стање и свију Срба, кои око Баје, Сомбора и около нас живе. Ми смо сви, кад нас појединце узмете, тако слаби и бројем према нашима угњетатељима, да нашом физичком снагом ништа учинити неможемо: никакав одпор вразима дати нисмо у стању. Шта нам дакле предстои, него чекати вас, славна и оружем прослављена браћо наша граничари, кои сте вас до четрдесет јуначки надбили и срамно бегати принудили 1200 крвника наши, оружани и топовима и картачима и сабљама и пушкама, Мађара војника.
Слава вам: дело ће то ваше бити у повесници србској алем драгиј камен. А ви чудни јунаци Шајкаши браћо наша! што проглашене хероје аустриске само сгодним положењем вашим тако застрашисте, да не имаше ћефа ни једне пушке опалити, но срамно се натраг повукоше, - немојте испред очију губити страдање цркве наше: ослободите је што скорије, избавите браћу вашу од коначне пропасти њиове. – У Сомбору оноликиј млогобројниј србскиј народ могаа би у сајузу са селом Стапаром, гди је сам овејани Србин, к томе у помоћи имајући Сивац и Кулу, растерати ове враге наше, но зашто до сада ћути, непознато ми је.

[JASON]

Из Новог Села, 4. Јунија (у Панчевачкој регименти). Ми врло добро напредујемо у нашој народности; Новосељани не иду више на кордон, но у Перлез; данас је г. парох Ђорђе Ђуричин представио нашем пододбору, да наши људи престану плаћати порез официрима, док наша депутација од цара не дође, јербо официри регименти, регимента генерал-команди, генерал-команда министериуму мађарском новце шаље, те непријатељи нашим новцима хоће да нас гуше. Наши су путови добро стражом снабдевени, с том приметбом, да Петровчани (ово су сами Власи), кои су на мађарској страни, рану ни под кои начин кроз наше село, у Панчево довозити несму. Наши овако веле: Ми можемо без једног села живити, а оно село, које се нас туђи, не треба да у Панчево рану продаје; ено му Пешта, Будим и друге мађарске вароши, па нек' тамо своју рану продаје; и то ће дотле трајати, докле год буду такови. – Овде се народ буни; хоће све официре да отера, јер многи, што би радили, несму од њи, тако су се заплашили, - али не сви, но некои само.

Из Митровице. Мислим да нисте скоро добили никаква дописа из Митровице. Но случај, кои се догодио, није вредно прећутати и свету не саобштити. Седмог Јунија у седам сатиј у вече посланици из Карловца од главног одбора на десет кола, са неким самовољницима из Србије, сасма наоружани приспели су амо у великом трку, и ту неког шпијона (кажу да је барон) на пароброду ухватили, и сутра-дан га главном одбору у Карловце одвели. – Но што још да ти брате Србине кажем? Врло несносно. Тога истог вечера за обезбеђење вароши буде народна и регуларна војска тврдо постављена на све стране, да неби се каково зло догодило. Између остали буде на великој стражи до 70 храбри граничара. Ту г. Турковић, тисућник, стане таковим поругателним речма народ србски хулити, да су сваком родољубивом Србину сузе потекле, слушајући где му се народност ружи, кои изрод србскиј говораше: да не треба оруже на Мађаре подигнути, но на Србијанце. Између више поругателни речиј и то, псовајући Србима дедовину, изрекне: 'Раци да поставе свога краља, док ми Шокци и Немци скупимо се са свију страна, све ћемо Раце у прах претворити!' Еј паклениј демоне! зар те је до тога твоје лакомислије довело? Јадни изроде! једали ти ниси разумео и проучио састанак патријарха и бана? једали ниси разумео, како су се и браћа Хрвати у горњи Карловци са Србима на Васкрс грлили и љубили, и један другоме узаимну верност завештали? Мучи, изроде, кад незнаш даље од носа погледати, и не блеблетај оно, о чему ни поњати неможеш, не завађај једнокрвну браћу, јер ће ти осванути црниј петак.   - Наод Народовић.