Српске буне

[JASON]

Из Н. Сада. Нека нас свирепа судба непрестано гони: наш немилиј и незваниј гост, опет је ђаволском помоћи у средини нашој. Првиј долазак његов к нама донео нам је штрангу о врат. Одлазак првиј би свеобштиј празник и весеље. Његов доход другиј би грознии и ужаснии, што су уверавања из источника верног цео народ Н. Садско-Србскиј ужасно устрашила, да он на папиру пописана лица има, која ће вешати; број такви осуђеника био је до преко шездесет. Врло добро погађају људи, да је тај попис обесити се имајући лица зграђен од оне сатанине депутације, која је ишла министериуму тужити се против неправедне мађистрата рештаурације, а не (као што она вели) против чега другог. Страх је у Н. Саду великиј био: свак је горке сузе лио, и срдачно оплакивао она најодличнија лица, која су за вешање назначена била. Страх овај праведниј још већма удвостручи долазак многе војске: обожатељи вешала непрестано смејући се тумарали су по вароши: а највећу радост могао си ијм на лицу познати онда, кад је кои прошао покрај њи од они, ког су они за вешање определили.
Но зар је тако вечна Божја правда изволила, да сачува невина своја словесна створења, те гром из ведра неба порази и комисара и шинтере и вешаче и њихове љубитеље и последоватеље. Гром – славниј и чувениј Шајкаш скупља се на римскиј шанац, па свима фрајмонима и шинтерима страх задаје! – На молбу млогобројне депутације наше, одпушта и скида прекиј суд Черновича с Н. Сада, Храбовскиј вуче топове с бедема, које је на Н. Сад управио, војска из Н. Сада одлази: дакле Н. Сад је од свега чист: ни једног страшила у њему нема, јер је и комисар у суботу 29. Маја из Варадина одпловио, и то ноћу.
Но дводневна радост наша, што смо се речени зала курталисали, преложи се 31. Маја у највећу жалост и тугу; на Карловце ричу варварски картачи, на римски шанац хоће Татари да ударе, кушају срећу, пробају, плаше ничим неустрашиме Шајкаше: враћају се безсрамније од римског шанца, него они од Карловца. Ови су барем ударали, али с највећим своим безчестијем, а они на римскиј шанац несмедоше ни клете пушке опалити: тако суди роде србскиј, кои су се с већим безчестијем вратили. Тако, тек што једно варварско нападање одбијемо, а оно друго наиђе на нас. Преживисмо и битку карловачку, слободно тубимо славну победу србску, и проносимо страх и трепет варварскиј под римским шанцем. Све је то било па и прошло, и Србин се на већа и славнија дела справља, - али шта ћемо с овим, што нам онај немилиј и незваниј гост, ево већ трећиј пут на врат долази. Незнамо како да га се на веки курталишемо. Рђав заиста човека карактер, силом наметати се, кад га људи неће; и силом доказивати да је он Србин и Срба пријатељ, кад му дела веле: не – не. – Овај човек у силу Бога хоће да замете зло у Н. Саду, у месту таковом, где ни најмањег зла случило се није…
Овај нам је гост на пароброду под Н. Сад дошао, и позадуго је на истој лађи седио, докле није около полак сата по подне по њега, његов добриј пријатељ, а наш Хаџић-Светић с колима дошао, и овога њему милог госта на кола метнуо, и својој кући на ручак одвео: тако сад нам је Чернович у Н. Саду код Хаџића, у гостилнику код зеленог венца. Знате ли зашто је Чернович у Н. Сад дошао? што несме више у Петроварадин. Радујте се браћо Срби! Сатане се ваше и крвници већ свађају. Храбовскиј је Черновичу поручио, да се више није усудио у град доћи и њему на очи изићи. Храбовскиј сву кривицу на Черновича баца, што је и на Карловце ударао, и на римскиј шанац војску послао, и што је онако непријатељски против Н. Сада почео поступати. Ови дана непрестано Чернович с грофом Нужаном, с Костићем, бировом нашим, и Хаџићем разговоре повише сатиј држи. Нестрпљиво очекивамо: хоће ли ова три знатна мужа моћи Черновича на пут спасенија наставити, извести и упутити на ону стазу, којом требало је да праунук патријарха Арсенија првиј пошао, а за њим цео народ, и тако том стазом и он и народ му његов до праведне своје цељи и жеље дошао.

[JASON]

Из Немачко-Банатске регименте. Народ се србскиј јако подиже – за своју слободу и права, и готов је до једног изгинути, само да би веру своју, језик, име и народност свето и невредимо сачувао. Мађари којекаквим лажима по своим новинама нас застрашити мисле; но не познаје Србин страха онде, где се за народност бори, а и сам нас Бог милостивиј снажи и храбри. Официри нас од нашег намерења одвратити желише; но ми духом непоколебими њи у квргу везасмо, пак ајд' с њима у обор, како и 7. т. м. учинисмо с капетаном, оном издаицом рода свога Обрадовићем. У Панчеву у мађистрату су затворени: капет. Лончаревић и обрлајтнант Кириловић. Хвала буди велика, чест и слава браћи нашој Србијанцима, кои нас у овим благим делима као самовољници словом и делом подпомажу! – Страже су у граници свуда јаке и пасоши се у самом одбору подписују.

Из Даља, 3. Јунија. Овде у околини нашој грдна и свакиј дан гибања и предуготовљења бивају; и зато ја све од дана на дан ожидавајући, да видим шта ће се из свега тога изродити, па тако да вам штогод важно јавити могу, све сам до данас оклевао.Сви се важни догађаи на Н. Сад, Карловце и Земун односе, а ви то све боље и пре чути можете него ми овде, будући је сва скоро комуникација с нама прекинута: зато о тима и ћутум. Код нас пак, нарочито у вировитичкој жупании и бродској регименти, до данас је све тако мирно, као да се нигди ништа и незбива; а томе је ваљда узрок, што ми под војводину србску неспадамо, дакле отуд никаква подржавања код нас небивају. Бан пак наш још ништа енергички није започео, и тако премда је све и код нас до прве прилике, која би се ма откуд указала, на ватру спремно, за сад само ври. Осечки Немци, градски и горњоварошки, и неки од Срба католички, од како је командирендер Храбовскиј у Осеку био, од Србаља православни су се не само одцепили, но за мађарскиј министериум сасвим се изразили, и бана страшно хуле. Зато се сад чује, да ће гроф Нужан и гроф Војгфи, као комисари са сержантима и батаљоном једним бродске регименте, у Осек на егзекуцију до кои дан доћи, мађистрат варошкиј и вармеђскиј обновити, а може бити више одпадника погубити, међу коима се одликују биров Шмит и Корјуп.
Из Барање пишу, да се тамо говори, да 12.000 Мађара у Осек полазе. Генерал Бенко, управитељ Осечког града, чујем да је врло вартрени Славјанин; како ће се Талијани градски показати, незнамо. Но ако гроф Нужан и регимента бродска, као што је варадинска већ учинила, скоро на мејдан изиђе; тешко да ће Мађари каквог успеха имати. Ми смо сви готови, да се у бој крећемо; јамачно неће смети нико код куће остати. Чујемо, да је по Банату и Срему народ укинуо кордон на граници. Је л' истина?
(Од части је истина; јер како нам известија долазе, на неким местима по граници кордона никако нема, а на неким још постои, ал' и ту је слаб.  У.)

[JASON]

Из Суботице. Оно, што се народа србског тиче, мислим да би свакога искреног Србљина света дужност била, браћи својој, нарочито при данашњем онезгођеном стању нашем, верно саобштити. Зато дакле србскоме свету објавити за дужност почитујем, да је у Суботици лицем на Духове србска црква преметана и претресана, и то првиј дан Духова у пол једног сата по подне биров (Арнолд), један сенатор (Тунић) и један канцелариста из небушице дођу црквењаку, и овоме заповеде, да ијм цркву отворити има, коју кад су добро у сваком буџаку промотрили, и све у њој уочили, онда су захтевали, да ијм се хор отвори, одкуда су после и у торањ до сами звона пењали се; најпосле заповеде звонару, да ијм свећу ужеже, с којом су у таван црквениј улазили, тражећи свуда, по њиовом сказивању, пушке и барут; но мени се чини, да ће ту друга мунитва бити. Али да ми се неби напротив рећи могло, да ја ту неке коварне мисли подмећем, само ћу овде оно навести, што је близу памети, и чега се свакиј паметан, лако сетити може. Кад већ Мађари неустручавају се тако обидоносно с црквом нашом поступати, која нам је као једино сокровиште после толики изгубљени народни блага још како тако сохрањена заостала, а поред ње и у њој такође и језик, с овим пак и народност наша у некој мери предохранила се – цркву дакле, која нам је јединствениј кивот целога доданашњег спасенија нашег била, ту велим светињу нашу кад већ Мађари усуђују се повређивати, шта нам онда код њи и од њи остати може? А кад нам ништа на миру не остављају, зашто да се чуде, што Србљи, поводом њиовим узнемирени, и до живаца увређени, по неким крајевима супротивљења своја делотворно изјављују, кад је то сасвим наравно.
Даље још већиј покор од стране Мађара учињен србском свету објавити имам, па овај нека суди: јесу ли Србљи, или Мађари бунтовници? па по томе не били ови, а не они штандрех заслуживали? Незнам каквим поводом разнесе се глас овуда, да су Србијанци у Сенту Србљима у помоћ дошли, на кои пуст глас подигну се из Халаша, Миљкута, Јанковца, и други околни места силни Мађари с косама, сикирама, гвозденим вилама и т. д. – гди је најглавније приметити, да је редко кои пушку или пиштољ имао – па преко Суботице у Сенту на Србијанце отиду; а кад ту никога од Србијанаца не нађу, подигну се у бачкиј Бечеј, где иј, као што се чује, г. барон Јовић са доста укротителним речма своим кућама оправи, кои су се другиј дан Духова ипак преко Суботице натраг повратили. Штета доиста, што се та дрвена војска, као што је јуначки за бој спремна и наоружана била, није којом срећом гди на Србијанце намерила, барем би брже своим кућама без обзира растркала се.
Из овог случаја нећу и опет другу, већ само ону последицу да изводим, коју би и само чобанче код оваца по простој памети својој лако закључити могло. Није ли тај пуст и развезан народ у разбурканом срцу свом најлакше у палење, убијање, пљачкање, и друга злочина дела упустити се могао, па би и онда и опет Србљи а не Мађари криви били, кои без сваког подозрителног повиденија жишку гнева међу Србље силом бацају, јер су Србљи њима криви и што су живи! па зато Мађаре, ма би они шта Србљима учинили, не само да иј никаква казн постигла неби, но би напротив још и славу своју пред мађарским министерством за безчовечне услуге своје у пуној мери заслужили (али не пред Богом и праведним људма)!
Јадни Србљине! теби данас нити се црква на миру оставља, на тебе се данас душмански подиже свакиј гад светскиј, теби штандрехтом грозе, тебе воинством гњете, и свакој безбожној напасти излажу: па нека би се само словом, а камо ли делом бранити предузео, које је сваком човеку по самој природи урођено, већ ти се смрт над главом вије! Ти си данас поред толики зала, која без сваке своје кривице сносити мораш, мађарским коварством потворен бунтовник, разбојник, отечества издајник, и свакиј зликовац за права своја у оној земљи постао, за коју си толику крв своју пролио, да би се грдна брда од ископани србски костију још и данас саставити могла! На тебе се свако зло намеће, само да би те што пре угушили и коначно затрти могли! па опет ти си вешала заслужио, а не убице твоје, кои кад би праведни били, и од обидоносни повода престати хтели, за цело би и сва пагубна следства по себи престати морала!
Каквом се дакле добру ти надати можеш? Каква ли те јадна срећа очекује при таковом мађарске политике расположењу? доиста никаква! Но ти данас треба да будеш сам свој највећиј пријатељ, и сам своје среће основатељ; не уздај се у другога, нити се чему надај, сам себи све створити можеш, ако само мудрости, сталност, и одважност у себи будеш имао (за остало се нестарај) јербо су овим путем и тим начином такође и други народи своју самосталност основали и утемељили. Овим речма желио би ти Србљине! оно напоменути, чега се ти по свој прилици већ и сам сећаш, т.ј. неоклевај толико са предузетим делом, већ све, што србско име носи, мало и велико, на ноге и оруже дижи, док није непријатељ, колико му је могуће, спремио и опоравио, и док се није војна у Италии свршила; јер онда си Србљине! сам себи посао отежао, а можда још и осујетио; данас пак све ти још срећно за руком испасти може. А сва је прилика, да у Италии војна дуго се још повлачити неће. Кад се дакле у Италии војна скоро свршити мора, то ће онда мађарска војска за цело у отечество своје наскоро се вратити, а наши граничари у немачке провинције оправити, па ће нам онда праведна ствар наша, остати, може бити, на веки сарањена, и онда ћемо тек, као изјављени мађарске политике непријатељи, постати свагди онесрећени. Мудруствујте дакле браћо Србљи! и добро очи отворите! логоре народне, нарочито у Банату и Бачкој, где год је место за то удесно, што пре подижите, да би тако они један другоме у помоћ и на подкрепљење притицати могли, а издржавање тога народа, кои се по већој части на својој богатој земљи налази, неће мислим бити толико теготно. Од Бога срећу! а од браће савет!

[JASON]

Из Чалме трећиј дан Духова. На глас, да је варадинскиј командирендер Храбовскиј, у споразумљењу са убицом србског народа Петром Черновичем, оружану војску противу Карловца јуче у јутру послао, поитим ја у Карловце, да видим шта је тамо. Дошавши пред ноћ у Ириг, наиђем и у Иригу на веће зло, него што сам разумео, да је у Карловци. Видим пред варошком кућом, и мало повише пред Рогулићевом мложество скупљенога народа у највећој вики и инату, зауставим се ту, пођем горе доле кроз народ, дадем уво шта се ту псује, - и слушајте браћо, шта ја ту чу! – Мађарци, кои ни ору ни копају, него србскоме народу јаму спремају, у коју га саранити желе, подговорили народ, па још наравно, као на празник после подне, кад је беспослен, да без капетана Папулића нипошто у Карловце не иде, већ да га силом натерају, да и он с њима мора ићи у Карловце. Чујте добромислећи Србљи! У овако критичном времену раде Мађарци да уклоне старешину из овог места, да они лакше безаконе своје планове кују и производе; старешину, кои је, како ми онде казиваше људи, најбољиј поредак у месту завео, зликовцима свима, па и Мађарцима убиточниј за србство пут препречио. Казаше ми још и то, да су, мало пре мога у Ириг доласка, два ниткова са голим сабљама на капетана напали били, обешењаком називајући га, само зато, што је он једнога безумника, кои је против заповести пушку избацио, у затвор ставити хтео. Пошав даље сокаком мимоилазио сам више гомила народа, од кои једни вичу: нећемо више, да је Папулић капетан, а други кажу на то: па то је лако, идите код варошке куће, па викните нећемо га више да нам је капетан, и изабетрите другог. Тај отров, кои је ускипљеноме народу у мозак из мађарачки срца сипан, мени се недопадне, и видећи, да неки одма пођу к варошкој кући, поитим и ја тамо, куда један старац, капутлија, баш пред кућу капетанову, преко пута код варошке куће, као бесомучан долети, и викати стане: 'Гору л' браћо Карловци?' 'Гору', одговорише му двоица троица. 'Па зашто не трчимо у помоћ браћи нашој сви до једнога, а жене нека куће чувају?' Паметно момче! – На ово ни ок кога не доби одговора. Настави старац даље: 'ја ћу пред вама ићи, кад неће капетан.' И на ово сви оћуташе; а наш ти старина окуњи нос, корак по корак полагано кроз народ оде и нестане га. Све ово ушима моима чувши, и очима видивши, - с Богом немиру, рекнем – и одем своим путем у Карловце, овако разсуђавајући: О сладка и света Србкиње мајке утробо! Кад ћеш ти једанпут престати зачеђавати и рађати твоме роду Вукове, Вукашине и Мазепе! Боже! шта ти је род србскиј тако јако сагрешио, да му свагда, у сваком случају, а особито сада у овако важноме времену, рођени синови његови гробове копају, и у робство га предају! Мало се чини несрећницима, што су г. Младеновића, овога редкога Србина и великога родољубца, неувелиј цвет Србства, прогнали, него раде и веће зло месту своме, и браћи својој да учине.
О Мађарци, где се год кои на кругу земном налазите! О заблуђени Србљи! о издаице и убице једнокрвне браће своје! Зашто тако радите? Да вас Бог и његова правда убије и сакруши; земља вас од сунца сакрила; име ваше затрло вам се; душа вам лица Божија невидила; ништа вам од руке неродило; кљасто, сакато, богаљасто и нагрдно у роду рађало вам се; што вам је у породици неудато, неудало се; што вам је неожењено, неоженило се; трудне вам се жене с бременом не растале, да се гује нерађају; а ни један Мађарац да Бог да немогао умрети донде, док га болесна на поњави кроз сав славено-србскиј народ непронесу, да од сваког поособ опроштај изиште, јер сте сваку душу србску увредили!
А љубезниј србскиј народе, и браћо моја! Неизишло вам почето дело за руком, ако немислите, по окончању дела, све Мађарце на јавниј народниј суд извести, да ијм народ суди и пресуди, и да иј по заслуги казни; а мађарачка имена, и њиова злоковарства прилежно се свуда у читуљу заводе. Нека стрепе Мађарци од часа, кои ће иј скоро одговору народном подврћи!

[JASON]

Из Вршца, 2. Јунија. Против нас Вршчана сва скоро србска околина виче, као да ми немамо чуства за нашу милу народност, и да се ми чинимо и невешти о срећнијем бићу народа србског. Ово мненије није основано. Треба најпре познавати неше јадно положење, пак онда сверху нас праведно изустити изреченије. Ми једнако стењемо под тероризмом вармеђским; где се невиност – невзирајући на проглашену такорсе слободу – очевидно удручава, гази и напада већма него икада. Једна само реч, на одбрану своје народности односећа се, довољна је да нашег родољубца у вармеђску тамницу одвуче, и преком суду преда. Имамо ми више жалостнои примера, кои душу и срдце наше раздиру; и ми – да неби се слободе, при којој колико толико више него у тавници делати можемо, и деламо, лишили и лудо погинули – трпимо, нестрпљиво ожидавајући да нам се поље важнијег делања отвори.
Познато је већ србском свету, да смо ми приликом избранија депутираца за народниј сабор у Карловце торањ катедралне наше цркве са србском заставом накитили, и у том нашем одушевљењу матрикуларне мађарске протоколе подерали и коначно уничтожили. Овај наш поступак примила је темешка вармеђа за највећу револуцију; и таки другог поджупана Култерера у Вршац пошље, да преступнике изнађе, и потом такове суду преда. Стога та и тајна инквизиција из 7 лица састојећа се трајала је више од 20 дана; и узела је чистац без желателног успеха; јер колико нам је до сад познато, не нађе коловођу, на ком би вармеђскиј одбор прекиј суд радостно изрећи могао. Говори се, да је та инквизициј поводом тужбе, од неки издаица Вршчана на г. Савву Вуковића, темешке вармеђе првохг поджупана, послате, над нама држала. Основана сумња ове за Вршчане одвећ огорчене тужбе спада на неке србства изроде. Но што се та сумња на нашег обрнотера С. Нешу баца, види нам се сасвим безместно. Ми Нешу познајемо с боље стране, него да се о њему ружно мненије имати може. Он је познатиј народности своје љубитељ, нити се из његовог досадањег поведенија и најмање што закључити може, да би он љубезном србству своме неверан био. Наше је положење жалостно, неможе се дакле искати, да С. Неша – (као што неки желе, непознавајући окрестност чиновника у темешкој вармеђи, у којој се људи само зато затварају, што позив нашег обштељубљеног митрополита и патријарха читају) – народност своју против мађарштине јавно брани. Тешко њему, а и свакоме у Вршцу, кои би се усудио рећи: да се поред мађарске народности и србска народност успореди, законом урврди и осигура. Би л' могао дакле С. Неша ове речи јавно изустити, кад ни ми кои публичне службе неодправљамо, споменути не смемо? Има истина у средини нашој и такови Србаља, кои више мађарској, него својој народности похлебствују, ону дижу, а ову обарају; но у ред ови Мађараца неможемо ми, ако смо праведни, С. Нешу узети. Он је нама познат као правиј и истинитиј Србљин; и своје је горко негодовање осведочио и онда, кад је опоменута инквизиција овдашњег честног и поштеног грађанина Кнежевића само зато још пре 14 дана у Темишвар послала, што је он из Панчева познату прокламацију његове светости, нашег патријарха, у Вршац донео. Невиниј овај грађанин и сад у вармеђској тамници чами. Сви ми родољуби заједно с Нешом осећамо тугу и жалост, што се и адвоката Јосифа Николића тиче, ког иста инквизиција ево од 10 дана овде у затвору, невзирајући на наше молбе, придржава. Приликом овом засведочио је С. Неша пред целим Вршцом највећиј знак родољубија, јербо је он скупио једну из најотмении лица депутацију, која је поджупана за одпуштење Николића молила. А зашто је затворен Николић? Зато, што је он из Панчева до Беле Цркве са једном депутацијом, која је од одбора Панчевачког послата, да Србље на обрану своје угњетене народности позове – путовао. А шта ћемо рећи за Маложамског житеља Пацу Радивојевића, ког су вармеђски пандури зато убили, што је митрополитову прокламацију читао. Покојник овај, као жертва мађарског тиранства, сарањен је јуче овде у Вршцу.
Докле ћемо тако страдати? Бог светиј зна. Докле ћемо ми Вршчани ћутати морати? незнамо. А да је наше положење и сувише критично, света је истина. Зато нека нас нико неосуђива, но паче сажаљева, што у овом буџаку скоткани, не смемо се ни живи показати. При свем том пита нас надежда, да ће скоро затрубити спасенија нашег труба; и ми се ови окова, у коима данас горко стењемо, курталисати. Мало нам и наше невоље од мађарског тероризма, но зашто наши суграђани Немци, с коима смо ми увек у примерној љубави живили, непријатељским очима на нас погледају? А то све од оног доба, од како се вармеђска инквизиција овде налази. Еле тешко је и претешко погодити узрок, зашто браћа наша Немци против нас без датог повода роптају!? Они се непрестано оружају, и са оружем целу ноћ по вароши тумарају, бојећи се да иј Србијанци и Срби ма од куд ненападну!? Србљи пак мирно спавају, чудећи се немачкој и детињској бојазљивости. Ми знамо, да ће од те целе немачке мајсторије бити: 'Вскују шаташасја јазици, и људије поучишасја тшчетним', и зато и не узимамо ни на ум њиово шеврдање, јер добро познајемо дрвене катане. Ако све ово није на истини основано, што рекосмо, невидили ми лица Божија. – За строгу и христијанску дужност признајемо невиност од сваког нападенија и подозренија бранити. Лажи је обично плитко дно, обелоданиће се ма кад одпадник.

Из Прага. Дошао је глас, да је народ после шестодневне битке војску победио, у следству чега гроф Виндишгрец оставио је званије своје генерал-команданта у Чешкој.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Србске Новине, бр.57. од 15. Јунија 1848.

Аустријско-угарски Срби и варадинскиј командирендер ф. м. л. барон Храбовскиј и овога метерниховство и вандалство.
(Продуженије.)

Мађарско министерство, како се склопило, одма је почело сањати о некаквом великом мађарском царству, и у пустим своим мислима већ је оно владало од Карпата до Балкана, и од Јадранскога до самога Црног мора; не знајући и не осећајући још у гордости, која га је занела била чрез тек јуче отету правитељствену власт, да мађарство могу угушити и ови иноплемени народи, кои поред Мађара и с Мађарима у Угарској већ живе, оно се није сгрозило пожелити, да то своје мађарство изложи притиску, а најпосле и поплави не само големога славенства Босне, Србије и Бугарске, него и не мањег влашства Каравлашке и Молдавске. У тој својој занешености и претераности оно је већ и планове правило, како ће све ове народе помађарити, а поред тога још је себе и угарску државу толико од аустријског цара и царства одцепило било, да ономе, до једне голе угарске круне на глави и овоме до незнатног, једном само длаком држећег се савеза с угарским земљама, ништа више није оставило. Коме није познато како је оно непријатељски према аустријском цару и царству поступило по предмету државнога дуга и угарске војске, која се у Италии налази, као и с угарским ковницама, на коима је досад цело царство трошоло, и стотину други ствариј и односителностиј, све само да аустријско царство подкопа и упропасти? Ко не зна, да су Мађари под његовим министерства штитом најпосле и о том већ јавно порадили, да и саму ону угарску круну с главе аустријскога цара скину!?
Такав беззакониј и насилствениј, а и неразуман и убитачан, поступак мађарскога министерства и претеране мађарске фракције, из које је оно произишло, јако је морало узнемирити и огорчити немађарске народе у Угарској, а особито аустријско-угарске Србе и Хрвате, овај једнокрван јужнославенскиј народ, кои је и одпре још увиђао и осећао зло, што му Мађари спремају и чине, и кои се још понајвише опомиње млоги и велики свои заслуга за угарску државу и понајбоље осећа, да Мађари ничим, ни љубави к отечеству, ни јунаштвом, ни образованошћу, ни масом житељства нису никако бољи и одличнији од њега. Тако је мађарско министерство само собом и с претераним мађарством сав повод дало овом политичком покрету Хрвата и Срба, кои је и тим још знатан и опасан постао, што су с њима у истом почели симпатизирати и други вангранични, особито једноплемени народи, кои су се увређени нашли, што су Мађари наумили били, и њи покорити, па после, по њиној системи, и помађарити.
У првом још почетку овога свог политичког покрета србскиј се народ, као део житељства Угарске, изјаснио, да он остаје за свагда веран и привржен династии аустријској и земаљском господару, кои је, по постојећој прагматичкој санкции, уједанпут и цар аустријскиј и угарскиј краљ, као што је он наскоро то на оној великој својој народној скупштини од 1. Маја у Карловци и торжественом одлуком потврдио, и на чело остали свои петиција у народниј акт, кои је цару поднео, једнодушно ставио.
Овакав изјав верности и привржености к аустријско-угарском монарху од стране народа србског, овог народа, кои је уопште доста знатан у земљи и кои особито у Граници онолико јуначки војника рађа и издржава, да иј отуд у свако доба сасвим готове и спремне за бој, кудгод треба, цару и царству даје, био је веома повољан правитељству царства, следователно и пограничним милитарским властима, које су још под налозима бечког министерства стојале, повољан нарочито сад, кад су Мађари аустријској монархии и царевини рану за раном задавали. Док двоица у завади живе, трећиј се радује; Мађари се и Срби завадише, а Немци, нашавши се још у невољи, јако се обрадоваше! То су Срби знали, али ијм није било криво, јер они нису ни желили, да се и ком неправда учини, него су само желили, да се њима правица даде и тим њиова народност од напасти мађарства обезбеди,
У Срему се, као што је већ познато, овај садашњиј покрет србскога народа најбрже и најживље развијао, а у Срему је глава милитарске аустријске власти варадинскиј командирендер, ф. м. л. барон Храбовскиј; он је дакле овде и играо главну ролу у целој овој, Срба, Мађара и Немаца тичућој се политичкој и народној ствари. Него како!
Испрва, док мађарско министерство још ништа на писмено од цара није у руци имало, да се њему и војена граница подчињава, барон Храбовскиј се не само невешт чинио сваком покрету Срба против силе и неправде Мађара; него иј је он у томе још и словом и поступком ободравао. Мађари су се, као што знамо, високоумно разметали против Аустрије; то је наравно требало прекинути, па чим боље и прече, него помоћу, сад готово само једном на послугу десившом се помоћу србскога, од Мађара већ јако увређеног и раздраженог народа? Народни су се барјаци почели дизати не само по провинцијалу, него и у милитарскиј Граници и под овим барјацима држале су се јавне скупштине свуда у обштинама, и ишле су велике и гласне депутације са свију страна, па и кроз сам град Варадин, у Карловце србском митрополиту: све су то барон Храбовскиј и њему подручне власти трпиле и дозвољавале. Међутим су се 1. Маја о. г. Срби и на ону њину велику народну скупштину у Карловци сакупили, и на њој су, као што смо више казали, најпре изабрали себи Патријарха и Војводу и после одма закључили, искати од цара и краља, да ијм у оним земљама, у коима они као народ обитавају, даде оно политично устројство, које ијм по неоспорним њиним правама припада и коим ће се њина народност, њино име и њин језик за свагда од сваке, а нарочито од мађарске напасти обезбедити. Ову је скупштину на захтевање народа сам митрополит сазвао, и Храбовскиј, као ни једна од почињени му властиј, није ништа предузимао ни против овога позива, ни против саме скупштине, нити је он икоме показао, да му је оно криво, што су Срби на тој скупштини чинили, прогласили и закључили. Што више, он је Србима оставио, да и један главниј одбор у Карловци, дакле готово при њему самом, установе, на кои ће се остали поместни пододбори односити и кои ће већ у велике развијеним њиним покретом дотле управљати, док се њина молба од круне неуважи, докле ијм се дакле правица неучини. Осим тога он је још млоге, веће и мање, србске депутације, како из тога главног одбора тако и из разни обштина примао, и такове свагда лепо и добро предусретао, и по потреби блажио и тешио, па што је највише, кадгод су оне код њега протестирале против непријатељски мера и поступака мађарског министерства према србском народу, а особито против његове намере, да и Границу узме под своју чисто мађарску управу и владу, свакиј пут иј он увереваше, да се ништа не брину и не боје, да мађарско министерство неће овладати Границом и да он нити ће Мађарима предати град Варадин, нити дати, да ови на Србље у његовој области оружаном руком ударе.
Овакови поступци барона Храбовскога што су друго могли учинити, него да су простодушни и лаковерни Срби узели мислити и држати, да они у њему доброга и великога пријатеља имају; да је све оно, што они за своју народност чине и ишту, царству право и повољно, и по томе да се и у овом свом покрету држати, и за сваку нужду, коју би ијм Мађари намислити и предузели учинити, с потребним одпором спремати могу? Но ево шта се даље сбивало и најпосле учинило!
Преки судови и остале власти Мађара све су више и више свирепствовале међу Србима, особито у Банату и Бачкој, тако, да су по кратком времеу сваког оног на најнечовечнии и најнеправеднии начин гонили и мучили, кои би се год усудио, и уста за србску народност и за србска права отворити. Краљевски мађарски комисари и њини помоћници, ови носитељи преки судова и вешала за родољубце србске, и најпосле пусте глас, да су од мађарског правитељства опуномоћени, да и у Граници и у шајкашком баталиону преке судове поставе. Осим тога стану се, по наредби исте власти, и војске купити и у ове дољне крајеве против Срба шиљати. Све то није било, што би могло већ толико раздражене Србе умирити; не доиста, но напротив је учинило, те су се и они, одкуд су год могли, на оруже почели дизати, наравно обране ради, да неби од мађарске силе без сваког одпора пострадали или и пропали. 
(Даље следује.)

[JASON]

Ратно позориште у Војводини Србској.

Из Карловца, 14. Јунија. Данас нам је дошло известије, да је једно оделеније народне банатске војске, састојеће од 3.000 добро наоружани људиј, на Белу Цркву, која се Мађара придржавала, ударило, ову сасвим лако, ни једне пушке неизбацивши, освоило, ту 215 пушака, три топа, више центиј барута, неколико стотина ђулета и готови картача задобило. Житељство и овде је било на страни народа, ал' некоја господа, понајвише помађарени Немци и Власи одвраћали су га којекаквим претњама и страшилима; но како се војска Белој Цкви приближила, сав народ пред њу изиђе и варош јој преда, која међутим поштеђена буде. Затим је сва војска, добивши ту подкрепленија, вратила се у Перлез.
Из Панчева нам опет јављају, да се јуче сав резервниј баталион, кои је у служби био, кренуо у Перлез у народниј табор, да с народом дејствује, будући се чуло, да се полковник Киш спрема, да с мађарском војском тамо удари. И из Карансебеша пишу нам, да се и у тамошњој регименти показује комешање на ползу народа. Из Митровице дошао нам је глас, да је једна чета народне војске заузела градић Рачу на граници србској и босанској, ту преко стотине топова и многу џебану нашла и задобила. И овдашњиј резервниј баталион спреме се, да у Карловце дође народу у помоћ.
Кордони су дуж Саве и Дунава спроћу Србије свуда укинути. – Народниј одбор дао је позив на све официре, да ступе у народну службу. – Из Н. Сада је Чернович прекјуче отишао, ал' пре одласка дао је обнародовати опет један царскиј манифест, где се народ позива на покорност мађарском министерству. Ми незнамо, је л' овај манифест истинит или лажан; ал' то знамо, и видимо, да се њиме не само народ није успокоио, но још је дошао у веће огорчење. – Од депутације наше у Инсбруку још известија немамо никаквог; због тога је примирје са Храбовским продужено још за десет дана. – Овуда се разноси глас, да се цар наш тешко разболио, па зато да је привремено владу уступио будућем наследнику Францу Карлу, кои ће, како кажу, скоро предузети пут по целој монархии.

[JASON]

Из Карловаца, 14. Јунија. Полиција овдашња oправила је мађистрату местном следујуће известије о нападу мађарске војске на варош нашу, које љубопитства ради свету саобштавам:

'No 155. Славноме мађистрату!
При нападу, које је 12. т. м. п. р. петроварадинска гарнизона војска учинила на варошке житеље и народну скупштину, остало је 14 људиј погибши и 26 које Карловчана, које други житеља из околине рањени. Први су по христијанском обичају о трошку народне скупштине погребени, а последњи се у обштинском шпитаљу лече. Овом приликом варош нападајућа војска тако се варварски владала, да је не само 13 кућа с хотенијем запалила и коначном упропашћењу без сваке помоћи оставила, него је и слабу децу и жене убијала и у ватру бацала, тако да се више лешева под развалинама нашло. Овај се корак у мирној земљи није могао био очекивати.
Славном мађистрату овај се случај ради благовољнога даљега поступања с тим понизним додатком обзнањује, да је том приликом сасвим изгорела кућа и покућство: Мате Кенђела у вредности од 120 фр. ср., Мате Михајловића у вр. 130 фр., Степана Бајандића у вр. 160 фр., Антуна Мајера у вр. 180., Јована Нађа у вр. 200 фр., Лоренца Иришкића у вр. 240 фр., Томе Павловића у вр. 250 фр., Антуна Грубића у вр. 120 фр., Јосима Симоновића у вр. 300 фр., Јосифа Лупскога у вр. 220 фр., Васе Јовановића у вр. 240 фр., г. пароха Танасија Поповића у вр. 100., дрвара пивара Шобера у вр. 400 фр., кућа и покућство Ане Месарошеве у вр. 1390 фр., кућа и подрум Мате Михајлића у вр. 240 фр., и Васе Влаха Јовановића у вр. 240 фр. Затим је пограбљено и уништено покућство Адама Иванића у вр. 10 фр. ср., Јосифа Јалије у вр. 40 фр., Михаила Пернића и вр. 80 фр., Мартина Пернића у вр. 100 фр., Ђорђа Меића у вр. 20 гр., Адама Дежалића у вр. 40., Ловре Михајловића у вр. 80 фр., Тодора Јовановића у вр. 20 фр., Стевана Јовановића у вр. 20 фр., Ане Ракошеве у вр. 100 фр., Николе Павшића у вр. 485 фр., Ане Доминове у вр. 10 фр., Стевана Тимара у вр. 100 фр., Ивана Ракоша у вр 24 фр., Ивана Михалића у вр. 16 фр., Васе Вукића у вр. 20 фр., Ивана Херлића у вр. 12 фр., удовице Томе Прамића у вр. 30 фр., Ђорђа Игрена у вр. 10 фр. По чему сва штета износи 8227 фр. ср. и чини се да би врло нужно било, да се милостињом или другим могућим дајанијама штогод помогне овим осиромашеним и свега лишеним житељима, зашто иначе због глади изложени су просјачењу и коначном упропашћењу.
У Карловци 14.р. Јунија 1848. (Подписи.)

[JASON]

Дописи. Из Банатске краине. Један официр граничарске белоцркванске регименте овако пише из Италије у срб. пешт. новинама:
'У Конеглиани, 3-г рим. Јунија. – Могли сте већ и помислити, да сам погинуо, јербо вам од времена мог из Беле Цркве поласка у Италију ни словца нисам писао. Но неби ни сад прилике имао из ове даљине коју речцу саобштити, да ме није болест у то стање довела. Зато, као честит Србин и граничар несмем пропустити, да вам о нашем стању неколико речи не јавим, будући ће и моја очевина моћи искусити, како нам је у Италии. Кад смо из Беле Цркве измарширали, осам пуни дана возили смо се до Сиска, одавде пак све пешке путовасмо, ал' не као људи, него као робови, јербо смо на дан до три штације маширали. Момци су нам скоро сви попадали које од тврдог каменитог друма у Хрватској, које пак од премноги брегова и сињег умора. Но како и да не убију ноге тужни момци, кад се обично у 12 сатиј ноћу дизати морају на марш, а и 10 сатиј ноћи буде, кад на одмор приспеду. У једној штации људи су нам тако малаксали били, да кад је време поласка дошло, они сви попадаше на земљу говорећи: 'Убите нас слободно, ми даље ићи не можемо.' Ту смо иј пустили, те су на сокаку до 4 сата у јутру одпочивали и мало се опоравили. Па Боже мој! што ти је граничар – опет је накнадио што му се на одмор дозволило, јер не само да је у преднаговешћено место приспео, него је још даље чак до сутра дан у јутру до 2 сата путовао. Тако се граничари терају у рат! Ми смо мислили, овамо већ сви пропадоше, само за нама стои, да иј избавимо; но кад дође наш баталион, а он 13 дана у пољу, без шатре, у највећој киши лежаше, без икаквог посла! Данас пак кренуше се наши људи на марш, да сутра варош Тревизо од Талијанаца отму, нека иј сам Бог помогне, ал' се боим, да сви официри неизгину, јербо Талијани само гледају, да што више официра потуку, па то чине и с онима кои су по квартири. Тако су од нашег првог баталиона, кои је већ двапут досад у сраженију био, три официра смртно рањена, од панчевачке пак регименте два капетана – од уланера лајтнант гроф Зичи и 70 момака ноћу је у кревету поубијано у селу Кастелфранко код Виченце, и то 22. Маја т. г. Тешко ми је, што не могу с мојом браћом ићи мејдан делити, ал' ваљда је божија воља, да у ово време болујем; но да ме Талијанци не постељи не утуку, мој момак пред врати мора стражу да чува, а код мене моја гола сабља стои.
Једва чекам да чујем каквиј глас из сутрашњег сраженија, где ће мој баталион првиј пут у ватру и то првиј полазити; истина је да се добру не надам, јербо су Талијанци свуда много више од нас, па осим тога људство нам је и без воље и без моћи, јер наши граничари увек напред, а регулаши натраг стоје, наши су солдати увек под ведрим небом свакој непогоди изложени, а регулаши у касарнама и по сели у добрим конацима: то је швабска правда! Баш су наумили, да нас сбришу с белога света, доведши нас овамо – где је противна страна троином снажнија – као теглећа вола на касапницу! – Ја ћу се старати, да вам опет што пре пишем, које ако се не догоди, онда знајте, да је и мени тане укинуло живот, у новинама пак читати нећете кои су официри пали, јербо се Шваба срамоти да обелодани, колико му је официра погинуло.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Тако је то од века и било и тако ће до века бити, ако се другчије не уреди. Граничарско је воинство народно установљено на то, да наместо пореза служи војску и границу своју – и обште целе земље – од нападања непријатељског чува и брани; ово је опредељење и дужност граничара. У прва времена они су под управљањем и заповестима свои старешина само то испуњавали. – А шта је сад и како је? Како је гди војна на коме год крају аустријски држава, или и изван ови, тамо граничари по заповести и под управом туђинаца, као свои старешина, - кои ијм се у место њиови једноплеменика и земљака једнако намећу, - морају да иду; а међутим друга браћа њиова о своме хлебу и без сваке награде границу да чувају. Пак у војни, гди је год најопасније и најмучније, ту се граничари терају, те највише и гину, а што по жељи учине, зато добивају похвале од њиови старии, да су јунаци; но слабо награде; него ова се за њиова храбра дела даје њиовим предпостављенима, - понајвише туђинцима, - а о њима се у известијама, која на свет излазе, тек као о аустријским воинствима у обште говори тако, да се ни у исто време војне изван самог табора не зна, да су они ово или оно учинили. – Ето сад у Италии има у војни свега 120.000 војника од целе државе аустријске, која брои у разним земљама 32.000.000 душа; пак међу тима из саме наше границе, у којој тек 1.000.000 душа има, дакле ¹/₃₂ свега народа државног, има до 40.000 војника, дакле готово у полу толико, колико из читаве остале државе, гди би само ¹/₃₂ требало даје т. ј. 3 до 4.000 момака.
И тако десет пута више нас је у тој војни, него што би по правди према другима саотечественицима требало. А у исто време опет још толико браће морају да чувају границу и да служе под оружем, као и други војници, кои су у земљи; - но без плате и о свом хлебу, и преко свега овог морају граничарске куће још толике дације да плаћају! Пак премда једну трећу част целе војске у Италии сачињавају сами граничари, и прем да се зна, да њи у највеће ватре терају, опет скоро нигди у известијама од те војне не налазимо о њима спомена; но само једанпут, гди се јавило, како је Пешијера непријатељу предата била, ту су поименице казали, да су у томе граду били граничари Оточанци. А иначе све се поименице хвали, како су тиролски шицари овде и онде показали се, да би човек морао мислити, да су пола војске сами они, како је ова или она немачка или мађарска регимента борила се, марширала, њиови се официри одликовали и т. д., пак поред ови се само каже обично: и друге трупе; и ту су ти брате! и међу онима, за које се исто тако каже у известију да су погинули, наша браћа граничари,
Сад се управљање и заповедање над границом од бечкој хофкригсрата преноси на војениј мађарскиј министериум; које зар да буде опет оно исто и онако, као што је и под првим до сада било. – Од другог ни кога народа не може се у будуће више момака у војничку службу стављати, него само колико народна скупштина одобри правителству; свакоме воинству морају да се дају за старешине и од капетана веће његови земљаци и једноплеменици, а ниже све оно само себи да избира, правителство пак мора и у служби стојећа воинства тако да употребљује, како је право и у реду, и мора за то скупштини народној да одговара, а не само да добровољници, кои на оруже устану, добијају од правителства плату, оруже, одело, и рану као и регуларно, него и сами народни стражарци (гарде), кад су изван свога места под оружем, добивају тако исто и рану и плату, а сиромашнии и оруже. – Дакле и за граничаре наше, што ће год бити у напредак, али пре и преко свега све то треба да се уреди и утврди; да они морају само границу чувати, изван ове да нису дужни војевати ни служити и да иј не сме нико терати, или ако баш прека нужда буде, онда тек да иду и они и изван границе своје на војну, но и онда само у полу оноликим числом, коликим друга регуларна војска, прама числу свога народа; а официре до мајора да свака компанија граничарска, а од мајора до генерала да свака регимента сама себи бира, већи пак да се стране владетељске постављају, но и ти само између граничарски официра, а врховниј управитељ, кои год буде и по кога наредбама граничари на војну узиду, да се свако њиово употребљавање мора одговарати народној скупштини, у којој ће и народ граничарскиј представљен бити; - и кад је граничар на кордону или иначе у војничкој служби изван свога места, да му иде плата, као регуларном солдату. – Без ови точкиј све друге слободе, које би се граничарима дале, неће бити ништа, ако граничари остану, као и до сада, да немају никаква права и осигурања за своје главе и за своје особе, но да морају ићи, сатирати се и гинути, кад год, за шта год, и колико год ијм се заповеди, и како иј год старешина туђинац у томе управљао и терао буде; јер то је толико, колико бити као стоку, с којом може господар тако да ради, како хоће и како њему иде у рачун.
Штогод дакле радили и тражили, и под чију год власт и управу граничари подпали: али та права, која су напред изложена, ваља да себи прибаве и утврде. Но ни ова, као ни друга главнија права, неће граничари заиста и не могу другчије  добити никако, но само ако и они сви сложно, а и сва друга браћа њиова заједно с њима, заиста устану и поишту иј, нити од искања одустану, докле год ијм се не испуни.
Зато, браћо граничари, гди сте год кои, које сте год вере, на ноге сви, пак сви сложно и пре свега иштите себи та права, а поред њи и друга, која желите и по правди заслужујете. Ви најбоље осећате, како је вашим срцама било, кад су морали онолики синови и браћа у пусту Италију да иду, те тамо гину, како ли вам је сад, гди за њи из Италије слабо чујете, нити знате, је ли кои још жив или је већ погинуо, је ли здрав или гди у шпитаљу лежи, а у страху сте и за ове, кои су још код куће, да и њи данас или сутра за првима не отерају, које свакиј час може доћи, и вама нема ништа друго, него тако иј само на касапницу по заповести испраћати. Постарајте се сад, јербо сад можете, за децу и унучад вашу, да боља буде њиова судба, него што је ваша до сада била; и не чекајте, да вас старии ваши или други људи на то позивају и упућују; јер нико то неће, ако се ви сами не пожурите; него сви ви сами, ни на кога не обзирући се и никога не слушајући, сетите се овога, што вам је свима и свакоме за вратом; пак гледајте сложно, за чим сте.

[JASON]

Из Угарске. По известију липиски обшт. нем. новина мађарски министри су заједно са њиовим вицекраљем обвезали се цару и краљу у Инсбруку, кад су искали од њега заповести и наредбе, да се Хрвати, Србљи и Ердељ њима подвргну, да ће они сад на сабору земаљском, кои се у Пешти 21-г н. Јунија отвара, израдити, да цела тако под њиову владу долазећа краљевина узме на себе 200.000.000 фр. ср. од досадашњег аустријског државног дуга, и у име интереса на истиј да плаћа по 10.000.000 фр. ср. на годину, докле и главно не одужи, које осим тога мора испунити се, као што је ово од стране цара и бечког правителства пре три месеца дана вицекраљу угарском и његовом правителству препоручено, пак су Мађари у глас викали, да они то нипошто неће.
Ето дакле нове среће за Хрвате, Србље и остале народе, кои неће да буду под мађарском владом! Не само да дођу под ову, него зато, што ће доћи, да још и плаћају дуг, на кои се ова влада, само да њи добије, обвезје! Угарска сва са Хрватском, Славониом, Далмациом и Ердељом може имати до 15.000.000 душа. На ово кад се удари, да плаћају у име овога интереса на овај дуг државниј по 10, а на одплату главнога по 5 мил. на годину, то чини на сваку душу по 1 фр. ср. или једно на друго од сваке куће и породице по 10 фр. ср. на годину само у то име.
По одобрењу пређашње дијете правителство мађарско исто тако узајмљује сад 10.000.000 фр. ср. да прави путове, где му се допадне, а без сваког одобрења опет проси оно од целог света и узима у зајам на трошкове за своју обрану и војну, које сад чини, и кои могу опет на неколико милиона изићи. Закључено је исто тако прошле дијете, да се свима спахијама накнади у новцу да, за њиове десетке и работе и димнице, које су до сада од свои поданика вукли, пак је сада укинуто, и за исплаћење ови накнада да правителство опет на рачун целе земље узме новац у зајам, кои ће до 200.000.000 фр. ср. свега требати. Тако на све ове дугове, које мађарско правителство прави, мораће сав народ, кои под њиме буде, као и на онај горњиј, кои оно на себе узима, плаћати, које у име интереса, које у име одплате главнога, најмање опет по 15.000.000 фр. ср. или свака породица још по 10 фр. ср. на годину. Дакле само за ту срећу, што ће под мађарском владом бити, Србљи, Хрвати, Власи, Словаци, Рушњаци и т. д., у име дуга, кои то правитељство мађарско на своју ползу, а на терет свију њи, прави, да плаћају од сваке куће и фамилије по 20 фр. ср. на годину, што до сада није било, осим свију други дација, што су и до сада плаћали за разне обште потребе земаљске, пак ће исто тако и у напредак морати плаћати.
А и ове дације да ли ће под мађарском владом веће или мање бити, него што су до сада биле? Највећа је струка, за коју се мора од народа данас узимати, издржавање војске. Мађарско правителство поред регуларне војске, која је и до сада била и издржавала се, сад заводи за своје само одржање против они народа и људиј, кои њега неће, нову од својевољника толико хиљада, од кои свакоме даје при упису на 20 фр. ср., а плату за време службе бољу и већу, него што регуларни војници имају, а тако и официрима, пак осим тога истој новој њиовој војсци треба све ново, одело, оруже, џебана, рана, подвоз и т. д., што ће све силне новце коштати, на свакиј 5.000 војске најмање један милион фр. сребра на годину. Исто тако је мађарско правителство наумило и плате регуларног воинства, а особито његови официра сад на дијети повисити, као и умложити исту војску, да би се само и овој умилило и придобило је на своју страну, да му помогне силом одржати се, а то повишење плате за сву регуларну војску и умножење ове опет ће неколико милиона на годину изнети. На истиј конац за своје осигурање и одржање намерава правителство мађарско Пешту обградити и утврдити, које ће такође много трошка стати.
До сада је давало се од ове краљевине цару на трошкове његовог двора и на издржавање војске по 4.000.000 фр. ср. данка на годину. Сад ће војску своју сама краљевина под мађарским правителством да издржава, а цару и краљу 3.000.000 фр. ср. или и више да даје, и осим овога особено да издржава вице.краља мађарског са већом платом, него што је палатин пре имао, и 7 мађарски министра и министерства са толиким њиовим званичницима, кои до сада није било. – До сада је свештенство сваке вере издржавало се од свои прихода и од свои верни; ови су сваки себи и цркве дизали и украшавали, или некима од части њиове спахије, а сада хоће мађарско правителство, да оно из обште земаљске касе плаћа сва свештенства свију вера, да овима свима зида цркве, школе, где ће без сумње на протестанте, т. ј. Калвине и Лутеране свагда и у свачему гледати ово ново лутеранско-калнско мађарско правителство. И овако, ако ћемо редом ићи, у свакој точки ћемо наћи леп изглед на много већу дацију за будућност, и то само зато, што држава долази под владу новог мађарског правителства. – Коме се дакле то допада, нека му буде!
Очекивати можемо, да ће и сам мађарскиј народ, т. ј. Мађари сви, кои морају у подношењу свију терета, које нова мађарска влада са собом доноси, да участвују, а слабо су участници од профита њени, отворити очи, пак се и они сви те среће, да имамо мађарско правителство, ратосиљати. – Увидиће и исти Мађари, - особито докле се обавесте, како други народи не иду и ништа немају противу народа мађарског, но само противу они силеџија и варалица, кои њи угњетавају, и кои понајвише и нису прави Мађари, него кукавички изроди, кои се у мађарско јато подмећу, - увидиће и исти Мађари, да ови само лажу и њи варају и у зло увлаче, кад иј под видом, да себе и отечество спасу и одбране, позивају, да устају и бију се са другим људма и народима. Увидиће и они, да ако је сад зло у отечеству, то су они поглавато, и политици причинили, кои су неправдом, силом и свакојаком мајсториом толике људе и народе у срца увредили, радећи тако којешта само из погледа на своју и своје партаје ползу, а не гледајући на обште добро и спокојство целог отечества, које само на чистој правди и човечности оснивати се и стално постојати може.
Почињу све то и сами Мађари, кои безпристрастно и поштено мисле, увиђати, но премде иј много такви у народу има, не смеду још да се сасвим показују, али докле почну слободно показивати се, и сами ће Мађари, и то многи, пристати са своим саотечественицима од други племена, да се изтребе они и њиова неваљалства, коима је земља до толиког зла доведена. – Јер и Мађар свакиј, кад безпристрастно разсуди, мора да рекне: шта је мени стало за тим, да се онде, где Мађара или никако нема, или мало има, по судовима и по другим свима властима све мађарски само пише и ради, - да се у црквама немађарски народа мађарски уписују крштени, венчани и сарањени, - да се други народи не зову народима, - да други људи немају људе од свога рода за судије и старешине своје, но да то морају мађарски учени бити? Зашто да се ја тога ради бијем, да дајем новаца и друге моје сермије на војевање за то? Шта су мени људи, кои све то неће, криви? Зашто да ја недам њима да се ослободе онога, што ијм је није право?