Српске буне

[JASON]

Јавниј одговор на приватно писмо једног Суботичанина.

Љубезниј рођаче!
На твоје од 5. т. м. писмо достављам ти до знања, да и ја негодујем, што сам за вероломниј поступак командирендера Храбовског од 31. пр. м. погодио. Но мени је за чудо, да сам ја то лукавство одавде предвидио, а ви ту у месту и толики учени људи нисте се тому сетити могли. Код вас нема ни туча ни тенећке, него је код вас све злато, што се год жути. Доста је да вам какав екселенцхер, или милтошагош лепу реч да и по рамену поглади, па сви би у воду и ватру за њега. Проклета политика тако вам је закувала мозак, да о себи, т. ј. о својој народности ни мислити незнате. Покојниј Доситеј кад је казао оно: 'Кад ми Турчин рекне аферим, волим него да ми се крава отели', мора да је вас – угарске Србе – у виду имао.
Кажеш, да незнаш шта тај србскиј народ хоће и зашто се буни? На ово питање тек би онда сам себи одговорити знао, кад би моје и мени подобни искуство имао, а што сад гибање народа тога непоњаш, ја се о томе ни мало не чудим. Ти си господин, дакле аристо-бирократа, и стрепиш да се твоје господство, твој комодитет – рахатлук – не поремети. С те стране сматрајући ствари, имаш право негодовати; но будући да овде није места доказивати противна, то ћу ти само узрок волненија тамошњи Срба у неколико речиј показати. Ваши Срби, по указаној ијм прилици, своје крвљу добивена, од млоги угарски краљева призната и потврђена, а лукавом политиком одузета права траже, а то су ова: да имаду свога војводу, патријарха и остале старешине своје, па ови да с њима управљају, као што су све то имали онда, кад су на молбу угарског краља из Србије на ту страну прешли, а ништа друго. Да се је с њиме поштеније поступало, и њиова права да ијм се нису одузела, доиста народ тај неби се бунио, него би, по природи својој миран био, а овако не само што не заслужује име бунтовника него од свију европски народа симпатију и похвалу добија; ово нам је боље познато него вама. Нека ијм се дакле праведна њиова захтевања испуне, па ћеш видити да ће одма бити – штоно веле – мирна Бачка. Но ја сам уверен, да праведном захтевању народа србског само су неки јуратошким духом опојени немеши и фанатици противни, а никако цео народ мађарскиј.  Ко није мађарске немеше добро познао, тај ни поњатија не може имати, до којег степена може доћи гордост човека. Они су као стена постојани у тој фантазии, да осим мађарског немешага, нема веће славе на земљи. Наравно дакле да се бачким и банатским немешима велико понижење види у том, кад би србско-угарски а не мађарски племићи постали. Шта ли би се могло рећи за оне, кои и сад још сваког источно-православног сажаљевају, што неће видити царство небесно?! 'Млоги људи сретнии би међ' собом били, с њима кад би у у једној не живили би клими.'
У писму твом кажеш, да сам се ја овом воленију надао, па сам се благовремено уклонио, и укораваш ме, што вас сада у овој опасности не походим. Искрено ти на ово одговарам, да сам не само ја, него свакиј мислећиј човек садашња движенија тамошњег народа, а нарочито Срба лако предвидити могао. Је ли могуће, да она од средњег века заоставша верозакона и национална мрзост, она отровна пристрастрија Мађара прама Србима источног испведанија, кад до врха свога бешенства дођу, ужасна следства немају?!! Но ти се о овом никад нећеш уверити, јер ти си од детињства на господство пошао, а господин – Србљин – тамошњиј, о народности својој готово ни поњатија нема; он је задовољан што је tekintetes úr (милостивиј господин) а другиј опет портопе обожава; што се пак тиче мога доласка, ја ти на моју чест кажем, да би ја и срцем и душом к вама дошао, кад би знао, да неби посла имао с онима, кои пред мртвим телом метанишу…
Читао сам у новинама, како је лицем на Духове у полак један сат по подне, биров – председатељ вашег мађистрата -, г. Арнолт, са једним сенатором и канцеларистом – наравно и с пандурима – заповедио, да му се србска црква отвори, па како је по том славна ова комисија, из подозрења да у цркви скривеног оружја и џебане има, сву цркву, па најпосле са свећом по тавану и торњу, преметала и тражила, па почем није ништа нашла, посрамљена отишла. Еда ли ће црно чудовиште – Чернович – хваљену комисију, која је из једне само сумње србску цркву оскврнила, и тим цео народ источног исповеданија увредила, на штандрехт позвати? Ал' да, да, ја и заборави, ово је легалним путем учињено. Мени се чини, да су лепи сребрни украси цркве суботичке г. Арнолта на преметање ово намамиле… Но да би ме боље разумео: пре 28 година иста црква буде поарана, и млоге скупоцене ствари, са евангелијем, које је у срми оковано било, буде однешено; достојниј синовац ревностног Србина Штеве Милиновића, као фишкал вармеђскиј, заузме се својски да поари тој у траг уђе. До неколико дана изиђе му за руком, и нађе голе корице од еванђелија у Вермешевом гувну под сламом. Но будући да је онда г. Вермеш, као биров мађистрата, с целом вароши дрмао, морало се о ствари тој што брже прећутати. О истини овој можеш се свагда ту код вас уверити. Ја сам о подобнима подпуно уверен, јер сам двадесет година непрестано очевидац био, како оргазде – јатаци – за судејским столом заседавају. Даље, читао сам у истим новинама, како је један чопор лупежа, паче ли бичкаша из Халаша, Јанковца, Миљкута, и суботички Мађара наоружани с косама, гвозденим вилама и т. д. дошло у Сенту, да виде, има ли тамо Србијанаца, пак видећи да иј овде није били, оду у Србскиј Бечеј, гди иј је барон Јовић изобличио и посрамљене кући послао. Еда ли и оваки обешењаци не заслужују прекиј суд? Ал' ово су Мађари, и њима је свашта слободно.
Ваш душманин командирендер Храбовски, с његовим поступком од 31-г пр. м. вас је од сваког обвезатељства разрешио, и ви сте њему, као крвном свом непријатељу, благодарити дужни. По мојем мненију вама сад друго не остаје, него да лозингу славни Елина у живот приведете, а то је: 'победа или смрт, робство или слобода.' На основу ове лозинге не само симпатију, него и жарку љубав своју просвештени народа Европе придобићете; лепо је казао лорд Бирон, кад је г. 1823. У Мореу прећи хтео: 'Ревновати праведној страни највећа је на свету добродетељ.' Храбовскога поступак, реко, другиј дан Духова за вас је лепа лекција, дала вам је повода учити се мислити, и показала вам је широко поље велеславне дејателности. У осталом и сад те опомињем, да свакоме духу нетреба веровати. Млого псеудопатриота облетаће око народа србског, под видом, као бајаги да су ови за народ заузети, и себе за корист народа жертвују. Но треба вам знати, да су оваки људи за тамошње Србље у садашњима обстојателствима то, што је отрована вода гвожђу. Ал' при свему томе, што се они вешто претворити знаду, треба мало мозгати, па се њиовом лукавству може у траг ући; погледајте само шта је и како се кои пре владао… Од њи, кои су се с туђим знојем господарити навикли, чувајте се као од куге.
У Београду 12. Јунија 1848.  Твој рођак.

[JASON]

Из Баната, 5-га Јунија. Здрави нам били драга браћо Мађари! Здрави нам били, и дуго, предуго живили! Ви отечество од бирократичког ига ослободисте; ви њему вишњег Бога највеће дара: слободу, једнакост, братинство, шта више и слободу тиска задобисте; - здрави нам зато били, и дуго живили! Све врлине, које се из божествени ови дарова на угарске народе вообште излише, није могуће описати; зато се дакле браћо задовољите с верним описањем неколико случајева овог предела, из кои ћете лако увидити, како смо ми у овом слободе, једнакости и братинства времену срећни! – како смо благополучни!!
При обнародовању слободе, једнакости и братинства, виле су се у Вршцу, како на мађистрату тако и многим другим приватним зданијама радостне, свете заставе слободе. Кад то виде неки родољубиви вршачки Србљи, направе и они једну, србске боје заставу, и метну је на читаоницу србску; овоместниј јурасор исту непријатељску (!?) заставу одма скинути да. Ова несрећнa застава, као што смо у овим новинама читали, доспе до торња православне србске цркве; пак шта је на то следовало? Варош је за бунтовну проглашена; војничка је сила у помоћ захтевана; најстрожија је инквизиција, која и данданас траје, изаслана и т. д. - Е драга браћо Мађари! – шта ви на то кажете? – Србљин виче: Да живи слобода, једнакост и братинство! – Éljen!
Весник, Загребачке и Београдске Новине код вас су најстрожије забрањене, код кога се нађу, тешко њему. – Е драга браћо Мађари! – шта ви на то кажете? – Србљин виче: Да живи слобода тиска! - Éljen!
Алекса Кнежевић, мирољубивиј грађанин вршачкиј, оде на вашар у Панчево. Овде добије неколико прокламација г. митрополита на србскиј и влашкиј народ издани. Кад кући дође, даде од њи неколико своим добрим пријатељима гг. Ђоки Ст. Поповићу и Мити Божићу, отменим трговцима вршачким. То чувши у Вршцу налазећа се вармеђска депутација, одма да налог полицају, да ствар најстрожије испита, и њој поднесе. Овај да оба речена отмена трговца чрез оружане националне гардисте у мађистрат допратити; после с реченом свитом оде у кућу реченог Алексе Кнежевића, кои је већ затворен био, ову сву испремеће, папире све, не штедећи ни писма, која је брат његов, г. Тима Кнежевић, чиновник србскиј, матери својој писао, протреса и проучи; али поред целог најстрожојег изтраживања, осим речене прокламације, ништа друго не нађе.
Пак шта би с невиним Алексом Кнежевићем? Ја знам, ви мислите да је он одма пуштен. Боже сачувај! Он је на заповест г. поджупана у Темишвар у затвор послан. Бадава су 40 отмени грађана са самим градоначелником сутрадан у Темишвару били, за њега молили, за њега цело имање, и сам живот свој писмено залагали, и то само зато, да га из затвора одпусте, да му сиромаху кућа не пропадне; он и данданас у затвору лежи! – Е драга браћо Мађари! – шта ви на то кажете? – Србљин вапије: Да живи слобода, једнакост и братинство! - Éljen!
Г. Јосиф Николић, заклетиј адвокат у Вршцу, и обште познатиј као тихе и учтиве нарави младић, путујући с весклама, које му је трговац некиј, инкасирања ради, предао, из Панчева у Белу Цркву, састане се у Алибунару са неким познатим Панчевцима, кои га понуде, да с њима у друштву путује. Да би сиромах штогод заштедити могао, прими он позив пријатеља свои, с коима и мирно у Белу Цркву стигне. Овде буду сви похватани, и Панчевци под стражом у Панчево, Николић пак, такође под стражом,у Вршац послан. Завбадава је цела обштина више пута молила за њега; забадава су се сами Белоцркванци изјаснили, да су Панчевци зато похватани, што су неке прокламације по Белој Цркви обнародовали; но да Николић у том делу није участвовао; него је само зато у Вршац послан, што је с њима у Белу Цркву дошао и што пасоша није имао. Он опет зато буде затворен, и данданас у затвору лежи. – Е драга браћо Мађари! – шта ви на то кажете? – Србљин виче: Да живи слобода, једнакост и братинство! - Éljen!
Стеван Радин, трговац из Саске, зато, што је митрополитову прокламацију Власима читао, буде одма с Власима заједно у гвожђе окован, и у Лугош у вармеђу послан. Забадава је молио 70-годишњи старац да му кола на његов рачун даду; он по највећој припеки пешке, и гологлав ићи мораше. Поред свега тога, што га је на путу удар дирнуо, он и данданас у затвору стење. – Е драга браћо Мађари! – шта ви на то кажете? – Србљин виче: Да живи слобода, једнакост и братинство! - Éljen!
Димитрије Радивојевић, иначе Поповић, честитиј земљоделац, и много година бившиј кнез из малог Жама, дође случајно до једне митрополитове прокламације, коју је сељанима своима читао. Кад то чује нотарош, заповеди му, да исту њему донесе. Овај то неузхте учинити, говорећи: да је иста прокламација штампана, и да је зато сваком читати слободно. Нотарош то јави вармеђским чиновницима у Вршац, на које одма буду 4 вармеђске катане послане, да преступника у Вршац доведу. Забадава је овај Бога на катане мећао, да га несрамоте, и да му бар допусте, да на собственим колима у Вршац иде; он буде везан, и силом у кола бачен. Шта се даље збило, незнам, но известно је, да је истиј сиромах, како је у Вршац ступио, одма и невину душу испустио. По свидетељству лекара врат му је сломљен био. Код њега се ништа друго није нашло, осим једне митрополитове прокламације, која се као corpus delicti у рукама судија чува. Да се та иста прокламација, због које су толико невини код нас страдали, у сред Пеште печата и чита, сведок су нам Павловићеве новине. – Е драга браћо Мађари! – шта ви на то кажете? – Србљин виче: Да живи слобода, једнакост и братинство! - Éljen!
Послушајте, шта се с једним сиромахом Србијанцем догодило! Познато вам је, да је овде глас пукао, да ће Србијанци на овај предел ударити, кои је глас многа срца, особито немачка, великим страхом и трепетом испунио. Ови дакле дана дође један сиромах Србијанац послом неким у Веродију; овде га нотарош, да би се солгабирову свом улагати могао, склепта, у гвожђе окује, и у Вршац пошље, где га одма уапсе. – Е драга браћо Мађари! – шта ви на то кажете? – Србљин вапије: Да живи слобода, једнакост и братинство! - Éljen!
Зебић, трговац из Баранде, ови је дана кроз Вршац под стражом у Темишвар послан; Марковачкиј пак парох већ више дана у Темишвару у затвору лежи. Узрок нам није познат.
Да је г. Станимировић, као што сте чули, из Вршца од преког суда једва утекао, права је истина; али да су, као што је глас пукао, њега три Вршчанина, и то три Србљина, сиреч Ст. В. – Г. Д. и С. П. јурили, да га ухвате и Мађарима предаду, то противословим. Шта је речениј г. Станимировић са првом двоицом у касини код мађарске круне имао, шта су, и у колико су они њему сгрешили, јесу ли га може бити издали, то до душе известно незнам; ал' да је трећиј, сиреч великиј нотарош г. Светозар Пеша у овој ствари невин, да он онда код мађарске круне ни био није, то почитајемиј публикум по чистој савести уверавам. О г. Пеши, кога родољубијем мало ко превазилази, овако што гласити, велика је заиста неправда.
Ове и овима подобне ствари, како су невине житеље oви предела заплашиле, из следујућег ћете лако увидити: ови дана дође један Вршчанин код честитог трговца, такође Вршчанина, г. У. Е. Обр. и каже му: 'Господару! био сам јуче код вашег брата г. капетана у К., он је здрав и поздравио вас је; хтео је и да вам једно писмо пошље, ал' опростите, ја нисам смео примити, де не награбусим!' – Е драга браћо Мађари! – шта ви на то кажете? – Србљин у небо вапије: Да живи слобода, једнакост и братинство! - Éljen!
Мили полгарташаинк! Ово нису ствари из песнице исисане, него су праве истине, за које гарантирам. Сад мила браћо, ладнокрвни Мађари! – кажите сами, куд су неки претерани родољуби ваши наумили? Зар се симпатија суграђана, која вам је у садашњем критичком времену од залогаја хлеба нужнија, овако задобива? Зар се после 15-га Марта у времену слободе, једнакости и братинства с тероризмом љубав субраће тражи? О ви браћо, ладнокрвни Мађари! – вама више права пристои, саветујте браћи својој ускипљеним родољубима, савеујте среће отечества ради, да за свету цељ друга средства, другиј пут изберу, да тако мило нам отечество од страшни следства, која тероризам после себе повући може, сачувају!

[JASON]

Из Срема. Патријарх србскиј и бан хрватскиј са депутациом србског и хрватског народа стигли су по гласу новина 4-г наш. (16-г рим.) о. м. у Инсбрук, главни град Тиролске, гди се сада цар налази. Да су ови представници и одбори народа србског и хрватског предстајали на скоро цару, ни једне новине не кажу; но то јављају, да је цар од тога дана поболео се. А затим под 17. р. (5. н.) обнародовало је бечко министерство, да цар сбог слабог здравља не може доћи у Беч и скупштину отворити, као што је обећао, а ни дела државна одправљати, него да је опуномоћио свога брата и престолонаследника, ерцхерцога Франца Карла, да га овај међутим заступа. Но сутрадан опет другиј оглас изиђе од министерства, да ерцхерцог Франц Карл остаје при лицу њ. цар. величества, а ерцхерцог Јован, брат покојнога цара Франца, да иде у Беч као царев наместник. - Најновија приватна, но поуздана, известија јављају, да је бан хрватскиј, кога је цар по тужбама и донешенијама мађарског правителства, од званија и власти под 10. р. т. м. удалио био, опет повраћен на своје достоинство, и да ће ерцхерцог Јован доћи доле да саслуша жеље и захтевања србског и хрватског народа, пак у чему год узмогне, да иј испуни.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Варадинскиј командирендер Храбровскиј поднео је мађарскоме министерству известије, како је на Карловце на другиј дан Духова ударао; али не каже баба, како је санак снила, него како је по њу боље. – Вели у известију своме, које су у новине дали, да је са избачени неколико топова хтео поплашити скупљениј онде народ и да су неке куће од кумбара запалиле се, а не каже, да су његови витезови, и прости војници пак и официри, имали за то приправљена палидрвца, пак са овима и са буктећом трском, коју су из горући кровова чупали, да су из руке попалили изван варошке капије стојећиј сав ред кућа, кои је сав и изгорео, а од кумбаре ни једна кућа у вароши, куда су оне биле, није се запалила, ни изгорела. Каже, да је он с војском пошао, да мир и ред утврди у Карловцима, но Србљи да су са ватром из пушака предусрели његову војску, и на то да је ова на њи ударила; а не каже, да је он у потаи довео катане у Мајур, пак његова пешачка војска из града и ова коњаничка да је крадом довукла се под Карловце странпутицама, куда су је подкупљени на то простаци водили, нити каже, како је он напред уредио са магистратском господом карловачком, те су ови сву џебану, коју је народ у варошкој кући држао, у проход побацали, да се нема народ чиме бранити. Не каже, како је његова војска мирне људе, које је на своме путу сретала, послом њиовим идуће, хватала, везивала и одвлачила граду, гди су иј Мајурци свакојако злоставили, били, пљували, ругали ијм се и пркосили, а једнога и обесили о једно дрво, одакле га један задушниј човек једва опрости жива. Не каже, како је његова војска, чим је до Карловаца кришом довукла се, из топова варош бити почела, а и солдати пешаци и коњаници са више страна, на капије у варош насрнувши, народ из пушака бити, бајонетима убијати и сабљама сећи, и како су не само људи него и невина деца, жене и девојке, од картача, танета и бајонета смрти или рана допадали; како су његови јунаци једну жену бајонетима проболи и једно дете у ватру бацили, како су рањене људе, кои су им шака пали, кундацима испребијали и бајонетима изболи, како су куће, које су од њи запаљене гореле, поарали.
Ништа то славниј Храбовскиј не спомиње, пак најпосле ни то не каже истинито, него вели, да му је само 1 прост војник случајно погинуо, и 1 официр и неколико прости да је лакше рањено, гди сам приповеда, да је битка одвећ жестока била и толико сатиј трајала, и да је народ узбио његову војску, те је, не могавши ништа учинити, најпосле у град вратила се; дакле ти људи ваљда су пасуљом и грашком били његову војску, кад су јој онако мало вреда нанели, као што он каже, само да би срамоту своју покрио, што је онолико војника, - као што већ знамо преко 60 које прости које официра, - у своме том нападенију изгубио, осим што иј је још више поутицало незнано куд. Али ваљда ће се све то извидити и доказати, како је, ако правде има. Кад је могло у Пешти строго истраживати се и судити, шта је и како је било, што је генерал Ледерер оне, кои су њему пред кућом мачију музику правити дошли, са солдатима растерати дао, гди је по некиј гурнут, некиј убоден, некиј очепљен, а друго никакво зло никоме није учинио, еда Бог да, те и ово дело Храбовскога не остане без извиђења и без суда, гди је он без сваког даног му повода на народ с војском и топовима ударио, толико људиј поубијао, толико друга зла починио и толике војнике погубио. Најпосле ако ништа, еда се нађе кои јуначкиј син, те свога рођенога, кои је у томе лупежком нападенију Храбовском погинуо или рана допао, на истоме главном и правом убици покаје.

[JASON]

Из Бечеја. Мађарско министерство наредило је, да се један табор од регуларни војника с топовима најмљени и наоружани добровољника и народни стражараца (гардиста) код Осека, а другиј код Сегедина што пре скупи, позивајући околне вармеђе, да свака по неколико хиљада људиј у исте таборе да, и да се старају о свему, што ће за ове војске требати, пак правећи рачун, да ваља 30-40.000 војске да се искупи у тима таборима. А Бачка вармеђа је одредила, да се 20.000 људиј из њеног окружоја дигну и улогоре код Кера, пак да повуку кордон од Фелдварца до Футога и особито да чувају, да се србска побуна од шајкашког батаљона и тамо даље не простре.
Што се ови табора и сила у Бачкој, Банату и Срему тиче, Србљи ће гледати, шта ће и како ће с њима; али у Осеку ваљда би требало, да браћа наша и сајузници, Хрвати и Славонци, и Србљи с њима живећи, предваре непријатеља, пак да и они те своје стране од његове силе обезбеде, а и нама свакојако олакшају и помогну! Покажимо се делом, шта смо и какви смо!

[JASON]

С Тисе. Мађарско министерство, позивајући људе у помоћ противу Србаља и Хрвата, кои његово господарство неће, пак су зато устали, представља рачун, како у вармеђама: Веспримској, Толнанској, Шомођоској, Заладској, Барањској, Бачкој, Чонградској, Темишварској, Арадској, Крашовској, Торонталској и Чанадској, које оно диже за своју одбрану, има: Србаља 378.000, Хрвата 72.000, Мађара 1.323.400, Немаца 485.800, Влаха 651.000, Словака 664.000, Винда 13.000, пак узимајући све ове на своју мађарску страну, и при томе читаву границу с ћутањем прелазећи, труди се истим рачуном показати, како је његова страна много јача од србске и хрватске. Ако Мађари овако узрачуне, као што ијм њиово министерство показује, лако се могу у рачуну преварити. Исто министерство у прогласу своме, коим људе позива, да устају на војну, између осталога каже и то, да се руске војске са свију страна приближују. – Ово ће слабо дати његовим Мађарима куражи и ћефа к војевању.
Кордон, о коме је у прошлом числу ови новина спомен био, свуда је дужом границе сремске и банатске према Србии дигнут од народа. Томе је већ и време једанпут. Зашто се тај и до сада држао и чувао? За обезбеђење од куге? Србија има своје карантине и тврде страже на целој својој граници према околним турским провинцијама. Аустријски дакле према Србии само је још зато постојао, 1) да се народ србскиј с ове и оне стране не меша међу собом, да би тако Србљи једни на друге заборавили и омразили, као да нису један народ; а 2) да се никакав еспап, кои из друге земље куповати и доносити тамо забрањено, као на пр. со, или од кога се великиј ђумрук наплаћује, мимо ђумрука не уноси у земљу, и кои би га тако уносио, да се ухвати, да га могу казнити, као што особито за со чине, кои би сиротиња из Србије, гди је у полу јевтинија, неко мађарска, узимала, за које доношење и куповање безчислени су људи по граници толике шибе, батине, тавнице и робије, толике глобе и штете у имању своме теглили, и у овоме се особито барон Јовић, кад је обрштер у Митровици био, са безпримерном строгошћу одликовао. Зато су дакле кукавни граничари о својој рани, о своме оделу и са грдном дангубом својом и штетом кордон спрам Србије чували, и да се не меша народ њиов са браћом својом из србске стране, и да се добро пуне касе и кесе, пре немачког а сада мађарског, министерства од постављени ђумрука, пак свакиј од браће њиове, кои би хасну, коју ијм је то министерство за љубав своје фајде, одузима, себи потражио, да се ухвати, бије, у тавницу и на робију баца и у имању његовом глоби.
Народу србском много сметају у дизању и усатајању његовом господа, старешине његове сваког реда, као свештеници и официри по граници, а у провинцијалу вармеђски, спаиски и обштински званичници. Него и тој сметњи налази се већ лек: да народ, докле свој посао не оконча, никаквог пореза не даје у касе, из кои би такове старешине могле, као до сада, своје плате вући, и осим тога да народ оне између њи, кои му у обштем делу његовом, у устајању за побољшање своје судбине на пут стају, везује, затвара, протерује, или иначе уклања с пута, како му гди на руку дође. Тако ваљда ће се и та господа обавестити, да они од народа живе, пак да и у напредак од њега ијм ваља живити, и зато с њиме држати и ићи; уместо што мисле, може бити, и надају се, да ће се од мађарског правителства усрећити, ако за њега узраде; јер и оно само тако може коме што дати и учинити, ако њему народ да. Малоуман је дакле свакиј, кои мимо и противу народа свог, кад је овај сав устао и на нешто пошао, иде и ради.

[JASON]

Србске Новине, бр.58. од 18. Јунија 1848.

Аустријско-угарски Срби и варадинскиј командирендер ф. м. л. барон Храбовскиј и овога метерниховство и вандалство. (Конац следује.)

У то време дозна се, да је мађарско правитељство наименовало командирендера барона Храбовског мађарско-краљевским комисаром за Срем, Славонију и Хрватску. Срби, кои су мислили, да је барон Храбовскиј царскиј човек и њин пријатељ, зачуде се, кад разберу да се ове дужности, коју му мађарска власт поверава, примио, и одма почну о његовој искрености сумњати се и за себе зло слутити, тим више, што су видили, да се сад при њему и два три ли мађарска из Пеште од мађ. министерства дошавша званичника, као помоћници његови у предстојећем му комисарском послу, налазе. И доиста се он сад, особито у присуству ти званичника, већ не само ладније него и опорије почео према србским депутацијама и за србску ствар изражавати. Камо среће за све, а особито за његову чест, да је људма искрено казао, да је он свога цара оставио или оставити морао, па да је како комисаром, тако и командирендером мађарским постао, и да ништа више за правицу србског народа не мари, а још боље, да ијм је одма рекао: 'Узмите се, ви Срби, на ум; ја ћу одсад да слушам мађарско правитељство!' Али лисац то није хтео да учини, него је и сад Србе, кои су га у име народа питали, како он сад према мађарској власти стои и да л' за њи од ове има већ опасности, све једнако заваравао, казујућу ијм насамо: да он за Мађаре и њино министерство ништа не зна и да он неће дати, да мађарска војска кроз Варадин на њи удари, и т. д.
После неколико дана оде барон Храбовскиј као кр. комисар с поменути званичницима за Загреб, да тамо бану власт узме и да му суди. Како је онде овај свој посао свршио, то он сам зна; доста да се скорим, и то с по пута сам, без оне дружине, и без лаворовог венца, па на жалост и већ као готовиј непријатељ Срба вратио.
Но пре него што је он у Варадин дошао, пуче глас међу Србима, да је једна мађарска војска у Новиј-Сад стигла, а друга да се у Сегедину противу Срба скупља. Осим тога рупе уједанпут још два мађарско-краљевска комисара у Н. Сад, П. Чарнојевић и С. Вуковић, овај правиј вук у србском народу. Колико је Србе досад праведниј гнев обузимао и на оруже дизао, зато, што су иј преки судови срамотили, мучили и давили, толико су се они сад, кад су то разабрали, узнемирити и побунити морали и доиста су за мало дана, на благовремениј позив главног њиног одбора, већ у три стана, у Банату код Перлеза, у Бачкој на Јарку код Новога-Сада и у Срему у Карловци доста знатну, за Мађаре довољну војену силу саставили, окром што су се још и млоге, а у Срему, у панчевачкој Граници и у Шајкашком баталиону (кои је – благо народу с њима – права дика и обрана србска), не млоге, но не мало све обштине поместно и поособно за бој живо спремале.
Све то барон Храбовскиј и П. Чарнојевић, или правије рећи она њиова два помоћника, Мађарци, и трећиј злохуди Мађарон, С. Вуковић, нису, како је требало, видили и измирили, него су мислили, да ће сви они на ногама и под оружем налазећи се Срби морати пренути и смирити се, док ијм се само једанпут сила, којом би могли располагати, покаже. Безумље! Но опет што намислише, то и учинише.
У Суботу, 29-га Маја, дође барону Храбовскому једна депутација из главног одбора србскога, да га пита, шта ће ти комисари и она војска у Новом-Саду? и заиште, да се одонуд, као и с други места, преки судови дигну. Он ову депутацију предусретне сурово и међу осталима изговори јој, да он на карти аустријске монархије нигди не налази, да у овој има и србскога народа, следователно да он не зна за тај народ и да дотле неће о њему да зна, докле га цар не призна или за таковиј не начини, додавши, да неће више ни одбор ни сакупљену ону под оружем гомилу у Карловци трпити.
Ето то је барон Храбовскиј изговорио, он, кои од две године и више у самој средини србскога народа живи, кои под своим повелитељством толику чисто србску граничарску војску има, и коме су Срби граничари и онај орден Марије терезије, кои на прсима носи, крваво заслужили!
Ето то је барон Храбовскиј изговорио, да србскога народа у аустријској монархии нема, зашто га он на њеној карти назначена не налази, и да ће он србскиј народ тек онда признати, чим Срби од цара написано право получе, да иј као народ под тим именом доиста има! Код њега више вреде Метернихове карте, него крило природе, и код њега цареви праве народе, а не Бог!
Главниј народни одбор саслушавши ове Храбовскове речи, које му поменута депутација достави, нађе, да се њима целом србском народу, кои толике заслуге за цара и царство има, велика увреда нанела, па зато седне, те одме тужбу против бар. Храбовског сачини и управо цару оправи, не пропустивши препис од ње њему самом, истом бар. Храбовском, предати. Ова је тужба морала најнеповољније дирнути господство бар. Храбовскога; јер ни два дана није протекло и већ су Срби у Карловци његову освету морали искусити!
Дугиј дан, на сам Троичин дан, он се спремао, да ову освету над Србима изврши; али да неби они то познали, па зато се и сами на одпор приуготовили, с једне стране је све врло кришом наређивао, а с друге је одбор и народ при њему тим обмануо, што му је у исто време изјавио, да се он каје, што се дан пре о србском народу онако изразио. 'Нека ми се опрости,' рече, 'био сам се наљутио, али онако нисам мислио, као што сам изговорио.'
Србе је лако преварити, особито кад иј господа, која су у власти, намисле преварити. Да су они, коима се онај народ у Карловци поверио, да га руководе, само мало боље мотрили, шта се у Варадину и на Варадину онај дан радило, несрећа, која је Карловце и истиј народ у њему сутрашњиј дан постигла, заиста се неби била могла онако велика начинити. Но Србе само штета памети учи; и, на жалост, сад, кад су они узели, за најсветију своју ствар, за своју слободу и народност, жертвовати се, њини великаши и њина господа, грех ијм на души, неће с њима да пристају! А кад народ, ако да Бог, својом муком и крвљу ту своју слободу искупи, онда ће се они у њему гомилама наћи, да међу собом сваку чест и славу деле! – А можда и Војвода мисли и држи, да је његова служба, у којој је сад по слову декрета налази, у данашње време више вреди, него достојанство, које је он по торжественом избору свега свога, љубећег га и почитујућег народа добио?  (Крај следује.)

[JASON]

Из Срема. У додатку ови новина од 18-ог Маја учинио нас је г. В. Л. позорљивим на то, како су новиме хрватске, слав. и далм. под 1-м Мајем рим. пред саму карловачку народну скупштину, која је на скоро затим следовала, жеља народа србског, да опет добије деспота или војводу свога и деспотовину, као што је некад имао, одазвале се тиме, да се војводство разпростре на Бачку, Банат и Барању, дакле не и на Срем, и да војвода буде под баном тројне краљевине и подпредседник на сабору исте.
Србљи на својој народној скупштини у Карловцима 1-га Маја, изабравши себи војводу, изјавили су, да у ту војводину њиову има спасти: прво Срем с Границиом, пак Барања, Бачка и Банат, а у исто време пригласили су од своје стране: 'политичкиј савез Војводине Србске са троједном краљевином Хрватске, Славоније и Далмације на темељу слободе и савршене једнакости' – дакле не да војвода следователно и војводина србска буде под баном.
Ово и једно и друго сасвим је противно ономе, што је од стране Хрватске у поменутим новинама њиовим навештено Србљима. Зато смо ми једва чекали, да видимо, шта ће браћа наша и савезници на то рећи, а особито преставници на скупштини у Загребу, и са толике већим нестрпљењем смо чекали, што су међутим исте новине после скупштине у Карловцима и после свега онога, што је онде србскиј народ онде учинио и закључио, под 8-м р. Маја казале, да је од Србаља за војводу изабраниј г. Ст. Шупљикац постао генералом и бригадиром у Загребу, и додале опет, како се Хрвати радују, што ће он бригадир загребачкиј бити, под баном, као командирендером.
На скупштини тројне краљевине у Загребу руковали су се и љубили новоизабраниј патријарх србскиј и бан хрватскиј за знак братинске свезе и љубави између народа србског и хрватског; патријарх је при иншталации бана читао заклетву, коју је овај за њиме положио на своје званије; али шта је учињено и закључено од исте скупштине, што се србског народа као брата и савезника њиовог, што се Срема у погледу војводине србске тиче?
Скупштина је ова прогласила, да је народ тројне краљевине савезник народа србске војводине, да Хрвати србске жеље за своје жеље признају. Али при свему том и таквом изјављењу савезништва и братинства са народом србским, опет, гди је дошло до оне точке о Срему, т. ј. до ствари саме, ни један од не-Србаља, кои су на поменутој скупштини као представници народни били, није изречно дао своје согласије и одобрење на ту тачку србско-народни закљученија и захтевања; него су многи противу тога подигли глас свој, као имено: г. епископ њиов Ожеговић, г. гроф Јанко Драшковић, кога се родољубије и важење у народу толико преузноси, и владика г. Шрот, да они не могу никако допустити, - да се Срем испод бана изузме и војводи подвргне и наводећи, особито првиј, да Срем никад није био под војводом србским, но свагда под баном хрватским и т. д. – Г. Метел Ожеговић, славниј онај  поборник своје народности на последњој дијети угарској, да је и он тога мненија, да у Срему треба баново да је старешинство и њему као врховном капетану тројне краљевине да буде војвода као вице-капетан подчињен, друга мање знаменита лица и мањег значења говоре с ћутањем пралазећи.
Најпосле одгоде питање ово, ко да буде заповедник над Сремом, бан или војвода, докле се установљење војводине од вишег места не одобри, пак онда да се о томе пријатељски погоде обе стране, те с тиме и са вишепоменутим закљученијем, да и народ, кои они представљају, жели све оно, што србскиј народ захтева, одреде из своје средине депутацију, која да заједно са србском иде пред цара и изпроси одобрење обострани захтевања.
А у 11-ој точки свог прошенија, које је после свега тога иста скупштина тројне краљевине у име свога народа преко депутације своје цару поднела, изражено је опет ово: 'очитујемо, јер се по смислу 11-ог чланка 1608. год. власт банска протеже од Драве до мора јадранског, да ми жупаније: пожешку, веровитичку и сремску као и граничарске регименте, градишку, бродску и варадинску и проч. сматрамо за целовитиј дио ових краљевина и да ћемо их као своје супрот свакому макар којега противника насерту крепко чувати и бранити' – дакле и да србскиј народ заузме истиј предел за своју војводину, они би, премда савезници његови и браћа, која кажу, да хоће све оно исто, што је он закључио и њима доставио, где је пре свега то, да Срем припадне у његову војводину, њега за противника свога сматрали и истиј предел од тог 'насерта' његовог крепко бранили – по овим њиовим речма.
Све ово од стране исти савезника и сународника наши нама се тако сплетено види, а важност је предмета опет толика, да не можемо пропустити, да не изложимо пред светом, а нарочито пред родом нашим, неке приметбе, које за уместне налазимо, да би свака друга браћа увидила, у чему је шта, пак свакиј у помоћ притекао, да се исправи, где је што запело, докле се није с тога обшта ствар већма изштетила.
Што се историчког права т. ј. онога навода тиче, да је Срем свагда под баном, а никад да није под војводом био, и из тога основа да и у будуће не може под војводу доћи, наш је г. Стојачковић у одговору на те и друге наводе г. владике Ожеговића између осталога рекао: 'Преодољвшој сили турској Србљи су се ради вере и слободе своје изсељавали више пута из старе домовине. Знаменитија пресељења њиова спадају у времена краљева: Жигмунда, Алберта, Владислава I, а нарочито Матије Корвина (сина Сибињанин Јанка). У време Матије Корвина, почем Србија коначно подпадне под Турке, прелазили су овамо и сами владатељи србски тако звани деспоти. Тако године 1458. пређе деспот Стеван Ђурђевић, а године 1465. Вук Бранковић (Гргуревић), Змај деспот Вук. Под управљањем ови србски поглавара стојао је народ србскиј и у време рата само под њиовим предвођењем војевао је. Они су били политични поглавари народа, а не као што г. владика Ожеговић мисли, само предводитељи народне војске. После Змај Вука деспотовали су над Србљима: мајка Анђелија, Ђорђе и Јован Бранковић, Јелена, Стеван Штиљановић и Иван Чарнојевић. По смрти овога последњег (1528) остану Србљи без деспота, без поглавара и управитеља свога за 163 године, т. ј. до Леополда I, кои је старо право народа србског у погледу бирања војводе или деспота у лицу Ђорђа П. Бранковића поновио и силом позивателне повеље од 21. Августа 1691. г. с овим речма обезбедио: promittimus vobis-servata imprimus religionis suae eligendique Vajvodae libertate, privilegiis etc. Juribus, exemtionem ab omni onero publico (обећавам вам – да ћете бити слободни од сваког обштег терета – задржавајући особито слободу вере своје и избирања војводе, привилегије и права).
Но почем Бранковић из разни политични узрока против права човечанства и права народа, ни крив ни дужан, не испитан и не преслушан, под гнусниј и мрачниј затвор дође, Србљи по измољеном царском дозволенију на место реченог војводе свога за време, док се неби овога парница извидила и решила, изаберу себи подначелног војводу у лицу Јована Монастерлије обрштера, но кои није већ више био политични народа поглавар, него само управитељ и предводитељ војске србске. После његове смрти прими повелитељство над овом Мојсеј Рашковић, но не више под именом начелног ни подначелног војводе, него само под именом србског полковника. После Рашковића престане и овај наслов и Србљи подпадну сасвим под упавитељство немачко. Ово је укратко историја војводства или деспотовине србске у овим областима. Гдекои од браће наше Хрвата запитају зато, што су Србљи у териториум војводине своје и Срем, као део Славоније, која је под баном ставили. Но треба знати, да је Срем јоште и у стара времена, у времена народне славе и величине, подпадао под исте Србље. Знамо, да је столица краља Драгутина (од 1272-1275. год.) у Срему у месту Дабрацу била. Познато нам је, да је Лудвик великиј, краљ угарскиј, ради Срема са силним Душаном, царем србским, у двапут рат водио (1352. и 1354. год.) и при Руднику побијен бившиј искусио храброст и снагу србски мишица. Знамо, да је и кнез Лазар Гребљановић био кнез и господар сремскиј (до 1376. г. кад је постао царем). Познато је, да су и поменути деспоти, владавши (од год. 1458.) над овостранским Србљима, столице своје у Срему имали, у Сланкамену, Купинову, Моровићу. Најпосле Срем је спадао у војводину србску и онда, кад је Леополд I право народа србског у погледу бирања војводе (1691. год.) у лицу Ђорђа Бранковића обновио, именујући овога у царској дипломи својој господаром Срема, Бачке итд.
Је ли дакле Срем спадао некад у војводину србску и не принадлежао под бана, то може и из сами ови исторички навода свакиј, кои то иначе незна или противно томе држи, увидити; а кои при том свем овом не би хтео признати, тај би морао доказати нам, да је и онда, кад је све то тако било, бан хрватскиј био поглавар и заповедник над Сремом, дакле и над деспотима и војводама србским.
А у новија времена до јуче како се и у колико власт бана на Срем простире? Сремска вармеђа, као једна част Срема, шиље своје посланике на сабор краљевине угарске и участвује у истоме, као и друга те краљевине вармеђа, примајући исто тако, дакле није ново правитељство мађарско установило се, и налоге од наместнога совета и камере угарске из Будима, издржавајући регуларну војску и плаћајући данак, као и свака друга вармеђа Угарске, и не држећи се у томе онога правила, које имају хрватске под баном стојеће вармеђе. Ако пак каква препорука или наредба од бана дође на ову вармеђу, та се примии уважи само по случају, да буде у скупштини вармеђској, која њу преузме, више њи зато, те на ту страну претегну. Ето у најновије време дошла су на Срем два противна прека суда са смртном каштигом од две стране: један од бана, ако би ко противу народности и политике хрватске (по мађарској) а другиј од вице-краља из Будима, ако би ко противу народности и политике мађарске (по хрватској и бановој) радио и говорио, тако да се и у овоме очевидно показује, да над Сремом управ је онај господар, кои је само јачи, и да би у овом случају Сремци, кад би ова два господара једнако била јака, сви могли и морали изгинути. По томе дакле и у толико власт са бана простире до сада на сремску вармеђу и к томе, што се парнице од суда ове вармеђе на диштриктуалну таблу у Загребу, а од ове на баналну апелирају.
А у граници сремској, која је друга и главнија част Срема, и која има три своје регименте: петроварадинску, бродску и градишканску, бан, премда је иначе као командирендер глава остале наше границе, нема ништа заповедати, него она стои под своим командирендером варадинским.
Дакле с каквим се опет основом може потврђивати, да је Срем (сав) до сада под банову власт спадао, и да би се сад изпод те изтргао, ако би под војводу србског дошао?
Али само то питање, како је некад и како је до сад било, и неможе за основ узети се, како у напредак да буде; јер ако би се само то за правило и за основ права узимало, онда нема и неможе бити никад никакве измене и исправљања. И браћа наша Хрвати, кои се у смотренију Срема према нама тога држе, неби могли у исто време искати, да се краљевини њиовој причисле и власти бановој подчине други предели, кои су под другом владом стајали, а и сад стоје. Пак и у смотренију самог Срема, кад знамо, да се власт бана на њега простирала, као што је напред изложено, они у поменутом историчком праву и основу права, ако ће самог тога да се држе, јаче оруже дају другима противу себе, него што сами за себе имају; јер је и са Сремом, што се тога тиче, било свакојако до сада, он је и био под баном и није, а да се строго историја његова претресе и све точно сравни, може бити да ће изићи, да више није, него што јесте. Или они мисле и хоће да он мора као тврд основ права уважити се, што је негди казано, да и Срем подпада под власт бана, што је од части бан у њему заповедао; а што је на другом месту исто тако казано и дато од стране цара и краља, да је војвода србскиј господар у Срему, што су србски деспоти и војводе за толике векове у њему владали, то да не значи ништа, као ни ово, што је у доцније време сасвим друга влада у њему постојала?
Ако је кад и уређено, да Срем буде под владом бана, ако је ова влада над њиме и извршивана од части; ваљда није постао зато собственост бана, као његова очевина или дедовина, да се не може сад друга наредба о њему учинити и он под друго управљање доћи, - као што видимо, да је то и до сад већ у толикој мери и за толико време било? Ваљда нису људи, народи и предели због они, коиу њима владају, него ови због њи, и ваљда се оваке наредбе не чине и не морају чинити из самог погледа на прве, него из призренија на њи саме, како ће за њи боље и правије бити?
У сремској вармеђи има свега 107.000 а у границе сремске т. ј. региментама градишканској 61.000, бродској 76.000, варадинској 100.000, тако свега 344.000 душа, пак међу овима је сами србски народ источне вере: у вармеђи 67.000, у рег. градишканској 15.000, у бродској 5.000, у варадинској 70.000, свега 154.000 душа, а и осталога народа највећа је част од србског подрекла, србског рода и језика. Шта је дакле природније, боље и правије, да буде овај народ и предел, у коме он живи, под србским војводом, кои  би у средини њиовој живио и њиме управљао, или да буде под хрватским баном, кои би из Загреба заповедао?
А гледајући на целу војводину србску, коју желимо ми, пак и Хрвати као савезници наши, на ново установљену видити: у Бачкој вармеђи има свега 493.000 душа, а међу овима србски староверни 101.000, а 90.00 шокачки и буњевачки, т. ј. србски римске вере; - у шајкашком батаљону свега 30.000, србски 27.000; у барањској вармеђи свега 252.000, србски 141.000; - у крашовској варм. свега 219.000, србски ни пуно 1.000; - у темишварској варм. свега 321.000, србски до 17.000; - у торонталској варм. свега 350.000, србски 124.000; - у панчевачкој регименти свега 116.000, србски 50.000; - у белоцркванскои рег. свега 61.000, србски 28.000; - у у карансебешкој рег. свега 82.000, србски 19.000 душа.
Дакле цела војводина србска без Срема имала би свега 2.144.000 душа, а међу овима србски само 508.000, или ако и оне једноплеменке србске узмемо, кои су друге вере, једва 500.000 душа, и тако два пута више не-србски: пак каква би то србска војводина била и као би се као таква држати могла? Из овога дакле погледа, ко искрено жели, да буде србска војводина, не може желити, да Срем под њу не дође, јер она ће само са овим имати приличан темељ за своје постојање и утврђење; имајући не-србски до 1.800.00, а свои србски 800.000 душа, и од ови још половину у граничарски 6 регимента и 1 батаљону.
Иначе ко захтева, да Срем не подпадне под војводину србску, него ова да се састави само из Барање, Бачке и Баната, тај с другим речма хоће, да не буде те војводине, или да се у њој да нешто србском народу, у чему ће овај само једну велику невољу имати и лако сатрти се моћи.
Ако неће Срем под србског војводу и војводину спасти, него под бана хрватског непосредствено или посредством војводе, као њему подчињеног, онда је боље, да Србљи од целог тог посла с миром седе код куће, пак да се залудно не труде и не троше; јер онда сав тај њиов труд најпосле ће изићи на то, да они ослободе Срем од Мађара за Хрвате, а за себе не добију ништа, или да добију нешто, што је још горе, него то; јер ако буду паметни, они баш да им ко намеће Барању, Бачку и Банат, да то буде њиова војводина, којом они сами управљају, неће то примити, које је очевидно скоро толико, као да когод кошницу пуну пчела натакне себи на главу.
Тим начином, ако и Срем неби дошао под србског војводу и војводину, неби могло ни ове никако бити, или и ако би се иста тако установила, она никако неби могла дуго трајати. А како би се и установити, коим би правом тражити се тако могла без Срема? Ако србскиј народ нема право, што тражи, да и Срем под њу дође, како може имати право и тражити, да му се она из они други предела састави и установи, кои су некада заједно са Сремом и по једном истом основу спадали?
Пак кад наша по народности браћа и по једнодушном како нашем тако и њиовом изјављењу савезници одричу нам то право на Срем из основа, што је овај по нечему под бана спадао; не одричу ли нам исто тиме и у смотрењу они други частиј исте војводине наше, у толико више, у колико су ове известније и јаче спадале до данас под другу власт и управу? Не даје ли се тиме основан повод онима, под кои су до данас спадали ови други предели, које ми, и Хрвати заједно с нама, тражимо за србску војводину, да рекну: ето ви сами, кои ово тражите, да се ови под нашом владом стојећи предели за војводину србску уступе, што су некад под њу спадали, изузимате Срем, кои је такође и поглавито у ту војводину спадао, и наводите, да он зато сад у исту спасти, што власти бана по законој уредби подпада, дакле сами тиме признајете, да немате право ни од нас захтевати, да ми уступимо под ту војводину ове пределе, кои под нашу владу подпадају исто тако по наредбама закона, а делом много подпуније и тврђе, него Срем под бана? И по овоме не ударају ли онда ти савезници наши нама и нашем праву и потраживању нож у срце, као што неби могли, да нису наши савезници; јер онда њиово томе праву и тражењу нашем протистајање неби могло ни близу таквог значења имати?
По нашем мненију Срем је за војводину србску условије, без кога она и не може бити; и зато свакога, кои се с нама у тој жељи слаже, да она буде, молимо, да неби на то никако ишао, да она буде без Срема, или ако ово хоће и на то иде, а он барем да напред јасно каже, да не жели то, што ми желимо, да није наш савезник, те ће онда остати нам и у нашима, а и у свакога другог, очима чист противник, и неће нам толико ни шкодити, пак ни мрзак бити моћи.
Ако ли од војводине србске са Сремом ништа не буде и не узмогне бити, онда нека не буде ни без њега и то још мање може бити. И онда, ако ће Срем подпасти под бана, а не под војводу србског, ми Србљи неби требало ни да гудимо ни да гудила вадимо и за ту нашу војводину, а камо ли да се трудимо, трошимо, гинемо и крв нашу проливамо, него да се покоримо влади и наредби, која од стране краља за кои предел излази, а Хрвати нека Срем, осталу Славонију, Далмацију и све друге пределе, које они још желе за себе имати и њима владати, траже и освајају, како знају.
Све ово нисмо овде изказали из мрзости какве или из тежења на неслогу, раздор, заваду; но управ да свако неспоразумевање, из кога та зла произилазе и произићи морају, за времена удаљимо, и да се добро разумемо, као што треба, по ономе: clara pacta, boni amici (јасна погодба, добри пријатељи),

[JASON]

Ратно позориште у Војводини Србској.

Из Новог-Сада на Видовдан. Јуче је овде био страшан дан. Два Србијанца из шајкашког табора дођу у Н. Сад, да оправе оруже и да купе себи дувана. Кад се пред неким дућаном један од њи сагне да види дуван, притрчи некиј Мађар, именом Сабо Пал, један од највећи обешењака, кога је не давно мађистрат из тавнице одпустио, истргне Србијанцу ханџар и опсовавши му вадрацког Бога, удари га по глави. Овај, изненада нападнут, незнајући се у први мах снаћи, тури од себе разбојника тога, коме ханџар из руке падне, на које га другиј счепа, па га тешко у ногу рани. Ово видећи Срби Новосађани, понајвише прости људи, полете одма својој браћи у помоћ, уђу у прве куће и ту шта је ко пре дочепао, тим је реченог зликовца био, кои нагне бегати, но лоша му срећа би, јер га светина стигне и на месту њега и још једног његовог друга кољем смлати. Сад се тек народ огорчи. По црквама стану звона наопако лупати. Светина је свакојако наоружана по улицама летила, и вијајући Мађаре где је год ко стигао кога, ту га је на мртво име био, а петорицу су убили. У то мађистрат предузме народ утишавати; но све је узалуд било: народ се одвратити није дао, и кога је год од освете одвраћао, сваког је као издаицу везивао, и у тамницу бацао. То је било страхота гледати; опасније је било него у Карловци 31-га Маја: зашто је ово било право беснило пука!
Овом приликом Чарнојевић, кои се још овде налази, показао је врло лепо родољубије; он не само, што је поступак Мађара опорочавао, но је и Србе храбрио и упућивао, да се не даду, већ нека своје бране, додајући: да ће и он уз њи пристати и као Србин с њима погинути. Хвала Богу, кад је овај муж на народну страну прешао! Нека сад добрим делима пређашње погрешке покаје, па ћемо га као правога и достојнога потомка блаженог патријарха Арсенија поштовати и славити!
И само овом његовом родољубивом поступку има се приписати, што је наскоро у вароши ред повраћен и народ се стишао; ал' је опет под оружем остао. Сви грађани новосадски, без разлике реда и чина, стоје дан ноћ под оружем, страже су на све стране, а варош је обшанчена и затворена, јер се под предводитељством изрода Стеве Заке, Уроша Стратимировића и Луке Јеремића између Кера и Врбаса подиже табор мађарскиј, од куда Мађари намеравају на варош нашу ударити. Ето како се Мађари примирја држе! Ал' нека иј; доћи ће време, кад ће то све скупо платити.
За време побуне Грабовскиј није ни једнога солдата из града пустио, нас је молио за тишину, а Мађарима претио. Само је за своју сигурност град затворио и на њему топове наперио; ал' и то је учинио само за случај, ако би ко на њега ударио. - Чујемо, да Грабовскиј оставља службу и тражи, да дође у пензију.

[JASON]

У Новом-Саду влада велико комешање. Мађари беже, а и од наши неки гледају да се склоне, ал' страже никога, до само жене и децу, из вароши пуштају. Мађари и Швабе да поскапају од страха; а ми певамо и веселимо се, зашто Србин у боју страха не познаје, а ту су нам и храбри Шајкаши, с коима ћемо, ако Бог даде и јуначка срећа помогне, Мађаре у њиову Тунгузију оправити.
Данас сам био у Карловци. Знате какав је данас дан? Видовдан, где се видила вера и невера србска, где је невером слава србска сарањена. У табору је држана света служба, где је сав одбор и многочислениј народ присуствовао са највећим благоговенијем. Ми смо се молили Богу за покој душама погибши србски јунака на Косовом пољу; молили смо му се, да данас неслогу и неверу од нас одврати; молили смо му се, да нас све у слоги к роду нашем утврди, да нам помогне у народном предузетку нашем и да нам дарује победу над непријатељима. Ово је био правиј народниј празник; ни једно лице није било, које се није споменом несрећне прошлости, која нас је на данашњиј дан постигла, сузама облило. Све је било у скромној тишини, све неком тајном радошћу тронуто, као предчуствујући, да нам је ово Видовдан, из ког ће се видити нова срећа, нова србска слава!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Перлеза, 15. Јунија. Јуче у 11 сатиј пред подне дотрче до страже нашега табора два катане. Стража то одма огласи, на које се сви латимо оружа и њима на сусрет похитимо. Г. Дракулић вештиј предводитељ наш, распе своје пленкере (тераче) с десне и леве стране друма. На друму су стајали топови, а за њима резерва топовска. Ја сам, по заповести предводитеља, с мојом четом стајао пред топовима у бусии у јендеку поред друма, чекали смо иј један сат, да нас ударе. Дођоше близу; но побојавши се, да ијм с леђа не зађемо, протркивали су и на лево и на десно, да би се уверили имали наши људиј тамо, па опазивши да иј има, врате се натраг, и тако смо скоро 4 сата стајали ми на нашем, они на њиовом месту. Ми смо молили Бога, само да они на нас ударе, па да ијм кроимо капе; но несмедоше. Наш је предводитељ тако вешто војску разредио, да непријатељ не би ни ноге изнео. На последку ето њи трoице свирајући и бео барјак носећи као знак договора. Ови дођоше, мало се поразговараше с нашим предводитељем, кои иј ни слушати није хотео, јербо међу њима никакве поглавице не бијаше. Ови оду натраг, па ето ти Киша полковника, ђенерал Едера, обрлајтнанта Веленштајна и мајора Вечеа с више катана. Ми иј запитамо: што су они катане на нашу страну напустили? они одговоре, да није с њиовим знањем. Ту ијм је казано, да из Ечке одма одлазе, ако нису ради да иј топовима растерамо; и они су се одма склонили, видећи каква је у нас силна војска, и још су нас уверавали, да ће још оно вече отићи, као што су и учинили. Ми смо се после с њима умешали и пребацивали ијм за Кикинду, а особито Кишу. Он се изговараше, да он ништа чинио није, доказујући то тим, што су га тамошњи Срби отцем називали и што су му, кад је полазио, викали: живио и срећан пут; но вели, да је све зло Чарнојевић учинио. – Ми ћемо до 22-га чекати на Мађаре, зашто је 12 т. м. закључено примирје на 10 дана.

[JASON]

Из Сомбора, 13-г Јунија. Донешениј глас, да ће србска војска на Видов дан непријатеља на марсово поље позвати, великиј је страх у овдашње Србе улио. Тим више, што су исти са свију страна крволочним Мађарима тако обкољени, да се никуд макнути не могу; зато као час одсудниј, мало и велико очекује Видов дан, да види, ко је вера ко ли је невера. Наш прост народ једва чека, да се са србском војском сајузи, говорећи: 'Само да нам је неколико црвени капа да предњаче, све би Мађаре истерали', али мађарски капуташи не мисле тако, – ови су са своим једномисленицима дотле ствар довели, да се против сваког инквизиција држи, кои би се патријарху, војводи и народности најмање што говорити усудио.
Ал' се није ни чудити, кад помислимо, да се познатиј наш изрод прота (нестидећи се своје седе браде) приликом држане вармеђске скупштине, у којој је Ченович био, јавно изразио: да је он Мађар и да ништа не припознаје, што је год 1-га Маја у Карловци свршено. На ово израженије фарисеја, кажу, да га је Чернович изобличио, што се безсрамно свог имена одрекао. Овај лисац матори тужио је свог ђакона зато, што је овај надпис 'Шупљикац' по народу делио. Најпосле кад није могао проповедима народ навести, да се одрече народности, и кад је чуо, да ће нека србска војска доћи, да нас од мађарског тиранства ослободи, а он скупи своје банке, за које јединствено живи, и побегне у Пешту, да иј тамо метне, где су Закине кашике. Но да би га у кратко описао, ово је онај, о ком један латинскиј стихотворац вели: 'Deme autem lucrum, superos et sacra negabit.'
Ови дана је дошао овамо П. Атанацковић. Овога је мађ. министериум за епископа бачког наименовао, и одлази у Н. Сад, где ће га Чернович иншталирати.

Из Карансебеша, другиј дан Духова. Данас приспе амо онај славниј мађарац Мургу из Лугоша, путујући свуда по сели с три барјака мађарска; народ му се скупљао као чудо, и шта више, од сваког села људи су га до 10 на коњи пратили и к томе још кроз село свако су му коње испрезали из каруца и сами га вукли до другог краја села; свуда се заустављао, по црквама ходио и школама, народ влашкиј саветовао, да нипошто руке Србима не даду, него Мађарима, хулећи Србе свакојако; приближи се најпосле Каренсебешу, одма на ћуприји гвозденој од постављене страже заустављен буде и упитан: куда ће, и шта ће? на које одговори: да је рад к својој матери, која се ту бавила; одма му се запрети, да с барјацима несме унутра, такође и пративше га људе да мора одпустити, које и учини, и тако он сам с неколико његови помагача уђе у варош.
Чим уђе, oдма почне говорити против Срба, и донесавши неколико прокламација, позове народ да се Мађарима предаду, неколико њи отмени из Карансебеша дадоше се заслепити његовим сладодречијем, но прост народ скочи, и таки г. генералу Апели јави, молећи га, да би доброту имао истом господину јавити, да брзо ову варош остави, иначе хоће му рђаво бити; на које г. генерал пошље свога ађутанта, и овај му то јави, а он на то одговори, да он њему нема ништа заповедати, јер је он опуномоћен од мађарског министерства; на ово пак генерал одма да заповест на регименту, да се тај човек удали одавде, иначе неће му бити на лију. И тако он побои се изићи на ону капију, на коју је ушао, него оде на другу, но морао је преко једног потока прећи, где мало живот није изгубио. Он је дакле с његовим једномисленицима, да му је овде за руком испало, наумио био и Оршаву посетити; но и тамо би лепо дочекан био.
У граници врло лепо се друже Срби с браћом Власима, и сви су једнога мненија. Ми смо овако већ јавили: ако се и друге две регименте, т. ј. панчевачка и белоцркванска, на мађарску конштитуцију закуну, да ћемо и ми, ал' пре ни под кои начин.

Из Панчева на Видов дан. Из Карансебеша добили смо писмо од 10. Јунија т. г. од једог знаменитог лица, да је већ влашка регимента на ноге јуначке се дигла и са пушкама и топовима само дан и час чека, да свакој мађарској сили одпор даде, онако, како се граничарском народу пристои. Живила дакле наша честита браћа Власи ове регименте, кои се с нама у коло ухватише за обрану нашег светлог ћесара и за обрану обште народности, и свете наше вере.