Српске буне

[JASON]

Из Беча, 12. Јулија. После прве вести о царском повратку послан је на ново један манифест од цара, да он неће моћи у Беч доћи, да сабору присуствује, будући је слаб, но у место себе шиље надвојводу Јована. На ово су се Бечлије јако ожалостиле; па и овај што је нешто застао, и тек данас чујемо, да је из Инсбрука кренуо и то врло тужан! Овде је пак сада великиј раздор међу грађанима; једни хоће, да се рок сабора продужи до 6. Јулија, будући страни чланова ни једног нема; а други опет то недопуштају, него хоће да се сабор сада држи. Мени један рече, да очекујемо посланике од Срба, Хрвата и Чеха; на које му ја одговорим, да на те не чекају, јер ови имају важнија и преча посла код своје куће, и није ијм сада до њиовог сабора. Грађани се већ ево 10 дана непрестано позивају на договор поради саборни дела, а нико неће да дође! Најпосле је изашао један проглас без подписа, где се грађани укоравају, што отежу са сабором, и призивају се на договор.
Немци по своим новинама јако грде преко словенства. Једном смо нас неколико хтели то оповргнути и народу праву истину саобштити, но ни једна редакција нехоте примити. Добро би било, кад би у Београду имали једне немачке новине, пак да нас исти Немци познаду. Они се сад владају по бечким новинама, које се на Србе ополчавају.
Данас је издан плакат, коим се свакиј отечественик позива, да по могућству своме жертву на олтар отечества принесе у новцу, од чега би се нова једна војена лађа саградила, без које спасенија нема од непријатеља. Свакиј то радо чита, али после се сладко осмејкује, аки би рећи хтео: таман време за грађење нови војени лађа, кад је и живити тешко: кесе већ дно показаше – то је заиста жалост.
Наши србски депутирци вратили су се из Инсбрука и синоћ су амо приспели веома невесели. Чује се да ијм је цар не само ништа одобрио није, но је скубштину србску од 1-га Маја и све, што се онда у Карловци урадило, за незаконито прогласио, и Србе упутио, да по пропису мађарскога министерства сабор држе и одатле угарској дијети своја захтевања предложе. Каква је то правда? Ми за цара гинемо, а он за нас неће да зна, но предаје нас као неко робље Мађарима. Видимо сада, да су наше привилегије само на артии! Но опет теши нас то, што се говори, да је надвојвода Јован опредељен за посредственика између Мађара, Срба и Хрвата, да мир народима поврати. У колико ће то бити, видићемо.
На царев дан била је овде велика слава, но према оној прошасти година велика је разлика. Радост и весеље изчезло је у престолном граду; свако ти само распитује како је доле, будући ијм устанак Срба на ползу своје народност великиј страх задаје. – Говори се, да ће се у Чешку послати други солдати, јер тамошњи житељи не трпе више Мађаре, кои су тамо при бившој буни по ћуди својој много крали и арали. Кнез Виндишгрец оставио је за цело службу. – Јуче је дошао из Италије кнез Шварценберг, рањен у руку, да се овде лечи.

[JASON]

Србске Новине, бр.59. од 22. Јунија 1848.

Аустријско-угарски Срби и варадинскиј командирендер ф. м. л. барон Храбовскиј и овога метерниховство и вандалство. (Конац.)

Народу је у Карловци и у стану лицем на Троичин дан свашта на памет могло долазити, сaмо то једно не, да ће барон Храбовскиј с војском из града без даног му дозвољеног повода па још посве мучки и изненада на њега ударити. Зато се он и није био спремио, да овога непријатеља дочека и да му, како је требало, одпор даде; млогиј од пушкара његови ни праха ни олова није имао, и изван Карловца, на страни к Варадину једва је неколико стражара у понедељник 31-га освануло и на опрезу било. Свакиј је у вароши и у стану мислио, да ће овај благ-дан мирно и на молитви провести; али како се свакиј ту љуто преварио! Заповест бар. Храбовскога је била, да његова војска изненада у Карловце уђе, па на њене житеље и стан, кои се иза вароши на другој, сремској страни налазио да нападне; по томе се је она с топовима порано из града извукла и кришом, странпутицама и у више чета, до вароши довукла. Једва што је она стража предводитеља србске војске, г. Стратимировића, о њеном доласку известити могла, ал' већ с једне стране и танета из Храбовскови топова у варош летити, а с друге стране и мађарски солдати у крај вароши куће почну палити и на људе у улицама живу ватру из пушака давати започну. На овакову изненадну, управо разбојничку напаст Храбовскове војске наравно се сбити морало, да су се млоги од мирни житеља вароши и онако неспремни војника србски у првиј мах здраво поплашити и сбунити морали; али преко свега тога опет су они, коима слободно срдце у прсима куца и кои су поред оружа и праха с оловом имали, одма на јуначке ноге скочили и на битвиште непријатељу у коб поитали. Сада се љута битка започне: из Храбобскови топова с брда лете танета у варош највише на саборну цркву, овај драгиј сион србскиј, и на смирениј лицеум, овај милиј храм Муза србски, ал' србски топови не могу ијм одговарати, јер иј ту и нема никакови; но гди мађарски солдати наваљују, онде ијм Срби на сусрет ступају, па иј смело обустављају, и враћају ијм тане за тане и бајонет за бајонет, а има ту с њима и неколико самовољника с преко Саве, кои из дуге шаре вешто гађају и великим ножем добро изблиза секу! Плашљивци су измакли, ал' јунаци су на мејдану остали, и бију се од јутра па до подне, а били би се још и до мрака били, да ијм је могла и Храбовскова војска донде ударце и ватру издржавати, но ова, видивши да се Срби не дају надвладати, покаже ијм сада пете и брже боље повуче се натраг у Видин, гди јој се иза онакови градски зидина не може ништа.
Али док се на једној страни овако војник с војником и јунак с јунаком био, шта су на другој страни Храбовскога мађарски солдати и хусари радили?
Ови слепи и бездушни најемници неразборите и нечовечне власти овде су једне куће мирни и сиромашни житеља вароши из руке палили, друге пљачкали, а што опљачкати нису могли, они су ломили, разбијали и кршили, и тако невиним људма сваку штету, као негдашње азијатске орде, чинили; тамо пак старце су, жене и децу, на које ијм није требало ни попреко гледати, били, секли, боли, па, чуј просвећена Европо, што данас чути ниси ни помислити могла! једне од ови су још и на ватру побацали, а да би се они и робљем похвалити могли, хватали су на путу и по виноградима безоружане људе и дечаке, кои су пре битке из вароши своим послом изишли, или кои су позније од страха у поље отумарали били.
Један од солдатиј, којега су Србљи заробили, изказао је, да је иза њи близу битвишта сам ф. м. л. командирендер барон Храбовскиј стојао и ладнокрвно, цигару пушећи, гледао, како људи и цареви верни поданици гину, и како његови солдати ови људиј и поданика куће пале и арају и њине жене и децу кољу и у огањ бацају.
Кућа је 16 изгорело, а још више је опљачкано. На србској страни мртви је пало такође 16, а толико се и обранило. Штета непријатеља није нам добро позната; достоверни кажу, да је на његовој страни било до 60 које мртви које рањени.
Питамо сад само: није ли то грозна освета, права вандалска освета? Та ко може, ко сме рећи да није! Храбовскиј! Ти си стариј војник и аустрискиј заслужениј генерал; срамота је, знај, што си простодушне Србе, на њино зло, толико време варао и заслепљивао, и још је већа срамота, као што је и голема грехота, што си с њима овако варварски у Карловци поступао. Црн ти образ пред Богом и пред светом! Народ србскиј виче на тебе, као на свог подмуклог и великог злотвора, и из дубине свога срца протестира против тебе пред своим царем и пред целом изображеном Европом!
Из Посавине 5-га маја 1848.
У име родољубаца, кои с народом једнако мисле и осећају. Ј. С.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Ратно позориште у Војводини Србској.

Из Новог Сада. Богољубива она и човекољубива жеља и тежење кротки и мирољубиви Новосађана, да у миру и пријатељству са суграђанима своим иноверцима и у будуће поживе, није се могла испунити. Но хвала буди свевишњем, а пред целим светом похвала и благодарност Новосађанима, што они (Срби) нису узрок већ започетог немира, борбе и бијења, но зликовци Мађари са своим подбадачима Швабама и Шокцима. Послушај свете! како су дивји Татари започели бој на сред пијаце новосадске 14. Јунија, у јутру около 9 сатиј. Кротка и блага два брата наша прекосавка Срба, по обичају земље и отачбине своје, ишла су под оружем кроз пијацу и упутише се покрај старе варошке куће, идући к механи код 'Три сикире', и распитивајући се, као што неки говоре, за дућан, где би дувана купили, а по сказивању други, где би оштриоца нашли, да ножиће своје оправити даду. Тек што су до оштриоца стигли, одма наслоне своје пушке уз зид, и покажу му своје ножиће, питајући га: може л' ијм иј оправити и наоштрити? Овај пак заваравајући иј, да до после подне оправити ијм не може, дуже иј је време задржавао, док наједанпут из ненада чопор дивји Татара, под вођом своим Сабо Јаношем, првим лоповом и разбојником, кои је пре неколико дана из тавнице изишао, два ова наша брата не обколи, и счепавши иј од натраг за руке, јатагане ијм отму, и овима иј по глави, руку и ногу ране, а једном од ова два наша брата и на леђи страшну рану начине. Храбро и јуначки борила су се браћа против Татара: поотимаше своје ножеве и јатагане из руку Мађара и подобру ијм зададоше рану. Но савладани од грдне множине за невином крвљу жеднећи Татара, и многим ранама на земљу оборени, и на леђи лежећи против њи бранише се; најпосле множина крволока опет ијм ножеве поотима.
Сад свакиј нек' ућути, па пазљиво да слуша, а ми ћемо вам с престола правде свету истину  говорити. Заиста би дивјаци два ова брата наша поубијали, да није (зар тако сам Бог хтеде) тај дан опредељен био за избирање посланика за угарску дијету (жалостна ијм дијета), те је се наш србскиј народ код варошке куће скупио; коима кад допре глас, да дивјаци Мађари браћу Србље кољу, одма – ако и јесу голи шака били, сви сложно потрче, те кои цепаницу, кои мотку, кои летву од варошког бунара одкине, кои раскваре пиљарицама тезге, те сложно на дивјаке, од кои пет на место убију, а шестог једног Швабова, кои је у овој битки повикао: 'Сад ће бити од Раца паприкаша', тако ране и измлатају, да ће и он скоро за онима петорицама мађарском Богу на ужину! Она пак два брата наша Србина одведу у своју србску болницу, где се над њима тако лебди, као што чини мајка над јединцем; и надамо се до кои дан, да ћемо иј изцељене видити. Још би више дивјака потучено било, да иј није пивар по подруму и тавану посакривао. – Без сумње да ће и овде мађарске новине рећи, да су Срби криви; ал' добро је, што је баш, кад се та борба сбила, и сам Чарнојевић комисар на пијаци међу народом био, њи мирио и блажио.

[JASON]

Из Карловца, 19. Јунија. Наше народне ствари врло добро стоје. Чарнојевић је из Варадина овога часа послао амо два интова са једним официром, кои моли, да му сл. одбор пошље једну депутацују, с којом би опет ново примирје закључио; но одбор је троици своим члановима налог издао, да иду и саслушају његову жељу, али да се не упуштају ни у какве договоре, нити да примирје чине.
Данас је дошло овамо писмо из Загреба коим нам се јавља: да нам у помоћ иду на пароброду 400 сережана и 200 најодабрании слободњака; осим тога на путу су још она три задржана бивша батаљона граничара, т. ј. сережана.
Из Црне горе опет јављају нам, да су се одонуд кренули нама у помоћ 500 свољевољника. – У уторак излази рок примирју, па онда ћемо Божиом помоћу напрад ступати. Видимо, да с правителством тако стоимо, да нам се ни у кога уздати нетреба, но, као што пословица наша каже, у се и у своје кљусе. (При закљученију овога листа дошао нам је, ако и не сасвим поузданиј глас, да је примирје још за 8 дана продужено. У.)

Из Н. Сада, 19. Јунија. Јуче су овде обнародоване две прокламације, једна од Чарнојевића, а друга од њега и Габровскога. Првом се на ново у Н. Саду прекиј суд подиже и захтева, да сви странци имају за 24 сата из вароши отићи; другом се захтева, да Ново-Сађани за 24 сата оружје положе, у противном случају прети Грабовски, да ће варош бомбардирати, као што је један батаљон Талијана амо послао, а то оне, кои нису хотели на мађарску конштитуцију заклети. После подне изилази рок овим прокламацијама; шта ће бити, незнам, ал' тешко да на миру прође. Н. Сад мора бити жерта слободе србске, па зато и не маримо, што ће нам се варош разорити. Нека се наше куће спале, – наћићемо у Пешти и Будиму лепши и бољи!
Мађарци овдашњи оруже су предали, ал' Срби никако неће. Они веле: послали сте нам прекиј суд и солдате на врат, с једне стране нам је опасност од града, а с друге од мађарског логора; узмите нам још оруже, па онда дођите, па нас вешајте. Ал' тога бити неће, док је Србина јунака; пре ћемо сви изгинути, него се Мађарима покорити! - Чарнојевић у последњој побуни показао се као Србин, али је то дволично било, па како је то народ разабрао, претио му је убити га, те је опет у град побегао, и отуда је оне прокламације издао.

Из Н. Сад, 20. Јунија. Лакоумни неки Новосађани дадоше се лагалима Грабовскога и Чарнојевића преварити, те јуче и данас мађистрату оруже положише. Јадници! Зар њима више на срцу леже њиове куће, него слобода целог народа? Бедни људи! Воле се у свом салу топити, него и варош жертвовати, и бити слободни и Срби. Италијани нису тако радили, они су Милано жертвовали, ал' су тим и онолику силу поразили, те су сад слободан народ. Но, чега су се ови Ново-Сађани бојали, неће иј мимоићи. Није Новиј Сад Нојев ковчег, да га река народнога покрета потопити не може. Скупо ће платити предају своју. Тешко њима, кад иј освета народна стигне.

[JASON]

Из Алибунара, 19. Јунија. Белоцркванска регимента, која је сва устала за слободу своју, устројава овде табор. Влашко једно село Сент-Михаљ, које је проклетиј Мургу мађарством залудио, не само да није хотело уз осталиј народ пристати, но је и свакога, кога је знало, да за народност своју дише, нападало, било и убијало. Тако су заслепљени сељани ови једног свештеника нашег мучили и најпосле погубили. Јуче из табора нашег позову на договор једну депутацију; ова ијм дође, но они, против свега права, које у ратно време за парламентаре постојати мора, и при свему томе, што примирје влада, за које време свачија је личност обезбеђена, депутирце наше повежу и позатварају. На ово из табора буде послана једна чета војске, које људе наше ослободи и речено село покори. Премда је у њему био један ескадрон Секлера, кои су се жестоко били, ипак сили нашој морали су уступити. Пошто је ова ексекуција свршена била, врати се наша војска натраг у табор, ал' преко ноћ сељаци из околни места, разумевши за безчинија, која Сент-Михаљци починише, дигну се на ноге и цело село спале, тако, да осим цркве, која је поштеђена, ни једне куће није остало читаве. Тако то бива, кад се народ у достојанству своме увреди. Нека се на ум узму и друга места, која су још мађарством заслепљена; ласно се може и на њи излити народна освета!
Из Темишвара чујемо, да се тамо Срби и Власи на узајамну ползу буне и да су се Мађари завадили са командирендером Пиреом, кои ијм на искање њиово није хотео град предати, но напротив је топове на варош наперио. Је ли то истина? не можемо за цело казати, јербо су сви путови позатварани, па никаквог саобраштаја с Темишваром нема.

Из Беча, 14. Јунија. Прекјуче у вече приспео је овамо надвојвода Јован сасвим изненада.  Није дао никаква парада да му се чини. – Рок сабора продужен је до 6. р. Јулија, и говори се јавно, да ће тај сабор пуни 9 месециј трајати. – Од наши депутираца разумео сам: кад су приспели у Инсбрук, да су прво пред надвојводу Јована изишли, затим пред надвојводу Франца Карла, а најпосле пред цара, кои иј је врло лепо примио, ал' врло невеселе и неутешне одпустио. Цар ијм је, кажу, овај усмениј одговор дао: 'Скупштина је у Карловци незакона била, и тако ја њено закљученије неодобравам, будући је на њиј било више спреко Срба.^*) У осталом ја ћу жеље мои поданика греко-неунитске^**) вере, које ми се законим путем са народног сабора преко угарске дијете и мађарског министерства поднесу, уважити знати. Израженије ваше о верности с оцененијем примам.' Може ли се народ србскиј овим задовољити? и ко ће му замерити, ако сам себи своје право потврди.
Јуче у 10 сатиј пред подне била је једна част народне наше депутације код надвојводе Јована, т. ј. један архимандрит, један прота и двоица од светски људиј; но шта су урадили, нисам разумети могао. - Јављам вам и то, да је у прошас четвртак, 10. т. м., фехерцог Иштван са Баћани Лајошем хитно преко Беча у Инсбрук отишао, и то потајно, јамачно да нову интригу скује. – Мађари су сад опет на ново послали одборнике у Франкфурт  на Мајни, и ишту од Немаца војске у помоћ. Срби зло раде, што све једнако примирје чине. Како да не увиде, да Грабовски и Чарнојевић тим, што од 10 до 10 дана примирје продужују, на то иду, да Мађари имају времена спремити се и помоћ добити? Нека не оклевају ни часа, већ сложно нек' ударе што пре. Овде се јавно говори, да мађарскиј министериум уступа радо Србима Банат и Срем, а Хрватима Хрватску, ал' Бачку, Барању и Славонију неда никако, осим ако му се силом отме. Зато нека Срби јуначки напред ступају, док је још време. Што ће бити јесенас, нека буде вечерас.
Овде се много говори, да у Пешти међу Мађарима велика неслога влада и једни с другима да се завађају. Да тамо неспокојствоа и опасности има, види се и из тога, што многи Мађари амо добегавају, а неће за своју народност да гину, већ је само језиком бране. Од овдашње славјанске каване беже као ђаво од крста, нити смеду овим сокаком проћи. Њиове народне гардисте сасвим су разуздани; кад кои хоће, онда на стражу долази, и стражар по некад мора, 4-5 сатиј на стражи да стои, док другиј из шетње дође да га измене. Пре три дана муштрала се иза Будима мађарска и немачка гарда (будући имају башка своју гарду); враћајући се натраг, немачка имала је прва проћи кроз једну капију, будући је прва ступила; Мађари викну, да се њима уклони с пута, она нехоте и тако се ту на капии побију и једни другима главе поразбијају. Овај је случај Бечлије јако против Мађара огорчио, и сви иј сада грде. Једном речи у Пешти је тако збркано, као турска боза, нит' се зна ко пије нит' ко плаћа. Министерство дало је свима ђацима оруже поузимати, да не би и они на скоро њему као бечки законе прописивали; но тим боље себи врат кра.
Чујемо да, да су у Пешти затворили 6 врли Срба: гг. Груића протосинђела, Стаматовића проту, Стојаковића адвоката, Суботића списатеља, и још два Пештанца. – Из Загреба нам пишу, да се патријарх наш тамо налази; бан је такође с њиме пошао и до Целовца дошао, но дознавши из бечки новина познатиј увредителниј манифест, вратио се натраг у Инсбрук, да прибави себи уделотворење за учињену му увреду од стране Мађара. Тамо је велико огорчење протуву аустријске владе, и сви увиђају, да је ова слаба и немоћна, те да ијм се ваља у себе саме уздати.

^*) Да смешна изговора! На скупштини у Карловци једва је могло бити 10-20 Србијанаца, кои су само љубопитства ради тамо дошли, и ништа у закљученијама нит' су смели нит' су могли участвовати: па опет захтевања Срба не могу се одобрити! А кад се у Србии скупштина држи, па на њој љубопитства ради хиљадама Срба из Ћесаеије присуствују, као што сам и ја на једној био, то није ништа, нити коме на ум паде, да зато скупштину незаконом прогласи. Лаже свакиј, кои каже, да је Метерних из аустријског кабинета прогнан; није то истина, ако њега и нема тамо, остали су његови ђаци.
^**) Дакле не Србаља но греко-несаједињени Мађара? Прекасно! Право је Грабовски рекао, да на карти аустријске монархије нема Срба! Ал' ако Бог да, показаћемо, да нас има!

[JASON]

Из Загреба, 7-г Јунија. (Из Сабор. Нов.) Главно питање наше седнице саборске бијаше подупирање жеља србски. Србска браћа наша изабрала су светога г. Рајачића за патријарха и г. Шупљикца за војводу, кои би био војвода народа живућег у Бачкој, Банату, и Барањи и у Срему. Сада нападе многу господу страх, да ће тим начином Срем одпасти од власти банске; браћа пак србска кажу, да они под тим уветом, и само под тим уветом, са Хрвати чврсто и верно се кане сложити. Питање бијаше сада и питање остаје другому свему обштинству народа нашега предложено: 'шта да чинимо?'
Мене у одговарању на то питање воде свеобшти интереси јужно-славенски. Не пазим ја у том, је ли ће се част банска неколико миља даље или ближе протезати, непитам, да ли ће војвода у Срему дал' у Банату бити на челу народа; него питам ја: која је воља и кои дух у народу? Када ја то питам, па кад чујем, да мени браћа србска кажу, да они нежеле друго, него у интересу јужног Словенства заједно с нами поступати; кад видим да се је сав народ србскиј у том сложио: онда јасно увиђам, да за уздржати слогу и промицати јужно Славенство треба свако жељу браће србске подупирати; јер онај, кои би желио, да се ми зато завађамо, душманин је свеобште домовине наше, тај би чинио, да би се Мађари мило насмејали, и наскоро подјармили једнога па другога. Воља народа света је воља, воља је Божја; нека се изврши… да коме ће Срем подпасти? Ваљда у туђе руке? Зар Србљи нису браћа наша, као што смо ми њиова, ови за нас ми за њи! Ил' ћемо Срем на папиру држати под баном? или ћемо Сремце угњетавати, силом тлачити, где иј овако добијамо за нашу ствар добровољно, свесрдно, само под другим именом, наш бан неће ништа изгубити; напротив, надам се да ће и добити у обзиру округа власти своје, - добиће Далмацију и може бити више, ако будемо сложни. У обзиру пак свеобштег јужног Славенства добићемо свиколици, јербо ће се к нами придружити Банат, кои је до сада извржен без помоћи, без средишта насрћању душмана народности славенске. Зато слоге, слоге. Само она води к спасенију!   Људевит Вукотиновић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Је ли потребно, да верност Срба, Хрвата и Славонаца прама аустријском владару буде неизмерна, неограничена?
(Из Саборски Новина.)

Ово је заиста лепо питање, које је сада у моду дошло. – И треба заиста, да се питање ово претресе, јер се сада ради о животу нашему. – Невера мађарска, која нам даје с једне стране обећења лепа, с друге стране војску шиљу на нас, са свом силом жели очи краља нашега од нас одвратити, да он неувиђа и не жели оно, што Хрвати, Славонци у Србљи у Италии раде. – Пак краљ овај наш, коме су се старци наши клањали, кому се ми клањамо, неће чути жеље наше? – Је ли то могуће било? – Ако се то догоди заиста, да краљ неби дозволио, да се жеље наше испуне, је ли он држао, питам ја, присегу своју? Питам ја, је ли нам Аустрија дала право слободе, једнакости и братинства? Зар то право свима припада, само не Хрватом, Славонцем и Србљем? Зато може бити, што смо увек ћутали, што су јашили на врату нашем Немци и Мађари? – Зато што наше, храбре, добре и предобре граничаре за Кannonenfulter држите? Зато што у наше регименте граничарске ваше шупље Protections-Kinder пошиљете? Зато што вам Хрвати, Славонци и Србљи граничари међу чувају, и за целу Аустрију бдију, дочим ви ваше интолерантне теорије кујете? – Зато што се министериуму самосилном, протинародном, и нечовечном, које дух века неће да разуме, неслогу међу народима сејућему, непокоравамо?... Зар нам треба све одузети? Зар вам треба рат водити против нас?... Заиста ако то краљ одобрава, тада је прошло време верности, јер дужност наша престаје прам престолу оному, кои нас душманом, тлачитељем нашим продаје. – Жалостно би било, да се то догоди, али браћо, Бог суди срдца свију, - Бог знаде, и сав свет ће тако судити, да је сваком прва и света дужност бранити род свој и дом свој. Шта ће мени верност прама оному, кои ме зове од куће, пак док га ја браним на другом месту, шаље ми душманина, да ми кућу моју разори… То је лепа хвала, од које Бог сваког да чува!... Нека свакиј себе чува; кои није кадар себе чувати, он неможе ни другом веран бити. – Зато, браћо, зовимо натраг граничаре наше из Италије, нека с нами заједно живу и умиру бранећи домовину своју. – Волимо сви пасти, сви погинути, него да паднемо у робство сада, где се сви народи подижу у слободи новој.   Људ. Вукотиновић.

[JASON]

Из Панчева, 20. Јунија. У Панчевачком одбору владала је највеће неслога и распра, због тога, што су неки чланови Мађарци у договору с Немцима, кои опет, придржавајући се генерала Лужетића, слушали заповести мађарског командирендера Пиреа, кои настојава у панчевачкој регименти раздор завести, и све Влахе, Словаке, Немце и Мађаре за себе придобити, да поврати стару бирократију, која је фактички раскинута. Ми смо за овај злоковарниј план благовремено дочули, и таки сходно противсредство наредили, нарочито умножили смо са 36 лица чланове одбора, и искали, да се ови закуну, не само цару верни бити, него и србска права бранити, главниј одбор слушати, и тајне одбора хранити, будући се доказало, да Немци и Мађарци све тајне мађарском министериуму издају и у немачким новинама саобшатавају. На ово се најжешће ополочи адвокат Срб-Мађар Алексић и Шокац Хованицки против сачинитеља заклетве г. Андрића, али су тако силно узбијени били, да се је првиј поправио, а другиј неће ни да долази у одбор. Одбор је свакоме оставио на вољу; ако хоће да се закуне, он може долазити у одбор, иначе мора изостати. Тако се устроје четири оделенија: полицајно-економическо, којег је начелник г. Тамбурић, финанцијелно с начелником г. Јовановићем од Погањешта и секретаром г. А. Андрићем, војено са начелником г. В. Рашковићем и секретаром г. Петром Андрићем, и т. д. Учиниће се наредбе, да се све царске и камералне касе заузму и трошити почну, а региментска и генералска власт укине, и властници скупа с официрима у Темишвар оправе. Г. др Тилшкерт, региментскиј лекар, јавио се већ у народну службу, и издао је налог за лекаре, да иду са србском војском. У Перлезу ухватили су 3 лађе са оловом и барутом, 13 камена сувачарски (ваљда за заклон од топова, јер су одвећ великиј) и неколико точкова од топова (ваљда су и топове нашли, засад незна се још).
Дошавши јуче у Земун наиђем на другиј покор. Овде заповеда капетан Вуичић из Добановца, да граничари, кои су амо дошли, заузму кордоне, које они непослушаше и хотеше га везати и у Карловце отерати. На тужбу умеша се и другиј један великиј господин од војенога реда, кои прећаше, ако капетан везан буде, да ће дивизију гарнизонску, саме Мађаре и Рушњаке, употребити против њи, и на варош, ако се уплете, ударити. Но г. Шпирта предусретне га јуначки са правим србским одговором: 'Слободно, ако смете, палите варош, сви смо на оруже готови, та претња нама је већ додијала; чините што хоћете, да бар знамо на чему смо.' На које он одговори: ' Нисам ја баш тако мислио; чините што народ хоће.' На то заступник генерала, ц. кр. у Београду конзул, г. подполковник Мајерхофер, изда својеручну писану и подписану заповест следујућег садржаја:

N⁰ 622. Oд ц. кр. војничке команде од 28 р. Јунија 1848. П. 1131 заповеђено и на ваш договор остављено, да се за оно оделеније, које је за земунскуј гарнизон опредељено, само оне људе изберете, кои су за ту службу најпоуздании; то вам се налаже, да све оне од војничке дивизије, кои неће својевољно и из послушанија своје дужности војеном гарнизону и с тим скопчаном поредку да се подвргну, слободно кући пустите, проче пак новој ревизии да подвргнете.^*) Узгред имате момцима прикључениј тајниј указ,^**) уколико се њи тиче, обзнанити, и њима званично објавленије бана саобштити, да је већ високо посредствовање њег. ц. височества надвојводе Јована за жеље^***) илирског народа^****) од њег. величества цара одобрено, и да је за основ примљен сајуз мађарског војничког и финанцијалног министериума са царском централном силом.
Мајерхофер, подполковник у Земуну 1- р. Јулија 1848.

(С чиим дозвољењем? Зар смо ми Србљи марва добра за вешала и касапнице телијанске, да се с нама без нас располаже? Зар ми нисмо они луди Србљи из 17. столетија, кои без разлога гинуше, па сад за награду да се Мађарима предају! Лепа награда заиста, као кад би ком избавитељу утопљеник вешала поклонио!)

^*) Вуичић је ове људе поодпуштао, кои су листом браћи својој у Карловце похитали, а и он сам је тамо отишао.
^**) Добро би било, кад би Вуичића одбор на испит узео и дознао од њега садржај овог тајног указа. То обозривост политике захтева.
^***) Вала не жеље, већ захтевања; ми смо за 150 година све једнако желили и молили, па све узалуд, а сада захтевамо, и то оружаном руком.
^****) Дакле се и данас још непризнајемо за народ србскиј, но нам се којекаква имена издевају. Докле ће трајати то метерниховство?

[JASON]

Србске Новине, бр.60. од 25. Јунија 1848.

Догађај Карловачкиј од 31.га Маја.
(Из вечерњег листа бечки новина.)

Одкако народ србскиј под аустријским скиптром живи, никад он у верности, храбрости и оданости иза други није изостајао. Никакав рат није вођен, и никаква битка није се догодила, где србска крв за обожавану дунастију неби проливена била. Још и данаc србски синови проливају крв своју у Италии. Срби су са обвезателним уговорима постали аустријски поданици. Но права и привилегије, које су им дароване, ногама су погажене. Данас, кад су се сви народи за своја права подигли, стекао се и србскиј народ аустријски у Карловце на скупштину, где је без икакве приправности, но само нагоном народности побуђен и одушевљен, себи по старима привилегијама своима, једнодушно патријарха и војводу изабрао. После кратког времена постављен је један одбор и одређена је депутациа, која ће његово величество за потврђење молити. Будући је прекиј суд у Банату и Бачкој од мађарског министерства и за оне проглашен, кои би за народност радили, то је карловачки одбор морао дејствовати, да овоме насилију на пут стане. Он је неку част народа позвао на оруже, да би тако привилегије и народну касу, која се у Карловцима налазила, од могућег нападања сачувао. Никакав прекор, никаква опомена, и ни најмања протестација овом народном покрету од стране близу находеће се генерал-команде није предходила, кад другиј дан Духова у јутру око 8 сатиј, кад се сиреч цео народ у цркву приправљао да иде, у једенпут из Варадина града војска са топовима приближи се Карловцима, и таки поче пуцати, и сиромашну невину варош бомбардирати; 15 кућа за неколико сатиј у пепел је обратила, а 30 које мртви које пак рањени је оборено. Но будући је војска јуначкиј одпор искусила, то је морала натраг повући се, узевши собом своје мртве и рањене, а међутим око 40 душа, које жена које пак деце, која су се тада случајно на путу десила, одведши собом као робље.
Радецки бије се у Милану противу неверног и издајничког народа, ал' у Карловцима живе отцеви они синова, кои у Италии под заставом Аустрије војују и крв проливају; и великиј Боже! Карловци се због тога од аустријског генерала руше, што се у вароши и по селима аустријске заставе вију, што су депутирци из Карловца у Инсбрук к цару отишли, да погажена права народа измоле, и што србски народ јавно моли: би л' ја смео слободан бити? Какво име заслужује обај поступак аустријскога генерала?

Ратно позориште у Војводини Србској

Из Алибунара, 20. Јунија. У битки, коју смо прекјуче у Сент-Михаљу добили, нису били Секлери, како сам вам писао, но уланери. То нам чудно долази, што ми бој с Мађарима имамо, па нас бију немачки солдати! Ја мислим, да би цар наш требао само мађарске регименте да остави, да с нама војују, а своје немачке да уклони, јер ове и тако не зависе од мађарскога, већ од бечкога министерства. Ал' ми смо Мађарима издани, па зато нас треба сви да бију, ако се противимо! Ништа зато; што више непријатеља имамо, тим ћемо се жешће бити, а што се жешће бијемо, то ће нам слађа победа бити!
Ову малу битку непријатељска је страна скупо платила; од ње је, осим много рањени, пало 12 простака и 2 официра, међу тима мајор гроф Колоредо, кои су сви на месту остали; од наши су само двоица рањена, један тешко , а другиј слабо. Што је код нас тако мало несреће било, узрок је, јер смо у бусијама лежали, куда непријатељ никако продрети није могао. Срби су до сада две битке имали, па и те две од стране непријатеља већ два грофа животом платише: у Карловци гроф Зичи, у Сент-Михаљцу гроф Колоредо! Malum omen за Мађаре.

Из Карловца, 22. Јунија. Војска је наша ухватила четири мађарска шпиона, кои су људи од великог чина. Одбор иј је дао таки затворити, а на поискање Грабовскога одговорио је: да ће иј одпустити, чим Мађари све у Пешти, Кикинди и Бечеју позатваране Србе ослободе. Хоће ли на то пристати, не знамо ништа. – Примирје није закључено, но стои се на нози рата. Грабовск несме да удари, а ми чекамо, да нам се депутација поврати, па ћемо онда напред ступати. Колико сутра можде ће бити депутација овде. – Пароброди су престали радити. (Данас пред подне добили смо вест, да су се депутирци народни јуче за цело у Карловце повратили.  У.)

[JASON]

Из Карловца, 23. Јунија. Ноћас ухватише наши стражари на Дунаву једну лађу са житом и у житу сакривени 8 точкова топовски и осовина, два топа велика, 1 кумбара и 4 сандука, oбшивени кожама, с барутом и осталим потребама ратним. Ове је Грабовски издао из града Варадина у Бечкерек, но не изађе му план за руком, већ дођоше у наше србске руке. Наши Србљи логор су ископали на Везировом Брду и добро су свачим снабдевени; друмом стоје, идући у град, наши храбри граничари, Дунавом пак соколови шајкаши са шајкама, а од свију страна гомилама се понамешташе Бачвани, Сремци и Банаћани, без разлике Срби, Власи, Шокци и по некиј Мађар, кои се у селу затекао. То све стои на услуги и заповести народног одбора.
Мађари једнако говоре, да ће на Карловце да ударе, али опет оклевају, јер могу грдно проћи. Сами су се љути змајеви скупили овде, па је мучно ударити. – Друм, кои води од Каменице, затворен је и покварен, да нико проћи не може; он је обаљеном и изсеченом гором затрпан. – Чујемо, да је Чарнојевић покупљене од Новосађана пушке потајно Мађарима издао. Срби својом лакоумношћу осташе сада с голим рукама, па иј Мађари по ћефу вешати могу. Право ијм је.

Из Н. Сада, 23. Јунија. Чули сте, да су Новосађани Грабовском оруже своје положили. Ово срамно дело народнога издајства произвела су господа местна, она иста, која се пре као коловође народног покрета дејствовала, а сада, кад су цељ своју постигла, народ издаше! Да красног родољубија! Мађистрат је сам ишао Грабовском, овом диндушману Срба, и молио га, да варош у своју заштиту узме. Кои вук неће овцу у чељусти своје узети, кад му је пастир пружа? То Грабовски једва дочека, покупи од Новосађана оруже, у варош пошље војску и на капије топове напери, под изговором: да ће варош да брани. И Новосађани то верују? Та кад би он хотео варош бранити, није му требало од народа оруже узимати, но још да му је више оружја дао, јер и онако нема на измет солдатиј, будући је, као што знамо, од мађарског министерства искао најмање 40.000 војске, па да се на саме Карловце кренути може. Није то обрана, него обсада вароши, како само житељи неби могли са логорима србским имати саобраштаја. И то ови јадници неувиђају; неувиђају ко иј издаје, не увиђају, да иј њиова собствена господа у пропаст и на вешала вуку! Е, ал' ијм је жао њиови кућа од ћерпича! Тужан, зар су они тако склони на жертву за слободу народну? Ако је тако, то Н. Сад је за србство изгубљен. Костић, док до бировства није дошао, бијаше највећи родољубац, побуђиваше народ за слободу; сада са Чарнојевићем, издаицом србском, шампањизира! Рада Стратимировић, овај јунак дана док капетан не постаде, части сада официре мађарски катана! Лепо родољубије! лепа сигра с народом!
Бедни Новосађани, кад ли ћете очи отворити? кад ли се тужан освестити? Та од вас се србство највећој жертви надало, од вас је правац изгледало за своју срећу, па зар ви сад тако скревно да га изневерите? Чувајте се народне освете; пазите, да вас унуци ваши непроклињу за овај вероломниј поступак! – Но, свему још времена има, још се поправити можете. Устаните на ноге јуначке са осталом браћом нашом! Нека гору куће ваше, народ ће вам лепше саградити. Пламен у вароши вашој биће огањ на гори синајској, кои ће разжарити србска срца, да поврате слободу и славу србског народа. На развалинама вароши ваше подићиће се слобода србска! Слава ономе, кои се жертвује; вечито проклетство сваком, кои, да би из саможивости трошно своје земно благо сачувао, сав народ излаже пропасти!

[JASON]

Из Подножја Фрушке горе.  У данашњем бурном времену, где се изроди истражују, и на строгиј суд стављају, још се налазе отровне гује, које народ у прсима пита, и у њи неку надежду полаже. Још има демонови проповедника, кои простоту као подстрекавају, и намере јуначког србског народа као немогуће, и неправедне усуђују се извикивати. Тако посла ради путовао сам по Срему и наиђем на Дивош, ту људе у великом немиру затекнем. Уочим где некиј хирург зовом Сегеди, Мађар из Ердевика, с биљежником исте обштине, скупљеном око себе народу, неку прокламацију пред обштинском кућом чита. Скочим с кола, да разумем, што се онде збори. Но ево жалости. Срце ми као куцати преста, ноге ми клонуше, уста занемише,  једном речи: незнадо где сам, кад ми до ушију допре глас, где овај изрод изусти: 'Људи, нема бана, неме ништа од намере ваши бунтовника, повинујте се мађарском министерујуму, ако желите добра да буде.' При том нешто ме охрабри, кад видох два родољубива Србина г. ђакона Павла Цвеића и Јована Фрушића, где отргнувши од изрода прокламацију, стадоше га разјареним речма питати: ко је он, од кога је добио пуномоћије, таково што гласати, и како сме овај, где је сам овејани Србин, раздор да подиже? Неколико између њи питаше: хоћемо ли га везати? Но, уплашен овај одпадник, како то виде, нађе се у запари, седе на кола, те мој хирург, испраћен срамним речма, одпраши.

Из бродске границе, 18. Јунија. Има месец дана како се често бавим у Вуковару, и гледим чуда невиђена. Мађарци, Мито Рогулић, Салај и касап Бенко, подбунили су Славонце, на своју браћу православне вере. Најпре наговорише једног сељака те раздера банов позив на сабор, после скупише све саме голиће, те послаше мађарском министериуму, са писмом на његовог вицебога Житваја у Пешту. Тај сам се дан баш трефио онде, чујем велику вику, одем да видим, ал' онде ти нема никојег човека цивилизираног, већ сами простаци, јербо су се сви честити трговци и славни домородци уклонили, од подкупљеног бесног света. Ту  изаберу три депутирца; питам, ко су ти, па ми један на пијаци стојећи рече: Један је чизмар или сарач, био је толико пута за крађу затворен, другиј је простак, и рече, да се неби рекло да баш нема ни једног Србљина, узму једног калфу сапунџијског, кои нема ни куће ни кућишта, те тако узорита депутација оде министериуму мађарском и Житвају, кои је ваљда тако и наредио. Шта су тамо свршили није се могло дознати, ал' какви су људи, такав ијм је и посао. Од стида ништа нису о том мађарске новине писале.
Срби су после тога почели се будити и чујем да је обштина црквена послала 1.000 фр. народном одбору у Карловце. Некиј сам дан био у Вуковару 5 дана, пак сам видио на србској цркви барјак народниј, а на римском намастиру нема. Пак на велику сваког правог родољуба жалост, кад ја то једном нашем човеку пребацим, а он ми одговори: 'Е! ово је влашки барјак, па су Власи некиј дан и пуцали кад су га дигли на торањ, и певали су ноћу кроз сву варош песме противу Мађара.' Ја му кажем да је то народниј и наш и целе Славоније барјак, а зелени да је мађарскиј, али ти људи ништа о томе незнаду. Они не читају новине, нити знаду да су Србљи наша браћа по крви и језику. А овамо иј Мађарци буне супрот браће Србаља, па је сад зло у Вуковару. Потом ми приповеди како је некиј касап Бенко њима говорио: пуните пушке па туците Раце, и они су у великом страху, и да су јуче слали једног сајџију по катане из Бачке, и да иј Немци, и Рогулић и Салај бране, и да хоће да депутирца на мађарскиј сабор шаљу, то ијм је Рогулић говорио. Има вели и неколико Србаља, кои су с нама, питам га кои, он каже Рогулић, па онда онај калфа што је ишао у Пешту, и некиј колар. Говорио сам му, да њи Мађарци варају, и да ја читам пароха нашег србске новине, а он се чуди. Зато драгиј господине! требало би да се том свету очи отворе, а ваљало би оне издаице послати као Житваја к Мађарима нек' тамо врат ломе, да не трују овога доброг света. Разговарао сам се са и са много Србаља трговца и мајстора о  томе, па се туже и веле: сад у Вуковару владају Мађарци помоћу винцилира. Чисто ми је жао они људиј, кои нису ради да до крви дође, јер Бенко дражи на крв. Бог нек' помогне оним врлим људма, нек' иј Бог одржи док се ови Мађараца не избаве.
Мал' нисам заборавио, варају иј и да је бан Влах, и да њи хоће да повлаше. Особито Немци мајстори најгори су. Кажу ми и то: да ће бацити солгу и сметнути, па ће учинити солгом Рогулића. Варају иј да наш гвардијан хоће да се повлаши, и то овај свет све верује. Сад и села зову у помоћ и обећавају ијм земље, ако пошљу депутирце у  Пешту. Па да су Мађари ови људи, неби ни жалио, него све чисти Славонци. Ви знате да у Срему нема Мађара, осим ако је кои винцилир, кочијаш, или ако је кои у тавници, онде је њиово место. Свет је овде пре добро живио, и све су имућније куће Србљи. Објавите ово неколико речи свету, јербо знам, да вам нико из Вуковара несме ово јавити.