Српске буне

[JASON]

По благајничкој књизи расхода Кнежевине Србије, за усмиреније Чарапића бунта, Народна благајница издала је 6.002,34 гроша.

6. априла 1826. године. Живковом момку из Умчара, који главу Чарапића и проче донесе___  100     
Господару Јеврему, путног и прочег трошка, пандуру уз прогнате фамилије и проче________  552,34
Чарапићу из Београда на дар________________________________________________________  300
Рањеницима о Чарапића бунту на дар________________________________________________  190
На разне војне издатке_____________________________________________________________ 4860
                                                                                                                          Свега 6.002,34 гроша.

[JASON]

Три године касније (1829.), молећи за помоћ, учитељ Мих. Берисављевић обратио се књазу Милошу стиховима:

Смртоносни удар немилостивог судилишта вашег,
Лишио ме јесте совршенства телесног,
На век да плачем!

Мученички сам три године већ доживио,
И млоге сам новце моје све до сад изтрошио,
И јошт сам дужан!

Два пута сам у то време Императора аустријског молио,
И он ме је царски свагда милостивејше обдарио,
Ал је мени више нуждније…

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Дужност ми је да напоменем: да би опис Чарапића буне био потпунији служио сам се овим књигама:

Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књига II.
Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића.
Милан Ђ. Милићевић, Поменик  знаменитих људи у у српског народа новијега доба.
Мита Петровић, Финансије у установе обновљене Србије.

[JASON]

(39) Кумановски устанак 1878.

О устанку Срба у Куманову и околини у нахијама криворечкој и кратовској мало је писано. У Братству, књ. VII, има о томе помена у чланку Јов. Хаџи Васиљевића о манастиру Забелу. Ту прочитасмо, да је 1877. г. у томе манастиру, а у попа Димитрија Пауновића, бившег пароха нагоричког никла мисао за овај устанак.

Ни од кога не подстрекаван, већ у договору са својим пријатељима највише са свештеницима, дигне он овај крај на оружје. Устанак је био захватио све од Куманова до садашње бугарске границе, до Кратова и Овчег Поља, а главна сместишта беху у манастирима Забелу и Крапини. Пошто је српска војска, већ у јануару 1878. стигла до Пчиње и ту, за време примирја, стала, Срби у Кумановском округу подигну се против Турака и тражили су молбом од берлинског конгреса  да се Куманово и Паланка са својим окрузима припоје Србији. Вођа српских устаника у кумановском и паланачком округу био је поменути поп Димитрије, који је после, 1884. г. затворен у Канли Кулу. Устаници су се храбро држали све до јула 1878. године, а тада их с великом војском растера приштински Хафис–паша.

Но, Јужна Србија се није могла умирити. Устанак је тињао све до 1882. године. Тада је и скована парола Уједињење или смрт.

[JASON]

Претходни догађаји

Херцеговачки устанак (1875) био је увод у Велику источну кризу и низ побуна против Отоманског царства на Балкану. Поводом тим, Тројецарски савез Русије, Немачке и Аустрије,одлучио је да се мир на Полуострву очува, с тим да се у европској Турској спроведу реформе. Конференција три царска државника: Бизмарка, Андрашија и Горчакова, одржана у Берлину 11. маја 1876., израдила је и предложила Порти реформе која је Порта прихватила. Али верским занесењаштвом изазване масе, предвођене имамима, убиле су јуна месеца у Солуну француског и немачког конзула, у Бугарској су настали велики покољи, а у Цариграду султан Абдул Азис беше приморан да отпусти везира Мехмуда Недима, који је пристајао на захтеве Тројецарског савеза. Нови министри, међу којима се налазио и Мидхат паша, гледали су у доношењу устава за Турску спас од финансијског банкротства државе, а нарочито спас од мешања европских сила у живот царевине. Убрзо је свргнут и Абдул Азис (јун 1876.), а за султана је проглашен његов нећак Мурат V. (Мурат V владао је свега три месеца. Лекарска комисија је направила увид у његово здравствено стање и прогласила да је неспособан за обављање  дужности. Након његовог смењивања, на турски престо дошао је Абдул Хамид II.)

У томе је избио и први српско-црногорско-турски рат (20. јун 1876.) и Аустрија и Русија, узимајући у обзир могућан пораз Турске, правиле су планове за поделу њеног европског дела после завршетка рата. Енглеска је међутим настојала да се очува интегритет Турске, супростављајући у томе делу Европе свој империјализам аустро-руском. Она је стога подржавала Порту да се одупре захтевима ових сила. Срби, оно што је битно за њих и за све народе Југоисточне Европе, пре свега Балканског Полуострва, после слома Српског царства, па и Бугарског, никад више неће бити субјекти - ствараоци - историје, већ објекат око којих ће се надметати велике силе. Балкан је постао поприште освајачких сукоба светских империја и националних претензија балканских државица, и тема многобројних конференција и конгреса на којима ће се претресати источно питање.

[JASON]

Први српско-турски рат (Јаворски рат, 20. јун–17. октобар 1876. по ст. календару) је, после почетних успеха, завршен поразом српске војске код Ђуниса (16. октобар), између осталог и због великих грешака (словенофила тј. бугараша) руског генерала Черњајева, коме је и поред ратног искуства, војнички занат био потпуно стран. Црногорска војска је, међутим, победама над Муктар пашом на Вучјем долу (15. јул) и Махмуд пашом на Фундини (1. август), додала још блиставије победе у бојевима код Медуна, Тријепча и Даниловграда.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
После пада Ђуниса Турци су наставили наступање према Делиграду, а Черњајев је упутио телеграм кнезу Милану: Телеграфишите искрено Цару (Aлександар II), иштите примирје у року од 24 сата.
Сутрадан,17. октобра, из Петрограда је стигао одговор да је Порти уручен руски ултиматум за примирје од 6 недеља и прекид војних операција у року од 48 часова. Порта је дала позитиван одговор и примирје је ступило на снагу 20. октобра.
Конференција шест амбасадора великих сила држана у Цариграду поводом окончања овог рата, 11. децембра 1876. предложила је Порти да се рат обустави тиме што ће њено територијално стање остати непромењено, али да сама Порта изврши реформе у Босни и Херцеговини и Бугарској и да прими надзор за извршење тих реформи, које би било поверено нарочитој европској полицији од 6.000 људи.  Мидхат паша, који је тада био на челу владе, да би све то избегао, прогласи за целу Турску устав, сачињен у духу грађанске демократије са парламентом и тиме учини план реформе неостварљивим. Европске силе су тада повукле своје претставнике и препустиле Русији право за решење овог питања.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
(Велики везир Мидхат паша, 'реформатор' и уставни хећим Турске, смењен је и прогнан у Арабистан, 5. фебруара 1877. Шездесетих година био је валија подунавског вилајета са седиштем у Нишу.)

После много невоља Србија је ипак закључила мир са Турском 15. фебруара 1877. године на основу status qvo ante bellum, а Црна Гора је, пошто Турска није хтела да јој призна територијално повећање на основу резултата постигнутих у рату, и даље остала у ратном стању.
18. марта 1877. представници (шест) великих сила потписали су у Лондону протокол којим се Порти препоручује да са Црном Гором закључи мир и приступи спровођењу реформи у корист хришћанског становништва, с напоменом да се реформе спроводе под контролом великих сила. Пошто је Турска одбацила Лондонски протокол, Русија јој 11. априла 1877. објављује рат коме се одмах прикључује Црна Гора и (много касније) 1. децембра и Србија. 

[JASON]

Колика је била отпорна снага српског народа ван границе Кнежевине, пре ратова за ослобођење и уједињење 1876/78, то потврђују многобројне и честе буне и устанци још од времена после Kaрађорђевог рата. Ти покрети, иако нису били могући у већем размеру, исказивали су непрекидну народну мисао за ослобођењем. У данима пред други српско–турски рат, жеља и вера у скору слободу беше неодољивом снагом захватила читаву Јужну и Стару Србију. У очекивању Српске војске, дигли су се Срби из околине Власотинца, Лесковца, Гњилана, Новопазарског санџака,Трна у Знепољу итд., да припомогну да се ти крајеви ослободе. Но по дужини трајања и последицама, значајнији од свих беше Устанак Срба у Куманову и околини у нахијама криворечкој и кратовској.

Е сад, тешко је навести све бојеве а камоли јуначке потхвате појединаца, знаних и оних који се бројевима броје. Ови догађаји заслужују посебан и детаљнији опис а читаоци бољег приповедача, па често осетим нелагодност што сам се латио овог посла. Са тога разлога, до боље прилике, поменимо само неке од њих.

Усташи су ослободили Власотинце од Турака 10/11. децембра 1878. године, дакле, пре него што је регуларна Српска војска ослободила Ниш. Заробљено је 180 низама и заплењена велика количина оружје и муниције. У исто време Коле Рашић са две до три стотине сељака наоружаних ко мотком ко с пушком, пиштољима, косама, секирама и јатаганима, удари на Лесковац а Турци одступе према Грделици. Стојан Чамишевић водио је борбе у Приштини и гњиланској околини, када се Српска војска примицала Косову… 

Али ни Арнаути нису седели скрштених руку.

[JASON]

Ледене зиме 1878. године, 5. јануара, једна тајфа од 17 наоружаних Арнаута сишла је с планине у српско село Осларе и напала кућу Арсе Стојковића. Арса, голорук, јурнуо је кроз двориште и дохватио за гушу вођу банде. Одјекнули су арнаутски пуцњи. Погођен у стомак, Арса је последњом снагом ишчупао колац од ограде куће и разнео главу свога убице, умирући заједно с њим на снегу. Зачас се узбунило читаво Осларе. Ниједан Арнаутин није успео да побегне из села. Сељаци су осветили смрт јунака Арсе.

6. јануара 1878. године, друга арнаутска тајфа од 40 бегунца из османске војске провалила је у кућу кмета Ташка у Бујановцу. Банули су пред зору, ухватили на спавању кмета и његова три сина, везали их ланцима, а онда навалили у собу у којој су биле жене и деца. Разбојници су разнели врата и извукли за ноге и косе две Ташкове ћерке девојке и две снаје, скоро онесвешћене, и пред погледима оца и браће и мужева силовали четири младе жене. Затим су опљачкали кућу и утекли из града.
Али, чим су осрамоћене жене одвезале Ташка и синове, ови су узбунили Бујановац и кренули у хајку на разбојнике. Читав крај устао је одбрану части свог првака. Пратећи трагове у снегу, потера је после неколико дана сустигла пијане бандите код Челопека и све их побила.  Шесторици су разјарени сељаци секирама одрубили главе и однели их у Бујановац где су их набили на коље.

[JASON]

23. јан./5. феб. 1878. на збору на сточном тргу у Куманову народ је за своје вође извикао попа Димитрија Пауновића из Старог Нагорчанина и Вељана Цветковића из Стрновца. Истога дана, на линији Четирског и Никуљанског виса, устаници су се спојили са Српском војском, којом је командовао генерал Јован Белимарковић. Дигла се читава Пчиња, узбунила се Јужна Србија. Али Српска војска је је ту морала да стане, јер су Руси склопили с Турцима примирје и генералу Белимарковићу наредили да више не иде на југ. Јужна Србија је остала под Турском.

Између Србије и Турске склопљено је примирје, али то још увек није био мир. Устаници су у Кумановском крају били отерали Турке и Арнауте, али кад је установљена граница код Ристовца на Китки, бегови, оџе и војници, опет сигурни, почели су да се враћају својим кућама. Муслимански повратници су се тајно састали на гробљу у Куманову и договорили се о покољу Срба у вароши. Гробље, међутим, није могло да сачува њихову тајну.
Срби су сазнали шта муслимани намеравају и организовали су одбрану. У кумановске винограде приспели су устаници да буду српска стража. У намастиру Забелу сакупили су се прваци и устаници из четрдесет села да се договоре шта им ваља радити. Одлучили су да шаљу делегацију кнезу Милану и од Србије траже оружје. Истовремено десет најугледнијих Срба из Куманова састали су се у кући попа Димитрија и заклели се на јеванђељу да неће одустати од борбе све док се Пчињски крај не припоји Србији. Њихова лозинка била је: Уједињење или смрт!

[JASON]

Молбу устаника кнезу Милану, ушивену у седлу, пренео је преко намастира Свети Прохор Пчињски у Србију Таса Костић Живковић. Два друга побуњеника састала су се у селу Ртаје код Врања са генералом Јованом Белимарковићем. Белимарковић им је обећао 2000 пушака које ће им дотурити преко намастира Светог Прохора.
Кад се то прочуло, преко четири хиљаде устаника сакупило се на Кумановском пољу. На збору у Забелу пристигла су из Цариграда два царска комесара. Пошто су видели да Срби не прихватају поруку да, у замену за амнестију,  обуставе устанак, они су се вратили у Куманово. Из Куманова су одаслали поруку Порти да вође одбијају турску понуду и не прихватају султанову власт.
Од пошиљке оружја, међутим, није било ништа. Порта је успела да издејствује код великих сила да се забрани још увек непризнатој Србији да подупире устанике.

Није само Турска радила на сламању устанка, то исто је, преко својих агента, чинила и Бугарска. Егзархијски свештеник Михајло дошао је међу српске устанике да их убеђује да су на кривом путу и да треба да положе оружје. Сељацима је говорио да они нису Срби него Бугари, и да ће сви ти крајеви да уђу у састав Велике Бугарске, која ће бити држава од Црног до Јадранског мора. Подсмевао се маленој Србији која ће обухватити само Шумадију. Говорио је о царској Русији, моћном пријатељу Бугарске итд… Разјарени сељаци су га пребили и однели у намастир Забел, пред устанички суд, тражећи за њега смртну казну. Вође устанка су ослободиле попа Михајла и прогнале у Бугарску, где је овај убрзо, од добијених батина, умро.
Но руско-турски мир закључен у Сан-Стефану 19. фебруара/3. марта 1878. године, најавио је остварење намере о којој је говорио поп Михајло.

[JASON]

Aдресе које су становници неослобођених крајева упућивали кнезу Милану Обреновићу IV, молећи и тражећи да се припоје Србији.

(Државне папире Србије растурали су и уништавали многи, не само непријатељи и завојевачи, а поред тога није се готово ништа учинило да се та грађа сачува од пропадања. Адреса српској влади, Конгресу у Берлину, руском цару итд. има расутих толико, чак и у страним архивама, да је немогуће свима ући у траг, а камоли их објавити на једном месту. Заступници Велике Британије на Конгресу, изражавали су неверицу у њихову веродостојност.)

Неке њихове дирљиве молбе штампане су у Србским Новинама 1878. г. и листу Српство 1888. године, а овде ће бити поменуте укратко.

Срби из срезова кичевског, прилепског и велешког имали су народни збор на Бабуни 10. маја 1878. г. и послали су молбу кнезу Милану Обреновићу IV, са 170 потписа кметова, попова, архимандрита итд. са 4 манастирска и 44 општинска печата. У тој молби казују они, да су 'прави и овејани Срби' од искони и исхода, а земља је наша 'права и чиста Стара Србија', па помињући манастире њихове, задужбине српских краљева и царева, моле нашег Светлог Краља, да нас присаједини 'светој мајци Србији', јер ће им 'бугарско ропство бити теже, горе и несносније од досадањег турског ропства'. Кнезу су српском, да представе 'наше зло стање и с' нама поступање' послали и своје изасланике: Јована Х. Трајковића, Зафира Минцића и др.

[JASON]

Срби из срезова, кумановског, кратовског, штипског, паланачког, петрићског, струмичког и кочанског послали су 2. јуна 1878. г. Њ. Светлости Српском Кнезу молбу, да се присаједине Србији, снабдевену са 520 кметовских потписа и 220 општинских печата. У њој казују, да су  'најчистији и најбољи Стари Срби, а земља наша српска и само срце Србије, из које никоше свети Немањићи '… Затим, позивајући се на српски језик, којим говоре, на старе српске обичаје и ношњу, коју имају, и на заједничку борбу, коју су усташи из нахија Кумановске, Криворечке и Кратовске са братском српском војском водили против Турака, моле, да не потпадну под Бугаре, већ да се присаједине Србији. И они су послали Кнезу своје изасланике Петка Митровића и др.

Народни представници Срба из Гњилана и 14 околних села предали су 11. јуна 1878. г. молбу енглеском конзулу, који је, као изасланик берлинског конгреса,  дошао у Врање да види какво је стање на граници. Молбу је написао Зафир Поповић, учитељ из Скопља. Такође, Срби из срезова гњиланског, скопљанског и тетовског поднели су истом конзулу молбу датирану 18. јуна 1878. г. са 375 потписа.

Срби из округа кичевског, охридског, дебарског и елбасанског поднели су  'краљу Србије' молбу 15. јуна 1878. г. са 500 потписа грађана, попова, кметова итд. и 308 општинских печата, у којој веле: Дознали смо, да по уговору санстефанском припадамо под некакве Бугаре, а земља наша Стара Србија, да ће да се зове Бугарска. Почем, ми нити смо кад били Бугари нити под Бугарима; долазимо те као Срби молити и преклињати, да нас од те напасти спасеш и присајединиш Србији, нашој јединој мајци и утехи. С Бугарима нити смо кад живели, нити можемо живети, него пре и радије остати под Турцима.

Срби из Скопља и околине у молби својој од 20. јуна 1878. године, са педесет општинских печата, на  'Српског краља' моле да се присаједине Србији, јер неће под ропство Бугарско, пошто нити су икад били Бугари, нити то могу бити. У тој молби моле га, да их  'сачува, спасе од Бугара, тих тежих и горих и гаднијих насилника и искорениоца, који су грђи од самих Турака, који нас и под Турцима уништавају помоћу својих на силу нам натурених бугарских владика и учитеља '.

Молбу са потписом преко пет хиљада сељака и 800 општинских печата из Скопског вилајета, послали су из Зеленикова Срби кнезу Милану. Ту је артију имао да пренесе преко границе Риста Цветковић звани Божинче. Он се причестио и заклео народу да неће допустити да ова судбоносна артија живота и смрти падне Турцима у руке ако буде откривен. Божинче је прегазио Вардар, затим је путовао читаве ноћи, али га је у зору 16. јуна 1878. код села Аџалари између Скопља и Куманова, на бугарску доставу, сачекала турска заседа. Успео је да молбу прогута, пре него што је сјурио нож себи у срце да не би пао жив Турцима у руке. Турци су распорили мртвог српског курира и успели да прочитају преко шесто потписа. Његово тело расекли су у крст и прикуцали на четири телеграфска стуба на кумановском друму да служи као опомена Србима. Настала су хапшења потписника, убијања и мучења у злогласном скопском затвору Куршумли хану. Мало ко је изнео живу главу из тог казамата.

[JASON]

Село Житен кнезу Милану Обреновићу IV
Његово Величанство Господару,

Ми смо прави стари Срби и како Срби желимо да будемо с нашом браћом Србима. Бугарски комитет оће силом да нас побугари. Молимо тебе господару а молимо и руско цар Александра гледајте да ми како прави Срби не останемо сад силом Бугаре, но да будемо твоји и да се придружимо нашој браћи Србима. Наша је стара србска граница Бакарно Гувно које ми зовемо побијен камик. Не само ми но цели Санџак Софијски овејани Србин и сви су готови да ову исту ствар кажу ако и који упитају буде, само не смеду јер от чорбаџија и комитетлија ако се дозна одма батини и апса. Ми сад горе патимо од њи него што сме патили од Турек. Код Губернера Софијског Господин Алаби не можемо да изидамо на тужбу никако те овако и њем да се пожалимо, ту је комитет бугарски ту су њихни жандари па чим нас виде и сазнаду шта чемо одма нас бију и терају у апсу. Недај Господару да нас овако муче и да нас силом бугаре кад несмо Бугаре. Ми смо Срби и са Србима очемо да живимо и да умремо.
3. маја 1878. Годину
Село Житен Санџак Софијски

Покорни сељане Житане: Михо Божилов, кмет, Вато Најденов, Веселин Тодоров, Минко Цветин, Ташко Црнин, Донко Коцин, Влчко Младенов, Сокол Лазаров, Мила (нечитко), Гроздан Ленков, Тодор Ђошин, Михајло Ђошин, Ташо Бонин, Петар Стоичин, Захарин Веселинов, Вучо Златков, Тото Златков, Танчо Младенов, Стојко Младенов, Васиљ Младенов, Ђора Игнатов, Богдан Цветин, Андон Цветин, Миленко Колин, Кола Вучов, Венко Митов, Пижо Бонин.

Слично писмо писали су кнезу Милану  'сељани от села Петрич ', окрог Софијски, 6/19. маја: Јоште молимо Господару да учиниш шта треба те да не трпимо више муке које нам бугарски комитет у Софију сваки дан чини. Молимо те Господару немој повлачити твоју сабљу у корице докле нас не избавиш и не предаш у наручје наше мајке Србије. Венко Панин, кмет, и још 19 потписа.

8/21. маја из Сливнице председник суда Георгија Антин у име села Понор, Опицвет, Боговци, Безден и Сливница: От неког времена поче бугарски комитет да нас узнемирава и нихни жандари оћају нас у Софију терају наше јергене за војнике па думају нам да ми нисмо Срби но Булгаре да не слушаме власт Србину но бугарско јер кажу тако заповеда цар Александра.

[JASON]

Село Костин Брот и околна села кнезу Милану Обреновићу IV
Краљу Србском Милану Обреновићу IV

Молимо те господару какво свој отец избављај нас от овој проклети Бугара ако бога знајеш. Они нама Глава доидоше. Једнако нас бију и апсу што нечемо да станемо под Бугарију и што кажемо да смо Срби, Господару ово чудо није ни пот Турци било. Господин Илија Димитри Македонски и Аџи Мано и Димитрија Бичагџијата от први чорбаџија у Софија побише нас. Молимо те Господару освободи нас от Бугарина и придружи нас нашој браћи Србима ако се икако може. Да не будемо силома Бугарина и пот Бугарско иго кад несмо Бугари но право Старо Србје.
8. маја 1878. г.
У село Костин Брот, Санџак Софијски
(Следи око 400 потписа мештана села Костин Брот, Искрец, Шијаковци и Драговиштице.)

На свој начин, посебне су молбе Срба Шопова, писане старом графијом (ь, ъ). У првој молби упућеној италијанском представнику у Београду (са потписима из 60 општина) жале се што ће потпасти под небраћу Бугаре, и што чују да ће их граница одвајати од братског и једноверног народа српског. Другу молбу Шопови су послали Кнезу српском, датирану из Лом-паланке од грађана вароши Лом-паланке, Плевне, Враце, Берковице, Белограџика, Рахова итд. и 106 општина. У њој моле Кнеза, да их  'изроби из ропство бугарско, које је погоре от турску, јер неће да одступе од свете мајке Србије, јер смо ми чисти и прави Срби, што сведочи наша слава, преслава и други обичаји, песме, игре, језик, дреје (одело) лик и др'. Позивају се на историју, постанак својих градова, па веле: 'ти татко ти мајка, Вије во име Бога живаго, избавите ни, присаједините ни на Ваша Србија'.

Молбе из округа радомирског, софијског, самоковског, имтиманског, етрополског и др. кипте нерасположењем према Бугарима и траже присаједињење Србији. Сем ових слали су молбе за молбом окрузи трнски, брезнички и ћустендилски. Срби из Скопља послали су поновну молбу за присаједињење са Србијом Берлинском конгресу, но поучени судбином Ристе Цветковића Божинчета и преко 250 похапшених Срба из скопске околине, Скопљанци су ову молбу оверили печатом, али је нису потписали.

[JASON]

Прилике у Паланачкој и Кумановској кази до ратова 1876. – 1878. године.

Срби у овим крајевима живели су на миру од Турака и Арнаута, од којих их је раздвајао венац Рујан планине. Узроци са којих су тако мирно живели леже у томе што су у селима у равницама паланачким и кумановским материјално добро стајали, што су били отресити и храбри, те се нису бојали ни Турака ни Арнаута. У оно време живели су у Куманову свесни и одважни Срби, међу којима су се истицали прота Димитрије Младеновић и Денко Крстић, који су, као богати и енергични људи, били од јаког утицаја код турских власти. Може се рећи и то да су под окриљем проте Димитрија, Вељан Цветковић, поп Димитрије Пауновић, Танаско Стојиљковић, Младен Чизаковић и др. народни прваци из Кумановске и Паланачке околине, а доцније вође устанка, могли у свако доба да пројахавају по градовима и селима на својим бесним коњима с рахтовима, да јавно носе оружје и да се прсе пред Турцима и Арнаутима, па да их и премлаћују, кад им у крајину дођу.
Народ је у тим крајевима живео у слози и љубави, развијао се слободно и челичио се у духу својих традиција. Храбри по природи својој, као и њихова браћа у Моравици и Врањском Поморављу, Срби су у овим крајевима били као полусамостални.
И ако су Арнаути, у време које овде помињемо, живели на западној коси Рујан планине, и од Срба их је само венац планински раздвајао, они нису без страха улазили у ову планину и залазили у српска села, јер су их Срби увек 'добро' дочекивали. Пред поменуте ратове арнаутски су се одметници од власти умножили и готово сав саобраћај између Куманова и Врања и Гњилана и Куманова пресекли, али они су хајдуковали по арнаутским пределима и шумама. У Пчињу и Кумановска села нису смели да залазе нипошто, а о планинским и шумским пределима српским да и не говоримо. Ни Барјам Јака, чувени одметник и харамија до ратова 1876. – 1878. није никад смео да зађе у кумановска села. 

[JASON]

Барјам Јака био је арнаутски арамбаша из села Трновца. Имао је своју тајфу и надгледао је пут од Куманова до Гњилана. Нико живи није смео ноћу да се креће тим путем. Турски аскери крстарили су само дању, ноћу је господарио Барјам Јака. Срби су морали да се организују да овом зулуму стану на пут. На Козјаку је ствoрена чета на чије чело се ставила сељанка Велика из Малотина. Велика је одбацила мужа, слабог и плашљивог, и у мушком оделу, дуге црне косе сакривене под црвени турбан, стала на чело Козјачке чете. По њеном високом стасу и лепоти прозвали су је Велика Беговица. Велика се још одмалена учила руковању оружјем а доцније се, као жена, одала хајдуковању. Често је силазила са Козјака и Ђермана у арнаутска села, гонила Арнауте и пљачкала их. Једном је допала затвора, али пошто се дела нису могла утврдити, на заузимање Срба у Куманову, пуштена је на слободу.
Великина чета је за кратко време разбила тајфу Барјама Јаке. У арнаутска села све чешће су доношени мртваци са крстом урезаним на челу урезаним јатаганом. Име Велике Беговице изговарано је у српским селима са дивљењем а у арнаутским са страхом. Но кад је проглашен први рат између Србије и Турске, Арнаути су одговорили својом легендом.
У селу Мутолова живела је љута Арнаутка по имену Халиме. Висока и права као бор, налик на Велику, одбијала је све младиће и просце. По угледу на Велику обукла је мушко одело и уписала се у башибозуке. Она је преузела тајфу Барјама Јаке и прикључила је алају скопског Фиљ-Мустафа бега, који је повео око две хиљаде Арнаута у рат против Србије.
Ове две изузетне жене ратници, Велика и Халиме, никада се нису среле, мада су се свуда тражиле.