Српске буне

[JASON]

Из Посавине. Цар нас је предао мађарском министерству; ми ово министерство не признајемо, нити га можемо дотле признати, док оно непостане угарско и док се нама државним законом правица неучини и наша народност необезбеди. Зато ми сад слушамо наш главниј Одбор, кои је у Карловци, признавајући га за нашу привремену народну власт. Да неби мађарско министерство у нашој граници могло бркати и мутити, ми предлажемо, да нам главниј Одбор, у име народа, кои сад под оружем стои и кои му је своју власт поверио, часпре ове олакшице нашем народу у србској граници, кои се засвоју народност овако жертвује, распише:
1) да граничар ону земљу, на којој стои, као своју собственост сматра и држи;
2) да граничар своје имање делити може;
3) да свака робота и у граници престаје;
4) да му се уступа шума и паша;
5) да граничар, кад хоће да се ожени, за то не иште допуштење од регименте;
6) да се граничару жировница допушта;
7) да обштине у граници саме својом касом рукују; и
8.) да дрварина, коју су граничари давали генерал-команди и командирендеру престане.
Ове олакшице и хрватско-славонскиј сабор граничарима Хрватске и Славоније ови дана даје; а што овај сабор оним граничарима, без сваког даљег, досад леглног пута и поступка, дати може, то исто може обнародовати и дати и наш Одбор граничарима србским Срема и Баната. Кад цару не даду код нас царовати и кад се не зна, које нам правитељство управо заповеда, онда ћемо, док се у земљи мир и поредак не поврати, ону власт слушати, која се међу нама налази и коју смо ми установили, по нужди и по праву природе, које као народ, остављен од цара и гоњен од непријатељске државне власти, имамо. Нека дакле само наш главниј Одбор из Карловца пише у подручну му, народности нашој верну границу, да горе наведене олакшице у име његово и народа свога, кои сад и у Италии и код куће своје крв пролива, себи посвои; па после, ко може, нека гледа, како ће му иј опет укратити. Воља народа је данас највеће сила, особио, кад је истиј народ уједнпут и уредан војник с оружем у руци, као што је наш честитиј граничар.  Ј. С.

[JASON]

Из Осека, 2. Јунија. Ево данас опет познадосмо једног издаицу, кога тако рекавши на руку држасмо, а то је Мојсије Георгијевић, парник. Овај човек од постојања свога шеврда; када смо ми наш језик на дипломатичку част подићи хтели, он је противан био, а кад смо га запитали: зашто то ради? а он нас амо тамо вукаше, и веровасмо му, шта је год тај човек радио, да је добро радио, док га нисмо послали на сабор у Карловце, а кад је получио шта је хтео, и кад је одбора перовоћом наименован био, примио се званија, а после изневери нас с речма: 'имам ја тамо суплента'. Кад је кући дошао, радио је из петни жила, да га Швабе у Загреб као посланика изберу, а кад је после видио да се наш магистрат помађарио, а он се прихвати оно мало народне странке, и њу обмане с речма: да ће он све нама израдити, да Швабе не газе по нама, и остало. Преварисми се и изабрасмо га, па шта је тамо радио? Гледао да себе у каково званије увуче!
Кад је вредниј г. поджупан пожешки Буњик представио, да је веровитичка жупанија и град Осек мађарске законе припознао, и од бана се одцепио, па зато да се за времена у ред стави, али устаде наш народниј поклисар Јефтаћ (тако га у Осеку зову) и место да он коју рече, да то није ништа службено дошло, но су то само приватна писма, на које се тако што чинити неможе; али, питао би ја Јефтаћа: ко би му службено писао? Пожоња или Арвај, градска господа, или окрунисаниј поджупан, или другиј Салопек, којега је отац нас на мађарском сабору првиј пут продао? Он вам је, браћо, таковиј, кои са Швабама неутралнима и с нама држи, и тако га дуго немогосмо познати.
Ови дана читам у швабским новинама, да су Јефтића на мађарскиј сабор за поклисара кандидирали, и у звезде га кују, каквиј је он честит, а нас хоће из Осека да истерају, наши шест домородаца, које јурата, које писара, труну у тавници, кад иј ко пита зашто? одговоре: што бану страну држе. Да ти је роде погледати било, кад је ову шесторицу народна стража (швабска) у 7 сатиј у јутру из горње вароши у град допратила, камен од жалости пукнути би морао, за већу још дику швабску барон Бронда (невидио лица Божија!) платио је простацима да вичу: 'живили Славјани, ал' ће вас вешати!' Кад су дошли у град, таки су држали седницу и предложили, да се сви шест обесе; али неки рекоше, да иј крволоку Грабовском предаду, будући је јављено, да ће до кои дан амо доћи; и код тога остаде, а с нашима опет у тавницу; - ал' ето данас чујем, да тај крволок несме да дође, ваљда је чуо, да га браћа наша хоће да допрате, и мисли да му се не догоди као што му се никад није, и зато незнам шта ће још с њима бити.
Два грађанима наша дошла су у седницу, и само једну реч противну Швабама рекли, а Швабе удри по њима, ето ти слободе. Ако ћу шта рећи, право имају, јачи су па нек' туку, док имају шта; ја сам био на сабору још у Мају месецу, па су нам обећали асистенцију, и грофа Нужана за комисара, али хвала Богу до данас недође још ни једна нога, а Швабе како пишу мађарском министериуму – ето њима помоћи, а солдати и катане и тако су њиови. Чули су они добро, да је и нама обећана асистенција па није дошла, те нам се спрдају велећи: пошли су вам Хрвати на помоћ, ал' су набасали на јелду па се сви потопали. Ми несмемо из собе изићи, а Јефтаћ вели: да не треба још асистенције, није ништа службено дошло. Та Бог те убио, кад да дођу? ваљда кад нас небуде, или кад ти у Осек дођеш, да тебе чувају? Мислиш народна странка приправила ти је дијурне? Свезнаћеш – приправићемо ти серенаду, јербо ти си се научио у Загребу на серенаде, и бакладе (тога има у Загребу доста). Другиј пут више.             Илија Пенић, Србин западне цркве.

[JASON]

Србске Новине, бр.68. од 23. Јулија 1848.

Ратујућој браћи једно мненије.

Мађари заузимљу у војводини великиј простор, а још немају прама истому соразмерно число војника. Та погрешка излаже иј великој погибели, и да ијм тврдиње нису у рукама, могла би бити узрок њиовој коначној пропасти. Покрај свега тога ласно ће Срби њи прогнати са свију отворени места, ако саберу све своје силе у два корпуса, па једним у Срему, а другим у Банату нападну једну за другом све непријатељске точке, а затим са оба корпуса сложно, или са једним само (како се види да је нужно), очисте и Бачку. Ударајући великом и сливеном масом на мале и раштркане чете, ове морају бити до ноге побијене. Сви велики војводе, кад су се нашли у положенију, у којему се сада наши налазе у војводини, вавек су поступали онако, како је овде назначено, и вавек су победили.
Да би се овај предузетак срећније а лакше свршио, ваља означити, у кои ће се дан и сат, и на којем месту сабрати војници из свију логора; али све то мора се тајно држати од непријатеља. Место собранија војничког ваља да је далеко од станова непријатељски, да из ови не би дошла каква пречица. Нападенија пак да се учине великом наглости, и да са једне точке непријатељске одлете као муња на другу, како исте неби имале времена међусобно подпомоћи се. - Да наши логори пак не би остали изложени, нека се у њима остави толико воинства, колико је нужно за одбрану.
Ово дело ваљало би учинити одма, без икаквог одлагања, докле недође велика мађарска војска; јер онда, будући ће сила њиова бити простору соразмерна, не само што ће иј бити тешко потерати за границе, него ћемо још и ми морати да силе своје све једнако раздељене држимо; а то ће нам зло испасти, особито ако не умножимо нашу војску.      Матија Бан.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Ратно позориште у Војводини Србској.

Из Чуруга, 10. Јулија. Ево вам сада тек достављам обстојателно известије о битки, која се 2-ог т. мес. овде догодила. У тој битки било је говора у новинама, ал' још је није нико онако описао, као што је заиста била. Она је овако ишла: Из непријатељског, под Фелдварцем станујућег логора, одцепи се 2-га Јулија једна чета, састојећа се од 12 регуларни војника, и потајно се привуче на границу између Чуруга и Фелдварца  постављеној предстражи у растојанију од 100 корака, и изненада на нашу стражу с оружем нападне. Ова видећи устремително нападање непријатеља, а видећи количество њиово, таки почне одпоздрав из пушака њима шиљати; а будући да је цело воинство непријатеља већ у виноградима на 200 хватиј себи бусије похватало, следство буде то, да од наше предстраже два момка одма с почетка мртва падну, имено Пазар Јуришин, и један Србин с' преко Саве.
Сад наше воинство, које се из 200 пушкара с два топа и неколико копљеника састојало, к месту боишта ускори, и приспевши скоро потегну из пушака на непријатеља олово бацати, тако, да за пол часа бојног принуђен буде непријатељ прве бусије оставити, и ретерирајући на ново себи бусије међу крстинама нађе, и пуцати почне, но наше храбро воинство, видевши леђа непријатеља, с таковом хитрином пуцања на њега се устреми, да га и из ови бусија истера, и к бегству принуди, терајући га и вијајући тако, да га сасвим у село склонити се принуди.
Овде препречи пут нашем воинству једна незгода, која се у том састојала, што џебане нестане, и наши почну натраг уступати. Непријатељ се сад охрабри, кад недостатак воинства нашег примети, а потом опет није смео напред крочити, но срећа му у том послужи, што му у том тренућу помоћ из старог Бечеја приспе и воинство с 600 катана и 800 пешака умножи. Сад на ново обрате топове своје на наше воинство, које принуђено буде битки крај учинити. Овде су се особито храбрости, јунаштвом и мужеством наши предводитељи Петар Цветић, Исак Давидовац, и с њима Дама Радосављевић одликовали, тако, да су с неустрашимости својом обојег воинства очи на себе обратили били. И зато непријатељ бојећи се веће какове силе, да неби му за леђа заишла, и топове задобила, врати се с топовима у село натраг.
Овде се опет одважи наш јунак Алекса Доловац, са свои 7 другара, кои су с њим заједно на десном крилу налазили се, а имено с Тимом Петровићем, Илијом Бобићем, Петром Малићем, Савом Катићем из Чуруга, и с три Срба с' преко Саве, не мали страх непријатељу задао, јер у повратку нашег воинства смести се са својим друговима у једну непријатељем опустошену кућу, и кад се непријатељ приближи, почне га са стране изненада с таковом скорости из пушака бити, да га од часа сбуни, од даљег напредовања одврати, и отважности својом наше цело остало воинство спасе.
Од наши су само речена два човека пала, а 5 рањени у логор се донело; но њиови је, које смо известно и дознали, 23 мртва, и 40 рањени било. Бог нека нам и у напредак у том нашем, правду тражећем боју, помогне! – Тако се оконча битка, и ни један од Алексини другара ране не задоби, и премда је на њи олово као киша падало, опет зато, Божијом десницом бранећи, невредими у свој се стан поврате.    К. И.

[JASON]

Из Чуруга, 12. Јулија. Ако сте имали већ вест о битки, која се 2. Јулија у Фелдварцу догодила, опет судим, да ће читатељима вашим угодно бити, да ијм штогод обстојателније о истој напишем. Кад су се Мађари, не могући сили нашој и страшној грмљавини топова одолети, воинство, после 6 сатиј борбе, натраг у село, а највише на канал повукли и к бегству обраћени били, наши међутим по благоразумију г. полковника Стефана Сурдучког сасвим неприметно натраг к Јарку се привуку, ово што ијм је џебана оскудевала, ово што се на помоћ војничку, која је нужна била, очекивало, како би обновљеном силом одморивше се Мађаре не само из Фелдварца но и из Бечеја изгонили. Сад избијени будући, и страшно заплашени, кад никоим начином овету на Србима показати нису могли, ту неколико кућа, што је од палежа заостало било, сами све попале, па кад би ијм се њиово разјарено и огорчено срце и тим задовољило, нека би; али чујте Срби и браћо једноверна! У цркву нашу уђу, све столове попале и поломе, на престолу и олтару ватру наложе, и ту св. еванђелије, одежде, и све црквене ствари изгору, владичин стол сав испарчетају и све злато и сребро поплене, и кад су сасвим тим готови били, онда су немилостиви, безчовечни и зверообразни ти азијатски дошљаци на свеце напопали; матер божију сабљом по глави ударе, тако да се издалека види и удар познаје, св. Јоана Златоуста на комадиће изцепају, а спаситеља нашег Исуса Христа с прочим свим иконама на олтару покрше. И кад су победу над св. храмом одржали, онда су у Бечеј бегајући одјездили.
Чујте Срби! чујте браћо! и сви остали по свету Христијани! Како Мађари освету над светињом христијанском изливају. Има ли таквог Христијана под небом, кои ово без горког уздисаја почуствовао неби? Нема браћо! нигде таквог нема!
Да ми је знати само, каквог Христа Бога они сад у помоћ призивају, кад су они на њега руке возложили? Какво еванђеље слушају, кад су га на престолу спалили, а ја судим, да су еванђелија оба једнака и њиово и наше. Браћо Христијани! уверен сам самим Богом, да су беззаконија њиова неопростителна, ја не верујем, да може дивјак и ма кои нехристијанин тако против ичије светиње свирепствовати и вечно сгрешити. Чујте и ви Мађарци, жалостна вам мајка, и увидите каквом сте се христијанству причислили, чујте велим и неутешно до гроба плачите, што сте у Мађарима неопроститељни грех себи навукли, па ако ми ово не верујете, а ви ми докажите заједно с вашим Мађарима, какав ћете мелем Богородици и Спаситељу нашем и вашем приправити, да му ране излечите? Ил' ваљда ви особеног Христа верујете? Хајде нек' вам буде, само ћу вам још једно казати: Бог је чиста правда и необорима истина; ми народност нашу тражимо, а ви гњечите је, и зовете нас кућа фајта: ко има право? Ми вашу цркву у Фелдварцу ни дирнули нисмо, а ви нашу разгњевасте: на чијој је страни истина? Верујте ми Мађари парницу добити нећете, ако правосудије Богу приписујете.   Л. Т.

Јутрос је дошао у Београд поузданиј глас, да су Срби прекјуче на ново Белу Цркву освоили. Мађарска тамо стојавша војска није се ни смела у бој упуштати, но одма се разбегла. Много су се солдати Србима предали.

[JASON]

Из Баната, 2. Јулија. Кад је народ србскиј, крепка грана великог и дичног стабла славенског, из дубоког свог сна, у ком је више солетила укочен лежао, пробудио се, кад је црно рубиште са умни свои очију скинувши, у сунце свете слободе погледао, оживи срце његово ладно лучама слободе угријано, и он пође, духом времена вођен, просветну своју славу потражити. – Он пође, не бунтовно, но њему својственом и урођеном кротошћу и верношћу, пође путем правде и милости, средством представника свои од свога пресветлог цара, кога је престол и свету круну неоцењеном крвљу својом више пута искупио, са уздисајем молити, да би и на њега, његов највернии народ, милостивим оком погледао, и њему његова света права, која су му пресветли предци његови, за превелике заслуге његове, даровали, опет натраг повратио.
Но како је цар и краљ наш представнике народа србског примио, и какву је пресуду на њиову најпокорнију молбу изрекао, сваком је Србину познато. Шта дакле оста сад србском народу у његовом бедном стању чинити? Ништа друго, него или се влади свог гордог и суровог врага Мађара робски подвргнути, или храбром и крепком десницом себи  пут к слободи и слави раскрчити. Србин се прими оружја, јер пробуђени дух његов, окусивши сласти слободе, никаква страха непознаје. Народ се србскиј диже на оруже, да смелим срцем, и крепком мишицом својом, покоривши свог душманина, падшу славу своју обнови и подигне. У следству свете ове намере већ до 60 хиљада наоружани наши војника к боју приправни стоје. Једно заиста велико тело, које ће врага нашег лако победити моћи, ако мудра, и проницателног ума мужа за вођу свог имало буде. Мудар вођа душа је тела воинственог. Он одушевљава све поједине удове целог тела, он несмеле храбри и к мужеству ободрава, крепко и умно слово његово, у своје време воинству говорено, пролази као муња кроз срца духом малаксани војника његови, силне и мудре речи његове дају ладном срцу топлоту, а мишици челичну крепост и снагу. На заповест мудрог и женијалног вође корача неустрашимо и смело војник у гортан смрти, он заборавља на страх, заборавља на верну супругу, на малу дечицу, на старе родитеље, на добро и домовину своју, јер само победу пред очима има. Он зна, да је мудриј вођа његов таково расположење у логору учинио, да се сигурној победи надати може, и од туд следује оно слепо повиновење војника прама вођи своме. Где овога нема, нема ни победе, повесница старог и новијег времена даје нам о том довољно примера. Зашто су Наполеон, надвојвода Карл, принц Евген, Лаудон, Монтекукли, Кутузов, Суваров, Карађорђе и многи други вође силни победитељи били? Зато, јербо су дух проницетателан имали, коим су најдубље тајне свога непријатеља проникнути могли. Бистро око чудесног ума њиовог одкрило је сву намеру непријатеља пре, него ли ће стаженије бити, и непријатељ на њи ударити. Мудар и уман вођа слабо кад почива, дух се његов с плановима победе занима. На брзом коњу хитро пролази простор земље (Terrain) умниј вођа, он је ускорио  бистрим оком своим положај непријатељског предела провидити, и у књижицу своју начертати, он зна где су воде колико широке и дубоке, какве и колико велике шуме, зна све пољане, баре, канале, винограде, њиве, он зна од прилике напред, како ће непријатељ трупу своју да разреди, колико и каквог рода војске има, зна где ће пешаке, где артилерију, где ли коњанике наместити, и зато је похитио чрез уводе, чрез војену ласт (Kriegslist) намеру његову осујетити, и њега сбунити, а кад је то учињено, онда је битка полак готова и добивена. Од мудрог дакле вође зависи сјајна победа, од невештог коначна пропаст. Зар би непријатељ у стању био наше храбре граничаре код Влајковца разбити, да су мудрог предводитеља свог имали?
Вожда дакле требамо, мудра, бистра, проницателна, кои тактику и стратежију уме и зна, јер без доброг вожда не само што у светом нашем намерењу успети нећемо, но грозим се и помислити, што коначно у пропаст низринути бити можемо. Зато и позивам високославниј управљајућиј главниј народни одбор, у има целог народа србског, у име светог дела нашег да би једног врховног вожда и два три мања предводитеља избрали, и установе послали, јер знајте, да ће нас без такови војеначалника душманин за цело победити.
Надам се, да ме ни један Србин укорити неће зато, што сам неколико речиј написао; ја сам ово по нагону срца мог чинио.

(За вожда се већ постарало, и као таковог срећу имамо поздравити г. Ђорђа Стратимировића. – Већ је у стану перлезкиј један славан млад Србин, из Црепаје родом, приспео, кои ће поред г. Дракулића дејствовати, и кога цело тамо налазеће се воинство похваљује, а и сам командант, јер се команди радо повинује.  У.)

[JASON]

Из Границе, 14. Јулија. У следству добивени високи налога, већ од дана 4. Маја т. г. од места рођења мога удаљен, разним пословима, срећу и благостање тројне краљевине тичућим се, занимајући се, и тако најсветије дужности, понајвише у Загребу извршавајући, немого до времена доћи, да се читањем Србски Београдски Новина ваши скорбан мало разведрим, и горкост тужног срца мога што осладим. Ево тек сада у граничарској земљи изненада код родољубиви србски граничарски грађана те желајеме среће участник поставши, наслађавам себе сладошћу, која из ратни дољноземно-подунавски известија ваши обично изтиче; - и премда паклена неверност неки проклети издаица скорб ми задаје с једне стране; опет с друге стране витежке победе, код Сентомаша, Перлеза и на другим местима славно задобивене, мелем у срцу моме, - радости, које у груди моје све сместити не могавши, у свирке иј преливам славонски вила, да иј целом славенском свету разтрубе, разнесу! Живили храбри Србљи! дубока захвалност, - неувели венци, коима ћемо ми, и позно потомство наше, витежка дела ваша украшавати; - безсмртниј записник, у којему ће славна имена ваша вечно блистати, да вам буде сладка награда; а лака она земљица, у којој некад кости ваша почивале буду!
Што даље у броју 63-ћем ваши новина, под 6-м Јулиом т. г., о Осеку пишете, замерити вам није, јер је лако увидити, да добро извештени нисте, и баш зато за свету дужност своју држим, садашњиј положај Осека, и целе вировитичке жупаније истинито описати.
Поглаварство како жупанско, тако и грађанско именованог земљишта, осим некои чиновника, - углупљено у стародреван свој латинизам, дремљиво је одправљало дужности своје, пушљивог законика Вербециног, трулог званичног механизма, и остарели завичаја свои држећи се као пијан плота; простиј пук лепљиво се држао плуга свога; трговина нешто мало пре ускрсења пештанског града цветала, потом пала; радиност и обртност свака манкала; а о народности нашој нико сањао није; - дух народниј изчезнуо, а с њим и она сасвим изумрла – које нехатости и немарљивости оно за усавршавање и изображење наше пагубности следство било и бити морало, да је матерњиј језик наш само још у устима простака, сељака, и средње класе се људиј неизглађен, неизображен, да не рекнем, изопачен заостао; духовствено и чиновништво Цицерово је цвеће безполезно, и безнаградно мирисало, а Немци, кои је најмања класа грађанства, у приватним и јавним диванима језиком своим завладали, и у граду осечком првенство и супремацију задобили.
Порођењем хрватски, србски пештански, и србски београдски новина, почео се из дубоког сна свога пробуђивати дух народниј, али све корак за кораком, и тек онда, кад је зора слободе зазорила, кад је јек њен, кои је у Паризу и Бечу зајекнуо, и у подунавским југославенским земљама одјекнуо, дух се народниј сасвим пробудио, силно подигао. – (Даље следује.)

[JASON]

Из Беча, 17. Јулија. Мађарскиј палатин фехерцог Иштван прекјуче је дошао амо, да са Јелачићем баном, кога сутра очекујемо, мир направи. Са собом несмеде повести диктатора свога Кошута, но Баћана и Естерхазију. Кошута зато није повео, што су се бечлије спремиле биле, ако дође, да му мачију музику даду, као што су некиј дан и Естерхазии давали. На Кошута су Бечлије зато тако огорчени, што је некиј дан на сабору јако викао против правитељства аустријскога, и што је своим фанатизмом дољноземне народе побунио, те сада сва трговина стои. – Мађарски министри покушали су овде код барона Сине узајмити за државу 42 мил. фр. ср., но он ијм изјави, да то није у стању учинити из узрока, што у Угарској има много добра, која се сада у великој опасности налазе, па незна хоће ли кад што о њи видити. На ово они повторително молише барем за 10 мил., но добију одговор, да ијм ни 10 хиљада није у стању издати. Тако се дакле скршише све мађарске махинације и Кошутове жеље. – Дознали смо из поузданога извора, да је правитељство Француске оправило мађарскоме ноту, којом Србе у своју заштиту узима, а Мађарима препоручује, да имају сва захтевања србска, као праведна испунити.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Пеште, 15. Јулија. Данас је мин. Кошут на сабору представио, да ce наши Србљи по свима вармеђама у Бачкиј и Банату обезоружају, тако, да ијм ни један ексерчић у кући неостане, и ни једна ствар, којом би се бранити могли; дакле на тај начин, кад Србљи небуду имали чим бранити се, а мал' не заборави казати, - оно оруже, које од Србаља одузму, даће Мађарима, дакле ће они Србље лако потући моћи. Ово је представљење на сабору примљено, одобрено, и већ је свуда по вармеђама расписано, да се то што скорије у дејство приведе, а особито, где се које место обезоружа, у том одма нека све Србље на месту потуку. Браћо србска, непримајте ово за шалу, јер Мађари сад друго не веле, него измишљавају свакојака могућна средства, коим би све Србље потући и тако иј у земљи угарској сасвим искоренити могли. Дакле кад они на то иду, шта нама чинити ваља? Зар још није време, да се и браћа граничари наши на ноге подигну? Јер од њи сви Мађари стрепе, шта више сам се Кошут ономадне у сабору изрекао: 'да су, вели, с почетка револуције граничари из Италије вратили се, досад би већ бан Јелачић столицу у Будиму имао, а хвала Богу, рече, кад нису, сад се нетребамо ни Раца ни Хрвата бојати, и можемо иј лако потући'. Дакле браћо србска сложно само, па се непријатеља небојмо! Ако сад за нашу слободу темељ неутврдимо, остаћемо туђи робови до века, и то заиста србскиј народ није заслужио. Ја сам уверен, да нас мајке наше Србије синови неће у овом случају ладнокрвно гледати, него ће нам братску руку пружити.

[JASON]

Из Пеште, 17. Јулија. Данас насред Дунава држала се служба на ратном пароброду 'Месарошу' и топови су с њега, числом 12 непрестано пуцали. Ако сутра не, ал' у понедељак за цело доле полази. Надам се, да ће га браћа наша шајкаши велелепно дочекати. – Министерство је опет издало свима нашим епископима најстрожии налог, да, како у црквама нашим мађарске протоколе, тако и у школама мађарске књиге на ново уведу; ако ли то одма не учине, доћи ће под великиј одговор и с њима ће се као с политичним преступницима по преком суду поступати! – Будимскиј владика Атанацковић Платон полази у нову своју дијецезу, у Бачку. Да ли ће врли Бачвани овог човека, кои иј вуцима издаје, за пастира свога примити? Тешко.
Из Загреба, 28. Јунија. Наше се ствари све више те више заплећу; јуче нам стиже улак из Пожеге, те донесе глас, да је Грабовски писао жупании, да ће до скора тамо доћи и господу наместити, оним службу узети, кои се Мађарима не покоре, мађарске законе прогласи, те поклисаре на сабор пештанскиј бирати. Јуче је бан сабор одпустио (како једни говоре) или одгодио (како други кажу). За кои дан стигнуће у Осек, те ваљда ни Пожегу минути неће, да и он што види од те рештаурације. Да знамо на чему смо и бог помози, лакше би нам било; али то затезање и мирење много траје. Ако нам буду послали Јосиповића за миритеља, знали би шта ћемо; али у надвојводу Јована многи се уздају те мисле, да може бити каква мира и уговора; али свакиј паметниј назире, да мира бити неможе; Мађар једва ће икада уза то пристати, што ми желимо, а ми неможемо да пристанемо на његову. Имамо којекакве неприлике, које нас страше, да у рат не идемо: нема доста новаца, а војска је од веће части у Италии; али има брате и згоде, какве нити је било нити ће до скора бити.
Најновије. Од пацификације Хрвата са Мађарима нема ништа. Надвојвода Јован код охолости Мађара није могао ништа успети. Бан се је имао у прошасту суботу (17. т. м.) повратити у Загреб, но претечно је јавио, да спорну ствар мора рат решити. Народ је у Хрватској сав ускипио, и једва чека да се на бој крене; ал' ће и да сву граничарску војску из Италије кући позове. У томе је тако непоколебим, да ако се бан буде томе противио, то му предстои паданије.

Обзор.
Угарска. Војничкиј управитељ у Ердељу јавио је војеноме министерству, како се у Влашкој и Молдавии буна родила, и како су поглавице те буне позвали Влахе из Ердеља, да ијм у помоћ даду 30.000 војске, и они ће њима против Мађара помоћи. У следству тога подигло се велико комешање међу ердељским Власима, тако, да сикулски хусари, кои су имали у логор сегединскиј доћи, мораше у Ердељу остати. – Чарнојевић је са комисарства збачен, и на његово место долази Сенткираљи. – Сабор у Пешти по положењу Кошутовом закључио је, да се у бачка и банатска камерална добра, где сада понајвише Срби живу, поселе Сикули из Ердеља. А Србе ће ваљда посећи? - Од стране Мађара чине се велике војене припреме против Славена. Дуж хрватске и славонске границе поставља се војска од регуларни солдатиј и народне гарде. Код Сегедина и Јанковца има 18.000 људиј, међу тима мало регуларни солдатиј, а још мање коњаника, но највише слободњака, од кои су 1.200 Куманије.

Аустрија. Јелачић бан дошао је у Беч, где му је цела тамошња гарнизона војска, изузимајући хусаре, војену почест учинила, а грађанство му је у вече носило бакљаду и музику свирало. – Сабор у Бечу занима се са уређењем послова свои. Између осталога предложено је Сабору и то, да се племства, наследне привилегије и стање поданичко за навек укине. До сада о томе још ништа није решено, ако је и цео сабор подупирао нарочито последње предложење. – Аустријско министерство званично је оправило ноту руском посланику, кои се сада у Инсбруку бави, с питањем: какова је намера руског правитељства, што војску шиље у подунавске кнежевине?

Француска. Поуздано се говори, да су се Англија и Француска сложоле, да позорну флоту оправе у Црно море, да пази на движеније Руса по долњем Дунаву. Но питање је, како се то слаже са уговором Унћар-Скелешким, по коме се војеним лађама западни сила закраћује пролазак кроз Босфор?

[JASON]

Србске Новине, бр.698. од 27. Јулија 1848.

Ратно позориште у Војводини Србској.

N⁰ 24. Главни комисаријат шајкашке војске обштини Ново-Бечејској.
Примили смо писмо ваше од 7. Јулија т. г. нама од чуружког одбора достављено, у ком молите, да два Мађара, код нас заробљена, особито Сабо Иштвана, одпустимо. На ово имамо чест следујуће одговорити.
Чудно нам је заиста, да сте се ви, мађарска господо, и ви изроди србски, Мађарци, тако здраво за једног само Мађара заузели, и то наше подозрење још већма укрепљава, што је он у вашим очима важан човек а у нашим очима љутиј непријатељ Срба. Ми дакле те људе за сад никоим начином из робства пустити не можемо, тим мање, што је данас овамо силниј србскиј свет, - барем 1000 људиј – од вашег мађарског зулума пребегло. Господо! не можемо и нећемо та два човека донде пустити, док год сва туђа гарда на свагда се из вашег места неудали и варош нама не преда. Ако пак то не учините, ми ћемо те људе до измене овде задржати и као робове сматрати. У осталом препоручујемо вам човечност са необружаним заоставшим људма, јербо знајте, да ћете ви господо, особито ви Мађарци, муке претрпити, за какве ни шпањолска инквизиција незна, нити ће камен на камену од наши топова остати, ако само тамо дођемо, а то ће ако Бог да у своје време бити, и зато ћемо вам у госте довести црногорске ајдуке, кои страха не познају. Ако ви ваше свирепство терали будете, то знајте, јер ви не видите гроб, кои сте сами себи ископали, одричући проглашено братство, слободу и једнакост сваком народу, кои није мађарског порекла. Особито ви Хуго Парчетићу оканите се вашег не природног, дакле и незаконог ревновања за Мађаре и из тог произилазећег гонења мирни Срба, кои род свој љубе, као и Мађари свој (а ви немате никаквог, него сте један полутан, Србин римске вере и Мађарац) и не чекајте нас жив тамо. Од вас господо зависи сад, хоћемо ли човечно с вами поступати или не, или вас са света сбрисати. Ако сте пак јунаци, ево вас чекамо на мејдану, удрите на на нас, а не на мирну сиротињу, која никаквог оружја нема.
У Чуругу 7. Јулија 1848.
А. Андрић, главниј комисар.
У одсуству г. полковника Сурдучког: М. Војновић, капетан и штабс-ађутант.

Приметба дописатеља. На ово писмо поплашили су се, кажу, не мало Мађари, тако, да је спаија Рохонци из вароши побегао, а Парчетић^*) иде од куће до куће, те моли, да се Бечејски Срби кући врате, а ја мислим, да би ми још бољиј успех имали, кад би подобне претње у живит приводили, у место што мађарски заробљеници као господа живе, а Мађари парају нашима трбух, секу уши, руке, нос и т. д. и муче иј на најбезчовечнии начин. Шта нам дакле остаје, него равно с равним вратити, и тако непријатељу страх задати, да памти Србина, док је год у Европи, ако га одатле не истерамо.

^*) Предци Парчетића дошли су из Црнегоре, и пошто су веру променили, постали су највећи душмани Србства. Као таковиј важи и г. Хуго Парчетић, кои је истог сачинитеља путујућег по народним делима кроз Бечеј, напао и обезчестио на неправедан начин, а сад Немезис хоће, да му истиј господин диктаторски у име Србства одговара.