Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр.71. од 3. Августа 1848.

Ратно позориште у Војводини Србској.

Из Чуруга, 27. Јулија. Борђош ми светли, а ја вам пишем победну вест. Борђош је мађарско село од 100-120 кућа на левој страни Тисе, по сата од Новог Бечеја удаљено. Брбу је започео непријатељ данас око ½ 5 сатиј по подне поводом тим, што је Шајкаш Павле Чешљар са неколико добровољни Србијанаца, једног Мађара убивши, 40 говеда, 7 коња и 708 оваца претерао, и што ијм је око подне лажна вест дошла, да смо ми у великом числу у Борђош прешли. Кренуо је сву силу своју из Новог Бечеја, састојећу од 1200 пешака, међу коима је 960 гардиста и 240 регулаша (две компаније), од 800 катана и два топа 6-фунташка. Ишао је у правцу к Чуругу у следујућем реду: 260 катана напред, 1 официр са ½ компаније, која је страну чувала, за катанама 2 топа, за овим пешаци, које су остали коњаници закључавали. Дошавши близу наше страже, која је 8 момака имала, и с десне стране Тисе зашанчила се била, проспе непријатељ на њу најпре два плутона, и избаци 4 топа, на које му се стража наша одзове, док неприспе топ наш 3-фунташ с друге позиције. Чим опалисмо 4 топа, а непријатељ почне тако падати, да нам није вероватно било, да иј је толике картач потукао, и тако осведочисмо се, да је један на другог у бегању падао. На брегу једном стојаше један шилбок од страже, и кад и на њега, кои је мирно наш посао гледао, топ избацисмо, а он ти, бржиј од зеца, оде у кукуруз. Непријатељ повуче се дакле натраг, и стани се с оне стране села, која је к Новом Бечеју окренута. Међутим опали г. капетан Милош Војновић, кои се, као командант ту нашао, један топ на мађарску воденицу, коју је и пробио, и која се доцније потопила, да види има ли у њој непријатеља, а кад види да нема, он рекне граничарима: 'ко ће преко препливати, и чунове дотерати, сад нам је прилика да село запалимо'. На ово се три шајкаша одма јаве, а ти су Милош Давидовац, Михаило Андрин, и Васа Рајков, сви из Чуруга. Они препливају Тису, дотерају чамце, и оду на њима скупа с неколико Србијанаца под буљукбашом Алексом Челићем Ужичанином и запале село. Видећи то наши шајкаши на левом крилу, препливају и они Тису и запале Борђош с друге стране, а заоставши војници наши чуђаху се, одкуд брже ватра на другој страни села, где је непријатељ. Али је непријатељ побегао у Новиј Бечеј, а два шајкаша, кои су тај крај запалили, шетаху се низ Тису на удивљење наши војника, кои је свега скупа са тобџијама и Србијанцима 60 само било поред једног топа 3-фунташа. Горња три Шајкаша награди капетан Војновић сваког са 5 фор. ср. Кад се вратише први палитељи натраг, међу њима и Алекса Челић, овај вођаше 2 коња и носаше два јастука упљачкана, но кад хтеде у чамац да уђе, пуче пушка 50 хватиј далеко, и удари га у десно слепо око, и он паде мртав на земљу. Уби га Мађар воденичар, кои је црвену капу на глави имао, србски говорио, и руком на наше махао, тако, да су а за пријатеља држали. Наши почну на тог Мађара пуцати, избаце 80 пушака и два топа на њега, а Мађар иде мирно и лагано уз брег, набија пушку и пуца на наше. Сви се чуде његовој срећи, утекавши очевидној смрти, и да га нико погодио није, а виде из прашине, да око њега толика танета падају. Међутим мисли се, да је и он рањен, јербо га наједанпут нестаде. Кад су наши Борђош запалили, покажу се 6 Мађара иза јендека а г. капетан Војиновић пукне на њи топом и један побегне, а 5 остану мртви; истиј је господин кадкад по један топ избацивао, да натера мађарске житеље из села. Непријатељ је изгубио 10 мртви и 7 рањени људиј, а ми изгубисмо реченог буљукбашу, лепа, угледна и поштена човека, добра војника али и пљачкаша, за које је животом платио. Код њега се налази један путир из Федварске мађарске цркве, кои ће се, мислим, Ужичкој цркви за спомен послати. Ето то учинише 60 људиј против 2000, кои срамно побегоше; но мађарске новине казаће, да је нас сијасет погинуло, а од Мађара нико. Ово вам пишем из званичног извора, по сказивању заробљеног једног Мађара, једног Србина Бечејца, кои је на силу Мађарима барут возио и овамо пребегао, и прочи очевидаца, а Мађари нек' се бране са лажима.

Из Чуруга, 28. Јулија. Данас пређе Мирко Бобић, Тодор Белић и Исак Новаков, Шајкаши, у Борђош, и запале га с оне стране, од куд је ветар дувао, и заробе једног Мађара, кои нам је многа известија казивао. Тако исто превукли смо данас 1 воденицу и 10 чамаца, троја кола коњска, 24 џакова жита и 4 завеза, 7 коња, 1 ждребе и 1 шише.

Из Чуруга, 29. Јулија. Данас покушавао је непријатељ своју срећу опет на нас. Дошла је сиреч 1 дивизија регулаша и 50 катана без топова до Борђоша, и почну на нас пуцати. Ми опалимо 1 топ и убијемо два катане, а од наши непогибе нико. Непријатељ се повуче таки натраг, разреди пешаке за некиј зид, од куд су на наше дуго, али безуспешно, од 5 до 10 сатиј у јутру пуцали.

[JASON]

Из Карловца, 1. Августа. За привременог управитеља града Варадина долази ц. кр. за Србију конзул г. подполковник Мајерхофер, кога свакиј час очекујемо, да амо дође. Грабовски се позива у Беч. Чујемо, да је из Беча дошла власти града Варадина заповест, да се у садашњој борби Срба и Мађара има неутрално владати. – Онај мађарскиј војени пароброд, кои је до близу Паланке дошао био, чувши како смо ми сјајниј дочек спремили, вратио се натраг у Пешту. Срећан му пут! Ал' Шајкаши наши, ако Бог да, наћи ће га и тамо. На њему је војени управитељ био неверниј шајкашкиј мајор Антоније Молинари. - Његова светост патријарх Јосиф као управитељ народа србскога, писао је ови дана бану Јелачићу, позвавши га, да се категорички изјасни: хоће ли заиста са Србима заједно против Мађара дејствовати, па ако хоће, нека ијм помоћи одма пошље, а и сам на Мађаре удари, а у противном случају престаје сајуз између Хрвата и Срба, и Срби ће онда радити, што за саветно нађу. – Сада ћемо дакле видити, какав је човек Јелачић, и заслужује ли оно поверење народа, које му се до сада указивало.

Из Земуна, 2. Августа. Дошао је глас, да су се наши 30. пр. м. код Сентомаша и Футога с Марима побили; Мађари су из Футога отерани и Футог је спаљен. Од Сентомаша, на кои су Мађари напали, били су узбијени, у село Јарак сатерани, које је најпосле морало постати жертва пожара. Тако исто сутрадан побиле су се у Карловце наше и мађарске страже, при чему је од обе стране неколико њи погинуло, но наши су опет победу задобили.

[JASON]

O населѣню Србаля у Панонiи, данашньой Унгарiи, и о некомъ приключеніяма, и другимъ, населѣняма Србаля у Унгарiи.
(Саобштіо Веніяминъ Бороцкій, єромонахъ.)

Србльи у Панонiи, данашньой Унгарiи, іошъ су се год. Хр. 899. далѣ одъ Весприма населили, и подъ собственым кнезомъ раздѣлѣне државе изображавали. (Види Енгелове исторіє о Унгаріи части I. стр. 68.) Лудвикъ I., краль унгарскій, у Банату учини чрезвичайино дѣло; године 1366. 20-гъ Юлия у Липови заповѣди врховномъ жупану крашовске међе, све свештенике тамошнѣћ старовѣрны Славена са женама и дѣцомъ похватати; на ньiова мѣста пошалѣ ньима глаголитичке свештенике изъ Далмаціє, кои су ньioв єзикъ знали, да ій римокатоличкой цркви обрате. (Види Енг. ист. о Унг. части II. стр. 94. 112.) После више сретны сраженія подъ Вукомъ Гргуревићемъ, (кои є после названъ, што є више путій освѣтлао образъ, одъ Србаля 3май Деспотъ Вукъ), прешло є съ ньимъ 50.000 Србаля у Унгарію под Матiомъ I. Корвиномъ год. 1481., прешло є и више србски бояра, найглавніи између ньи были су : Кнезъ Павао (Раulus Kinisius), и Димитріє Якшићъ. Кнезъ е Павао сбогъ свои у биткама заслуга наименованъ год. 1479. баномъ темешкимъ. (Види Енг. ист. о Унг. части III. стр. 381. и Давид. ист. нар. србск. стр. 118.) Источни вѣроисповѣдници буду помиловани год. 1495. подъ Владаславомъ II., да немораю плаћати десетакъ. (Види Енг. ист. о Унг. части III. перioда III. с. 77.) Долазакъ Србаля, ньи 30.000 (по некима 37.000) племена, догодiо се подъ Леополдомъ I. год. 1689. Заєдно са ныовимъ патрiархомъ Арсеніємъ Чарноєевићемъ у Унгарiю, и населѣнѣ ньiово у Славонiи, Срему, Лики и Корбави, у будимскомъ предѣлу и ст. андрейскомъ. (Види Енг. ист. О Унг. ч. V. с. 144. 145.) Краль Леополдъ год. 1690. 6. Априла да србскомъ народу заштиту и слободу вѣроисповѣданія чрезъ собственый патентъ, и слободу своє войводе избирати. (Види Енг. ист. о Унг. ч. V. с. 146.) Србскiй архи-епископъ добіє за 38.000 фр , коє е онъ камери позаймio, као дотацiю архи-епископства 15-гъ Октобра 1702 год. притяжаніє Нерадинъ, Банковце, Далъ, Борово и Бело Брдо. Год. 1704. 6-гъ Септембра позове Ференцъ Ракоцiй, унукъ кнеза ердельскогъ, Срблѣ, да они къ  нѣговой страни противъ царства приступе; но они остану подъ  своимъ  вовйодомъ Iованомъ Монастерлioмъ (год. 1691. поставшегъ) нѣгови найгорчiи непрiятельи. (Вид. Енг. ист. О Унг. ч. V. с. 195.) На концу год. 1737. пребѣгне Арсеніє Iовановићъ патрiярхъ  съ неколико свои вѣроисповѣдника у Унгарiю. (Види Енг. ист. о Унг. ч. V. стр. 284.) Кадъ су границе на Моришу и Тиси укинуте год. 1751. и провинцiалне постале, изсели се много тисућа Србаля, кои нису хотѣли оружѣ са поддаништвомъ промѣнити, у Русiю, и осную Нову Србiю, (вид. Енг. ист. о Унг. ч. V. стр. 318), други опетъ списательи доказую, да су се сбогъ уніє изселили.

(Подунавка, додатакъ къ Србскимъ Новинама, бр. 30. 1848.)

[JASON]

Дописи. Из Срема. Милиј роде! Кад узмемо на мерило правде прошлост са садашношћу, кад сравнимо време сужанства нашег под тешким јармом немилостивог душманина нашег, кога смо од толико година трпили, са милом садашњом слободом и с будућношћу, за коју радимо под благим поступањем наши народни представника; кад представимо себи дојакошњу суровост господарства мађарског према нашем трпећем Србству; и кад узмемо данашње стање владе мудрог и одважног поступања отцева и браће наше, кои о нама, о нашој народности, барем о унутрашњој самосталности даноноћно као одважни бранитељи свега, што је наше, а што се на благостање народа нашег односи, кои као верни пастири храброг србског стада бригу носе: нећемо ли ми сви, кои смо тврду србску нашу реч дали: слободу или смрт, тим већма у срцу се разгрејати, и сви мужествено на поље чести и славе за спасење народности наше, за установљење и обезбеђење самосталности, за обезбеђење имена, језика, закона, цркве, школе, чести и имања нашег, као верни србства синови сви, кои само оруже понети можемо, изићи. И кад смо се могли за другог чрез више векова борити, и сад тим више за своје собствено благостање још снажније борити се треба да поспешимо, неочекујући никаковог позива; јер сви знамо и видимо, где и како се треба борити, видимо и знамо шта душмани с нама намеравају, кои је поглавита цељ: србство сасвим упропастити; а да је то тако, посмотрите душманска нападања, посмотрите тиранства, која на нама, на нашој деци, надежди нашој, безпрестанце чине. Хоћемо ли, браћо, питам ја вас, ладнокрвно гледати, да нас душмани наочиглед коначној пропасти предају, хоћемо ли равнодушно гледати, да нам се жене и кћери од душмана безчесте, и обезчешћене нечувеним варварством од погане мађарске руке као овце на череге секу, и тако најгрознију смрти кончину примају? Хоћемо ли гледати превијање, и слушати пиштање наше деце, да ијм се са живи кожа дере, које титанство од најгори варвара до данас учињено не би, а данас Мађари оно чине, што је нечувено, па на коме, на нашој дечици. Таковим начином Мађари, на срам свог имена, себе мисле прославити. Пиште браћо деца, лелечу жене, за помоћ Бога призивају, да ијм он многомилостив буде, и мученическо страдање олакша! Хоћемо ли још обореном главом мислити, шта ћемо и како ћемо? Знам да ћете сви рећи: нећемо! Но није тога доста, само празнословно време проводити, један другог позивати, оклевајући и попуштајући дан по дан нека пролази; но ја мислим, да при оваковим варварским мученијама, слушајући пиштање и јаукање наши мученика, и само камено срце да ће се разжалити, да ће сузе жалости свакиј потоком пролити, на освету устати и своје мученике, народну жертву, на бојноме пољу осветити, осветити Срб Србче на пољу марсовом; а себи самосталност као један славан и јуначан народ задобити! Да смо један славан народ браћо! показују нам велика милосрдија наши бораца, кои светињу обожавају, старост, слабост и младост штеде, невиност недирају, нити себи славу и победу на немоћним траже, као што Мађари, кои нису кадри на мејдану славу себи задобити, чине. А да смо један јуначан народ, сведоче нам витежка дела наша од векова, сведоче свуд на све стране победе аустријске, да и саме вође признају, да су Срби челик тврдиј, и стена необорима. Сам Беч признаје храброст Србаља, кои су га толико пута од пропасти спасли; а сад нас Немац презре и одбаци, Мађару предаде, а Мађар нас, кога смо толико пута Аустрии покоравали, једва дочека да немилостиво бије, и нашу крв, која је до данас за целокупност монархије потоком текла, а и сад још тече, душмански пролива. Кад смо дакле, браћо, један славан и јуначан народ, учинимо с места да још славнији и снажнији будемо. Све се заборавило у очима цара немачкога, храброст је наша погажена, слава се праотаца наши у очима душманским угасила; али није у нама, потомцима њиним, позива нас време славе Душанове, да се прославимо; оживили су свуд на све стране данас Обилићи, Југовићи, Карађорђи, Чупићи, Чарапићи, кои само за свој род живе и гину, кои ће славу сарањену оживити, и у слави као један јуначан народ ликовати. Треба дакле и ми сви, кои чистом србском душом дишемо, данас на поље чести и славе да изиђемо, и браћи, која су већ на бојно поље ступила, у помоћ притечемо, и с њима славу обновимо. Шта је било и опет ће бити, и тећи ће вода куд је и текла! На ноге дакле браћо, на ноге устајте свуд на све стране, подижите се сад у ово златно време, које смо од Бога снискали; подижите се, неоклевајте, и ступајмо бодро непријатељу на сукоб, обарајмо душмане наше, сви сложно удримо са свију страна, нека процвете србскиј свет, нека се слава србска обнови. Устајте Бачвани, устајте браћо мила, дан вас слободе зове, устајте, кои још ланце робства носите, пробудите се Сомборци, дижите се Стапарци, дижите се окрестна места на обрану милог рода нашег, удрите свуд на све стране и спешите браћи, да се прославите, недајте се варати од којекакви изрода, без сваког страха и гриже савести сасипајте зрна у изродске и нечастиве груди, ма ко му драго био; јер кои год против народности војује, јес душманин и непријатељ народа. Устајте браћо, устајте, кои нисте још за спасење Србства на поље бојно ступили, ударајте на душманина и отимајте себи оруже, кои немате; на ноге браћо моја, на ноге, пак бодро ступајте напред! напред! као што су праотци наши чинили, некаљајмо, но прослављајмо себе и име наше, јер је душманин из дана на дан све слабии и плашљивии, скорим ћемо га коначно упропастити. Само сложно у име јединога Бога. Бог правду љуби; на нашој је страни правда; наша ће бити победа.

[JASON]

Из Загреба, 26. Јулија. По повратку своме из Беча бан је јуче држао баналну конференцију, у којој је присуствовао и ц. кр. за Србију конзул г. подполковник Мајерхохер. Из ове је конференције оправљен мађарском сабору ултиматум, коим се Мађари позивају, да за 14 дана имају пристати на точке помирења, које ијм је бан преко министра Баћања у Бечу предложио; у противном случају Хрвати ће по истеченију тога рока на њи ударити. Предречене точке помирења јесу следујуће: 1) да се министерства рата, финансије и спољашњи дела саједине са владом целокупне монархије у Бечу; 2) да се даде народности и језику славенском подпуна једнакост како у домаћем управљању, тако и у обштем сабору угарском; 3) да се жеље и захтевања народа србског у Угарској испуне. - О том је бан одма прокламацију издао.

Из Осека, 29. Јулија. Данас се имала рештаурација швабска држати; већ јуче је добош јавио, да ће данас у 9 сатиј у јутру почети, и да се нико не усуди штап нити каково оруже са собом понети. Више наши домородаца отидоше мало раније, дођоше до варошке куће; кад жалостан сви Швабе са пушкама и сабљама! Сад наши упиташе: 'Зашто то? зар смо ми дошли овамо тући се?' Али извади онај пустаија, варошкиј фишкал Аврај, сабљу и како удари једног нашег домородца, тако му је главу разсекао; на то другиј Швабе пушкама утукоше га на мртво име, па онда ударе на осталу нашу браћу, и ту заметне се тако рећи рат: ту се је било и тукло, али ко би сили одолио? Од наши би њи неколико, и то с голим рукама, а Швабе све наоружане. Истина отели су наши 3 пушке, но кад су наши 5 смртне ране задобили, морадоше се натраг повући, и тако сад Швабе мисле, да су све придобили! Велике храбрости: неколико људиј голоруки растерати! Али ипак ни Швабе нису сладко ручали. Сад ће новине пештанске по њиовој навади лагати, да је хиљада наши пало! Може бити да би се више зла догодило, да су Швабе добили солдате, као што су искали, али на срећу нису добили. Сам г. барон Јовић рекао је: 'Та и ми смо људи; нисмо ми овамо дошли тући се; да је тај фишкал на мене извадио сабљу, ја би му је из руке отео и главу одсекао!'

Из Беча, 22. Јулија. Поуздано вас уверити могу, да је бан Јелачић, приликом последњег бављења свога у Бечу, са гнусном камарилом сојуз закључио, да помоћу све армаде аустријске омражени абсолутизам опет у Аустрии поврати. За постижење те цељи узео је на руку и ц. кр. за Србију конзула подполковника Мајерхофера, кои сада по граници путује, да граничаре од тежења њиова за конштитуционалном слободом одврати. Из овога можете закључити, какав је пријатељ Славенству и слободи у обште Јелачић и чему се од њега надати имамо. Ово су и саме Бечлије увидили, те су му зато мачију музику правили, а напротив војска му је серенаду наредила. Да ли ће Хрвати за времена очи отворити, и тога очевидног непријатеља свога с пута уклонити?!

[JASON]

Србске Новине, бр.72. од 5. Августа 1848.

Ратно позориште у Војводини Србској.

Заузеће Неузине 22-га Јулија 1848.

Кад сам села Падину и Ковачицу на пријатељскиј уговор у Панчево упутио, ја из Јарковца 22. Јулија намерим поћи к Неузини, стан мађарске народне гарде рекогносцирати. До тога дана сви гласови говорише, да један обрштар, два мајора, са 1500-1600 момака које оружани, које неоружани код Неузине у стану стоје; други к томе рекогносцирању повод још је овај био, да су исти Мађари 21. Јулија трипут на нашу границу ударили и нападали, и стражу растерали; зато ја нисам то нападање више трпити хтео, и пођем на Неузину. 30 Србијанаца са њиовим начелником Рашом определим на 12 кола правим путем Јарковца у Неузину ићи. 90 момака од Јасеновачке компаније определим поред Бегеја до од прилике средине пута између Јарковца и Томашевца ићи, где ће дотле сакривени лежати, док десно крило т. ј. Србијанци не дођу у једну линију са левим крилом, па онда да имају прећи преко Бегеја управо на Неузину; но ту заповест не испуне, већ на Бегеј остану. Ја сам са 30 из неколико села покупљени коњаника и једним топом узмем пут средине између канала и пута Јарковачко-Неузонског. Још сам ову наредбу учинио, да из Томашевца неколико Србијанаца преко Бегеја пређу и поред Тамиша на нас чекајући, на стан мађарске народне гарде ударе.
Кад смо већ на путу били, онда су сва празна кола (12) иза Србијанаца, и толико за топом морала место војнички колона бити, које је тако код оне велике прашине изгледало. Ја сам са једном части војнички коњаника пред топом, њега заклањајући, јашио, а десно и лево 6-700 корачаи од мене мале патроле од два момка послао.
На средини пута смотримо непријатеља, кои је таки лагано натраг ићи почео. Ја пак видећи, да једна компанија Мађара предамном пленкера прави, наместим топ, и дам га на већу част те компаније избацити, на које се непријатељи поплаше и бегати стану. Ми за њима похитимо од унке до унке и око 12 сатиј стигнемо и до стана њиовог, где је од прилике једна дивизија шаторе имала. Та иста дивизија, приправна нас дочекати, побегне у село, кад сам 2 – 3 топа дао избацити. Десно крило моје није ни један Мађар дочекао, већ сви побегоше, тако, да сам од једне умке могао видити цело поље пуно непријатеља у највећем нереду у село трчећи. Код шатора непријатељског, у коме се хлеба, вина и хаљина налазило, наместим топ дуж сокака на ту скупљене Мађаре, кои су одатле на нас пуцали. Страна та од села она је, на којој немеши неузински живу, међу коима је и дом Чивутина Менцера. Пет топова, да изчисте сокак, били су доста. У тај час од леве стране села дођу наша браћа Срби са белим барјацима, од кои чујемо, да су Мађари преко ћуприје утекли. – Ја лагано у сокаку напредујући чујем још, да је једна компанија, затворена у авлии, вољу имала предати се, но кад су се наши људи приближили, пуцали су на нас, и кад су од наши Србијанаца нападнути били, и они преко ћуприје побегну. Кад с топовима до ћуприје стигнем, дам још неколико топова избацити, и с тим је цела мађарска гарда разтерана била, и сви кућама своима побегоше.
Будући да нигде видио нисам ни једног официра од њи на коњу, но само ми се показала канцеларија обрштарова, зато мислим, да су штабс-официри или први побегли, или да нису коње имали. По свему, што сам видио, није било 1600 већ 800 до 1000 момака. Показали су се у том напредку особито Србијанац Раша, тобџија граничар Никола, и особито коњаник  Васа Ђакован из Маргите, каплар бившиј, кои је још у тај дан 22-ог и цело будуће време, у ком се наша војска у Неузини држати могла, толико војничког разума, јунаштва и верности према Србству показао, да спасење наша два топа и може бити наше две компаније у недељу 25. Јулија само њему и капетану Данчи из Србије приписти се може; зато сам принуђен таковог Србима и јунака славном одбору за капетана препоручити.
Сви догађаи од 22-ог на вече, у које доба ја сам се разболио у Неузини јако, и тим у Ботош приморан био отићи, до недеље у вече, где се у 10 сатиј ноћи наша војска у Јарковац натраг с топовима вратила, нису ми известно познати, јет трипут враћајући се да предводим, сва три пута разболио сам се. Даље описаније битке само је мајор Милојевић у стању точно описати.
У Карловци, 2. Августа 1848.  К.

(Ово описаније заузећа Неузине овако од речи до речи поднео је г. мајор Стефановић, вођа војске наше Неузину завладавше, званично народној власти. Молимо г. дописатеља, да нам и даље известије г. Милојевића саобшти.  У.)

[JASON]

Из Бачке, 1. Августа. Сви гласови, кои се овуда разносе, о томе нас уверавају, да Мађари наше људе, кои с њима у логор неће, хватају, туку и вешају! Тако су прошасте недеље три Бачвана у Врбасу обесили зато, што нису хтели у логор мађарскиј ићи, и на браћу своју пуцати. – Ђоко пак Недељковић, адвокат из Футога, који је себе Мађарима на веру предао, буде у четвртак 29. Јулија такођер у Врбасу у мађарском логору обешен, што су потварали на њега, да је он Старо-Футожане у Вукајловићевој битки предводио; које људи доказују да истина није, јербо како што нису се у оно време смели Футожани у битки ни показати (дознавши да су из града војници ону ноћ дошли, кад је Вукајловић ударити намеравао); тако исто и обешениј Ненадовић није никога од Футожана ни предводити могао; него је сирома ненадајући се никаквоме за себе злу последку у онај пар, кад су пуцати почели, из куће са још неколико човека као на ларму без оружа потрчао, да види шта је? И кад је већ дознао, да су се наши са катанама и регуларним војницима почели пушкарати и тући, он је са своима друговима вратио се натраг са жалости, што браћи својој помоћи неможе! Ово су Мађари изврнули као да је он кога предводио, и на своју њему дану реч, да му ништа бити неће, домаме га, и – обесе!
Некакав гроф, коме су два сина у Врбасу погинула, скупио је 2000 људиј регуларни војника и дошао у Сомбор, где два дана (понедељак и уторак) варош затвори, да нико у њу ни из ње изићи није могау, па од свију Србаља оруже поотима, а њи једно 17 најзнатнии људиј повеже и затвори. Међу овима је, кажу, и Ђока Петровић, бившиј директор, и садашњиј сенатор, на кога смо ми викали, да је он великиј Мађарац; осим тога и Радисављевић, и сви они кои су 1-га Маја на народној скупштини у Карловци били, позатварани су. Кад су овако Мађари у Сомбору наше људе позатворало и свима оруже поотимали, онда су у логор Врбаскиј у среду 28. Јулија отишли. Овде договоре се њи неколико гардиста и 10 војника, те отиду у Турију, и отуд заокупе сву ергелу (до 300 коња), и у Врбас у логор дотерају, где ког коња за 15, а ког опет за 20 форинтиј продаду. Кад су ови ове коње терали, изађу из Сент-Томаша неколико Србаља и убију два катане, но ергелу србску нису отети могли. Чује се и то, да су 6000 Секлера сад у среду у Врбас дошли, и да свега на 30.000 има. У Футошком пак логору нема више од 3.200 војника.
У Новом Саду дали су Мађари пописати све оне, за које мисле да неће с њима пристати, и оне, кои су из једне своје ревности главном одбору новаца обећели дати. – Известно се то зна, да такови несрећника у Новом Саду већ 200 побиљежени има; за које је Хаџићу дата власт, да он као председник сигурности одбора, ако мађарска војска у Нови Сад неби дошла, све пописане у Врбаскиј логор Сент-Кираљу на заклање и вешање преда. Поговара се и то, да ће се од Новосађана Србаља све оруже ови дана отети, као и у Сомбору што је отето. У Вуковар пак почели су већ католици по наредби Кошутовој од Србаља оруже отимати и онима Мађарцима, кои оруже немају, предавати. Катане пак од Вуковарски Мађараца против Србаља доведене, немајући ране за коње, свакиј дан у околна места излазе, и од људиј сено и зоб изискујући отимају.Чега су се ради Србљи у Негославци са катанама јако потукли; но кукавци ни од куда помоћи ни одбране немајући, морају се јачој сили катана покоравати, и свиома непријатељима сено и зоб давати. Србљи у Срему злочинце своје Мађаре не само трпе, него још некоим и службе дају, да ијм још вече злочинство чинити могу, Онаковим зликовцем и душманином народним, као што су у Карловцима затворени, Мађари би овде у Бачкој већ одавна главе поодкидали. А Србљи иј у Срему држе и ране; а тиме и повод Мађарима дају, да о нама мислити могу, да иј се ми боимо!

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Земуна, 3. Августа. Јуче у новинама вашим читам, како вам неко из Беча пише, да су се бан Јелачић и ц. кр. у Србии конзул Мајерхофер са проклетом камарилом сајузили, да омражени абсолутизам опет у Аустрии поврате. Вама није замерити, што то у листове ваше примате, једно зато, што се ови безпристрастношћу одликују, а друго што вам је и немогуће при садашњем замешателству ствариј наши праву истину дознати; но замерити је дописатељима, кои вам с таковима лажима досађују. Ко је имао прилику изближе познати бана Јелачића и г. Мајерхофера, тај ће исповедити, да су то људи честитог хатрактера, кои ијм заиста не допушта с оном гнусном, народну слободу угњетавајућом партајом мешати се, много мање њој на руку ићи на ползу реакције. То су све потварања и лажи непријатељи наши Мађара, кои сами желећи либерализмом светлити, па сав абсолутизам на друге одбацују, а овамо они највећу реакцију против обштенародне слободе подижу и најгнусниа варварства чине. Ви ћете се скорим уверити, да вам ја истину говорим. А за подкрепљење тога ево вам за сада јављам, да нам је дошла вест, да ће бан прексутра на Преображење на Мађаре ударити. То је прво што смо од њега исчекивали; а за друго ми ћемо се старати!

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Панчева, 31. Јулија. Синоћ пред 9 сатиј дођосмо у Панчево. Мложина народа чeкала је на обали г. Книћанина. Како угледају наш чамац, народна банда засвира а почне непрекидниј тутањ топова и пушака. Громовито 'живио' дочекало га је на обали. Ту му се представе два упарађена официра, кои га добродошлицом поздраве, и поведу до кола за њега одређена. Банда је уз пут наш свирала, народ је викао 'живио', све до куће г. Бревацког, где нам је квартир. Ту нас дочека Панчевачкиј одбор, чии под председатељ поздрави лепим словом г. Книћанина. Ево вам од истога слова неколико речиј:
'Несрећна времена, и садашња оскудност наши средстава не дозвољава нам тако Вас дочекати како смо иначе желили као што овде није дочекан никакав човек, од како је Панчева. Име, које сте задобили у Вашем отечеству, тако је дично, да нема Србина, кои то знао неби; а посвећујући сада Вашу сабљу својој браћи, која су у погибељи, Ви сте у нашим срцима олтар благодарности, која ће вечна бити као и име Ваше. Наш иметак, наш живот, све дајемо Вама на расположење; заповедајте, разредите с тим, како вам је најдраже, ми ћемо Вас слушати слепо, јер се савршено поверавамо не само вашој разумности и храбрости, но и искреној и жаркој Вашој љубави к својему народу, у којему сте Ви једна од најотличнии и први особа.'
На ово г. Книћанин уместно и благородно одговори, да нас је све у највеће усхићење довео. Банда је свирала под нашим прозорима све до 10 сатиј ноћи; г. Книћанин покаже се за један час народу, кои га великом узкликом поздрави, пак пођемо на вечеру, на коју су била позвана многа одлична лица. Легосмо око поноћи.
Јутрос једна депутација најотличнии грађана дође поклонити се, како они кажу, србскоме јунаку. После ручка у 3 сата идемо у Ковин. Тамо ћемо преноћити, пак сутра у недељу отићићемо у табор србскиј. Како се одморимо ударићемо на Белу Цркву. На њу ћемо метнути контрибуцију, одузећемо све оруже, и примити у залогу неке људе. – Регуларна војска непријатеља брои до 8.000 људиј, кои су од части у Белој Цркви, а од части у Вршцу, Бечеју и Бечкереку; имају, истина, много гардиста, али ти беже као жене.
Г. Книћанин сад је вратио посештење одбору; у шест сатиј по подне бићемо у Ковину. Све, што се овде догоди, истино ћу вам, без икаквог увеличања или умалења, описати. С Богом!    Један Београђанин.

Из Земуна. 4. Августа. Управо сада нам дође глас из Вуковара, да је тамо крвник Житвај дошао и као великиј жупан већ дејствовати почео, државши прекјуче, у вторник, вармеђску рештаурацију, где је све саме Мађарце у службу поставио. На несрећу браћа наша римске цркве примили су га с 'илен'!

[JASON]

Јосиф патријарх србскиј, привремениј народниј управитељ.

Славном Учредничеству Новина Србски у Београду.

Главниј одбор народа србског објављује свима и свакому, да је под данашњим даном обзнанио трговачком сану у Бечу, Брину, Златном Прагу, Градцу и прочима, да нико од дољно-земаљски нити страни трговаца, кои би преко војводине србске прећи имали, на пештански св. Јованскиј вашар месеца Августа ове године поћи неће, но да ће место тог пештанског вашара држати се у Земуну великиј вашар од ²⁹/₁₁ Августа (Септембра) до ¹¹/₂₃ Септембра ове године.
Ово објавленије саобштава се у јавним листовима знања и управљања ради и следује уз ово облавленије и превод писма, које је главниј одбор предреченим трговачким сановима у Беч, Брн, Праг, Градац и осталим саобштио.
Из заседанија политическог оделенија главног одбора народа србског, у Карловцима 25. Јулија 1848. год. држаног.

N⁰ 2127.
Секретар                                      Председатељ
Јован Станковић, с.р.                  Алекс. Костић, с.р.


Препис ноте трговачким сановима дане.

Свима је трговачким кућама, које су пређе пештанске вашаре у Мађарској посештавати обичествовале, добро познато, да је већа част купаца из Немаца и Срба састојала се, кои су из долњи предела: Новог-Сада, Темишвара, Земуна, Панчева, Беле-Цркве, Митровице и прочи места, шта више из Књажества Србије, као Београда, и остали источни места, у Пешту на вашар долазила.
Будући је мађарско министерство на предложено питање последњи дана одговорило: да ће сада о Усекновенију Јоана Креститеља месеца Августа падајућиј пештанскиј вашар као и пре држати се; то главниј одбор народа србског у Карловцима, кои је у овом призренију далеко надвеснио над мађарским министерством (будући су Мађари из внутрености Мађарске или као сапунџије или асурџије и тима подобни на реченом трговишту познати), к обштем знању доводи, да ни један трговац из долњи предела на пештанскиј Јоановскиј вашар ићи не сме, и главниј одбор неће допустити смети, да буди кои на нечувена безбожија, која Мађари у Банату и Бачкои градомеђи чине, у Пешту одлази, од куда је због мађарског беснила луч грађанског рата запаљена, која ће скорим све околне пределе запалити.
Ако је мађарско упражњавајуће се министерство једну противну, наравно постојати не могућу наредбу објавило, то је наравно зато учинило, да неби своје зло, које је на савезу целе царско-аустријске монархије, на светињи остaли народностиј произвело, чрез внутрењу противну револуцију међутим у Пешти искусило, јер ова од стране трговачког и занатлијског друштва, које за продајом свога еспапа безполезно виче, свакиј час предстои.
Да би пак у овом тешко испитујемом времену захтавању трговачко-занатлијског света довољно саответствовати могли: главниј одбор у Карловцима, кои се из белетристички и прекомерно претерани политикера не састои, него понајвише из људиј трговачког и занатлијског реда, обраћа вниманије целог тргујућег света на варош Земун, на њен досадашњиј значај, на њено географиско положење и линију саобраштаја.
Земун лежи на аустријској граници, према Београду, кои се означава као вториј кључ европске трговине у Цариград.
Земун је до овога времена чрез царско-аустријске власти управљан.
Земун је најудаљении од ратног позоришта и лежи на самој војеној граници на таковом месту, против ког се мађарска рука, која од моћи војене граница стрепи, никада пружити несме.
Земун стои са Бечом чрез савско паробродство царско-аустријског првог дунавског паробродног друштва, које безпрепјатствено постои, до Сиска, по направљеним, врло добро подигнутим друмовима, до железнице глогничке у сајузу.
Земун има дакле, осим свију остали полза, још и ову, да се цело мађарско бунтовничко место без сваке потешкоће обићи, и са осталим тргујућим светом састати може.
Због тога је главниј одбор закључио, да се, за одмену немогућног пештанског вашара, вашар у Земуну и то прва половина од 11-г до 17-г Септембра, а осталога еспапа од 17-г до 23-г Срептембра ове 1848. године држати има.
Неодложно чине се расположења за довољне магазине и дућане за еспапе, и за остале удобности и сигурност трговца.
Што се тиче вересија, које велике трговачке куће примити имају, даје се овим уверење, да ће главниј одбор у његовом домашају, без призренија, подобна захтевања кратким судејским путем поравнати дати.
Умољава се славно трговачко друштво ову ноту објавити дати.
Из заседаније политичког оделенија главог одбора народа србског, у Карловцима 25. Јулија (6. Августа) 1848.

Секретар,                           Председатељ,
Јован Станковић, с. р.      Алекс. Костић, с. р.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]