Српске буне

[JASON]

Високославному главному одбору у Карловци. Августа 6-га пред шестиј вечерњиј сат појавили су се непријатељи од Врбаса и Фекетића, и целу ноћ прешештејући и допуњавајући своја оделенија известне нас учинише о предстојећој опасности, која 7-ог истога већ са зором указа се. Сиреч вишеспоменутог дана у 4 сата у јутру од Темерина и Врбаса на јужни стан од канала опет од Врбаса на капију и стан врбаскиј са свом снагом и јаком канонадом удари непријатељ; а од Бечеја у великом числу приправни стајали су, од кои једно крило нападало је на Турк под Туриом, а други из Темерина с јаким трупама пуцали су на Тутију. – На врбаскиј стан непрестано све до после два сата по подне ударали су, шта више и јуришили, и то Александрова регимента, све сами Словаци, и као што од њи рањени и ухваћени сведоче: ракијом и вином опојени и силом оружаном натерани; - исти су топове велике и многе имали, и ракете бацали.
Од Темерина одма с почетка јаку су ватру непрекидно на стан и место наше сипали, и као што уверавају у великом числу нађена ђулета и бомбе од 50 фунтиј, велики су топови употребљени и све до 12 сатиј бомбардирало се. Код Турије непрекидно до пол трећег сата љута је ватра трајала. Регименте Александра и Дон–Мигуела участвовале су, хусари и множина гарде. Ћуприје велике од Врбаса и Бечеја направили су и преко канала прелазили, које смо срећно после битке довукли.
Намера непријатеља била је, попалити место, и то највише од стране канала; - колико је у томе успео, види се из проузроковане штете – будући је бомбе највише бацао у место. Тако је више слама, и ране увезене као и 14 кућа изгорело, а многе су оштећене, излупане и изрешетане; највећа пак жеља непријатеља била је цркву запалити, или торањ срушити, тако, извана на јужној страни торањ је на три места ударен, црква на више од седам и кров на четри места, - на тавану један рог одваљен је, а прозори сви полупани; изнутра пак више десне певнице кроз прозор падша кумбара ударила је у леву певницу, коју на више места полупа, и одатле на земљи распесе, амвон разбије, кроз темпло у олтару на светом ћивоту стакло разлупа, са темпла више цирадиј свали, иконе св. Саве, Крштенија господња, и апостола Јуде поруши, полилеј и целиваницу оштети, - и више јоште досад не изнађене штете опакиј непријатељ учини.
Наша страна изгубила је 3 Сентомашанина у битки код Врбаса, рањена су 2 Србијанца, и 2 Граничара, једна жена од кумбаре пала је код своје куће и Радишића 15-летниј син од кумбаре код куће убијен је. – Отерали су нам овом приликом 400 волова, и преко 4000 оваца. – Непријатељ јако је штетовао у људству. Више капонера је погинуло. Ово по дужности званично високославном одбору јављамо.
Из заседанија пододбора у Сентомашу 10-ог Августа 1848.

   Секретар,                                Председатељ,
Милан Јоцић с. р.                  Среван Иванић с. р.

Чланови: Јован Сарић с. р., Коста Поповић с. р., Стеван Манојловић с. р., Гедеон Дунђеровић с. р., Марко Николић с. р., Михаил Петровић с. р.

[JASON]

Из Алибунара, 7. Августа. Добили су Иланчани вест, да су Мађари на Бегеју, почели сено палити; одма Павле Татарин на коњу с неколико друга оде да види, кои су се уверили, да су дошло Мађари, но ови чим су стигли, одма су се почели тући, и храбро су се држали, док није ијм већа помоћ дошла. Г. Стева Симић, капетан србијанскиј, првиј је узлетио на непријатељске бедеме, и ободравао људе да се ништа не боје, него да за њим ступају, која нешем јунаку срећа послужи, те он Мађаре из њиови бедема истера. Добро се показао Ђорђе Поповић, капетан, родом из Алибунара. И да та два капетана била нису, Бог зна шта би било. Живели! такови Србаља хиљадама наша земља давала! С наше стране није ни један рањен а камо л' убијен, с њиове пак стране незна се колико је пало, јер како кои падне, одма га на кола метну. Говоре људи, да је могло пасти на непријатељској страни 16-18 момака. Сутрадан су опет на нас ударали, ал' су били опет из њиови бедема истерани. 

Из Алибунара, 13. Августа. Из Боке прибегавши Срби овамо у наш стан, пуни освете против Мађара, што су ијм добра попалили, одаберу се њи до 50 људиј и врате се у Боку натраг, где 14 Мађара и 2 Чивутина посеку, и 4 племића мађарска заробе и амо доведу. Ми смо данас робље у Панчево оправили.   

Под Темерином у 8 сатиј у јутру 18-ог Августа. Сириг вама познат, за нас милитарска точка важнa, у нашим је рукама. Кад је Темерин горео, из Турије са једним топом и неколико момака ударило се на Сириг, и ево после ½ сата побеже посада, састојавша од 400 регуларниј војника. Овај час су два топа и 100 момака тамо оправљени, да би се то место бољма утврдило. – На Јарак су наши овај час ударили. Запрећено је село без нужде палити, но метуће се на њега 30.000 фор. ср. војене глобе.
ПП. Овај час дође вест: Јарак је узет, но на несрећу у пепео преобраћен.

На Гату, 18. Августа. Темерин, Јарак и Сириг је наш; сада намеравамо што скорије јоште Кер заузети, и тако наша движенија што пре са бановима у споразумење довести.

Из Врачевог Гаја, 19. Августа. Јутрос у 3 сата кренула је војска наша к Белој Цркви, а у 5 сатиј почела је жестока битка; ево 10 ½ сатиј а страшна пуцњава топова и силни пушака једнако траје; варош је на ново запаљена, и сад јаче гори, него приликом прве битке; наши су са Кусићке стране ушли у варош и непрестано пале, али Немци кроз прозоре и кровове бију и пуцају као бесомучни; редут, кои су наши пре у полак муке задобили, сад је у немачким рукама, и у њему се они чврсто држе, а наши ту највише рана достају; до сада су које граничара које пак сережана десеторица рањена доведена. Од Врачево-гајске стране, у центруму, држи се наш г. подполковник Бобалић врло добро: њега је милина на коњу командујућег видити; и г. Книћанин одлично се с Кусићке стране показао, али толико вам показати могу, да се и Немци прилично држе, и то они Немци, које ми чувамо, и које смо свагда племенитодушно предусретавали, само да иј не увредимо – сад нас туку! право имају! – Ми идемо на Мађаре, а Немци нам с топовима на сусрет излазе, и пут прече. - До овог часа није ни један од наши мртав пронешен; колико је пак од непријатеља пало, не могу вам известно казати. – Мало час доведен је г. мајор Ђурић у ногу рањен и поручник Васа Познањ у руку рањен; овом је баш сад тане из руке хирург Јовановић извадио.
П.П. Мајор Ђурић био је на Вршачкој страни. Како сам писмо запечатио и кочијаш већ кренуо се, а вест стиже, да су наши редут пробили, Немце растерали и већ са сваке стране у варош ушли.

[JASON]

Из Земуна, 19. Августа. Ноћас је г. патријарх добио од бана Јелачића штафету од 16. (28-г) т. м., као одговор на два своје последња писма, која смо у последњем листу нашем напоменули, у којој осим другога бан овако говори:
'Са стране наше све је у реду. У Хрватској и Славинии све се креће. Брођани и Градишканци иду на Драву. Овде су учињене наредбе, да још неколико хиљада војника крене из краине, и придружи онима, кои већ стоје на Драви. Још ови дана скупиће се знатна сила на граници мађарској, па онда ступамо напред. – ударамо; ја мислим, да нам победа неће узфалити. – Међутим док се овде удари, оперираће славонска војска у Славонии, и очистиће је од непријатељског духа; па ако узтреба, прискочиће и вама у помоћ. - Ово вам јављам за вашу утеху, и то по особитом скоротечи, да тим јамачније дођу вам ове вести. – То вам нек' помаже, да ја покрај свију ови укора и сумњичења остајем опет ваш пријатељ и верниј савезник. А најпосле ће указати дела, која ће не скоро следити, показаће, да нисте право имали, кад сте казали, да 'савез с Хрватском лежи вам као камен на души и савести'. – Док ми не почнемо желим вашем делу сјајниј успех, као и досад, но желимо заједно, да не будете малодушни и да не губите вере у пријатеља и савезника, кои се још није никад окаљао вероломством.'

[JASON]

У намастиру Гомирју, 7. Августа. Синоћ у ¼ на 7 часова, дође нам у Огулин, штабско место, наш обштељубљениј, најделателнии бан, барон Јосиф Јелачић, бузинскиј, из Госпића у Личкој регименти, враћајући се кући, у Загреб. Он је тај пут од 17 миља, за један дан прешао, и од многобројног граничарског народа, и свештеника једне и друге цркве, праћен и дочекан био у обиталишту многозаслужног, мудрог и искусног ратоборца, г. обрлајтнанта Василија Кнежевића, скоро, са орденом Леополда, вратившег се из Италије, са битвишта. Разумева се да је допраћен био добриј наш бан под пуцњавом пушака, тутњом звона и громовитом грмљавином топова; а дочекан је био у присуству непрегледимог народа обојег пола, помешаног с провинцијалцима, на челу кои је био фелдмаршаллајтнант г. Хартлиб. Ја сам срећу имао поздравити га (сад већ трећиј пут), кад је с коленице сишао, одма пред обиталиштем и пред целим народом, овако:
'Преузвишениј г. бане, вишња главо наша! И ја, и многобројна гг. војени чиновници, прослављени ратоборци, свештеници, и неизбројениј народ овде, - сединама украшени старци и витки младићи с познати Теби на гласу јунаци; пречестне старице с невестама и нежне деве, поврвели смо к Теби, светла звездо наша, дивниј Јосифе, поврвили смо к Теби на сусрет. Нећемо Те питати, јуначка дико, куда нам, и одкуда, јездиш; него Те питамо: јеси ли нам срећно путовао, по Славонии нашој и плодноме Срему, па за тим и по нашој горовитој Хрватској? А да си у Бечу скоро био, како си дочекан, и шта си радио, то добро знамо, - славно име Ти се тамо већма прослави! Нећемо Те дакле о свемо том' ништа питати; јер је нама врло добро познато, да си Ти, за препорођење народа србско-хрватског и народности његове, рођениј Јелачићу, од млади дана Твои пошао путем чисте добродетељи, у зрелије доба, на пољу марсовом, похитио к Титу, а у најпозније Ти дане да си, обљубив Анархарса, сравнио се с првим војводама и устремио се, да у дели домовине своје, и самог Карађорђа, славног јунака и ослободитеља, славом надвисиш. Ти си дакле, јуначкога отца јуначкиј сине, а обрано домовине наше, на путу правом, т. ј. на путу народног ослобођења, на путу народне чести, народне среће! Слава Ти за то предузеће пристои, која се и онако по овим царствима и краљевинама, - по свему свету разноси, ори, разлеже. Срећан Ти тај пут Твој и благословен био! Ти тај пут Твој, на којем си давнашњом топлом жељом Твојом, крепком вољом, и самим делом, између осталог и верниј Теби народ Твој љубезниј огријао, подигао и сад већ још јуначнии учинио, кад си му слободу подарио, обрив тежко бреме, под коим је, место љубави цара свога Фердинанда доброг, горкост сваку осећао. Зато смо Ти, јарко сунце наше, похитили на сусрет, да Те поздравимо једномислено; јер си Ти поздрав нашег народног најдостојнии син домовине своје; - да Ти изјавимо необориму нашу љубав и верност к цару нашем, кои Те молимо да му то до знања доставиш; - и да изразимо племениту захвалност нашу к Теби, за отчинско старање, за добро дело, коим си, срцем и душом предане Ти граничаре ослободио од претежког јарма њиног старог, те тако учинио, да сад лагши, смелии, јуначнии пођу кад и куд иј Ти позовеш. Ал' знај да ће најрадије поћи, ако иј скоро позовеш да иду обранити цара свог, за којег чују, и већ сви знају, да је у највећој погибели престол царства његовог у Бечу; да обране браћу своју Србље у Срему, Бачкој и Банату, били они цркве од истока или од запада; да спасу домовину своју, под управом Твојом; да спасу језик, веру, народност, а чрез све то да осветлају образ Твој, и свој, пред светом, и покажу целој Европи, да имају бана, од Бога им дана, кои Славство љуби, док му сталност труби.
Свесрдном Те добродошлицом дакле ми, преузвишениј г. бане! поздрављамо, и молимо да примиш простиј овај наш изражај поздрава и признателности, истина Бог, из прости срдаца истичућиј, али истинитиј.
А ти, многобројно скупљениј народе србскиј, јуначнограничниј, док у срцу топлу благодарност осећаш, за учињена ти добра, хајде кући, па приповедај и казуј добре гласе и даље о нашем бану; хајде кући па учи млађе 'нек певају и спомињу' бана. Међу тим пак из гласа за мном запевај: Да живи цар наш Фердинанд добриј; да живи наша дика и обрана наша, добриј наш Јосиф барон Јелачић, - живио нам дуго!'
На ово се заори до неба: 'живио милиј бан наш Јелачић!' и једва је могло престати; а добриј, срдачниј бан увери народ да га он љуби исто тако, као што и народ њега љубавно предусреће, и с тим се крене праћен у обиталиште где се и г. епископ наш, задоцнивши се мало, појави и бану поклони. Будући да тај дан нигде обедовали нису, то се раније мало сјајној вечери ишло, коју су девојке, народно да богме обучене, са најумилнијим песмама о народности, пријатно чиниле; а кад би мало поодпочинуле, онда су се здравице за цара, бана и остале напијале, које уз 'многа лета' канонима праћене биле. После вечере, осветљену бившу целом Огулину, ишао је преузвишениј бан, праћен првом господом и руљом народа, осветлење гледати, гди су свакога рода народни мизикални инштрументи, чути се могли; ту су свакојаки пискови, двојнице, ту тамбуре, цитаре, гајде, гусле и т. д. биле; а пред баном, место грађански, уметно начињени машала, парадирали су суви смрчеви смогори, кои су заиста много пријатнии оку и носу били, него они уметни производи, више дима него светлости давајући. Међутим је следовало неизбројено опаљивање прскавица и пуштање ракетиј свакојаки. Кад се сравне прозраци на каноника Барца обиталишту, капитана Кушана и Калинића, па и многим другим зданијама с оним прозрацима у Загребу, онда се може казати да је у Огулину лепше синоћ било, него онда на дан ухода банова, кои све споменутог г. обрстлајтнанта Кнежевића красној уредби, и вештини артилериста обрлајтнанта и компаније огулинске команданта, г. Лотара каваљера Беркса приписати се има. А одушевљење, весеље, вриска, играње и пуцњава из кумбара до најпоздније ноћи, извирало је из једне мисли: Имамо бана, каквог никад нисмо имали.
Данас, око 11 часа пре подне, опет велелепно испраћен, кренуо се наш бан до Карловца, где, како чујемо, с највећом свечаносћу има бити дочекан. Срећан му пут!   С.И.А.

[JASON]

У Бродској краини, 14. Августа. Јавили сте да је Житвај као кр. комисар у Вуковар дошао. Таки је у скупштини, на коју је само један мађистратуалац дошао, уништио банску рештаурацију у Илику, прочитао познатиј манифест од 10. Јулија супрот бана, наредио бирање посланика за мађарскиј сабор; ал' ту је био и крај његовог комисарства. Другиј дан т. ј. 16-ог оде он у Осек, а од њега наименованиј другиј вицишпан, позната несрећа Мито Рогулић, оде у Винковце, да иште бродске граничаре за помоћ супрот дољњег Срема, од кога су хтели кордон од Илока до Товарника повући. На кордон народ није хтео ићи, а у Винковци, где се баш у онај мах, кад је Рогулић тако дошао, познатиј славољув г. генерал Најштетер, добије нов вицешпан Рогулић пасош, да је без обзира пешке, не чекајући ни кола, из Винковца одпирио.
И Житвај буде тако исто од Јовића у Осеку дочекан и оправљен, и тако г. кр. комисар Житвај одпедља тајно на чамцу у Бачку у Ново Село. Њега је у Вуковару дочекао бегунац румскиј Јанчов, мислећи да ће га Житвај опет у Руму да још србскиј свет роби, увести – дочекала га је Вуковарска жалостна гарда (ал' не Срби), дочекали су га неки трговци вуковарски Срби, кои су му се хтели умилити, ал' ни један домородац, кои су му кратак станак навешћавали. 10. Августа дођу у Вуковар две компаније Брођана, а 13-ог још две, и таки се сва свита Житваина разбегне као курве. 11-ог у вече у 7 сатиј побуне се апсеници вармеђски тавница, отму оруже од страже и кључеве, поотварају тавнице и пусте све апсенике, од кои њи до 25 таки утече, а неколико се још нађу у авлии, које храбри Брођани с помоћу грађана похватају, убивши њи 6 а ранивши 7. Њи је 14 утекло а другиј дан су похватани. Пре те побуне на пол сата утекао је на чамцу варм. писар Салај и његов друг Мито Рогулић у Бачку, плативши до преко Дунава 10 фр., а људи веле, да су те протеранице апсенике попуштали, да се у Вуковару, где ијм гостопримство пропаде, освете, које је доста налик, јер су Рогулић и Салај као верне слуге Житвајеве све у стању учинити, кад ијм се неда првом да буде вицишпан, а другом да буде посланик. Рогулић је ипак имао славу бити пуна два дана вицишпан. Ено иј сада у Новом-Селу, Житвај као негда Артоа са својом свитом у Коблецу. – Јанчов, кои је Румљане подуго заваравао, скинуо је о доласку Житвајевом ларфу, и отворио раље против Срема и Румљана, за које је заслужио од Румљана одплату.
Од како су храбри Брођани у Вуковару, покљунуше носеве Мађарони вуковарски, и то највише Швабе, и залуђена браћа Срби римокатолици, и неколико Србаља источни, које би на вечну ијм срамоту требало овде јавно изброити. Међу њима има један колар недостојан имењак кикиндског родољуба Радака, кои јавно говори, да би желио мађарског коња у рацку цркву увести, име му је Ђорђе Радак. Није ли такав нитков за вешала? Истиј је икони св. Николе мађарску кокарду преденуо. Је да ли ће тај обешењак кадгод пасти у србинске руке, као М. Рогулић, кои је јавно говорио, да он добро зна историју, али да незна да су Срби кадгод та права, за која сад војују, имали. Ми смо овде јако неспокојни, што бан тако дуго оклева, дркћемо при пуцњави топова, која се час у Винковци чује, о судби наше честите браће. Један нам је очевидац приповедао, како је 160 србски робова у Баи видио, међу њима једног свештеника из Аде. Сви су ошишани, два и два повезани, на слами у шупи лежећи, од Чивута стражени, и кои су болни, сваке помоћи лишени. Како мора бајским Србима бити, кад иј овако виде!?

[JASON]

У намастиру Гомирју, 7. Августа. Синоћ у ¼ на 7 часова, дође нам у Огулин, штабско место, наш обштељубљениј, најделателнии бан, барон Јосиф Јелачић, бузинскиј, из Госпића у Личкој регименти, враћајући се кући, у Загреб. Он је тај пут од 17 миља, за један дан прешао, и од многобројног граничарског народа, и свештеника једне и друге цркве, праћен и дочекан био у обиталишту многозаслужног, мудрог и искусног ратоборца, г. обрлајтнанта Василија Кнежевића, скоро, са орденом Леополда, вратившег се из Италије, са битвишта. Разумева се да је допраћен био добриј наш бан под пуцњавом пушака, тутњом звона и громовитом грмљавином топова; а дочекан је био у присуству непрегледимог народа обојег пола, помешаног с провинцијалцима, на челу кои је био фелдмаршаллајтнант г. Хартлиб. Ја сам срећу имао поздравити га (сад већ трећиј пут), кад је с коленице сишао, одма пред обиталиштем и пред целим народом, овако:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Преузвишениј г. бане, вишња главо наша! И ја, и многобројна гг. војени чиновници, прослављени ратоборци, свештеници, и неизбројениј народ овде, - сединама украшени старци и витки младићи с познати Теби на гласу јунаци; пречестне старице с невестама и нежне деве, поврвели смо к Теби, светла звездо наша, дивниј Јосифе, поврвили смо к Теби на сусрет. Нећемо Те питати, јуначка дико, куда нам, и одкуда, јездиш; него Те питамо: јеси ли нам срећно путовао, по Славонии нашој и плодноме Срему, па за тим и по нашој горовитој Хрватској? А да си у Бечу скоро био, како си дочекан, и шта си радио, то добро знамо, - славно име Ти се тамо већма прослави! Нећемо Те дакле о свемо том' ништа питати; јер је нама врло добро познато, да си Ти, за препорођење народа србско-хрватског и народности његове, рођениј Јелачићу, од млади дана Твои пошао путем чисте добродетељи, у зрелије доба, на пољу марсовом, похитио к Титу, а у најпозније Ти дане да си, обљубив Анархарса, сравнио се с првим војводама и устремио се, да у дели домовине своје, и самог Карађорђа, славног јунака и ослободитеља, славом надвисиш. Ти си дакле, јуначкога отца јуначкиј сине, а обрано домовине наше, на путу правом, т. ј. на путу народног ослобођења, на путу народне чести, народне среће! Слава Ти за то предузеће пристои, која се и онако по овим царствима и краљевинама, - по свему свету разноси, ори, разлеже. Срећан Ти тај пут Твој и благословен био! Ти тај пут Твој, на којем си давнашњом топлом жељом Твојом, крепком вољом, и самим делом, између осталог и верниј Теби народ Твој љубезниј огријао, подигао и сад већ још јуначнии учинио, кад си му слободу подарио, обрив тежко бреме, под коим је, место љубави цара свога Фердинанда доброг, горкост сваку осећао. Зато смо Ти, јарко сунце наше, похитили на сусрет, да Те поздравимо једномислено; јер си Ти поздрав нашег народног најдостојнии син домовине своје; - да Ти изјавимо необориму нашу љубав и верност к цару нашем, кои Те молимо да му то до знања доставиш; - и да изразимо племениту захвалност нашу к Теби, за отчинско старање, за добро дело, коим си, срцем и душом предане Ти граничаре ослободио од претежког јарма њиног старог, те тако учинио, да сад лагши, смелии, јуначнии пођу кад и куд иј Ти позовеш. Ал' знај да ће најрадије поћи, ако иј скоро позовеш да иду обранити цара свог, за којег чују, и већ сви знају, да је у највећој погибели престол царства његовог у Бечу; да обране браћу своју Србље у Срему, Бачкој и Банату, били они цркве од истока или од запада; да спасу домовину своју, под управом Твојом; да спасу језик, веру, народност, а чрез све то да осветлају образ Твој, и свој, пред светом, и покажу целој Европи, да имају бана, од Бога им дана, кои Славство љуби, док му сталност труби.
Свесрдном Те добродошлицом дакле ми, преузвишениј г. бане! поздрављамо, и молимо да примиш простиј овај наш изражај поздрава и признателности, истина Бог, из прости срдаца истичућиј, али истинитиј.
А ти, многобројно скупљениј народе србскиј, јуначнограничниј, док у срцу топлу благодарност осећаш, за учињена ти добра, хајде кући, па приповедај и казуј добре гласе и даље о нашем бану; хајде кући па учи млађе 'нек певају и спомињу' бана. Међу тим пак из гласа за мном запевај: Да живи цар наш Фердинанд добриј; да живи наша дика и обрана наша, добриј наш Јосиф барон Јелачић, - живио нам дуго!'
На ово се заори до неба: 'живио милиј бан наш Јелачић!' и једва је могло престати; а добриј, срдачниј бан увери народ да га он љуби исто тако, као што и народ њега љубавно предусреће, и с тим се крене праћен у обиталиште где се и г. епископ наш, појави и бану поклони. Будући да тај дан нигде обедовали нису, то се раније мало сјајној вечери ишло, коју су девојке, народно да богме обучене, са најумилнијим песмама о народности, пријатно чиниле; а кад би мало поодпочинуле, онда су се здравице за цара, бана и остале напијале, које уз 'многа лета' канонима праћене биле. После вечере, осветљену бившу целом Огулину, ишао је преузвишениј бан, праћен првом господом и руљом народа, осветлење гледати, гди су свакога рода народни мизикални инштрументи, чути се могли; ту су свакојаки пискови, двојнице, ту тамбуре, цитаре, гајде, гусле и т. д. биле; а пред баном, место грађански, уметно начињени машала, парадирали су суви смрчеви смогори, кои су заиста много пријатнии оку и носу били, него они уметни производи, више дима него светлости давајући. Међутим је следовало неизбројено опаљивање прскавица и пуштање ракетиј свакојаки. Кад се сравне прозраци на каноника Барца обиталишту, капитана Кушана и Калинића, па и многим другим зданијама с оним прозрацима у Загребу, онда се може казати да је у Огулину лепше синоћ било, него онда на дан ухода банова, кои све споменутог г. обрстлајтнанта Кнежевића красној уредби, и вештини артилериста обрлајтнанта и компаније огулинске команданта, г. Лотара каваљера Беркса приписати се има. А одушевљење, весеље, вриска, играње и пуцњава из кумбара до најпоздније ноћи, извирало је из једне мисли: Имамо бана, каквог никад нисмо имали.
Данас, око 11 часа пре подне, опет велелепно испраћен, кренуо се наш бан до Карловца, где, како чујемо, с највећом свечаносћу има бити дочекан. Срећан му пут!   С.И.А.

[JASON]

Из Осека. Новине 'Der Ungar' под бр. 187. на страни 1791-ој о. г. јављају, да је будимскиј владика Платон Атанацковић 7-ог р. Августа  у Новиј Врбас приспео, од куда под пратњом милитарском у Новиј Сда одходи, да тамо, као и у Сомбору, све умири и к покорности прама законима настави.
Господин је Платон Атанацковић у Сомбору њему од мађарског министериума даниј декрет, да је он бачке дијецезе наименован владика, торжествено прочитао, и тако мисли и у Новом Саду прочитати, а остало није ни нуждно; јер су Новосађани већ оруже предали, пак су мирни људи – шта иј треба умиривати! Овај је господин много времена из Будима допаркивао у Карловце и у Даљ, и облетао око садањег патријарха, да само пре старии владика дијецезу бачку задобије – несматрајући на честност но на пробитачност. Он је и пре владичества ровашио Шишатовац, а још боље Бездин; јер је ондашње богомољце као сирочад оставио. Сад ваљда сања о уходу у митрополије спаилук, да патријарху, помоћу мађарског министериума и њиовог мајмуна надрижупана Јанковића, средства препитателна одузме, несматрајући да се тим цела нација вређа и обезпокојава. Но неће му од Даљског жита ни честица у тал пасти.
Узрок неспокојства нашег у Осеку, и одказанија по свагда постојећим иначе законима почести и верности прама преузв. г. бану били су и јесу: Л. Јанковић садањиј надрижупан, и бившиј биров Ал. Шмит, и њиови подмајмуни: Салопек, Пејачевић, Прандау – иначе прама сиротињи најблагодатнии Христијанин – Талијан – свештеник, или карактера лумп што може бити Јурковић, Пожоњиј и Јеленић. Говорило се одавна, да ће граничари у Осек доћи, а изрод Јанковић пише министериуму, да брже у Осеку помоћ пошље и град обезбеди и тако ти ²²/₁₀ Августа једно 500 гардиста пред подне на пароброду доплове једно 500 гардиста под вођом шепавог неког мајора. Један чопор невољни ови јунака прођу прву градску стражу, на другој пак буду заустављени и натраг упућени. Заповедник града г. барон Јовић дозволи ијм два сата одданути и таки преко Драве одилазити. Тако и би. Надрижупан оста као на цедилу – али мораше ипак за њим у Бељу ићи, да им квартире изходатајствује.
За сад ствар код Осека овако остаје: како су граничари у Вуковар приспели, таки су Талијани т. ј. Занини 120 момака са 7 официра ретерирали у Веру, а драгонери у Трпињу; и остају тамо као форпосте; квартири су за њи у Осеку наређени, тако, ако виде, да граничари Осеку иду, имају таки граду понаглити. Друге поште знаћу известније јавити. - Пожешка је вармеђа сва наоружана и увежбана!

[JASON]

У Кара-Богданској 29. Јулија. После пуна два месеца добио сам опет србске новине, а зашто су ми биле зауставље, то ће само учредништво знати. Но толико могу свакога уверити, да сам ијм се обрадовао, као новоускрслој радости, особито и важној сбог оне репрезентације, коју је сабор тројне краљевине надвојводи Јовану послао. Тако браћо живи били! дух времена упознао се, видимо, с вама! живила слога међу нама! Но при свему томе, савета нам нека нигда не оскудева, кои пут и од малозначећег није за грђе слушати, па ако неузваљаду, лако је с њима отрести плот. – Почетак је свију наши предузимања, како на јасној правичности, тако и на драгој нашој народности ослоњен, и за нас је то добро, нити ће се и ко, кои здравог разсудка има, и у чему нама противити. Но по данашњим обстојателствима и положенијама, у коима се још находимо, не види се ни у најмањој искрици да је наш задатак и ни с једне стране обезбеђен; зато дозволите нам неку малу овде приметбу учинити, а ту као малиј некиј савет препоручити.
Наша браћа Хрвати своју репрезентацију нису могли бољу по духу времена, како и за вечно учвршћење једнокрвне браће поднети, него што су поднели; но за удаљити какву противност, која би нам се у затрајању решења на ту репрезенрацију могла догодити, нужно нам је нешто и изванредно за одпор исте, и боље сигурности предузимања нашег ради, приправити се, и за доказ тога, само оволико нека нам допуштено од браће наше Хрвата напоменути.
Видите ли ви браћо наша! оружану мађарску руку, која се већ до сад против ваше браће Србаља пружила, и хоће ли је сад Мађар устегнути, или боље пружити? и ако је не устегне, хоћете ли ви дотле равнодушно то гледати, докле одговор за вашу репрезентацију не добијете, или нећете? Ако пропустите прво, даћете мах к разпрострањењу мађарства; ако ли не учините друго, навућићете на себе стид пред светом! – За све ово, ако желимо бити оно, зашто се свету показујемо да смо, морамо напред промишљати.
Репрезентација јавно очитује да: 'Хрвати и Србљи један су истиј народ, и ако се на саборима, које је једни и други, закључено непотврди, да неможе бити примирења!' Ово је јављено, и одрећи се више не може, нити игда хоће. Србљи су већ с оружем приморани то бранити, а браћа ијм Хрвати за сад само одобравају, дакле није већ о томе никакве сумње, да нећемо жељено постигнути. Од превара се туђи само чувати морамо, но где је крепко народно сугласије, ту ничија лукавства незавирују! Још једно, да кажемо, и с тиме нашу договорну приметбу да довршимо.
Аустријски двор требује опет војске за Италију, и ако заиште из нашег народа треба ли му пре примирења дати? Ми велимо, докле је оружана рука против наши Срба, не нипошто, и ако би у томе попузили, могли би лако постати издаице своје отачбине, ми морамо данас најпре своју народност обезбедити, па цареву жељу, по дужности и свагдашњој нашој к њему верности, испунити. Ово је, што смо вам за углед желили послати, препоручујући вам да не само сложно, но и у свему мудро владати узнате, особито пак да Хрвати, при мађарском против Срба нападању, не чекајући више решење на репрезентацију, оруже своје са србским саједине, тако да и с делом обећања своја посведоче, с највишим срца ускипљењем очекујемо!    Г. С.

[JASON]

Србске Новине, бр.77. од 24. Августа 1848.

Ратно позориште у Војводини Србској.

Ево вам званичног известија од управитеља војске и одликовавшим се нашим борцима у последњој сентомашкој битки. Даља известија гласе, да су се и још многи други борци особито одликовали, које ћемо у будуће све свету саобштити у новинама вашима:
'Заслугама сходна награда заиста је најбоље средство к великим делима побудити, особито при нашима малима материјалнима средствима; морамо дакле моралне силе на највећи степен подигнути. То у разсуђење узимајући имам чест Вашој Светлости следујуће официре, кои су се при Сентомашкој  битки особито одликовали, на производење у вишиј чин или за другу сходну награду препоручити. Ово су имена ти србски јунака:
Капетан Теодор Боснић, кои је са малим числом у врбаском шанцу јуришивше Мађаре одбио.
Капетан Воиноровски, командант артиљерије сентомашке, вештим и храбрим управљањем батерија битку је решио.
Подпоручник артиљерије Маринковић свуде се одликује; командирао је на опасном месту, на варадинској ћуприи, батерију.
Подпорочник артиљерије Станојевић, и подпоручник артиљерије Новак Николашев, оба храбри и способни, као ваобште и сав наш артиљеријски збор.
И одликовао се даље поручник Добановачки и капетан Воиновић, кои су у највећој битки неустрашими ордонанц-официри били.
Велику храброст показао је сентомашкиј житељ Лаза Девечански; тај је већ 7 мађарски катана заробио; - даље топџија Стеван Ристић, кои је у врбаском редуту много за обдржање тог редута садејствовао и од мене са 10 # цесарски награђен.
У нашој народној војни садејствујућег, но за сад још аустријског официра Петра Бигу, кои је ладнокрвном храбрости одликовао, особитом вниманију Ваше Светлости препоручујем.
Коначно имам још ова три мужа препоручити, кои владање у последњој битки благодарност читавог рода заслужује. То су:
Храбриј јунак командант Турије, поручник Петар Јовановић, од регименте варадинске, кои је са 300 војника и 4 топа непријатељској сили од 8000 војника са 10 топова кроз 11 сатиј крепкиј одпор дао; поред њега шајкашкиј подпоручник Теодинов, кои смело и умно са 120 Шајкаша и 1 топом непријатељу у леђа захитао је, њега хитрим пуцањем топа под артиљерије капларом Ћиром Андреићем (за 20 минута 70 топова у аванзирању) савршено смео, и тако битку при Турии за нас срећно решио; трећиј је велике чести достојан муж парох сентомашкиј Павел Петровић: он је за пример свима војницима свуда, где је најопасније били, налазио се, и онда кад се најхрабријем кожа јежила, вести и заповести изручивати ишао, између другога у највећој ватри у оскудевању тобџија сам топове чистио.
Ово Вашој Светлости препоручујући молим за обнародовање овога путем новина.

У Надаљу 15. Августа 1848.
Врховниј вожд,
Ђорђе Стратимировић с. р.

[JASON]

Из Врачевог Гаја, 22. Августа. У четвртак 19. т. м. пошљу нам Белоцркванци једно дете с писмима, у коима изјављују, да су готови предати се и све трошкове наплатити, и само да ијм допустимо из вароши с оружем отићи; но на ово никако пристати не можемо, и зато се на Белу Цркву непрестанце бомбардира: сва је већ разрушена, и непријатељ се још тврдоглаво држи, ал' неће дуго, јер ће морати најпосле од глади скапати, будући је варош са сви страна обкољена, нити ко ући нит' изићи може.

Из Титела, 21. Августа. Јутрос је у 5 сатиј непријатељ на прелезкиј стан ударио, њега због тога, што је многа војска са великим топовима одавде врачевгајском стану против Беле Цркве у помоћ оправила била, а нарочито због издаје које од стране Влаха, а које од сами официра, надбио, куд које растерао, и он се сместио у Перлез. Битка није дуже трајала од 5 – ½ 7 сатиј из јутра. Непријатељ, разумевши од вероломни официра, да је наш стан сада ослабљен, с великом силом тако јако на све стране удари, да је нашима осам мали топова отео. Два топа велика и џебана једва се с тешком муком спасла и у Тител донела. Преко моста многи су у Тител добегли, до 500 војске банатске с г. полковником Дракулићем и сви Србијанци. Многи су погинули, између кои је и врлиј капетан Јанча Михајловић. Непријатељ је из кумбара, 24-, 18- и 6 фунтовни топова пуцао. Перлез је на миру од пожара остао, јер су житељи, нарочито римокатолици, белиј барјак изнели и предали се. Како се војска преко Тисе спасла, онај час је ћуприја покварена и форпосте уз Тису чак до Дунава постављене, да неби непријатељ амо нагрнуо.

Из Земуна, 24. Августа. На месту разбијеног табора у Перлезу прави се нов у Сакулима, куда је прекјуче сам г. патријарх отишао и народ охрабрио. Из околни села одма је скупило се преко 2000 људиј, осим што ће данас ту доћи и она још у скупу заоставша војска од перлезкога стана, а из Срема је отишло јуче 8000 граничара. По свом Срему је расписан ландштрум. Од 15 – 60 година свакиј војевати мора. До сад је пет баталиона подигнуто и у таборе одведено, а још уписни има 13.000 момака, кои заповест изчекују да иду на своја определенија. Народ је јако одушевљен, и ништа га већ с свога пута вратити не може. – Његова свет. г. патријарх синоћ се повратио из Баната.