Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Перлез, на ком Србе Дракулић издаде,
Ту капетан Јанча као јунак паде:
Кад Перлез већ паде, он не хте да бега,
Јуначки је отпор хусарима дао,
Тек, кад га јунака исекоше свега,
Онда им се мртав у руке предао.

[JASON]

Свирепости Мађара у Tурии.

1. Честна и поштена старца Лазара Гојкића од 70 година, кои је неколико другова на салашу своме седио, ударивши 3-га Јулија мађарске катане на истиј салаш, њему леву руку на два места сабљом засеку, полак леве стране главе одвале, и куглом из пушке кроз трбух пробију тако, да му jе сва утроба испала.
2. Сима Јојкић, од 30 година, истом приликом по глави на више места рањен је, врат с леве стране засечен и лево раме сасвим одваљено. Обоица мртва су се нашла.
3. Прока Стојков, од 35 година, на њиви је 26. Јулија с дружтвом своим радио; видећи безбожног непријатеља, мађарске катане, на кола седну и он и другари, почну бегати, но катане обколе кола; Прока почне се косом бранити, једног катану с коња скине (је ли га убио незна се, коњ je код Туринаца ухваћен); но Прока обрану животом плати; он је на два места с куглом из пушке рањен: 1-во кроз леву руку и прси, 2-го кроз утробу једном куглом; глава му је на три места грозно сабљом рањена, и један је од удараца од сабље и на леђи добио. Мртва су га нашли.
4. Јефросима, супруга Раде Стојкова, од 40 година, на два места куглом из пушке рањена, и кроз прси и утробу; сабљом пак по глави, по рамену и по врату рањена. Мртва се нашла.
5. Јелена, кћи Јефросиме и Раде Стојкова, од 17 година, нашла се, како је од безбожника бегала, у кукурузи мртва, рањена куглом кроз врат, глава јој је сабљом на два места засечена, руке на више места засечене, у две руке два палца висила су на самој кожи, један прст у десној руци, зовом кажипут, одсечен није се нашао.
6. Љубица, почившег Проке Стојкова кћи, од 14 година, преко главе сабљом смртно рањена, а с леве стране сабљом по ребри разсечена, после недељу дана, т. ј. 2-га Августа, преставила се.
7. Јелена, супруга поч. Проке Стојкова, од 35 година, на левој руци на 4 места сабљом, и то по рамену, мишици и ниже мишице рањена; живи јошт, и надежда је да ће преболети.
8. Наталија, кћи поч. Проке Стојкова, од 5 година, куглом кроз плеће у леву руку рањена; живи још и надежда је да ће преболети.
9. Тодор Мишковић, од 45 година, леве руке мишица пресечена, с леве стране врат пресечен, само на гркљану глава висила је, и кроз леву слабину куглом ударен; мртав нашао се.
10. Марија, супруга Григорија Мишковића, сна Тодорова, куглом с леве стране скроз ударена, и сабљом преко главе рањена; мртва се нашла.
11. Милица, кћи почившег Тодора Мишковића, од 13 година, кроз десну сису куглом рањена; живи и лечи се.
12. Мађарске катане дођу 30-га Јулија на пашњак, хотећи марву запљачкати, но од житеља растерани ударе на једна са салаша бежећа кола, том приликом бранећи се косом Јула, супруга Петра Драпшина, викала је на свог девера, само да тера коње, а она катанама колима приступити није допустила. С колима и коњима утеку, но катане почну пуцати, и тако у коли ране Марту, супругу Арона Драпшина, но не опасно.
Штета досад Туринцем од Мађара учињена састоји се у 460 коња разног соја, једни коли Тодора Мишковића и 136 комада рогате марве г. Мачванског, на наш пашњак, сохраненија ради, са пустаре Сирига дотеране.

[JASON]

Из Карловца, 18. Августа. Стижу гласови, да је наш војвода и патријарх од цара потврђен. Териториум војводине наше одобрава се. О Грабовском се гласа, да је с ума сишао, и у лудилу свом непрестано проклиње мађарско министерство. Цео хор официрскиј у Варадину одказа му послушност и сад му се свети. Месарош, мађарскиј министар рата, дошао је доле, и јуче у Керу био, да своје зло очима гледа.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Митровице. Ми овде врло радо читамо новине београдске 'der Serbe'. А нарочито смо с великом позорљивошћу читали онај чланак, кои са свим погађа, како се Хрвати, а и скоро сви Славени, занимају с празним речма о народности својој, и слободи, у време кад нам народ наш србскиј у највећој погибели стои. Зато смо са незадовољством читали у 'Agramer Zeitung'-у онај чланак, у којем се с непристојном језичношћу доказује, да све то није истина. И ми би желили, да то није истина; али шта ћемо, кад по несрећи нашој очима нашим видимо, да је све оно света истина, што је 'der Serbe' у оном чланку изговорио; и да нам се уши већ преливају, а срце нам је празно, слушајући по сто пута којекакве хвале, параде, спремања, обећања, и оклевања, а не видећи никаква створа, и дела. Једа ли је нама то доста, што Хрвати, и њиове старешине, четир месеца мудрују, како ће најбоље за њи бити, а за нас су преко свои бездушни људиј навукли, те се са обшти нашим непријатељима ево већ три месеца с правим очајанијем боримо, а они се за нас и несећају; од учињеног с нама сајуза чине се и невешти, о узајмној помоћи и не сањају. Да смо ми онаки људиј имали, као што је напоменутиј дописатељ 'in der Serben', када смо се са Хрватима договарали, те неби наш народ данас овако страдао. Ми у нашој беди сада свашта мислимо; једни се радују, што већ више, него десет путиј чусмо: данас ће ударити Хрвати с Мађарима, сутра ће ударити с њима, зато што мислимо, да ће се онда сила мађарска преполовити, које на Србе, које на Хрвате. Другиј опет никакве у том радости ненелазе, што мисле, да су Мађари већ одредили један оброк војске, кои ће на нас и даље ударати, а другиј оброк имају, кои ће се са Хрватима бити, и отуд изводе следство, да и Хрвати могу на својој страни напредовати, а и ми на нашој надвладани бити. Једнима, кои говоре, да Хрвати нису били заиста спремни досада за рат, одговарају други, да би требало Хрватима то одкрити нама, па да се и ми знамо другојачије управљати. А има нас већ и такови, кои јавно говоре, да је сајуз наш с Хрватима само једна обсена, ако се ми сами будемо били са Мађарима, а Хрвати сами за себе; и да би ми то и једни и други исто могли чинити, да нисмо ни везали међу собом никакви уговора. Многи говоре, да ће Хрвати бити и нама највећи злотвори, кад једну и обшту цељ получимо. Неки мисле, да Хрватима није ни мало до Бачке и Баната, него се само старају, да придобију Срем под своју власт. Други опет говоре, да већ долазе у Београд неки Хрвати, и распростиру то мненије, да желе Бачку и Банат одузети од Мађара, али тако, да Србима нетреба никакви други права тражити, но ићи под власт банску, не могући се никако отрести од абсолутизма Метернихова и мислећи једнако, да неби могло бити, да и Хрвати имају свога старешину, и Срби свога. Најпосле мисле неки и то, да све што Хрватска намерава предузети, ниште неће бити у духу народности србске, и у следству уговорена сајуза. Ово јавно већ говоре: ако се иде на то, онда би много боље било, да смо се с Мађарима погодили, или да се још и сада погодимо. Ја све ово, што се код нас сбива, зато саобштавам јавно, да се и Хрвати и Србљи добро промисле, шта раде, и да се не муче, као што је до сада свагда бивало, све за другога, за себе ништа. Робовима то је својствено, а не људма слободним, и разумним.<sup>*)

*)</sup> У овом чланку нека нађе г. Ловрић и учредник загребачки немачки новина, а исто тако и учредник хрватско-славонско-далматински новина одговор на погрдне оне речи, које су у последњим своим листовима против Срба просули, и из тога увиди: да ли је оно, што наше новине пишу, глас народа, или поједини људиј? Ми би множину оваки чланака показати могли, у коима су за Србе не угодна дела описана; но штедећи личности, које по несрећи ту главну ролу играју, за сада иј на страну остављамо, до времена, када ће се историја данашњег покрета србског писати. Безпристрасна историја показаће, ко је данас 'у хрватско-србској ствари подозрителан показао', да л' учредник србски новина, кои Србе и Хрвате као своју браћу љуби, или учредник загребачки немачки новина, кои Србе 'разбојницима' назива, или зар и - - ал' Ehre dem (?)amen! – но читати бр. 29. Вестника.   Учредник.

[JASON]

Из Руме. Известно вам јавити могу, да се разглашена она мађарска војена лађа 'Месарош' код Паланке преко од Илока налази. Она је стигла 7-га Августа у Срем, и истиј је дан на Нештин напала. И то је нападање овако било: Иста лађа наместила се на Дунаву спрам села Нештина, код ког никакве страже није било; и сам народ, кои ту живи, како чује за лађу, остави село, и разбегне се. Преко од бачке стране на баиру Дунава топови су намештени били, кои су на Нештин грували. Из лађе су само ракете бацане, и веле, да су тако рђаве биле, да нису могле ништа запалити. И зато њи петорица, знајући да никог у селу нема, спусте се из лађе у чамац, довезу се у село, и руком запале школу србску, и један пласт сена, па се пожуре натраг. Но један Нештинац, кои је прикривен с пушком у руци то гледао, како они до чамца дођу, опали, и на место убије онога, кои је школу упалио. Остала четворица одвезу се у лађу. – У Нештину изгореле су и порушене до 27 кућа.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ова страшна лађа свуд до Нештина слободно је прошла, јер нигди није било страже на Дунаву; могла је дакле и више села попалити, али гласа се да зато није хтела, јер у селима од Вуковара до Нештина понајвише католички Срби живе, које јој је Житвај као своје људе препоручио. Но незнам, што се та лађа непомаче бар једну штацију испод Нештина тамо до Баноштра, ил' до Черевића? Та и овде само Срби живе! Непогодује јој доле; јер је ту врстниј Новић са своим топовима. Дошла је дакле иста лађа доле слободно, а шта ће сад радити, како ли ће се вратити натраг, кад су већ Брођани наши стигли у Вуковар? пак ако још данас сутра и другиј на ушће Драве код Ердута са топовима стигну? Чини ми се, да ће бити: ни куд ни камо; где си ту си!   - Фрушкогорац.

[JASON]

Писмо из Далмације. У вашим управо србским листовима од свију крајева, где Срби живе, по нешто се читало, а из Далмације, где живе 80 хиљада православни Србаља, нигде ништа, ма ништа! А зашто је то? То је, јер ако и имамо какова Србина, кои би својом способношћу народ знао пробудити из дремежа, тај или је Италијан, или брине се само како ће претурство и конзиљерство добити. Несрећа је наша и ту, што рођеног Далматина епископа немамо. Далматини Срби браћо! хоћете ли и унапреда ка досада овако срамно живљети? Зашто да ми Срби немамо и не уживамо она права, која овде имају и уживају римске вере последоватељи? Зашто да трпимо, да у правама нисмо ништа бољи од овде станујући Чивута? Нигде нико не трпи, нити је трпио оскудице и неправде, као што сте ви трпили и трпите, нигде нико није био прогоњен због своје религије (и то све и до данас следује, ако ће и бити у мањем степену), као што сте ви далматински Срби. Пак свему томе, сада у ова велеважна времена, која ће се касно повратити и коима сви народи ползују се, зар ви сами да не потражите лека? Не могу, нећу веровати. Зар не спомињете се оног времена, кад смо међу нама имали епископа, данашњег светог патријарха, и проклете памети губернатора Лилијенберга, она времена, у која сте били изложени највећим страдањима у православној вери вашој, коју супостати наши, с коловођом Лилијенбергом, хотели су на веки упропастити и што најпосле починило је, да нас онако у брзо остави наш незаборављениј Рајачић, када је видио, да једној највишој сили није му могућно одолити. Сва поједина гадна средства употребљена, како би нас све поунијатили, немогућно је описати, нити је овде места, но опет нека треба да назначим. Познато је, да двоица попова нехотећи се подложити једној лакој но праведној казни, предписаној њима од г. епископа, потруде се поћи на тужбу у губерниум. Ту ијм се докаже једном речи, да од казне неће бити ништа, ако се поунијате и повуку за собом своје парохијане. Безбожници се врате у своје парохије, ту почну молити, обећавати, претити, но узалуд, народ и до данас већом части у овим парохијама остане при својој вери. Шта да ради сада Лилијенберг и његови једномисленици с два пастира без стада? Шиљале би се у ова села масе пропагандора, кои (на подобије Језуита) овакове наше људе наговарали би, плаћали би, пак најпосле добро и напијали, и би ли само когод у пијанству рекао, да ће се поунијатити, то више није му било могућно (као што многи, отрезнивши се, хотео је учинити) повратити се у своју веру. Сада жене ови несретника, које неби биле саучастнице овим срамним плеткама (и овде треба ијм одати сваку чест и похвалу), не само да неби следовале примеру њиови мужева, но још о томе не би дале ни проговорити. Шта би из тога следовало? Видиле би се овакове својој вери приврженице везане са солдатима код претора водити, и ту најпре с лепим речима настојало би се к унијатству приволити иј, но кад би се речи неуспешне увидиле, онда би се њини мужеви с коцевима употребили, кои би иј ту пред очима претора тукли, док се овај неби смиловао заповедити, да се одустане од боја и онако испребијане да се ставу у тавницу и да ту пребуду докле год непристану на унијатство. Шта да жалостне раде? Неке пристале би, неке скапале у тавници од убоја и сваке муке, а неке пак упркос свију мучења остале би верне светом закону свом. Деца пак из овакове смесе породивша се, виђала су се, носити од сами солдатиј унијатском попу на крштење, и то би се чинило на брзу руку, из страха, да оближњи православни сељаци и сељанке неби дете пре православно дали крстити, и ту би се, при ношењу детета од солдатиј, трогателна позорија виђала, на пример: мајку детета тек иза порођаја видити је испузати из куће за њим, тукући се, чупајући косе из главе, и вичући гласом до небеса, да она неће да се њено дете унијати.
Унијату свако законо преступљеније опроштено је. Виђало се овакови неказњени преступника, зато само, што би запретили, да ако се казне, они ће се повратити у православну веру. Једног од ови вредно је споменути, кои украде путир из Дернишке римске цркве, па јавно га прода и јоште јавније новце изеде и попије. Ово се радило и ради, на очиглед свакоме, у једној покраини аустријске монархије! Но и тако ова гадна правителствена покушенија никаквог корисног успеха нису имала. Приврженост Далматинаца к својој вери позната је. Више од 150 фамилија Унијата не могу рачунати, за које мало число направљене су трошком правителственим три великолепне цркве, где на сваку потрошено је, осим потребитиј ствариј, по 20 хиљада фор. сребра, а православним до скора није се ни допуштало зидати, а и сада тешко се допушта на наше трошкове по једну малу цркву, да нипошто не буде голема као унијатска. Шта више унијатски попови не само да никаква бира не захтевају од свои парохијана (јер свакиј од њи по 500 фор. сребра годишње плаћени су, кад наши ни једне крајцаре, од правителства не добивају, ако ће бити и у најубогој парохии), но још оваковим установљена је од правителства по једна каса, из које не само да деле Унијатима за држати иј у унијатској вери, но још те касе употребљују се нарочито у гладне године, кои на жалост често овде имамо, за куповати жита, и тада јавно се оглашује: ко хоће преранити ове гладне године себе и своју децу, нека се поунијати, па код тог и тог попа унијатског добиће потребно жито. Та нека знаде наше правителство, да међу нама Унијате трпити нећемо. Закон је унијатски нама упркос, он је створење тиранства, како би се могао наш православни закон уништити, закон унијатски наша је срамота. Прешли они управо на римску веру, оли у нашу, то је нама једнако, но Унијати обстати међу нама не могу. Пак ако је воља нашем правителству, нека и за нас установи прекиј суд, коме ако се не будемо могли опрети, а ми ћемо у Босну, где нам је барем вера и народност обезбеђена. Та паче што се тиче народности, она нам није у бољем стању у Далмации. Свуда имаће когод по нешто, да ће га опоменути на његов језик, на његову народност, но ми овде немамо ништа. Био Србин, Грк, Влах и т. д. овде јавно и службено зову нас Greghi sismatici, accattolici, non unini. Кад ће то бити овде, да нас назову Србима - Христијанима? Никада богме! јер тада би набљудавала једнакост уставом предписана, тада би се право радило! Но од тога нема ништа, и овде сад за унапреда можемо казати: да је за нас устав аустријскиј, једнако као за Христијане у Турској хатишериф султанскиј. Еј неправдо, ко ће те стрпљиво сносити, јер знаш добро, да је стрпљивост паче људским, пристојнија магарећим леђима!
А ви Боко-Которани, браћо! Срби! суседи у свему народни слободни планештака! упознајте браћо себе и ваш топографички положај, отворите боље очи те увидите средства сигурна Богом вам дана на ваше расположење, која вас сигурне к спасенију могу довести. Загрлите суседну браћу вашу, с којом супостати ваши гледали су вазда мразити вас на своју корист а на вашу пропаст. Обвежите се узајамно, и закуните се, да ћете заједно живети пак и умрети, а и нама престаните говорити, да сте ви Бокези а ми Далматини, јер то мало значи; значи много име Србин, оно име, с коим и ви и ми заклињемо се. Употребите браћо на вашу ползу она средства Богом вам дана! Та барем вама не могу нити смеду одказати она права, која вам по Богу и природи припадају. Хоћете ли равнодушно и стрпљиво гледати, да ви сачињавајући ¾ части Боко-Которски житеља, неимате ништа од онога, што ¼ тек римске цркве последоватеља имају од правителства и уживају. Где је вама, као што они имају, епископ с припадајућим пристојним клиром, где највише и највелелепније цркве, где школе, где толико потребита, нарочито у вашим праделима, плата паросима и т. д., тако да ваши попови, ако ће живети, морају копати и орати, кад римски у највећем изобиљу пливају? Ништа од тога ви немате, ко да ви нисте Божја створења. Та ви барем, кои сте се вазда одликовали и делом у многе случајеве показали верност аустријском двору, ви морали би сте највише бити и награђени, но јао! тому се противно чинило и чини се, нити се ви добру надајте, а останите и од сад с прекрштеним рукама! А знате ли браћо, где смо ми криви? Ми смо криви ту једино, јер смо Срби православне вере, јер такови хоћем да живимо и да умремо. И опет браћо! ползујте се вашим средствима и данашњим временом, непуштајте да вам ово време пролети, да ваша права подпуно недобијете, која ако вам се одкажу, сами собом узмите иј, нико вам, верујте, неће нити сме стати на пут. Та зар не спомињете се, да на поједине ваше обштинице нападали су по 10 и више хиљада Француза, и ту своје кости остављали без ваше неке шкоде? Бојте се браћо само великог Бога и вашег потомства, ако останете с прекрштеним рукама. Сложно дакле сви заједно, небојмо се, с нама је Бог, јер право хоћемо.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Из Брода, 13. Августа. Управо сада из сигурног извора чујем, да ће једна компанија граничара у овдешњиј град доћи и ту остати. То би било и желети, јер у овом гарнизону налазе се такови људиј, од кои незна човек којег су народа; по мом мненију већом страном су Мађари, кои, ако би до шта дошло у нашој домовини, не би на хасну били. – Народна гарда уписивала се овде, али још не видим увежбавање у оружју, може бити после неколико дана, кад буде већ касно. – Трећиј батаљон отишао је у Винковце; куда ће оданде, незнам. – Код овдашње тридесетнице мењају се господа, што је заиста добро, јер већом бише Мађарци.

Из Огулина, 18. Августа. Ја незнам шта наши Хрвати мисле. Они само параде праве. Бог и душа, ја не могу доста паметан бити, како тима људма може бити сада до параде, где нам мач за вратом стои. Наша браћа Срби проливају крв своју, а ми овде с прекрштеним рукама гледамо, како нам јуначка браћа падају. Ја незнам шта је то, ја сам човек прост, не разумем шта је политика, ал' ћу овде накратко да кажем, како о тој ствари мислим. Од како су Срби с Хрватима у савез ступили, ова два народа постала су један народ, или боље да ствар представим, једно тело које две руке има. Сад је непријатељ напао на то тело, и замануо мачем на десну руку, да му одсече, десна рука се бори што игда може, и брани се, а лева чека, док види, шта ће онај душманин, кои јој десну руку сече, уделити. Ја мислим ту је најкраћиј еспап, што ће бити с десницом, то ће и с левом бити.
Овако небратски поступају данас Хрвати – ал' не Хрвати, већ аристократе хрватски, кои су сву власт заузели, - са браћом својом Србима, они су се с нама побратимили, и с нама добро и зло делити закључили, па сад, кад иј је обштиј наш душманин напао, залуд изгледају од овуд помоћи, народ нестрпљиво очекује заповест, да се браћи својој у помоћ крене, а аристократе чекају да виде, шта ће рећи мађарска дијета. Наши људи, кои књиге и новине чате, говоре, да су Мађари на дијети својој закључили, чим Србе побију, онда да се на нас Хрвате обрате, па да и нас побију. Ето то ти је оно што мало пре реко, кад нам одсеку десницу, онда ће и шуицу. Ал' овако Бога ми неће бити, ми равнодушно више неможемо гледати, да нам браћу нашу кољу; истина да се Срби добро држе, ал' то није право ни човечно, да иј саме оставимо, већ ми ћемо још кои дан чекати да нам заповест дође да се кренемо, не буде ли ово, ми ћемо листом у војводину, па ћемо тамо с браћом нашом душмана да кршимо и истребимо, па макар се никада више у Хрватску и не вратили (јер и онако оскудно овде живимо). А смрдљивим аристократима нашим желимо стећниј останак, нека се у салу своме топе, док се Хрвати не освесте и све иј редом не смакну. Овако они морају проћи, јер они никад народности наше пријатељи нису били, нити дан данашњиј јесу. – Уверавамо дакле браћу нашу, да ако нам се не допусти у војводину, или бар преко Драве на Мађаре ићи, ми ћемо се на части лепо захвалити, у војводини србску сами отићи, па куд нас светиј одбор Карловачкиј определи, тамо ћемо с мачем у руци поћи и душманина Мађара кршити.   Један Огулинац.

Из Сиска, 17. Августа. Хитим вам јавити, да наша војска до данас 80.000 момака износи, и стои сва заједно около Драве у логору; у доидућиј понедељник за цело ће на све стране ударити; има каваљерије, ома пионера, и дошли су у Загреб инџинири генералски. – Немојте сада ништа више двоумити, да нећемо ударити. Ми смо примили стражу и свакиј мора да сам иде, то је правиј ландштрум.
Најновије. Управо смо сада разумели, да је данас банова војска Драву прешла и на Мађаре ударила. Бан је јуче био у Вировитици и вармеђску рештаурацију држао. Граничари су дошли у Осек, ал' ијм Јовић град не предаје.

[JASON]

Србске Новине, бр.78. од 27. Августа 1848.

Ратно позориште у Војводини Србској.

Из Чуруга, 7. Августа. Синоћ запалише опет Мађари село Тараш, но 50 Србијанаца, 10 Шајкаша и 27 Сремаца пређу преко Тисе, растерају иј одатле, и донесу мало једно звоно са србске цркве, јербо су Мађари сва звона поскидали били, ваљда да од њи топове лију, а за прoча звона неимаше кола, да иј довезу, оставивши то за данас. Но данас скупи се 1000 гардиста и 2 шкадрона катана, кои из В. Бечкерека дођоше, са 1 топом од 6 фунтиј, 1 од 12 фунтиј и 1 кумбаром од 7 фунтиј, па пошљу у ½ 5 сатиј у јутру једну патролу катана, да нашу позицију с десне стране Тисе промотри. Командант наш капетан Јован Блануша пошље 10 Шајкаша преко, кои се у неки јендек сакрију, и на патролу ватру опале, где 2 катане убију, а трећиј, паднувши на земљу, баци са себе оруже, и преда се. Он је Славонац из Вуковара. Остале катане побегну, а наши Шајкаши срећно преко Тисе натраг врате. Тек што се ови повратише, а топови мађарски почну жестоко с кумбарама пуцати, тако да наши нису могли у шанац доћи, осим колико иј је из јутра ушло. Они нам сатру кола од барута, запале неколико колиба, где сва рана и хаљине војничке изгору. Наши су имали само 1 топ од једне фунте, 12 Шајкаша, 27 Сремаца од 2-г баталиона и 80 Србијанаца, и сакривши се од части за врбе, пуцали су одатле и из шанца, а кад непријатељ некиј великиј магазин запали, наши заузму шанац, куд су се приближити могли, да иј непријатељ од дима видити не могаше. Сад нестане барут за топ, и капетан Блануша, по којег сказивању ово описујем, заиште један 3-фунташ из Чуруга а један са Жабаљске скеле. Овде су од 11 до 12 сатиј међутим борили се 30 Шајкаша с реченим топом против 100 Mађара без топа, и ту буде један Шајкаш лако рањен, а је ли ко од Мађара пао, незна се још. Сад дођу око подне оба топа с џебаном и кременом у помоћ, и наши просипаху, до 5 сатиј по подне такву ватру, да се је непријатељ повукао, и из села у правцу к Елемиру у три колоне улогорио се. Ми смо изгубили 1 Србијанца, а један је рањен; Мађари пак 6 катана, а један се предао. Мађари су данас у ½ 5 сатиј на Сентомаш, Турију и Фелдвар нападали и с њиовим топовима страшну хуку правили, баш као Кошут по новинама, а кад тамо, а оно бадава.

Из Чуруга, 8. Августа. Јуче у јутру осванула је једна компанија регулаша од Франц-Карлове регименте пред Фелдваром, а у даљем одстојанију велико число гардиста и катана, кои су до ноћи стојали, по свој прилици, да нас зауставе, ако би на Ст. Бечеј ударили, а можда су мислили, кад Турија падне, са две стране на Фелдвар напасти. Ми смо ијм једног гардисту из топа убили, а 2 регулаша су побегла, и нама се предала, обоица су Срби, један западне цркве из Бачке, а другиј источне из Барање. Послани су скупа с оружем у Карловце. Од њи смо многа известија о Мађарима чули. Са наше стране није пао нико.

[JASON]

Из Чуруга, 9. Августа. Прекјуче у јутру и ½ 5 сатиј ударе Мађари са Темеринске, Надаљске и Старо-Бечејске стране на село Турију, где је једна компанија од 3-г баталиона варадинске регименте, 20 Србијанаца и од прилике једна компанија житеља из Турије са копљама, свега скупа до 500 људиј под управом поручника Петра Јовановића било. Непријатељ имао је једну дивизију пешака од Александра регименте, а једну дивизију од Вилхелмове регименте, 4000 гардиста и 500 катана, свега скупа до 5000 људиј, 6 топова 6-фунтовни и две кумбаре, обадве од 12 фунтиј. Непријатељ постави се са Сентомашке стране сав у једну линију, и почне таки на наш шанац око Турије и на село само кумбаре бацати, где 6 – 7 кућа запали. Видећи то наше тобџије, опале и они своје топове, и приморају непријатеља толико се одмаћи, да одатле његове кумбаре нама никакву штету нанети нису могле. Непријатељ раздели се око 9 сатиј у јутру на два оделенија, од кога једно, које су састављале катане, са Надаљске стране поред кукуруза кроз један сокак окрене се, и нашима за леђа заићи намераваше. Но г. капетан Воиновић, кои се из Сентомаша вратио и непријатеље одавно опазио, па на Турии остао био, послао је јоште из јутра у Надаљ по један 3-фунташ, ког поручник Беклавац у најопасније време донесе, и из кукуруза 2 – 3 пута на те истом ошијавајуће се катане опали, стојећи ијм иза леђа. Ови мишљаху да је Бог зна колико војске у кукурузу, те нагну бегати, изгубивши 9 коња, и неколико мртви људиј, и зауставе се код заоставшег оделенија. Сад се приближе Мађари с Бечејске стране, с оне стране канала, и заседну у винограде. Било иј је 300 момака од Дон-Мигуелаца и 200 катана од Фердинандове регименте, са 2 топа 6-фунтовна и 1 кумбаром, и стану на село пуцати, а 20 кола возила су зготовљену ћуприју, коју су на каналу наместити намеравали, па да војска у село пређе. Но наш топ, намештен на ћуприи некој, почне иј с једне, а Надаљскиј из кукуруза с друге стране брисати, и тако се Мађари натраг повуку. Сад пређу неколико Варадинаца и Србијанаца потајно у виноград, проспу на Мађаре иза леђа ватру, а ови ти оставе и виноград и ћуприју, и побегну натраг. Од наши људиј оду неколико и спале даске од ћуприје, и донесу три ленгера, гвоздене маљеве, једеке и проче оправе, а непријатељ пуцаше из далека на село из свои топова, но безуспешно. Обзирући се непрестано на Сентомаш, и видећи да и тамо Мађари успели нису, него да се натраг повлаче, врати се прво оделеније главној војсци под Сентомаш, а оно с Бечејске стране стојаше до мрака у миру, па онда се врати у Србскиј Бечеј, одкуд је и дошло. Тако се оконча ова битка у 2 сата по подне, при којој ми срећом ни једног човека рањена или изгубљена немамо, а Мађара пало је 200 мртви, а за рањене незнамо. У овој битки одликовао се поручник Петар Јовановић неустрашимим духом и ревности, подпоручник Беклавац, кои да није у добро време с топом дошао, село би пропало било, и најпосле заслужује и г. капетан М. Воиновић именован бити, што је топ послао. Ето, то вам је милитарско, па зато и достаточно описаније битке, због чега ћу вам и у будуће свагда за неколико дана доцније описанија шиљати, док сам ја код шајкашке и бачке војске, јербо желим србском историописцу богат и поуздан материјал скупити и доставити, а не да га буним са којекаквим недостаточним известијама или још горе са очевидним лажима, као што мађарска страна чини, и као ијм немачке новине подло и безобразно улагују.

Из Чуруга, 9. Августа. Јуче у ½ 5 сатиј у јутру укажу се Мађари у војеним колонама са свом својом војском пред Сентомашем, имавши до 15.000 пешака, 5.000 коњаника и 20 велики топова, од кои су 6-фунтовни најмањи били, а остали су од 12 и 18 фунтиј са неколико кумбара. Наши су били у далеко мањем числу, које јавно издати не желим, доста је, што ми сами знамо, како стоимо. Мађари ударе са четири стране на нас; од Врбаса са две стране, од Кера и од Ст. Бечеја. Најпре се развије она колона са Кера у фронт, приближујући се нашем шанцу, и избаци три кумбаре, с коима 3 куће запали. Четврта кумбара падне на нашу цркву, но не учини никакве штете, а пета кроз прозор у болницу, но један Варадинац зграби флашу с водом, и угаси фитиљ, и тако угаси кумбару. Сад стану и наше топџије пуцати, и кроз фронт сокаке просецати, а непријатељ се повуче натраг, непрестано кумбаре на село и шанац хитајући, које су све у канал и пред шанац падале. Видећи свој труд без успеха, повуку Мађари десно крило свог оделенија, пешаке и коњанике са неколико топова, десно и напред, како би кумбаре до села допирати могле. Но у тај мах случи се, да је капетан Воиновић из Турије у Сентомаш ишао и један топ 3-фунтовниј срео, кои је Турии у помоћ полазио, па не могавши због покварене ћуприје прећи, врати га натраг и намести у неком винограду. Видећи намеру Мађара, опали га 4 пута на те мађарске топове, и убије 2 катане, а непријатељ, кои се томе надао није, повуче се натраг, од куда је и дошао.
Оставимо ову колону у непрестаном хитању кумбара, да видимо дејство оне војске, која је са Врбаске стране ударала. Ова намести 4 топа на путу, кои из Врбаса у Сентомаш води, разреди 10 компанија од Александрове регименте N0 2. по кукурузи десно и лево, тако да је лево крило сакривено, а десно опредељено било, да се кроз некакву кудељу и кукуруз у ритску трску привуче, па одатле из ненада на шанац јуриши, које су и учинили, а да би нас обманули, пошљу уз некиј јендек 20 – 30 људиј, да се пушкарају. Наши дочекају јуриш храбро, потуку Машаре из пушака, а проче у шанцу са џидама и косама, заслепљујући гдекоим очи с бацањем блатом. Један се хтеде већ на шанац узпети, и прихвати се за топ, но наш топџија одсече му сабљом руку. Одбивши навалу ту, врате се Мађари – од Александрове регименте – и сакрију се као пачићи у трску, одакле иј наш картач изтера, те се врате у пређашње положење. Сад се појави лево крило, но са 3 топа куршуна и 1 кумбаром од 12 фунтиј буду у кукуруз натраг узбијени. Мађарске кумбаре летиле су непрестано из она 4 топа, но све преко шанца, и ту је једна кумбара више главе нашег вожда, г. Ђорђа Стратимировића, кои је са редким неустрашимим духом највећим опасностима се излагао, и војнике храбрио, пролетила, и мал' га ударила није. Међутим ретерира војска Керска, за њом и ова колона, прекинувши ватру, а за том Врбаска војска, која је у заседи у кукурузу седила, управ у Врбас, сви прочи од куд су дошли, па и Бечејска у Бечеј. Битка се свршила у ½ 2 сата по подне. Од наше стране погинула су 2 Варадинца од 3-г баталиона, и 2 су Србијанца рањена, а од Мађара, као што ми је г. Стратимировић сам казивао, до 600 мртви, а рањени непознато нам је число. Око шанца самог лежало је 45 људиј од Александрове регименте. Ово се случило у очи светог Стефана, кога су Мађари по свој прилици за љубав свога палатина у Сентомашу прославити мислили, него су се у рачуну преварили, јербо ијм мађарски светци непомажу, нити ће ијм Бог помоћи, чим сојуз с паклом праве.

[JASON]

Из Алибунара, 15. Августа. Мађари из Ајдучице прикраду се, преко Бегеја пређу, и запале нам 1000 пластова сена, наши сутра дан ударе на њи, село им Ајдучицу запале; Трифун из Јагодиме четири Мађара погуби, један мађарскиј барјак и једну прангију отме. У тој битки Мађара је пало 20, с наше стране није ни један пао. Само једном Бошњаку тане је фес скинуло и врло мало му на глави кожу одерало; но њему ништа није, скоро ће му већ глава проћи.

Из Долова, 25. Августа. Како је логор наш у Перлезу страдао, одма нам, пред Белом Црквом сакупљенима, дође од г. патријарха заповест, да једно оделеније војске из стана Делиблатског под командом г. Книћанина дође у Црапају; на које смо се ми јутрос одонуд кренули и сада у подне амо дошли, одкуда ћемо мало час одма у Црепају. - Из Беле Цркве јуче из јутра донеше нам глас у Делиблато, где смо с војском данили, да из Беле Цркве нагло бегају сви. За точније о томе известије г. Книћанин је послао нарочитога човека онамо и тај је синоћ доцне дошао натраг, те нас о свему обавестио. Он је ишао до у самиј Врачев Гај и седио у тамошњем нашем шанцу к Белој Цркви са сељацима ондешњим читава две сата. Од људиј се је уверио, да су из Беле Цркве заиста од прекјуче у јутру почели нагло бегати, како су видили, да смо ми оданде одмакли се, и да су и прекјуче и јуче једнако бегали. Истиј наш човек је за свога онде бављења видио из шанца Врачевгајског гомиле из Беле Цркве излазеће и к Вршцу наглеће. У оближња села, која су с нама држала се, нису никако излазили нити какве пакости чинили ијм за прошла два дана; ако се после, кад к себи мало од страха дођу, неослободе, те неударе непријатељски на иста села. Међутим поступком њиовим за ова два дана народ наш из околине Белоцркванске мало се охрабрио и што је у првиј мах разбегло се било, почело је враћати се своим кућама. Ово нас јако обнадеждава, да ствар наша успети  мора.

[JASON]

Из Црепаје, 25. Августа. Село Јабука сасвим се противи србском покрету; ту су све сами Немци, и имају доста оружја. Да би се то село укротило, оправљена је била тамо једна компанија Панчеваца под предводитељством гос. капетана Михаила Недељковића са нарочитио опредељеним комисарима. Пошто се по долазку комисара војска пред месниј одбор стави, сакупи се прилична част житеља, на које иј подпредседатељ црепајског одбора, као комисар, поздрави, а на то местниј свештеник Шмитхауер врло подозрителан одговор даде. На питање подпредседатеља: јесу ли ту сви чланови одбора? Одговори речениј свештеник: 'Wir haben hier kein Comité, es ist hier nur ein Stations Comando'. Потом су се представили чланови те његове 'Stations Comand'-е у собу канцеларије њиове, где ијм се од наше стране цељ долазка нашег подробно искаже. По дугом разговору тај смо одговор добили: да они о нашем покрету ништа неће да знају, нити хоће да нам дају нужне потребе, још мање своје пушке, кои јамачно више стотина у селу имају, будући смо иј већом чашћу све пушкама наоружане нашли, међу коима има и царски пушака, а особито имају велико число оствиј. Под таквим обстојателствима видили смо се принуђени, да ијм енергички заповедимо, да нам до подне све пушке лепим начином издати имају, наравно да смо ијм и узрок изјавили, зашто то захтевамо. На то двоица из гомиле, Леополд Штрасер и Стефан Кифер, повичу: 'Wir geben keine Waffen', и та двоица дигну буну у обштини. (Треба знати, да у обштини има и поштени људиј, кои би наша представљенија одобрили били, да иј ова двоица нису побунили.) Да се неби немир и каковиј међусобниј бој породио, заповедили смо нашој војсци, да се мало измакне, а у тај мах Немци повичу: 'Sturm leiten', и за тилиј час народ поврви са сви страна под оружем, па и саме жене с батинама, а међутим седну четворица на кола и отиду у Глогоњ, да и то село, које наравно с њима у сајузу стои, на буну подигну. На то смо се ми одма из села на поље повукли и у подне дошли у Црепају, где је у истиј час стигао баталион г. Бобалића, с коим ћемо на ново на Јабуку ићи.
П.П. Овај час дођоше три официра из логора од Сакула с гласом: да Бечкерек са три стране гори, да су Мочоњи и Трифунац Диштрикћане подигли, на њега ударили и обкоп, кои су против нас имали, већ заузели. Овај глас донели су побегши Ечкани у Орловат, а Орловаћани у логор сакулскиј.