Српске буне

[JASON]

Из Земуна, 26. Августа. Очевидно се већ показало, да је несрећи нашој у Перлезу крив сам заповедник логора Дракулић, кои се од Мађара на издају подкупити дао. Нећу ништа друго да спомињем, но само наводим три случаја, из кои ћете видити, да је основано подозреније о издаи. На дан пре битке била су код њега два официра из непријатељског стана, са коима је он, у соби затворен, пуна два сата потајно разговарао, и по одлазку њиовом , коње, за топове опредељене, кои се никада до сада нису из логора удаљавали, даде на пашу одвести, наравно, као што смо се трајућој битки осведочили, да би непријатељи лакше топове освоити могли; па поред тога и кад се битка започела, која међутим више од два сата није трајала, нити је нашим људма много квара нанела, он је првиј повикао народу да бежи, не давши непријатељу никаквога одпора.
На основу овога подозренија он је ухваћен, јуче амо доведен и под затвор стављен, где ће му се суд држати. Народ га је овдашњиј као издаицу хотео с места убити, и велика смо труда имали, док се утишао. Осим овога издајства, још је Дракулић и друга преступленија чинио, као на пр. што је са народним добром управо лоповску трговину водио, сакупивши и затајивши многе новце, кои су се на срећу код његове жене нашли, која је такође овде затворена. Тако смо ухватили 180 комада говеда, које је прикрио био, и ти су сви данас амо дотерани. При томе Дракулића за злодејство његово већ почиње савест гристи и ноћас се хотео у тамници сам обесити, које је међутим постављеном код њега стражом предупређено.

[JASON]

Из Земуна, 26. Августа. Из уста јуче амо стигавшег Будимца, пре 8 дана из Будима, побегшег, известно се зна, да у Пешти и Будиму ни једног регуларног солдата нема, да шомођска вармеђа ни једнога својега сина у гарду неда, јер вели: 'краљ иј не иште, а краљ је нама унштожио спаије, ми смо сада наши земаља господари, а ако краљ војске требао буде, њему ћемо из чисте благодарности све синове наше, куд он рекне, послати.'
На сабору после ове последње Сентомашке битке, решено је и одобрено, да се сви Срби у пештанској вармеђи од највећег до најмањег изсеку! – Перцел, шеф полиције, рекао је јавно, да кад би он 15 кучића имао, ни једно Месарошу као војеном министру на расположење дао неби. Целој србској несрећи а и мађарској крив је пола-човек István föhercog, кои је краља у Бечу преварио, да се 100.000 Мађара на Rákos скупило, и ако не уништожи карловачкиј избор, да ће за 6 дана сви под зидовима Беча осванути. Тамо је од Сентомашке битке велика забуна. Нарочито јестрах од Србијанаца неисказан.
У Ст. Андреи славила је преображенска црква; по подне скупили се Срби код цркве по давнашњем обичају. Ту су два гајдаша свирала. Солгабиров дође са три момка у порту, а Цигане свираче остави на сокаку кроз решетку на портанском зиду гледати; на једанпут рекне он: 'нека мало мађарски посвирају, да и његови момци поиграју'; на ову реч уђу Цигани у порту и почну свирати мађарски, а она троица играти. На глас мађарске ноте, донесе од некуда хала Саву Чопора, и то добро вином наквашена, са још неколико Србаља такође пијани, па ти свакиј свога, а Сава солгабирова за перчин, па повуци, копни, удри; еле сви четворо из порте крвави изиђу, а Цигани преко решетке загребу. Сад је тамо инквизиција, али Сент-Андрејци – Бог ијм у помоћ био – не даду свога Саву из вароши, него су званично известили министерство, да су сви пијани били, и да пијаним људма свакиј трезан па и Бог се уклања. Онда неколицина господе мађарске одговоре, шта је солгабиров тражио, то је и нашао. Пијане Србе не ваља никако дирати, јер видите и с трезнима шта муке имамо; али зато још се ово тражење чести није свршило. Сент-Андрејци неће никуда, али и на себе не даду. – Г. Стојаковић одпуштен је у промену за једног грофа из апса. Новце, 25.000 фор., вратили су му. И Куљанчић је пуштен.

Из Посавине, 24. Августа. Ми се надасмо, да ће до данас наша браћа Хрвати прејурити Драву, али ево о том нема гласа. Све се мађарско воинство слеже против Срба, и као да и Мађари знаду, да се на Драви немају шта бојати. Срећом што мађарска војна не налази симпатије у регуларном воинству, што поуздано знамо, да је од једне коњичке регименте 16 официра на једном листу своју оставку дало, и што и простак регуларниј неиде радо на браћу, с коима је до јуче другар био, а иначе би много тежиј посао имали, и Бог зна шта би с нама било уздајући се у Хрвате. Ја верујем да приправљање на војну треба времена, али се боим, да се то приправљање на војну не протеже и не оклева, док зима не дође. Треба и што прећутати, а имало би се о томе доста говорити.
Видов дан је ту – он свиће – историја, онај неподмићени судија изрећи ће своју праведну осуду, ко буде крив плати ће сутра – до године – после столећа. Шилер рече: 'Die Weltgeschichte ist das Weltgericht', a простиј у Бога се уздајућиј Србин вели: 'Бог ће сваком судити' и 'како право, онако здраво.'
Чули смо да у Вуковару умиру од колере. Дунав је и од Илока уз воду заузет од Брођана, чак су до Ердута њиове страже, само мало топова имају. Ми би желили мало више енержије официрима за народну ствар. Прво пустише здраве читаве Мађарце из Вуковара отићи, друго пуштају у Бачку за мађарске логоре превозити пиће, треће попуштају Чивутима највећим шпионима путовати и задржавати се по краини, четврто гледе где ијм просте војнике по гдекои Мађарац на зло наговара. Од јучерашње рештаурације вировитичке међе ништа не чусмо, нити знамо је ли сам главом бан, или наместник г. Буњик, у Вировитици као извршитељ рештаурације.

[JASON]

Из Цариграда. Докле ћемо ми Срби дати се варати на лукавштине и ласкања туђинца: као рибе на удице? Ја ево на то питање просто србски одговарам, да мене није нимало страх, да ћемо ми са оружем у руци на бојном пољу дати се подјармити од Мађаро-Немаца; но пак боим се њиовог лукавог пријатељства, обећања, варања, и од њиови новаца. А с друге стране боим се од нашег лудог детинског поверења, и издајства. За то требало би дати на истиј час погубити сваког оног од наше војске, кои би се усудио примати непријатељска писма. Примирја и уговора никакова нетреба нам чинити; докле се наши душмани не стрмоглаве преко границе; на непријатеље унутрашње треба нам пазити, и узети добро на памет како Метерниховци и Атилаши у један истиј рог дувају! а за то се морамо њи бојати као сатане, јер ми сви да се у лукавштину претворимо, опет би нас они у мрежу уловили. Метерних је побегао, но метерниховство је остало, остаје и остаће….. Дакле ми се немамо ни у кога уздати ни ослањати, него само у Бога, у нашу праведну ствар, пак у се и у своје кљусе. Тлачитељи и непријатељи италијанске слободе, то су они исти, кои су и наше славенске; наши несрећни граничари, кои су тамо, војују исто и противу нас! Дакле ако хоћемо да непропаднемо срамотно, треба нам на свакиј начин њи одонуд позвати на обрану свога огњишта.
Мучитељи човеченства кад чуше речи слобода, 'једнакост и братинство', које чудновато потрчаше и разломише синџире народа смртно се уплашише и сви сложно зајаукаше: 'Јаох си вавек бедним нама, кад се дух правице свуда распростире'!…… Зато се и договорише и међу собом одлучише, са својом навадом народе међу собом мразити и завађати, где успети немогоше, онде се са разбојницима здружише, те иј силниј новац разделише; но народ слободниј са онаковим јунаштвом, каковог могу само имати честити патриоте и обожаватељи блажене слободе, разбојнике потуче, и жеља се тирана осујети……
Французи видећи у погибели њиову слободу, морадоше учинити диктатора; но изабраше међу собом познатог патриота и заклетог непријатеља тиранства, витеза Каваињака; наша браћа Хрвати кад то чуше, ајде и они учинише бана диктатором, премда ја мислим да није требало диктаторство….. Ја се јако боим а имамо жалостниј изглед, колико један само човек може несреће целоме народу учинити, кад погледам на краља Сардинског; ово страшило и нечаст свега рода људског ево издаде по трећиј пут Италију! Но тешко си њему…. А Италија ће се до скора опростити свои крвника, нити икако може бити; но међутим кои је правиј Славенин, ма ког рода био и колена, нека виче и иште с мачем у руци: да се што пре граничари кући својој поврате и да се са Италијанима и Французима алијанција учини; кои би се пак овоме противио, онај да се погуби као издаица и изрод проклетиј; или овако, или ћемо без трага у пакао……

Истинко Родољубац,
грађанин несрећне Боке Которске.

[JASON]

Свирепости Мађара у Сентомашу.

1. Андрија Јаванскиј, пре прве битке сентомашке, отиде у Фекетић, да доведе рисaре, но тамо од синова жупана Кнезије, кои су се у Фекетићу случајно нашли, ухваћен и као Сентомашанин везан и у логор керскиј послан буде, где су га на следујућиј начин мучили: два нова улара расплету и тима руке и ноге вежу му тако тврдо, да ми је крв стала и није се мицати могао, а будући је на једно око слеп био, то му и друго ископају. После битке огорчени Мађари, однесу га у логор врбаскиј, где на ново мученија над њим продуже: вежу га за ступац, с живога су му секли месо и кожу дерали, те кад се најпосле уцрвљао и изнемогао, онда га на крај села изнесу и обесе, ал' не као што је обичај вешати, већ ексер му кроз врат пробију у ступац, и тако тај несретник после претрпљени горки мука сконча.
2. Урош Стричевић, Драгутин Парашки, Паво Субаков, Прока Дунђерскиј, Драга Врбашки и његово дете, и Ненад Стојков, сви житељи сентомашки, и пастири, из јутра када је гарда Мађарска из Бечеја на Сентомаш марширала, на путу ухваћени, свирепо избодени и сечени били су, те најпосле од тешки мука умру. - Осим ови, нестали су следујући људи, као: Сима Велић, Васа Кишдобрански, Нићко Ћатин, и ти и данас нема.
3. Василије Стојачко, родом из Сомбора, крене се 11-га Јулија пред вече из стана сентомашког, свога посла ради у Сомбор; Александер Алексијевић, младић од 20 година испрати га на коњу, но више се не врати: јер нама вест стиже, да су обоица ухваћени и у Врбасу, после тешки претрпљени мука, обешени.
4. Ђорђе Лекин, обилазивши 15-га Јулија свој салаш, био је од Мађара свирепо убијен.
5. Јулија 16-га од Мађара су ухваћени и заробљени: Неца Зотин, Игњат Секицкиј, Јеца Каицка и Јела Бачићева; и данас се незна, шта је с њима било.

[JASON]

Србске Новине, бр.79. од 31. Августа 1848.

Ратно позориште у Војводини Србској.

Из Земуна, 30. Августа. Као што вам је познато, села Јабука, Глогоњ и Дебељача у Панчевачкој регименти нису хотела уз наш покрет пристати, и управо су против нас била. Више пута смо ијм депутације слали и позивали иј, да оруже, које су имала, предаду, па да на миру остану, но ништа није помогло, док нисмо ономадне у петак с војском против њи пошли. Највише смо муке имали с Дебељачом, гда су све сами Мађари, кои не само нису се хотели предати, но још су се на одпор ставили, због чега смо се с њима читав сат и четврт били, док ијм најпосле село на све стране не запалисмо, на које се они куд кои разбегну. Нешто смо ијм оруже и џебане отели, а њи 123 заробили, кои су сви јуче амо доведени и затворени. Видивши Глогоњци, шта се учини са Дебељачом, одма, још док смо ми код Дебељаче били, пошљу своје људе и изјаве нам, да су готови предати се, на које ми тамо одемо и покупимо од њи пуна двоје кола пушака, но још су морали 10.000 фр. ср. намета платити. Јабуковчани истина ставили су се били на одпор, ал' видећи у нас јачу силу, предаду се таки. И од њи смо добили неколико стотина пушака и нешто џебане, и к томе још 20.000 фр. ср. намета. На овај начин та три села сада су за нас сасвим безопасна.
Прекјуче је из Сланкамена отишло неколико хиљада граничара, све пушкама наоружани, под предводитељством г. поручника Михаила Јовановића, да на ново устроје логор у Перлезу, будући Мађари нису тамо остали, но пошто су се наши разбегли, вратили су се натраг у Бечкерек. Они по новинама своима ликују, као бајаги да су јунаштвом Перлез освоили. Да је јунаштва било, зар они неби ту остали? Несрећа је наша, што издаице у крилу своме имамо, а иначе би Мађари и овде прошли као и на Сентомашу. Синоћ су дотерали амо мајора Михаила Малетића, кои је са затвореним овде Дракулићем такође у издајству помешан; а очевидно је већ, да нас је Дракулић издао: то многе околности показују, а сведоче и ухваћена писма. Последак овог суда нећу пропустити, да вам не саобштим. - Г. патријарх је ономадне одпутовао у Карловце, да главниј одбор на ново реорганизира. Нека господа тамо почињу се међу собом раздирати, отимајући се за неко сујетно старешинство. Чудни људиј! И сад ијм је још стало до славољубља!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Карловаца, 30. Августа. Радостне вести данас Вам имам саобштити. Хвала Богу, ствари се наше на боље окрећу! Бан Јелачић прекјуче је са свом силом прешао Драву и са свију страна на Мађаре ударио. Већ сада немамо ништа о њему сумњати. За десетек дана ето нас у Пешти, и ту ћемо са Мађарима разговарати. Јуче нам је из Градишке послао двадесетора кола пушака и џебане у помоћ. Град Осек се предао његовој војсци, и са свом својом џебаном и оружем ставио се на расположење. Грабовски је отишао из Варадина, и на његово место дошао је генерал барон Имре Благојевић. С њиме мислимо у обзиру града примирје закључити, како би од стране града безопасни били, па да сву силу нашу у Бачку и Банат пренесемо. Надамо се да ће он на то пристати; ал' ако од примирја што буде, то ће морати Дон-Мигуелци из Варадина изићи, зашто су ове Грабовски и његов подрепина капетан Штајн, кои је међутим ономадне долијао (будући су га наши граничари на врбаском атару, где је наређивао да се кукурузи секу, ухватили и убили), тако фантазирали, да неће никаква условија слушати хтети; ономадне су су хтели своје официре да потуку, зато што су изјавили, да на Србе ићи неће!
Јуче је патријарху дошло од Радецког писмо, у коме му јавља, како је бечком министерству представио, да изабраног војводу србског, генерала Шупљикца, од садашње његове дужности разреши и Србима пошље, и скупа вели, да ће све силе своје код цара употребити, да се праведне жеље народа србског испуне, зашто је он то крваво заслужио. – Желити је, да међу члановима глевног одбора веће слога и боља дејателност влада, иначе ће се морати сви изменити. – Овде је на ново уређен војениј савет од сами официра, под председатељством г. полковника Мајерхофера; овај војениј савет од сада ће све војене операције наређивати. – Јуче је именовано 15 нови официра, кои су оправљени бечком министерству на потврђење.

[JASON]

Дописи.
Из Пеште (Der Freimuthige). У заседанију горњега дома од 25. o. м. беседио је Вешелињи о мирењу народа, живећих у Унгарии. Само споразуменије и мир може Унгарију избавити. Клетва лежи на Унгарии, зашто народи су огорчени, људи се радије растављају од живота, него од језика свога; зато треба Мађаром и најтању сенку насилија избегавати. Предложеније Вешелињијево иде на то: 1) да се према различним народима, нарочито према Романима, изрази симпатија, и срдачно благоволеније; 2) да се Мађари изјасне, да хоће њиова права и грађанске слободе хранити какогод и своје; 3) да се од министерства захтева, да своје предложеније о закону једному, и другому дому предложи.

Превео у Београду Василиј Лазић, а додаје и ово:

Да је тај Савва Вуковић, тај Зако, тај Чарнојевић, у интересу свои једноверни што силније слово пре распаљене револуције говорио, да су ови представници умели србске ствари заступати, и да су својему задатку, могли одговорити, и своим правама, сходно званију својему, могли одговорити, будући да су као Срби познавали отношенија свога народа, и да су незадовољство браће своје довољно познавали, те неби до револуције ни дошло; но ови су отечествољубци као Срби једнако трпали се у мађарство, нису се бринули за србске ствари, и прекривали су живе жеље, и захтевања народа својега.
Тај Вуковић, и тај Зако, нису се никад старали, симпатију народа задобити, народ свој словом и делом заступати, то је било намерама њиовима противно, они су се свагда држали начела, која су свагда била противу здравога разсуђења. Они су свагда србском народу, кои ни речи незна мађарски, на мађарском језику говорили, и свакога Србина с презренијем предусретали. Народ србскиј у Унгарии диже се после столетија, и познаје своје право суверенства. Народ је овај дигао оруже, кад је опасност се указала, да ће му народност, и језик угњетен бити.
Да су се државном овим грађаном, и поборником слободе, придружиле од части и чете разбојничке, које по свом начину неваљалства проводе, јасно је тиме више, што је и у Бечкој револуции у Марту код Финфхауза, и по другим предградијама могло довољно оваки лица видити. Не мање могле су се оваке птице скитнице и у мађарском стану у већем числу видити, будући да је Унгарија свагда изобилна са овим гадом.
Богати умом и словом господине Вешелињи! Твоје су речи, достојне човека, сходне европејском мишљењу, основане на науци Христа спаситеља! Бог би дао, да си и раније тако говорио (cogitationes posteriores sapientiores sund). A безумно је, срамно, и погибелно дело они твои једноплеменика, кои су до сада одрицали народу нашему народност, језик, и цркву! Ако си доиста тако беседио, и ако ти је та беседа од срца ишла, а ти не оклевај ни једнога часа, но пуштај негдашњиј гром твои речиј на дијету; просипај муње небесни ови мислиј твои на главу собеседника твои; обрни крепком десницом твојом коло (kerék) плачевне државе наше с пута пропасти земаљске; дај народу нашему праведна права: па ето ти за неколико дана спасителна мира у Унгарии, и без 200.000 војника, и без 40.000.000 форинтиј. Није Србин отечеству неверан, но отечествољубив; није пријатељ мрачне какве камариле, но љубитељ слободе. Немој мислити, да је Србину жао за работом земљевладичином, или десетином епископском; за аристократиом, или абсолутизмом. Само неправда мађарска могла би зажећи у срцу србском окајане ове жеље. Србин хоће слободу, достојну благородна човека. Србину не дајући слободе, узнемирили сте отечество; Србину давши слободу, умирићете отечество. И ничим другим. Србин ће онда с тобом и у воду и у ватру, за права, и благо, Унгарије, не само против туђина, но и противу рођенога брата свога. То је характер Србина. Свакоме дакле своје (suum cuique), то је спасеније отечества, а све је друго зло, разореније, пропаст. То ти је сада избистрениј твој разум каже. А што ти разум каже, не чекај, да ти искуство посведочи. Искуство јест најбољиј учитељ (experientia optima magistra), но искуство је често и позднии учитељ. А време је златно: драгоценије од самог злата. И време не само што лети, но и не враћа се: irreparabile fugit. Једна за стотину, egy szó mint ezer! Vale.

[JASON]

Из Беча, 20. Августа. Путујући амо био сам на велику госпоину у Пешти, несрећа моја, тако да речем, нанела ме је, те сам тај дан отишао у будимску србску цркву, у којој је служио изрод србскиј и вук стада свога владика Платон, кои је сад скоро аванжирао бачким владиком и митрополитом, а до мало може постати и мађарским примасом, а ако хоће и римским папом. Одпадник овај при богослуженију говорио је сакупљеном народу слово, у ком је навео, да је овај празник за нас Србе врло жалостан, из узрока, што су се Срби побунили против браће Мађара, и по некима се на безчинија навели. Он је, вели, и два и три пута ишао мирити и на страну мађарску окрећати  народ србскиј, ал' му се фарба не прими: сав му је труд сујетан био. Даље је рекао, да жали што је Србин,¹⁾ нити ће благосиљати²⁾ род србскиј, но шта више, да на сваког Србина, кои за Србство живи, анатему баца.³⁾ Ал' и ово још није доста, него овако слово своје закључи: 'Мили мои Будимци!⁴⁾ Ви сте само Србљи док сте у соби, а чим на праг корачите, таки престајете бити Србљи. Зато вас још опомињем, да не будете Србљи, већ људи!'⁵⁾
Видите Срби какву гују у недру своме раните. Ал' месец мало хаје, кад псето на њега лаје, каже србска пословица.

¹⁾Нама је жао што је он Србин, још од кад је у Сомбору као поп капуте носио и у ноћи по курта-крчмама блудио и ђидисао, због чега је у Ковиљској брашнари грехе кајао, ал' се ето не покаја, но што је старии, све већма заблуђује. Бадава је и чин примио: што је дикла навикла: вук длаку мења, а ћуд никада! На час Мађарима сви овакови Срби! Ал' само пре, него што га у своје јато приме, нека га натерају, да исплати своје коцкарске дугове по Сент-Андреи и врати оне новце које је од Срба покупио за зидање владичине резиденције у Будиму, и преда намастиру Бездину сребрне чираке, које је, мирном савешћу, дрпио.
²⁾Да нас бог сачува његова благослова; нека благосиља он Кошута, можда ће му моћи памет у главу улити.
³⁾Анатема на њега и његову душу!
⁴⁾Само да зна, како је он њима мио!
⁵⁾Дакле Србљи нису људу? наравно, кад би сви били као он.

[JASON]

У Конавлима, 15. Августа. Господине! Од месеца Јунија шест мои писама послао сам на вас, осам на г. Сима Перовића и три на г. Мату Бана. По свој прилици ни један ни једно нисте примили, јер да сте  ви и једно добили, ви би га у новинама штампали, а на то су сва намењена била, а друга два пријатеља барем би ми на једно, које му драго, одговорили, јер су писма од важности била. Дакле или иј нисте примили, или ваљда нисте знали од кога су, јер су без подписа била. Но по свој прилици, ја сам им ушао у траг гди се губе. Има у Дубровнику један мађарскиј шпијун, по имену Братић, кои се већ од пет месеци онде находи, и настои Дубровчане на мађарску страну приволети. Он је с пијанчином Поштиером у великој љубици, дакле за цело сва писма, која су за те ваше пределе адресирана, заједнички прегледају и сакривају. Ништа друго, него сва моја писма у његовим су рукама, и код његови министера, кои су га овамо послали. Ово судим и по тому, што су једног мог имењака Мађари затворили, мислећи ваљда да су мене ухватили. Но онда пароплов није овамо долазио, а и ја сам се доцне сетио, иначе би ја њи другојачије тамо упућивао. Данас полазим у Тријест за проходати се, и враћам се одма натраг; зато вам ово из Тријеста шаљем. Братић је мислио и у Боке поћи, да и тамо мађаризира, па сам га ја у моим Конавлима чекао да му пасапорт за другиј свет подпишем, но не прође тамо куд је мислио ни по мору ни по суху, јер да је отишао, никада се више неби вратио. Он по свој прилици стои у Дубровнику и зато, да може лакше имати потајне кореспонденције с Турцима; јер одкуда би Турци с друге стране знали све што се по Мађарској чини, и зашто би на своју рају иначе мирну и послушну режали као љуте псине, да иј когод не потуткива! Господине! ја сам два до сада Турчина зликовца, кои су раи до зла бога додијали били, пређе десет година смирио; ја сам једног нашег Срдара, кои нам је куће за цареве данке робио и нас везивао и у тавницу вукао, мртва положио и са земљом саставио, ја би и Братићу један фишек у прси сасуо, али курва никуд неће из града да крочи. Да хоће га ђаво мађарскиј донети међу нас Конављане, да нас помађари, што би му лепо захвалили.
Господине! знајте, да нас нема него 2000 пушкара, али све сами по избор јунака; нама су наши заповедници, кои народу нежеле добра, послали 150 јегера и 30 пандура, да нас у миру задрже, да се неби узбунили; или правије да рекнем, да нас натерају, да цареве данке издамо. Сотим нису нас заплашили, јер да ми хоћемо само, могли би за једну ноћ све јегере, не с чим дугим, него зубима, заклати, но жалимо иј, будући су све сами дечеци од 18 – 28 година, па нису јадни ни они криви, јер они иду исто као живинче без питати куда ће и зашто ће тамо, куд иј њиови ћорави мађори и ђенерали шаљу. Ми смо до сада од Рвата и Срба, добили 13 писама, с коим нас позивају, да се приљубимо њима. И ми се сами чудимо одкуда ти људи и господа за нас знаду, кад смо ми све сами насељци, међу нама нема трговаца, међу нама нема господара, ми знамо за нашу пушку и за нашу мотику, али сада знамо и  то да смо Славјани, прије две године ни то нисмо знали, него смо се звали Конављани. Наши попови и фратри, особито старци, уче нас да не пристајемо уз Славјане, јер ћемо се повлашити; него да држимо италијанску страну, где је и светиј папа, и као што чини дубровачкиј бискуп и његови каноници, од кои ја познајем само Ђурјана; они потежу од ћесара плату, али им је много жао, што је ћесар надјачао Италијане. Чудни људиј! Да им није ћесарове плате, ишли би просити, а овамо опет желе му пропаст.
Шта ради тај ваш Бан? И од њега смо имали некакве позиве, али ми људи неуметни неумемо му одговорити. Нама се чини, да он невуче наше суседе Бокеље на танак лед, па ће иј сад оставити да пате. Они се њему први подвргоше, па зато ни Депутата за Бечку асамблеју не шћеше слати, говорећи, кад смо Банови, што ћемо друге наредбе, које нам од њега недолазе, слушати, к у малу се непокрвише, што би се за цело и догодило, да су други солдати у Котору, него су по срећи Рвати. Шта ће се још из тога родити, умећу вам доцније казати. Жао ми је само, што су превећ напрешито почели говорити, да у Латину нема вере.
Кад пођем у Дубровник, а сваке недеље по двапут идем, тамо се наслушам, као богме у граду, свакојаки новина. Тамо говоре, да се сад Славјанство, одкако су Италијани потучени, са свим у Далмации пробудило; јер млоги, кои су се Италијанштине држали, сад су прешли на Славјанску страну, а многи, кои се још некаквом надеждом у свом срцу питају, престали су јавно режати, и псовати оне, кои знаке Славјанске на себи носе. Ево и наши госпари Дубровчани изјаснише се да су Славјани али nota bene, после битке, у којој је Радецки надјачао Италијане. Ево и Братић, срам га буди, кад се из цркве с благодаренија враћао, пред петорицом изрече: 'Срамота је на своју народност пљувати, и ја сам Слав!' Жао ми је да се нисам десио у Дубровнику, кад су весели чинили двапут у две недеље због задобивене битке у Италии; пукло је свакиј пут по 100 топова! Мои су се Конављани препали, јер су и по ноћи на 11 сатиј топови с града грували.
Поздравите од нас Конављана сву браћу, која се против обштег непријатеља Мађара бију. Вас хоће да утамане, а нас би и католике, да овамо дођу, ваљда покалвинили. Брат се у невољи показује; богме су Србијанци пред светом засведочили, да су права браћа ћесарови Срба. Бог вам помогао браћо, и Бог вам надокнадио! Да вас није, све би пропало. У граду је Дубровнику  био један пензиониратиј ђенерал, правиј Мађар, ако га име не издаје да је Славјанин, но иначе препоштениј и предобриј човек, Ф.М.Л Барон Герлициј, кои данас пође на позив министерства Мађарског и прими се службе њиове. Тако исто и још један служитељ, бивши пређе стражмештер, оде им за официра. Дакле види се да Мађари не мисле о миру, кад искупљају старе и искусне војнике. Препоручите за Бога овостраним Србима, да непристану нипошто на срамотниј мир. Видио сам по кафанама Немачке новине, и кажу ми, да се од милитара радо читају. Ја не умем немачки, да о њима судим, али ценим да морају важне бити. Кад би умео немачки, одма би у њима нашим Депутатима у Бечу препоручио, да не губе много времена у залудним и празним разговорима, него нека узму Устав Србије, и по њему нека оснују Аустријанску конштитуцију. Код вас нема никакви намета, ни данака, ни боланог папира, ни апалата, него само једна главарина; камо срећа за народ, да у асемблеи Бечкој то пробуди когод, и да се тако и у овом царству доведе.
Чујте једну истиниту анекдоту. Још лане, кад је марина Аустријанска цветала, а сада је упропашћена, јер су сви Италијани десертирали, а и многе бродове са собом својој браћи одвели, виђао сам често пута на једној војеној фрегати Виндишгрецова младога сина, као морског официра. Италијани, или из велике мрзости, коју на Немце имају, или баш и зато, што им је мучно било изговарати и упамтити ово име, никад га нису, кад су о њему говорили, именом позивали, него су га звали disgrazia, а то ће рећи несрећа. Дакле ето наслутише, да је Виндишгрец баш права несрећа, али не по Италијане, него по нас Славјане.    - Партеније Дубаић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ђорђе Николајевић, архиепископ сарајевски, митрополит Дабро-босански, егзарх све Далмације, велики добротвор народа српскога ит.д.  ит.д. писао је у свима ондашњим српским листовима и новинама без потписа или под разним псеудонимима, од којих је Партеније Дубајић најпознатији.

[JASON]

Шта данас говоре Мађари за Аустрију.
(Из мађарски новина 'Марциуш 15-тиј.')

Куда води ово кукавно затезање, куда води ова дремећа политика, у коју се свакиј дан све већма заваљујемо, што се већа приближује опасност? Или ваљда хоћемо с таковим театралним спрдњама да спасемо отечество, каквим се служи слаба жена противи свога љутитог мужа, или дрвоцеп противу мадведа, то јест  падањем у несвест? Бедна мајсторија, нитковство, због којег би се наш отац Арпад у свом гробу окренуо, и које би скуп народа исмејао! Бедна је то мајсторија, којом се ми од неколико месеци тако радо служимо.
Та зар смо збиља већ тако пали, да већ сад пет месеци после нашега марцијуског устанка, при ком смо борећи се за нашу самосталност толико пожертвовани показали, да је Европа научила уважавати нас, да велим већ сад прибежиште тражимо сакривајући се под скут бојазљиве политике препаднућа?
Зар смо се тако покварили ми, кои смо у време Метернихово, слободу нетрпећег тероризма умели тако снажно држати у рукама нашим карту нашег устава, да сада без противљења метнемо главу под гилотину, кад је наша снага у пет месеци трајуће независимости слободним воздухом удвостручена и наше мишице очеличене?
Зар смо тако дубоко пали, да се као глупа сојка сами вратимо у кавез, у ком док смо затворени били, непрестано смо за слободом уздисали, и у ком нас је, да само како тако преживити можемо, једна сладка надежда ослобођења садржавала?
Не, ми управо изричемо страшљивости, шта више издајства грех на онога главу, кои нас, ма и с једним јединим чланом ланца к Бечу привезати жели, где је жиг робства на наше чело ударен, кои је нашу златну доламу претворио у прљаве крпе на нашим изнуреним удовима; или су се зар тако скоро запушили извори наши горки спомена, зар тако брзо умемо заборавити оне ране, које је овај нашој слободи једино из оне подле мрзости задао, што смо ми и међу канџама његовог орла имали право располагати тамо, где је он само молити слободу имао; и што нас Kaiser von Oesterreich није могао завештати Петру или Павлу, тако као њега с целом његовом земљом.
Изрецимо истинито, да као год што је у целом животу Угарске само једна љага била, и то је та, што се је дала под аустријски јарам подвргнути и што је кроз три столетија Бечу подчињену ролу играла, тако би сад вечне стамота на нас пала, кад би ми од наши права, која нам је Бог и собствена снага дала, на његову страну, и толико само као маково зрно попустили.
Та покушајмо се већ једанпут са тим добрим шураком, нека се потвори још један Куручкиј и Лабанацкиј окршај, па ћемо видити ко ће сад бити мајстор.
И тако смо још много дужни нашим драгим суседима, и к жалостној игри Карафе и његови другова, није се нашао ко би створио закључујуће појављеније. За крв Вешелинија, Надаждија, Мартиновића и толико невино сртадавши жертвиј, нисмо ми Немцу још ни један зуб изчупали. Овоме бедном народу, кои прамда је од освете против нас горео, није смео јавниј рат с нама почети, него само као невидима рука дејствује против нас у табору наши смртни непријатеља, кои се бои, да би ми противу Беча крвав мач по нашим пределима разаслали, неби се нашло доста барјака, под коим би у благородниј страсти устајућиј народ могао заклетву полагати, кои је знао и бојао се, да би у том случају за два недеље мађарски војника коњи цветајуће ливаде аустријске своим подковицама погазили, и да би ми скоро код Даума или на Шварцеровом квартиру пили побратимство, овоме народу, велим, ваљало би већ дати то, што је он од Бога и људиј тако подпуно заслужио.
Но уговоре с њиме даље продужити, или баш од наши права нешто му уступити, и тако још мазати точкове његови интрига и лукави справа, с коима нас сатрти спрема се, њему време и начин дати, да наше противнике подпомагати, и у нашем отачаству јавну побуну подизати може, то заиста неби било паметно дело.
Посредствујући чланови министерства скоро ће се кући вратити, или они донели са собом грану маслинову, или рукавицу, то нам је све једно, ми ћемо макар које с оним равнодушијем примити, које имати мора слободниј народ познавајући своју снагу, народ, кои у рату победу не само очекивати, него и задобити моше, кои никад мир из страшљивост незакључује. Само једно немојмо никад заборавити, а то је, да с попуштањем цељ постићи нећемо. Дакле да попуштати не можемо и не смемо ни у чем, ако не желимо на ново у јаму пасти.

[JASON]

Из Будима. Владика Платон Атанацковић остаће заиста у нашем роду по презимену свом безсмртан, јер то презиме значи по грчки: Аθάνατος- ковић. На велику Госпоину служио је он службу божију у овдашњој цркви и пред приличним числом које страног, које овдашњег сваке вере народа, и у свом смиреномудрију весма и за њега и за народ србскиј знамениту проповед држао, која се вештествено у томе састои: 'Ја се стидим, што сам Србин и заклео сам се на светом путиру и еванђелију, следователно не могу одобрити нити благословити поступке ребелијантски дољноземни Србаља, кои против Мађара иду. Свето писмо пак заповеда: Љубите враги вашја и взиштите мира, а Србљи газе то слово божје. Свакиј проклет од мене био, кои се подигао, и кои би одсад против Мађара устао и војевао. Србљин може само, док је у својој соби код куће, бити Србин, но чим из куће преко прага корачи, он мора бити човек, а не Србин'.
Лепа логика од Платона као тобоже од члана ученога друштва московскога! Дакле Србљи док су у соби, нису људи, него кад из собе своје изиђу! Шта су онда Србљи у соби својој? зар нељуди? то не рече лудозанешениј владика, коме мал' што сви слушатељи не повикаше, да је полудио, и ја већ би приправљен, да повичем: auxilium doctores, jер сам уистину помислио, да је владика полудио; но кад добро разсудимо, шта је изрекао, неби ни чудно било, да је баш у онај пар и полудио. Шта више, није се стидио заблуђениј Платон, србскиј народ, тако, па још у храму божијем, јавно опорочавати, називајући га 'фарисејским народом', и упео се био из петни жила да докаже, да народ србскиј једино баш на то иде, да угњете и упропасти све друге вере и законе, све друге језике и народности посве уништити намерава.
Роде и народе србскиј! јеси л' видио чуда и покора од Платона твога, кога хлебом толико година раниш и кога си за владику изабрао! јеси л' видио, како је побеснио ђидија сомборскиј, кои мал' сву народну сиротињу у Бездину не похарчи! – Јеси л' видио роде мили и народе србскиј! каквим се начином смиреномудриј и родољубивиј Платон Атанацковић Мађарима улагива и у милост њиову увући се труди! – Јеси л' видио како он седоглаво искуство своје, лукаву љубав и проклету наклоност прама роду своме пред Мађарима обелодањива, а Србље око себе, као своје стадо, као бајаги на мир опомиње и на саједињење с Мађарима позива! – Јеси л' видио роде и народе србскиј оног славног, оног мудрог владику, кои се је мађарском министериуму, кад се сад скоро из Бачке вратио, хвалио, да је он само кадар био, немирна скорашња појављенија у Сомбору и у околиним по Бачкој местима утишати, и да њега не би, вели, да би се тамо највеће крволиптије учинило.
И тако још којекакви безчислени гадни беззаконија има, која сва народ србскиј треба да чује и да зна; но доћи ће, ако Бог да, и његово а и други дело на видело; ал' тек из овога у кратко наведеног Платоновог покора питам ја: да ли где већег Фарисеја и Језуите на свету има, и да ли очевиднијег издаице и злотвора свога познајеш народе србскиј, од овог заблуђеног и посве лудог владике, кои је заиста с данашњом проповеди својом сам себи врат скрао, и у роду и народу србском име своје вечито саранио?
Даљиј пак садржај слова његовог сачињавају само фразе и то све на једно и исто, особито пак на проклетство србског рода односеће се; дакле није иј вредно овде ни наводити, јер што је најважније у његовом знаменитом слову, то сам горе баш његовим собственим речма навео; но да би читатељи боље разумети могли, још једаред наводим текст светог писма, кои је он наопако протолковао. Он сиреч рече: 'Љубите враги вашја и взиштите мира.' Заиста, ко има вољу нову егзегетику слушати, мора само на проповед овог жалостног владике као бого – мољца у цркву доћи, јер њено је таково упечатљење на слушајуће Христијане било, да свакиј, кои се сети, на шта овај занешениј и помађарениј владика навија, с наводненим од тешке жалости очима из цркве изићи мора, и код куће своје таки, пред иконом светитеља свога, милостивог Бога за опроштење греха молити, што је тај дан у цркву отишао.
Роде и народе србскиј! веруј ми тако је, јер ово ти све из извора и као очевидац и слушаоц данашњег жалосно-црквеног празновања из великог негодовања и смуштенија, које се на снуђеном лицу у цркви сакупљеног народа данас приметило, безпристрастно говорим.
О тексту горњем светог писма, кои је занешениј Платон протолковао, како је знао, ил' да рекнем како би за њега боље било, по мом слабом разсуђењу следујуће примечавам и одговарам. Да у светом писму стои: 'Љубите враги врагов ваших', можда би помађарени владика боље дознао смисао од 'љубите враги вашја'; јер иначе у том по речима његовима греше сви  закони државни, кои зла дела казне. Рат пак, ја мислим, ништа друго није, него бич божии за неправду и безделија човеческа, дакле ваљда помагарени Атанацко неће дела божија с проклетством своим исправити. Но знамо ми, зашто он тако вели: 'Љубите враги вашја.'  Он се, к'о вели, Мађара прихватио, а нас је већ оставио, дакле би рад био, да ми њега, као нашег врага, опет онако љубимо, као и пре; но ми ако и нисмо у светом писму тако вешти и искусни егзегете, као он, наћи ћемо зато опет у њему овај текст: 'Јејуже мероју мерите, да возмеритисја вам', па ћемо му притом дати ногом у мантију, да га научимо, како се свето писмо на издајство србског рода и племена толкује.
Ми ипак остајемо чисти Србљи до века и у кући и изван куће, и у соби и осим собе, а ко преко прага несме бити Србин, проклет био од Бога, од свега србског народа, и ко се стиди рођеног рода свог, тај није достојан србског племена и имена.
Хула на србскиј род од србског владике, шта више у оваком времену, неће заиста без одмаштенија бити.
Правда божија, правда вечна, управља са србском мишицом, јер Србин своје амо брани и тражи, а у туђе не дира; зато ће знати и умети чест своју, коју му владика његов неверством своим скверни, као што ваља, опрати.
Живило Србство! које Бога љуби, и слово његово слуша, не пак по самовољном саможиви егзегета толковању, као што је за њи боље, него по практичном течеју дела људски, с коима слово божије нигда у противсловије доћи не може, као што га зли Језуите изврћу.
Атанацковићу! једна занешена и будаласта главурдо! Зар ти је мало чести и новаца код Србаља, те мислиш да код Мађара боље прокопсаш? Ајд' - ајд' – срећан ти пут и лака црна земљица! – Које око за тобом заплакало, оно, да Бог да, искочило!