Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр.83. од 14. Септембра 1848.

Ратно позориште.

Из Карловаца, у ½ 12 сатиј ноћи између 9. и 10. Септем. 9-га Септембра од 3 сата пред зору па до 2 сата после подне страшна се је канонада чула од стране Сентомашке у Карловци. У 11 сатиј ноћи приспео је курир од г. полковника Сурдучког из Надаља у ¾ 4 сата по подне послан, кои нам јавља, да су Мађари са сви страна узбијени; само још са Врбашке стране силно топове на Србобран бацају, но без успеха. Ово је сраженије много силније било, него оно 7. Августа, које су Мађари за одсудително имати желили. Мађари приправљају се, да сутра и прекосутра наставе нападеније: но наредбе су учињене, како ће они још већма збуњени бити. Што се падши у битки овој тиче, ово су речи г. Сурдучког: 'Од наше стране један је јединиј досад пао, а три су рањена; а од њиове стране страшно много, и катана и на катану пада. Престаде пуцњава, непријтељска војска из Бечеја повукла се нараг и у ретерирању од једа два је топа на Турију избацила. Како друго допунително известије добијемо, саобштићу вам одма.'  

Битка 9/21-га Септем. 1848. код Сентомаша.
1-во Појављење. Од наши против Врбаса постављени предстража (пикета) у 3 сата по полноћи разумевши, да непријатељ како од Кера тако и од Врбаса долази, учињене су нуждне наредбе да се дочека како ваља. Данас у ½ 5 сатиј у јутру дође непријатељ на топовскиј метак од Врбашке стране, и отвори битку с неколико топова, и маглом ползујући се удари на оба фланка долеподписаног са инфантериом на јуриш, но у фланкама постављени топови, као добро управљање инфантерије на десном крилу, коим је наш подпоручик Дражета и Радовановић, а левим подпоручик Чокчић управљао, предупреде непрујатеља да своје предузеће произведе, и он се натраг повуче.
2-го Појављење. Пошто се непријатељ натраг повукао, започне се страшна ватра из топова. – 9 топова од већег калибра 6- и 12-фунтовни груваху удар за ударом с гранатима и бомбама. Један од наши 3-фунтовни топова, коим је топџија Николић од Петроварадинске регименте управљао, и непријатељу велику штету причињавао, буде повређен; на положеније, где је 6-футновниј топ стајао под управљањем нашег фајерверкера Ланга, тако је од непријатеља из топова пуцано, да је мало надежде било да ће овај топ употребителан остати; но опет је срећа нашим топџијама послужила, где се особито подпоручик Станојевић, кои је и лако рањен, отликовао, те је непријатељ из свога местоположенија отеран, и подпоручик Радонић, фајрверкер Ланг и Александер Хаџић, последњиј је грађанин из Сентомаша, после србијанскиј топџија Мића Н. и фелдвебел Банић са неустрашимосћу послуживали су око топова и управљали.
3-ће Појављење. Непријатељ из удобног положења, од куда је са топовима на наш шанац страшно дејствовао, узбијен, повуче се са својом кавалериом преко канала, пошто је ћупију на каналу наместио, како би од Керске стране оперирао, али наједанпут око ½ 10 сатиј пред подне капетан Мијаило Јовановић са свои 3000 људиј и имајућим топовима из Жабаља дође и постави се на отвореном пољу. Кавалерија непријатељска усуди се на њега на јуриш ударити, али од јуначке трупе, коју је горе именованиј храбриј командант предводио, са знаменитим губитком буде узбијена. И велика је срећа, те је ова помоћ дошла, јер иначе зар не би нам победа осигурана била. Непријатељ после овог одбијеног кавалеријског јуриша понови страшну ватру из топова на наш од Врбаса стојећиј шанац, на кои се с лица и са обдва фланка тако живо грувало, но опет помоћу Божиом и наши добро избацивани топовски метака, није могуће било непријатељу нас надјачати. Битка је чисто до 3 сата после подне трајала, и онда се непријатељ натраг повуче. Његова ретерада следоваше полако, да смо мислили као да он нешто друго намерава: али међутим он се коначно удалио. У једно време, кад је наш шанац од Врбаса стојећиј нападнут био, он је и од стране Фекетића (село) нападнут био, али срећно одбрањен.
Од Бечејске стране нападнут је био србијнскиј шанац Србобран, но то је само видимо бајаги нападеније било; али опет Србијанци нису лењо седили, него су подобателно нашем шанцу помоћи чинили. У Петроварадинском шанцу (ово је шанац с ове стране канала од варадинске стране) налазећиј се подпоручик Живановић изаславши ½ компаније, кои су се у пленклере разсули, левиј је фланк наш веома добро подпомагао. Сва разположенија долеподписаног у смотрењу движенија топова, као и група на најопасниим местима, како и Србијанаца и Сентомашана, с највећом тачносћу произведна су. Такођер примечава се, да су подпоручик Добановачки и секретар ове војене канцеларије Јован Д. Станимировић, син у Темишвару погубљног родолубца нашег Димитрја Станимировића, неустрашими били и дали се похвале достојно при пошиљавању муниције, топова и други ствариј употребити. Народниј подпоручик Нештинац славно је за 3 пуна сата као инфантерије официр топом управљао. Непријатељ је имао 15.000 инфантерије, 4.000 кавалерије и 6 батерија топова (36 топова.). Губитак је у нашем шанцу (врабашком) 5 мртви, т. ј. један простиј војник из мога баталиона, 2 Србијанца и 1 Сетомашанин; рањени, осим официра оног једног, 4 проста из мога баталиона, 4 Сентомашанина и 2 Србијанца. Капетан Јовановић имао је 1 мртвог и 6 рањени. Ноћас ћемо бити на опрезу, и у случаю ако би се што догодило, одма ћу известије поднети.

У Сентомашу 9. Септем. 1848. у 8 сатиј у вече.
Бига, Капетан.

[JASON]

Из стана Томашевачког, 11. Септ. Одкако смо заузели Томашевац, Орловак и Ботош, ископавши шанцеве и утврдивши се, одонда у целој околини непријатељи с дана на дан слабии бивају. Гос. А. Милојевић оправљен је са 2 топа и 500 људиј, те је, узевши и војску Алибунарску, отишао и покорио 5 бивши противни села и долазио под сам Вршац и чинио уговоре са уланским полковником Бломбергом, да се предаду. Како нам он пише, само се је једно село противило, те га је морао силом оружја покорити, а друга су се без противности покорила. Пошто смо се овде тако утврдили, да нас непријатељ никако покренути неће моћи, да би себи отворили пут к дејствовању према покретима г. Милојевића и другима, кои ће се чинити, то ћемо, надам се, скоро с непријатељем свршити тако, да ће се све покорити морати. Вршац, ако до сада већ није, скорим ће у наше руке пасти. Он се предаје под условијама, да све терете са Србима једнако сноси. Тамо је био дошао Савва Вуковић из Темишвара, да народ од предаје одврати; ал' умало није заглавио. Једва је утекао; уланери су га вијали, да га вежу. Чудимо се само, како га је гос. Бобалић са 300 гардиста и 3 топа, поред кога је из Беле Цркве, која још никако неће да нам се преда, морао проћи, пропустио, а да поразио није његову чету! Та он има код себе толико топова и више хиљада војске: могао иј је дакле све помлатити, само да је био хотео. У овом призренију он нам сада не мало подозрителан долази!! – Ономадне обноћ покушавали су непријатељски коњници, хусари, по двапут на нашу стражу овде ударати, а то је ону ноћ, кад су на Сентомаш ударили. Стража иј је одбила. Друга покушенија нису чинили. Исту ноћ је одавде неко число војника оправљно, те су Киштовог брата спаије једно добро напали и оданде непријатеље протерали. Непрјатељи су, како нам известије казује, на Сентомаш по трипут онај дан нападали, па су добро истучени и одбијени.

Дана 2-га Септ. прешла је главна хрваско-славонска војска преко Муре, 3-га дошла је у Кањижу, а 4-га у Киш-Комаром. Свагди је била добро примљена и наставила је пут без сваке пречице. Око Комарама скупљају се мађарске чете: сва је прилика да су се 7-га ударили. - Лист је наш већ био у штампи, а дође нам глас, да се Вршац јуче за цело Србима предао. У следујућем листу обширније.

[JASON]

Бан и војводовина. II.

Са Саве. Почели сте ми замеравати, што вам поодавно ништа не пишем. Да ме неби и окривили, да сам ваше, или боље рећи наше, новине сасвим заборавио, ево вам сад овај лист за њи достављам. Видићете из њега, да сам овом приликом више предмета у памети имао и о свима овима без савеза и доста укратко мислио и писао.
Дакле, пређе једном Јелачић бан са својом хрватско-славонском војском? Не само пређе, него ено га, гди већ Мађаре и потискује! Живио бан! Жива била и срећна и хрватско-славонска војска! 'Ако је и позна, али је и скозна'. Бан ће, ако Бог да, осветлати образ себи и нама, Хрватима, Славонцима и Србима; ја се о томе не сумњам. Он је човек народа и питомац овога нашега времена, а притом још и мудрица, кои се није хтео лакомуно на танак лед, ни на слабу даску, пустити. Он је своје мере и ствари истина позадуго угађао, али, као што признати морамо, све по потреби и нужди. Ми, Срби, били смо, као што још и сад јесмо, у невољи, па смо га на боишту изгледали као озебао сунце. У невољи човек ласно се огреши. 'Камо већ једном бана нама у помоћ, нама, рођеној његовој и његовог народа браћи? Ми, једна убога част србскога народа, сами се мучимо и боримо, без праве убоите главе и без потребни средстава цело драго лето, па ево већ наступи и јесен, а бана још нема! Срби гину и страдају; сва је сила Мађара на њи навалила; села њина и вароши гору, нестаје ијм снаге, праха и олова, па и природа ијм почела лепо време кратити, а помоћи ијм од бана још нема! Така невоља морала је код нас и у нама сумње и слутње произвести, тим пре, што смо слушали и читали, гди и сама браћа Хрвати вичу: 'ајде већ једном, светлиј бане, да неби после било и по нама и по Србима trop tard!' Но, Богу милостивом хвала, ево нам бана, па још ево га са силом и оправом сваком, као што му као глави оваковога народа и као војводи оваковог цара, и пристои! Весели се милиј хрватско-србскиј роде, стрепи ти Мађару, заједничкиј наш непријатељу!
'Der Serbe' није добро учинио, што је у своје врсте примио ону брзоплету, да не речем безумну кореспонденцију против Јелачића бана. Но, чини ми се, нису чинили добро ни браћа Хрвати, кои су на њу у своим новиим листовима онако обширно и немило одговарали. Као да се оно 'од стране Срба' мислило и рекло, што је један кореспондент рекао, кои, ако се не варам, тамо негди у Бечу, или барем удаљен од нас седи, па слабо участвује с нама овим нашим мукама и трудовима, него у суву стои и на мекано леже, па учи само на памет ове речи од моде: 'слобода и једнакост, абсолутизмус и демократизмус, камарила и реакција!' Не, тај човек нити је у име, нит' 'од стране' Срба ону неразборитост написао, него само од своје стране, да нам покаже, како и он уме и сме оним с новостима против велики и честити људиј на свет, али наравно без имена, изићи. Не примајте, браћо, такове маленкости и незнатности к срдцу, него уверени будите, да Срби поштују и љубе, као и ви, Јелачића бана, и да се и они, као и ви, од њега само добру надају. Ми, Срби, с вама смо се опет као права, једнокрвна и једнородна, браћа упознали, загрлили и сајединили; наша љубав, којом смо се ове године по самој вољи и заповести Божиој скопчали, треба да бива свакиј дан топлија и јача, то, мислим, сви видимо и знамо; зашто би се дакле мрзили због овакове индивидуалне причине? Проклет био свакиј, ко би међу нама раздор и неслогу сејао! Раздор није нам досад давао бела света видити, ни до среће доћи; зар смо га се опет зажелили?!
Браћа Хрвати, ал' надам се, не млоги, веле, да смо ми, Срби, прерано започели бој с Мађарима; ми, нашавши се овако у невољи, од наше стране рекосмо, да су се они, Хрвати са Славонцима, одоцнили. – Што се нас тиче, наново ја питам: може ли ко од збиља нама замерити, што смо се овако рано на оруже дигли? Никако! Та ово је лако знати: да су Мађари имали кад заузети Срем, сав Банат и Бачку, а да су они имали времена и згоде, свуда овуда своја вешала с њиним преким судом подићи, Срби се после доиста неби више, особито сами и без туђе војске, били могли против њи наоружати и подићи. Њима је дакле требало, одма, још пролетос на праг своје куће с оружем у руци стати; другче би се данас Мађари, у њој, као господари, ширили и по вољи разметали. Па да се то збило, ко може рећи, да би се они сад ласно могли из ње истерати? У Вуковару и у светим Карловцима, у Митровици и Земуну, у Тителу и Панчеву сад би без сваке сумње Мађар и мађарскиј закон и језик господарио и деспотовао, а Србство би и Славенство у јарму подчињености и робства било!!
Срби су се рано с Мађарима рат упустили. То и јесу, истина; али из нужде, као што видите зато, што су разумели, да ће погрешити, ако оставе, да ијм згодно време прође; данас би се они, а можда и до века, кајали, да су то учинили! Рано су се Срби с Мађарима завадили; али су се ево, Богу хвала, до данас на мејдану и одржали, премда су се за цело ово дуго и тешко време морали борити не само са свом мађарском силом, која је на њи из свју крајева Угарске навалила, него још и с млогим домаћим незгодама и недоскудицама. Не, Срби зато не заслужују укора, што су се овако рано на оруже дигли; шта више, хоћете ли само право, баш то ијм се у велику заслугу приписати мора. Јер осим што су се они тим сачуали, те иј Мађар није свуда у овим земљама, гди живе, претиснуо и своме Мађарству подјармио, још су и то показали, да су они онај народ, с коим се славенско племе поносити може, будући да се оно и овом приликом уверити могло, да је њему његова србско-славенска народност милија од свега, па и од самога живота и бића. Србскиј је народ, истина, готово најмањиј између славенски народа у аустријској монархии; али се он и сад, као и свагда досад, као такав савколикиј, и душом и срцем осећао, па зато се он, како је видио и сазнао, да се протпаст његовом имену и језику, његовој милој народности спрема, одважно оружа лати, тврдо наумивши и предузевши, да се сад, док му још час згодна времена куца, с овим у руци или спасе или барем пред целим Славенством оправда. Он се, да као, упустио у неједнаку борбу са своим угњетатељем, јер он нема ни десетиј део ни снаге, ни власти, ни новаца, ни оружја, ни предводитеља, ни искуства, што овај од свега тога има; али га све то није могло задржати од поступа у ту борбу, која му је једина обећавала спасеније, свога имена и језика, своје народности и слободе. Још се крај овој тешкој и светој борби није учинио; али је србскиј народ у Угарској свакојако свој образ осветлао, и показао, шта свакиј досад удручениј и угњетениј славенскиј народ за себе и своју народност предузети и покушати може, само ако хоће и ако се својски одважи. Браћо, остали славенски народи, наиме ви, кои у Угарској и под аустријском круном живите, пребројте се, и да видите, како свакиј од вас има по више милиона душа, па погледајте овамо на овај србскиј народ, којега ни један милион глава нема и кои вам зато на путу славенске чести и славе предњачи! (Овде ће нам вредниј г. дописатељ опростити, што приметити морамо, да овај навод његов не стои. Срба, по Шафариковом народопису (стр. 148.), у аустријској цесаревини има 2,594,000, по томе и не сачињавају тако баш малиј народ.  Уч.) Погледајте, како су њиној борби и браћа Хрвати са Славонцима под родољубивим Јелачићем баном дично већ приступили; па ајдете и ви, барем и ви Словаци браћо, једном у ово свето наше коло, у ком ми само своје тражимо, а за туђим нипошто не идемо!
Свет, но оставимо широкиј свет, јер није лако знати, што све преко света има ево и наши суседи, Немци, па и саме Бечлије, мислили су, да је Мађар некакав силан и великиј народ, па су се зато они од њега млогом којечему, добру и злу, надали. Чудни незналци, гди су ти они мислили, да је угарскиј народ, кои у овој великој и красној земљи живи, све сам чистиј мађарскиј народ! Шта ће сад ови људи рећи, кад виде, да Мађара у Угарској нема ни толико, да могу сами нас Србе надвладати, барем да не могу без велике муке и без помоћи други у овој земљи живећи народа, као Немаца, Влаха и Словака? Није дакле мала ни та заслуга Срба, што су они свету сад показали, да је величина и сила Мађара, којој су се досад млоги у незнању клањали, сама једна обсена, да они дакле нису онај народ, кои на мерилу европски народа претеже. Сиромаси Мађари! У њиним рукама беше царство и сва средства царства; Срби, ова шака народа, којега досад 'ни на карти Аустрије није било', дигоше се на њи, и Мађари иј за цело ово лето нису у стању били ни за педао земље с места потиснути, а камо л' још свладати и покорити. Немеша је мађарски млого било али мађарски људиј свагда мало! Сила уста, а мало руку!
Најпосле учинили су Срби овом њином борбом с Мађарима знатну услугу и браћи Хрватима, као и самој целокупној монархии и царској круни. Они су се истина 'рано' упустили у бој; али су тим управо учинили, те су се браћа Хрвати лакше и безбрижније могли од пролетос па до сад спремати. Та то је лако разумети; да се Срби нису били одма с почетка лета на оруже против Мађара дигли, сва би ова мађарска војска, или поне већа част њена, која је на њи морала овамо у војводовину доћи, портив Хрватске и Славоније била оперирала, да овде народниј покрет смете, и предупреди, да се Хрвати и Славонци не могу по жељи од домаћи свои непријатеља и противника ослободити и за рат, кои су, хвала Богу, сад овако својски и красно започели, приуготовити. Осим тога, шта се од мађарског министериума, од мађарске финансије и војске од мађарског поноса и духа поузданости и силе, па и од одношења Мађара према Аустрии и круни, једним словом од целог политичког и својенародног стања Мађара учини, да не речем јединствено, него само највише по причини и у следству овога рата, кои су Срби тако 'прерано' с Мађарима започели и до данас овако срећно издржали! Ми се надамо, да ће сад Јелачић бан са својом војском не само зато, што је јак, него и што су му Срби крвљу и муком својом путове прокрчили и очистили, о по труда, а можда и без озбиљног боја, до под Буда-Пешту моћи доћи. Дај Боже сад само њему, бану, јуначке среће и пожеланог успеха, па ће и нама овуда боље и лакше наш посао за руком ићи. Мађари су и сувише муке имали, борећи се само с нама јединима, а како ће ијм одсад бити, кад иј је већ и бан заокупио, то ласно погодити можемо.
Читали смо, како нам се доказује, да су и браћа Хрвати нама Србима од помоћи били, што су летос свој кордон на Драви против Мађара повукли, и тим учинили, те се једна част војске ови морала тамо против тог кордона задржавати. Па лепо ми и то благодарно за помоћ примамо! Што је било, прошло је. Само желимо, да се одсад све у братској љубави и по срећно закљученом нашем савезу искено и својски подупиремо и подпомажемо, и ни на што друго да не мислимо и не идемо, него само на то, да све нас скупа, као што нас је Бог за један красниј хрватско-славонско-србскиј или, по истории боље, хрватско-србскиј народ створио, подигнемо и усрећимо! 'Ми смо једно, једна браћа; Хрвати и Срби, то је једно!' рекао је Јелачић бан више пута, (уста му се позлатила!) па тога да се истинито и држимо, иначе ћемо све слаби и незнатни бити, па и остати међу народима и државама!
Срби војују и бију се истина за своју народност и слободу, али опет и сад уједанпут и за цара и царство. Шта је и какове је верности и привржености србскиј народ своме цару показао, и колико је своје крви за њега и за његов престол већ досад пролио, па какве се за све то награде од његовога царства до овога часа удостоио?! Него не спомињимо више досадашња времена и досадашње неправде, које је претрпити морао! Србском је народу овде, на жалост, све зло и наопако било, код све његове благости, трудбе, привржености и верности; али, Бог-ме, ни другим народима, па ни самим господарећим Немцима, није млого боље било; то је тако несрећниј систем досадашњег самовластног и саможивог правитељства собом доносио! Сад су друга времена настала; ваљда су се и срца царева, и власти премниле!! И сад су Срби први у Угарској били, кои су се изјаснили, да се мора круна ове краљевине на цара аустријског глави одржати, што су они одма и мачем у руци потврдили. Видећемо дакле, која ће награда за то сад србском народу од стране цара и царства део пасти! Шта награда?! Не, те он сад не тражи и не требује! Од сад иште само своја права, која му по заслугама његовим и по самој природи припадају; он иште накратко, да се једном обистини начело слободе и једнакости, не само за грађане све, него и за све народе у Угарској и у целој монархии!    Ј. С.

[JASON]

Манифест мађарског народа (на Кошутово представленије у Дијети Мађара учињене.)
Свим Дворовима Европе, свој просвећеној Европи.

Познато је из Историје, да је Народ Мађарскиј, као дивљак из Азије у Европу дошао, и разоренија своја преко целе Германије, Италије до Французке простирао, док иј није Император Хенрик и Отто здраво истребио и тако принудио, да су у Панонии после задовољили се, и њене житеље, мирољубиве Славене у горе растерали.
Није овде прилике разлагати (…) тога народа, коиј се срећом никад није умео ползовати, јер га је ова све на крајности пуштала, а несрећом је до покоја и до самог Христијанског закона доведен био. У толико је јасно, да је Мађарскиј род у туђе земље дошао, без да су се стари житељи из земље изселили, као што је пре тога у поселенијама народним обичај био – и тако већ је у самом начелу 'смеса разни родова', условије главно политичног бића постало, које одтражавати заповедио је сам Свети Краљ Степан.
Поздније насрнули су на ове земље Татари, и тако су истребили Мађаре по највише, јербо су они боље и равне земље заузели били; да је под Белом IV. коров по Мађарској растио, и у пустињи великој само си пластове костију видити могао, као што нам домаћиј списатељ и очевидац Рогер тужно приповеда. Отуда се породила нужда, у земљи Паноније или Угорске од тог доба зване, како су Славени у горама њиним устроили, народ под сваким благим условијама намамити. (Само име Угорска Славенима припада, нити је и коиј другиј народ, земљу ову у коју по разној судби времена разни су народи уз Славене населили Мађариом зове, до само једни високоумниј Мађарскиј Словар. У.)
Тко незна, како је после иста земља од Турчина страдала, коиј је често по сто тисућа житеља у робство одводио и потурчио, које већ није у земљи мачем посекао: и тим је опет новиј узрок други поселбина у Угорску показао се. Но да би стојећи на овој точки, која на решеније данашњег великог вопроса, и рата нашег са Србима води, характер целога вопроса сазнали, за нуждно налазим – навести: како је с Турцима, Мађарима, Немцима и Србима ствар догодила се, да су Турци нас робили, Немци задобили, а Срби подсели.
Мађар има особито нешто у себи, које ће бадава Европејскиј син по свом срдцу и чувству догадивати. Неко ребрење на страну, неко високоумије при свој нискости, презирање други родова, ако и јесу од њега већи и бољи, - мечтавање да је Мађар отац, јесапење 10 Славена у једног Мађара и т. д. јесу черте које данас неки просвештении Мађари истина са себе стресају, желећи припоити себи характер Европејске дружбености, но черте и данас у простој већој гомили заостају; а од пре су целој Мађарској маси сладкиј јествестениј зачин биле.
Кад безпристрастно на народ такав погледате, гди се у сред Европе помешта, па у једанпут видите га, до те невоље дође, да му владарска лоза угине; признаћете да такав народ пре узме изгинути него с другим споити се, - а опет пре и с другим споити се, него доживити, да му 'кућа-нимет' буде господар!
Тако је дакле сбило се, да кад је Фердинанд Аустријски, по сгинувшој Арпадовој лози, круну Мађарске узети хотео, - да је од тог давног времена па до данашњи дана Мађар вечниј револтан морао бити, коиј је само онда мировао, кад се подићи није могао.
Мађар је за укинути владу Немца у Унгарии, и да би народну власт било ком Мађару (а ови дужом времена више показало се на полу непресечни револуција, него што има прави краљева) придобио, на последку с Турчином сдружио се; које је тим наравније било, јербо је једног племена са Турчином.
Турчин у својој негдашњој сили употребио је ову прилику, те је и сам Будим за себе освоио, оно дакле што су Мађари од Славена, он је од Мађара отео и тако своим учинио.
Тако је догодило се (…) тражећи превласт (…) собом грозног Турчина (…) без да је и опет (…) могао, да му Немац заповеда. Ову характера свог особитост (…) од Европејског дружтва (…) су Мађари у свим ратовима које су Немачки Императори имали, да Турчина из Унгарије истерају. Немачка, Французка, Холандска, Римскиј Папа давали су често помоћи Императору; но Мађари су понајвише уз Турчина пристали и с њиме држали; да су напоследку Аустријски Императори до те политичне нужде дошли да страну помоћ са свим уселе, и тако саме Мађаре расцепе и бољма надгледају.
Тако је дакле сбило се, да су Аустријски Императори Србе из Србије и околни земаља позвали у 17-ом веку, да у целокупности својој као народ и са фамилиом, и војском и војводом и црквом пређу у земље Угарске од Турчина заузете, да помогну Турчина истерати, и оно што засвоје слободно за себе нека задрже; ту фамилије, војска, војвода, црква, њиова да остане.
Тако је учињено и сбило се. Турци истерани су а Мађари њиови помоћници допали су јарма Аустријског, и свирепства Србског. Земље исперва Славена, после Мађара, а за тим Турака, доспеле су под оружије Аустрије, и Србски војника. И Аустријски Императори, не само Јосиф II. као што се обично говори, но сви од Леополда I. па до Јосифа  II. сматрали су Унгарску као земљу оружијем своим освојену, и требили су власт и преимућства Мађара.
Док су Мађари због паденија Турака, и сами пали, и као побеђени Дому Аустрије припадши, с те стране, то јест са стране ратног освојенија, своје политично биће као у полу изгубљено и загашено сматрали: с друге је стране синула Мађарима у томе зора, што је поред те промене Судбе на пољу ратном, начело владанија код Аустријски Императора остало Аристократично; а Аристократа нигди више није било него у свој Мађарској, која је од стари Краљева свои великим поносила се именима; и тако мало по мало струка Административна допала је у руке Мађара; које је тим лагше могло бити, што време све лечи; загладило је увреде, које су Мађари починили у време рата; у заборав бацило заслуге које су други народи истиј пар чинили.
Кад су се тако Мађари опет нашли на кормилу и Језуите с друге стране требили Србство, њиову веру, њиова преимућства, - Мађари су већ у време Мартиновића дошавши до неке снаге, и ослабивши своје супарнике и чуваре, намишљали на нову револту против Швабе, кога неможе Мађар очима гледати.
(…) и стихију Мађарску, коју су сви остали Чланови Његовог дома сгушавали, крепио је особито по смрти Франца Императора тако, - да је ова 1848. године осмелила се нову револуцију покушати. И ову произвела је заиста на папиру наитијем вредног Јосифовог Сина Палатина Иштвана: Краљу Унгарије оставила је само име, а народима Унгарије и то је избрисала, грађанска права сваком живом даје, али мисли да ништа није наравније, него да други народи кад у земљи Мађарии живе, само Мађари бити могу, а свог се племена и имена одрећи морају.
Будући пак да Цар и Краљ Унгарије иште да при себи има Централну владу Унгарије, и Министерство Финансије и рата, а ми му то недамо, но хоћемо да као Цар Аустријскиј слободно царује у Бечу, и да има своје Царско Министерство, - но кад он неће или неможе да се раздвои, то ми хоћемо да краљујемо у Будапешти, то је: Министерство у Пешти имамо, а титулу Краља у Бечу оставимо, - будући даље да остали народи неће и веле да немогу да се одрекну свог јестества, а при свем том хоће да у Мађарии живе и ударили су први Срби ратом на нас, за њима кренули су се Хрвати, - до коиј дан кренуће се и Словаци – а већ на ноге скачу Власи, и сви желе да своју особиту народност одрже, а Мађара принуде да неможе другим народима свој језик и име наметати, а отуда лагко може следовати, да ћемо опет наше земље изгубити, и можда чак у Дентуморерију натраг селити се.
Зато ми Мађари, позивамо се на правду божију, и заслуге наши праотаца, - кои су из прва, у Славене само уселили се, после од Татара истребљени, земље своје одпре задобите изгубили; - које је најпре Турчин отео, а Турчину Аустријскиј Император помоћу Срба преотео, - и молимо све дворове Европејске, да би по Трипартиту Вербеција, на корен засвојенија вратили се, и будући смо ми заиста Арпадови потомци, нама искључиво Унгарију предали, Краљ, власт и народа други Јестество у наша штедра недра сместили, да једна целокупна постане, не више Унгарија но Мађарија, и прослави се име Арпада, и благодарност укаже са великом Атили од кога, ми славно происходимо, и друге да верују молимо.

Дано на Ракошу   и т. д.

[JASON]

Дописи.
Из Земуна, 11. Септ. Данас нам дође број 34-тиј 'Вестника' од 8-га Септ. Између остали предмета, у њему се налази један из Карловаца под 6. Септ. поругателниј допис о г. Ђорђу Стратимировићу, коим је не само овај муж свакојако окаљан, но увредило се и достојанство доброга народа нашег. Ја нећу да правдам г. Стратимировића, њега ће његова дела оправдати, и историја данашњег покрета нашег показаће у своје време, ко је какав био; само ћу, што се тиче народне вреде, неколико речиј да прословим. Народ је после битке карловачке, не имавши у оно време никога од искусни војника при себи, изабрао гос. Ђ. Стратимировића за предводитеља народне војске; нећу ни о овој увреди народа ништа да кажем, премда би се гл. одбор кои само вољом народа постои, могао запитати: је л' га народ опуномоћио, да г. Стратимировића збаци? све су то личне ствари, о коима за сада ћутим; јер ни прилика ни време није о тима препирати се. Само прежалити не могу, што се у званичном органу глав. одобра народна наша војска назива 'гомилом људиј с брда и дола сакупљени', и што јој се даје придевак 'прости отимача'. Нама је противно, кад нас Немци и Мађари називају 'rablo', 'Gesindel', 'Rӓuberhorden', а сада на жалост, ето нас истиј наш глав. одбор тако назива! Ком се Србину неће срце смутити, чујући такове поругателне називе, па још такорсе од свога старешинства? Зар су јуначки Шајкаши, кои се први Мађарима оружаном десницом опреше, зар су Граничари панчевачки и варадински, кои су за њима устали, гомила 'с брда и дола' сваљана? зар сви ови нису уредно воинство?!
У истом допису хоће и законом нашем покрету народном да се даде као некиј вид револуционарниј, почем се вели, да су се после битке карловаке 'гомиле и на другим местима скупиле и саме себи управитеље узеле'. Чудно је, да орган гл. одбора незна, или неће да зна, како су ствари наше текле. Та нама је познато, да су логори у Перлезу и Јарку пре битке карловачке подигнути, и то на позив по пуномоћију глав. одбора, као што је и Грабовски говорио, да је зато на Карловце ударио, што је са сви страна обкољен, оправивши и генерала Цана, да удари истога дана и на Јарак. Шта сада о глав. одбору да судимо, кои и сам незна шта је и како је радио? Заиста многа дела његова показују, да сасвим безсавестно одговара позиву своме, и да многи чланови његови нису за та места, која су заузели. Сав је одбор реакција истинитој слободи народној. Сведочи разписано скупљање бира и десетка. Међу садашњим члановима гл. одбора мало ће се наћи од они, које је 3-га Маја народ поставио; питам ја сада: где су ти народи одборници? и које имао власт њи с другима заменити? Садашњи чланови г. одбора понајвише су прави шварцгелбери, кои јединствено на то иду, да се стариј, народу омражениј и теретниј бирократизам уведе. То показује возпостављање компанијски властиј по региментама. Ту се находи адвоката, коима срце препуче за старом бирокаратичком системом, јер само у њој за њи је берићета; ту се налази и такови људиј, кои су с почетка покрета србског из Пеште гарду мађарску у Сегедин довели против Срба, па кад тамо с господске столице од сами Мађара збачени бише: онда наједанпут постану србски родољубци; ту има наудвени свезналица, кои мисле, ако су по Паризу и Лондону лутали, да су вселенску мудрост поцрпили. И још друга покора има тамо, које од јада изчисљавати не могу. Ал' доћи ће време и за то! Па од овакови људиј како да се можемо добру каковом за народ надати? Зашто крв проливамо и боримо се? Зло је то, и велико зло, ал' још лека има, још се све поправити може. Као јединствениј лек ја се усуђујем јавно предложити, да сви окружни одобри и пододбори од њ. светости г. патријарха неодложно захтевају, да се садашњи чланови глав. одбора, а нарочито она лица, која се у кругу њ. светости находе, уклоне, и поставе они људи, које је народ 3-га Маја изабрао, следователно у које народ поверења има. Ако ли је то не могуће, то нека г. патријарх одма народну скупштину сазове, па ова другиј главниј одбор да састави. Овако ће се само на чистину изићи, овим начином ћемо до пожелане цели доћи!
Народ је главним одбором јако увређен, ал' ипак од његове разумности надамо се и молимо га, да се тим не пушта ни у какву међусобну свађу и неслогу, нарочито у данашње време, где нам је узајамна слога преко нужна, јер без те ћемо известно пропасти. Сад није време истраживати унутрашње непријатеље; прво ваља да савладамо спољашњега непријатеља, а то учинити нећемо моћи, ако између себе будемо несложни. За сада сложни будимо, а доћи ће време, кад ћемо од домаћи непријатеља рачун искати за садашња дела њиова. Прегоримо све увреде, сносимо великодушно ако ће и терет кои бити; то изискују садашња обстојателства. Ал' међутим у рабош режимо свакога, па кад време дође, достојну му мазду по заслуги одајмо.

[JASON]

Наредба главног одбора.

У данашњем совокупном заседанију главног народног одбора, узета је натраг команда народне Србске војске, која је Г. Ђорђу Стратимировићу само привремено дата била. Ми мислимо, даће цео Свет ово лагхо поњати. У време кад је Светиј Патријарх, и главнии членови народа пред цара отишли, налазила се је овде једна гомила оружани људиј, која је требала свога команданта. Ова гомила није било какво уређено воинство но просто сакупљени с' брда које с' дола млади, и стари, за оружије способни и неспособни. Овој гомили дат је Г. Стратимировић за предводитеља. У онај пар нису биле означене шарже, није се ни друго смишљало, како ће га назвати, но као што је у ствари новој натуцало се, најпре писар напише привремениј управитељ војске, које пребрише и назове га привременим предводитељем војске.
За тим удари ће Храбовскиј на Карловце, ускупи народ, подигну се друге гомиле на другим странама, управо као оне у Карловци, и узму себи друге управитеље, кои се опет, ступајући све ближе неком правом воинству назову коменданти.
После тога у већем телу дођу и Варадински граничари, придруже се и они кои су пре од устали били официри царски, и сада војска Србска није више једна гомила Карловачка, но она је образовала се у велику силу, која на више страна дејствује, и по томе потребује правог, искусног војеначалника.
Зато, премда је Г. Стратимировић, сам себе прозвао Врховним Вождом које нигди основа нема, Одбор Главниј ради бољег успеха војнства, и желећи совесно одговарати позиву свом, за нуждно нашао је, привремено оно предводителство Г-ну Стратимировићу, које је сад са свим другиј вид, и простор узело, одузети, и зато највише, што су други важнии и велики Чиновници одрицали се поред њега у војску Србску ступити.
Ми ћемо гледати да првом приликом и сам званичниј акт тога опозива сообштимо, у ком и други узрока има, као да га други команданти нису хотели уважити, а неки су на њега нападали и презирали га.
Ми смо желели, да сад бар младост и неискуство досадањег предводитеља поштеде: и кад нису досад известитељи излазили; па да истину кажу како је он у време битке владао се: не би требало ни сад да на среду излазе и његове слабости, као што се већ почиње чинити откривају. Ствар је решена. Не требамо осужденија!! истиј господин може јошт полезан член Одбора бити, - тако је и казано у Одбору, да кад рачуне преда и ови буду точни, моћи ће за члена Одбора остати: - војска пак наша скинула је са себе вид прости отимача, и долазећи све више у прописну форму прави војника праве субординације високи војени чиновници моћиће сад у редове њене незазорно ступити – које је од највеће за нас ползе.

[JASON]

Из Руме, 8-га Септ. 31-га Августа имали смо у нашој жупании гл. скупштину и опет у Вуковару, о којој ћу неколико речиј прословити. Скупштина ова одликовала се од свију целе ове године држани скупштина највећом тишином. Они огорчени духови, она одпре омрзнута срца, споила су се већ у једно. Како се скупштина отвори, првиј претресања предмет био је записник мало пређе под преседателством бегунца Житваја држане скупштине, у коме он са злосрећном браћом својом скупштину, под председателством бана у Илоку држану, уништава, и том приликом понамештану господу званија лишава, а за неке наређује, да се из Срема прогоне, и најпосле намешта другу господу, све саме Мађарце, од кои је сад много на броју фалило, јер су сви скоро благовремено заболи пипке у ледину, и Вуковар оставили. Записник тај на обште захтевање би спаљен, и противно сагорелом том записнику свим помађареним бегунцима, као: Житавају, Мити Рогулићу, Јанчову, и Никодиму Салају, и још некој њиној браћи вешала, како на Срем наступе, одреде се, а и осим тога закључи се, да ијм се у име друге половице каштиге добра одма заузму, и распродаду. Неки пак кои су од Житваја службу примили а још се у Вуковару и то у службама налазе, строгом су испиту подвргнути; ал' чини ми се, да ће крај тога испита исту ијм срећу донети, која је и речене бегунце постигла.
Даље између други домаћи предмета дође ред и на попуњење чиновника, јер са жалошћу морам вам казати, да су приликом скупштине, под високим бана председателством држане, и таковим изродима службе у тал пале, кои су на ново од Житваја другу службу примили, па тако с њим заједно и умакли. Но попуњење ово чиновника мало је од првога утекло; јер и овом сад приликом и опет су некима несрећницима службе подељене, које домовина наша хлебом зато само рани, да јој о пропасти боље радити могу. А ко је свему томе крив? Нико другиј браћо! већ стара она аристократија, које проклето семе још код нас искорењено није, и којој је највећиј терет кренути из службе онога, с коим је иста заједно харала, и сиротињу немилице глобила. За уделити тој злосрећној браћи својој службе, мудри ови аристократи из тога наводе њине заслуге, што су они 10 или 30 година у оној жупании служили, а неће јадни никако да признаду, да су та њина браћа, као и они сами, подле ленштине, само 'fruges' и то 'alienas onsumere nati' а као такови несносно сремске земље време, осим свега тога јавни глобитељи народа били!
Ја никако немогу да докучим, шта ти људи мисле са народом нашим? Та зар незнаду јадници, да је право бирања чиновника код народа, кои зато и заступнике своје на скупштине шиље, а не код њи? пак опет хоће, да се сами у службе понамештају, а сиромашниј народ, да иј плаћа! Но неће ијм посао за руком изаћи: и ја би ијм зато саветовао, да се окану ти тајни проклети конференција, које ни досад места управо нису имале, а коима се најсветије народа право бирања чиновника гази. – Знате ви добро господо аристократи! да је за вас последњиј час куцнуо, а и то чујете, шта народ о вама збори. Гроб сте сами себи ископали, немојте да се сами у њега и сурвате, кад вас је народ досад поштедио!     Фрушкогорац.

[JASON]

Обзор.
Аустрија. Донешениј на сабору закон о укинућу свију поданички одношења према спаијама цар је благоволио потврдити. – Ономадне је сабор у Бечу с великом већином гласова закључио, да се имају изводи саветовања, записника и т. д. преводити на све језике, кои се на сабору заступају. Због овога је била велика препирка на сабору, ал' најпосле Славени надвладаше. Том приликом чешкиј посланик Ригер рекао је: 'Аустријска монархија постои, само док Славени хоће!'  – 1-га Септ. у мало опет није била буна у Бечу. Војска је већ била изишла, и само да је министри, на велико и жестоко наваљивање сабора, уклонили нису, заиста би се страшно много крви пролило.

Угарска. Министеријалној наредби о скупљању рекрута многе се вармеђе противе. У Толни је дошло до окршаја са регуларном војском, где је од обе стране неколицина мртви пало. У Ердељу такође ова се наредба неприма; народ Саскиј преко свои властиј одговорио је министерству, да унију непризнаје, нити ће наредбе министерства да слуша. Палатин је отишао у Вестприм, да предводи мађарску војску против бана.

[JASON]

Србске Новине, бр.84. од 17. Септембра 1848.

Ратно позориште.

Једно приватно писмо говори о последњој битки сентомашкој, па вели, да је од непријатеља на самом месту боишта остало 40 мртви, кои су нађени; и колико рањени собом однети морао, које је у њега увек свето правило, незна се, но мора иј доста бити. Ово ће јамачно бити последњиј нападај на Сентомаш.
Приватна известија казују нам, да мајор Чорић са Варадинцима прелази Дунав, да с ребра удари на мађарскиј логор у Врбасу; генерал Рот са Брођанима, прешавши Драву и унишавши у Барању, долази истом логору мађарском иза леђа, а Срби му спреда стоје: и онда ће сви на њега ударити, па растеравши га, у правој линии са хрватско-славонском војском, стојћом под баном, ступати к Буда-Пешти. Бан се сада налази близу Столног Београда (Секешфехервар). Ова је варош сва барикадама обкољена, и ту ће јамачно до боја доћи.
Онај глас о предаи Вршца још неће да се потврди. – Народна војска у Банату заробила је неког поджупана Сабоа, кои је јуче оправљен у Карловце. - По бечким известјама од 11-га т. м. Словаци се у горњој Угарској све више подижу, и сада је већ средоточије њиовог покрета пренешено из Мијаве у Брезову и Јаблоницу. Из Чешке и Моравске кажу, да ијм иду многе чете ђака и други добровољника у помоћ. До сада иј је отишло већ до 5000. - Овога часа дође нам поуздана вест, да је генерал Рот са десним крилом хрватско-славонске војске 12-га Септембра умаширао у Печуј.
Лист је наш већ под штампом био, а дође нам по нарочитој штафети овај билетин од хрватско-славонске војске: 'Гл. квартир 9-га Септ. био је у Семешу на балатонском језеру; 10-га имала је војска маширати у Шио-Фок, а 11-га у Лепшењ, где ће се са главном војском сајдинити десним крилом војске преко Капошвара, Лапафеа, Ирега, Варош-Хидвега и Јењинга маширајућа дивизија ф. м. л. Хартлиба, као и преко Печуха напред ступајућа бригада генерал-маіора Рота. – 9-га по подне имао се био састанак држати између њ. ц. кр. висости надвојводе палатина и њег. преузвиш. бана. Њег. ц. кр. висост на пароброду из Фиреда приближила се к обали и једну ораоницу оправила, да довезе нѣг. преузв. бана. Ал' сакупивши се у многом броју официри не дадоше бану у пароброд отићи, на којем се у пратњи њ. ц. к. висости налазаху и грофови Шопари и Зичи, затим Бести и Перцел. Од састанка по томе дакле ништа не бијаше. У Столном Београду говори се, да се сакупило 20.000 Мађара. За време маширања народ је њ. преузв. бана на више места, особито 9-га, са живахним 'илен' поздрављао. Да су се једна дивизија шваљижера од регименте Врбинке и каразирска регимента Хенриха Хардега са хрватско-славонском војском сајузиле, већ је познато; од то доба је једна дивизија Кресови шваљижера к њима се придружила, а са Ротовом бригадом доћиће и драгонска регимента надвојводе Јована.'

[JASON]

Из Црне Горе. Свуд се распрострео радостниј глас о великом патријарху србском Рајачићу и о његовим славом увенчаним делима за дичниј свој народ србскиј; тај је небесном славом простирућиј се глас и до нас допро, и ми с усхићеним гласом подвикујемо: 'живио светиј патријарх, и милиј му народ србскиј!'  Патријарх је појавивша јасносветлећа звезда србска, права светиња народна, народниј орган, народниј живот, народна слава и понос. Народ наш србскиј нема довољне снаге и јакости душевне, којом би могао достојно благодарити овом, славом увенчаном народољубцу. Нема красноречија, коим би украсио велике и безсмртне подвиге народу твореће. Свет види, – свет ће у свесветној повестници с великом славом начертати дично име србског светог патријарха. – У патријарху је искра божественог семена запаљена – и Бог га прати, народ га љуби; не само народ у подигнуте три провинције: но у све крајеве, где србска јуначка крвца ври, – за њим је народ ускипио и спасавању се нада. Патријарх, понос србског народа, божествениј дар, на светој скрижали срца носи урезано: 'бранитељ србског имена, вере и слободе!' Народ ће се за њим, као натечни таласи на пространој пучини сињег мора, кренути; он ће снажном мишицом и неустрашимим духом поплавити све оно, што његова воља хоће и жели. Радуј се народе србскиј, народе јуначкиј! сам Бог ти је послао избавитеља! За њим милиј роде! у њему нема сумње, нема подозрења, нема обмане; но божиј посланик, ком да предамо наш живот, наше душе, нашу крепост и све што имамо, да се наслађујемо безсмртном славом и красотом, слободом и тишином!   М. Медаковић.