Српске буне

[JASON]

Са Саве, 10. Септем. Ево како пише један Мађар у чис. 166. бечки новина Allgemeine Defterr. Zeitung:

Пешта, 13 Септ. п. р. Страшно је узаврело људство ове вароши. Одговор нашега краља депутации поражава целу земљу. Јелачић хоће да нам дође с војском, па да нам све наше добро и имање, које смо трудно стекли, ајдучки отме. – Династија се налази у опасности, па опет се несрећници од камариле труде, нашега доброга краља навратити, да ништа не попусти. Угарска мора пасти, веле они; јест, она мора пасти, ако октроирана начела неки удворица више буду значила, него најпоштеније мисли и намере једнога целог народа. У години 1741., кад се Марија Терезија у невољи нашла са својом Аустриом, онда су Мађари ту били, кои су јој обрану поднели, а данас 1848 г., оставља цар аустријскиј краља угарског – и предаје судбину династије – и толики народа једном честољубивом солдату. Угарска није никакав повод дала крвавом рату; она је све, што је била од Хрвата узела, опет натраг вратила; угарскиј је народ прагматичку санкцију све живо у виду имао; он није ни за длаку одступао од законог базиса – па опет краљ чини савез с непријатељима народа. Није ли то, што до неба вапије!?
У Пешти грађани тек што нису с ума сишли, толико већ очајавају. Hannibal ante portas! а анђела избавитеља нема нам нигде ни одкуда. Ерцхерцог Стефан већ није више – популаран. Све надежде, које смо с њим имали, изумрле су у нашим срцима. Он није више народниј човек. Кошут се бори последњим силама свога духа; он се упиње, да остане витез повести – он поне неће да се повуче натраг испред опасности. – Државна скупштина сад се распада, сад опет наново сакупља. Нари, Безереди, Мадарас, Семере, Баћани непрестано говоре на трибуни. Народ иде руљом раздражен по улицама. – Ради су, да се ништа незаконо не учини. Публикум јако наваљује на предствнике у скупштини, – свакиј хоће да зна, како са својом слободом и са своим имањем стои. Нико није рад, под деспотизам камариле подпасти – али нико не зна, како би се спасти могао – и то све зато, што је аустријскиј цар постао непријатељем своје собствене личности, краља угарског! Ти нам Боже помози и спаси нас као и сву Аустрију од грозећег нам – панславизма! Устај Аустрио, и наоружај се за Угарску! Њена је смрт твоја смрт!

У овом истом листу поменути бечки новина има још две новости, 'које с папцима и с роговима' спадају у 'лажи-торбу'. Једна је, да ће се Власи крашовске и темешке вармеђе у маси, њи до 40.000, дићи, па на банатске Србе, да бране Немце (т. ј. Мађаре), страшно ударити; а друга је, да су Турци из Босне и турске Хрватске прешли знатном силом на аустријску земљу и да су већ и Цетин узели.  Ј.С.

[JASON]

Из Панчева, 5. Септем. Као год што смо се усудили 1-га Маја с голи, тако рећи, руку нашу бољу будућност заметнути и почетак наше војводовине на народној скупштини основати; тако је сада далеко нужније, кад се о овоме делу већ ради, где бан већ к Будиму ступа, и ми нашим храбрим синовима већ част једну војводовине од Мађара освоисмо и држимо је, и даље отимамо, да се што скорије нова народна скупштина, на молбу свију одбора, као органа народни, љубезним нашим и за народ искрено чуствујућим г. патријархом, кои без сумње и сам то увиђа, у Карловце или у Земун сазове. На ту народну скупштину, да би отмена и важна била, како је до сад Србство нигда имало није, требало би, да се отлична, разумна и искусна лица пошаљу, кои познају стање народа нашег, а и сам народ, и данашњу Европу, нашу монархију, свију провинција а особито садашње замршено положење Угарске, и поступак аустријскога министерства. Положење наше сада је таково, да свакиј скупштинар нешто о тима стварма треба да зна; но при томе треба сада и сву ону ненавист, саможивост и злобу, која је узрок нашој неслоги, и при свој нашој храбрости већ нас скоро до пропасти довела, да угушимо, па да један другоме пружимо братинску помирења руку, да загрлимо посрнута брата, (та и он је србске матере син!), пак ћемо напредовати, себи красну будућност и спасеније народа у слоги утврдити. Позовимо на ову нову народну скупштину нашу сву браћу србску из Бачке, Баната и оба славна потиска диштрикта србска, где су они славни србски јунака праунуци, кои су за ослобођење Бачке и Баната Турцима од Сенте Тису загушили, зовимо браћу нашу из Пеште и Будима, и из свију предела, где се год налази кои отмен и родолюбив Србин, сазовимо све, ако се кои до сада између њи по видимому и туђио Србства (у срцу је свакиј био Србин, а обвлада Мађара скоро свакога извињава), да свакиј своим знањем и искуством своме народу при оснивању боље будућности помогне.
Ми смо 1-га Маја закључили, да хоћемо јединство монархије аустријске: па камо нам по томе закљученију наши посланика у Бечу на сабору? Браћа Хрвати, наши сајузници, то су исто на своме сабору закључили, ал' су и своје посланике у Беч оправили. Тамо се сада судбина народа аустријски решава: зар ћемо и сада гледати, да се, као до сада, о нама без нас ради? Та ово нам је све невоље наше и причинило. Зато судим, да би се с ове народне скупштине имала одма једна одлична, од искусни и у дипломации вешти лица састављена депутација у Беч оправити. Кад се већ данас судбине народа дипломатичним договором деле, узалуд су наши безпримерни народни покрети, узалуд велико наше пожертвовање, узалуд све јуначке победе наше: једна једина дипломатична линија то све неповратимо уништожити може, један јединиј закашњениј разговор у Бечу може сталност народа сатарити и нашој војводовини тужниј вид дати. Тако нам дакле што скорије хитити ваља, тамо, где судбини нашој правац дати можемо, да се и ми, као народ, о својој будућности у Бечу са правителством договарамо. Задатак ове депутације наше морао би бити, да по народном закљученију 1-га Маја, и по закљченију сајуза између Срба и Хрвата на летошњем земаљском сабору у Загребу, сталност србске војводовине утврди и у поредак стави; а међутим сва народна војска, против Мађара кренута, да би се безбедност народа осигурала, у целости да стои, скупштина пак, док се народне ствари у Бечу не изравнају, и да би се како истој депутации настављнија шиљала, тако и свеза народа обдржала, и нужне наредбе за будућност издавале, под председатељством њег. светости г. патријарха, док сва народна дела не буду уређена, остане не распуштена. Све ово има се што скорије у дејство привести, да нас неби постигла она судбину решавајућа реч: 'већ је доцне!' Гвожђе се кује, док је вруће. Та реч треба да нам је увек у памети. Ко сам себи помоћи не труди се, помоћи туђе није вредан. Та ваљда смо се Срби већ собственом штетом довољно поучили, време је да се барем сада на друге народе угледамо, и духом нама природним сваку рђу са себе стресемо, и да ступимо као народ међу народе у монархии аустријској.   Родољуб.

[JASON]

Из Фелдвардца. Ревност и трудољубије капетана Александра Јанковића из Титела, неописано тежење к узвишенију славе србске, и достоверно осведочавање, с коим он дању ноћу лебди, роду србском са свима своима силама у помоћ притећи, побудила су у мени осећање, таквог врлог Србина, од времена његовог овде бављења, колико толико описати. Месеца Августа 1-га т. л. послан буде од славне војене команде за команданта на Јарку под Чуругом, и у Фелдвару находећег се воинства, и од како је он у Фелдвар ступио, следујућа показаће неусипниј за народност труд његов.
Како је гореименованиј г. к. Јанковић у место приспео, прва му је брига била места ограничавајуће предстраже, које су од Надаљске границе до ушћа поред канала, а од ушћа до тако зовомог чивутског фока постављене налазиле, обновити, и утврдити. На сваком предстраже месту дао је ископати бусије, и сваку предстражу тим је од потајног нападенија непријатељског осигурао; особито топове, кои числом 5 има, тако је обкопати дао, и на таква места положио, да са свију страна приходећем непријатељу грозе. – Преко то што је границу утврдио, установио је једну војничку компанију, која се из 200 момака јединствено Фелдварчана састои. – Ова новоустановљена компанија 29-г Августа т. л. у недељу по савршењу божествене службе, и молитва за напредак и срећу воинства, на којој је цело овде налазеће се воинство, како Србијанаца, тако Шајкаша и Граничара варадинске регименте, кои је число свега до 500 било, присуствовало, у присуству г. главног војеног команданта Стефана Сурдучког и многи други официра заклетву положила, и верност цару, патријарху и војводи тврдо заверила. После заклетве прочитани су били војени закони, после кои је г. полковник Сурдучкиј једно кратко, али веома одушевљено слово изговорио, за коим су следовла безбројна узклицања: 'Живио патријарх! живио војвода! и све воинство за народност србску бореће се!'
По свршетку ове свечаности, призване буду све војене поглавице и начелници код г. капетана А. Јанковића на обед, где су после обеда многолетства цару, светом патријарху, војводи и прочим војеним поглавицама и целом Србству, нуз здравице појана.   К. Ј.

[JASON]

Из Вуковара, 9. Септ. Немојте се чудити што вам редко пишем. Имао би вам шта писати, али се на овдашњој пошти писма задрже у Варадину, па ми је узалуд писање, то отуд знам, што ми још ни данас ваше новине правим путем недоходе, па кад иј и добијем, редко налазим мои дописа, без сумње су Грабовском, док је у Варадину био, у руке долазили. У великој скупштини, која је 1. Септ. овде држана, била су и од Карловачког гл. одбора 2 заступника на њој. Обезоружање гарде Вуковарске одређено је и свршено – али пушке, које су одређене да се у одбор пошљу, сад иште бродска регимента. Незнам дакле куд ће се послати. Има 200 комада. Мађарци су се куд кои камо разбегли – ово што је остало, покуњило носове. Знешенуј простиј пук неће још да се освести, нити коме имаду поверења. Чудо од људиј! и заиста хрђав знак од наше браће римокатоличког закона. – Еда ли ће време ту помоћи? Зашто се није за времена гледало, том народу очи отворити. Ја сам то и устмено, и овако јавно опомињао. Има мајстора и трговаца, кои и незнају, да има илирски новина на свету, а камо ли да знаду што о слоги, и једноплемству. Пазите добро, то ће нам код масе народа јако сметати, а непријатељи покрета наши то обрћу на своје добро.
Овај час домашираше 2 компаније Варадинаца, кои нису хтели уз своју браћу Србе пристати – опет та иста болест, о којој горе спомињах. Некиј дан позвао је гл. одбор преко г. судца Замфировића Вуковарце римокатоличког закона, да ијм се разјасни и каже, да је наша ствар и њиова ствар, и њиово добро и наше добро. Шта су одговорили? 'Нећемо! нећемо!' Шта ће из тог неспоразумја следовати? Ни на кои начин добро. – Прекјуче је прошао кроз Вуковар новонаименованиј града командант генерал Хенци у Варадин – он се изјаснио пријатељем нашег народа, и обећао је г. мајору Чорићу, кои се баш овде десио и с њим доле одпутовао, дати из града Варадина пушака колико му треба. Еда ли ће и град у руке предати? Осек још није у бановим рукама, ал' се Јовић круто неутралитета држи, и то је добро. За бана чујемо, да је пре 5–6 дана имао свој главниј квартир у Весприму, и да је Јовићу писао, да му 1 инџинирског официра пошље, и да је послао. Овде – и у Сотину и у Илику, а тако исто у Даљу – Ердуту и Алмашу остражена је граница добро, и сад је прелазак забрањен. 

Из Вуковара, 10 Септ. Кад су јуче оне две компаније Варадинаца амо домаширале, и кад сам разабрао да су то они јунаци, кои са својом осталом браћом не пристају, ожалостило се срце моје, и породиле су се мутне мисли у души мојој. Та за име божије, зар ћемо по верозакону цепати рођену једнокрвну и једнојезичну браћу?? – Еда ли се немога та деликатна точка у животу народа нашег деликатно решити? Што су се дотицале грубе руке тог млечног пупољка – што нису несмотрене главе клонили варницу од сламе, која може букнути и зданије нам над главом упалити? Или може бити да ти несмотреници мисле, да су то мале ствари, које се могу овако лако, као што су произведене, и уталожити. Како се љуто варају – не они, кои су ту искру неумешно подпирали, они су јамачно за то тупи – већ они, кои покретом народа нашег управљају, почем не гледе ту искру у понику да гасе; а затим би требало да сви чланови народа србског, коима је управо до среће народа нашег стало, да настоје, неосврћући се на оне, кои од покрета народног само материјалну ползу за себе – т. ј. плаћу и шићар – траже, и за тим лебде.
Ја се често приватно о главном одбору, о комисарима и чиновницима његовим разговарам и гласови, кои до нас допиру, нису баш посве на утеху родољубиви срдца. Интереси, надметање: 'ја сам бољиј', 'заслужнии', појављују се – тужба 'немамо људиј' постаје обшта. Наученост – млогознањe, са познањем духа народа нашег од обе цркве – да неспомињем узвишеност карактера моралног – чуство за ове, што у нама саставља право човечанство. Ако и када, сад би нам требало људиј – људиј браћо! код и око старог нашег патријрха. Нежна рука мајкина превија руку сина свога неувредивши га – таке би руке и желио да превијјую ране народа нашега. Слобода штампе! Гле! и пак се неможе, несме све рећи, што се мисли – да ми се лично могуће састати, терао би о овој теми и даље, и ово је на моју ризику. 

[JASON]

Из Земуна 15 Септ. Јуче смо овде јако узнемирени били, што неки зломисленици, какови наравно свуда има, глас разнесоше, да се управитеља народа власти, чести, да и слободи, не дозвољне мреже, препоне, непријатељства од једне на далеко распрострањене реакције спремају. Но изчезе свакиј страх и свако недоуменије из грудиј наши, кад се лично уверисмо: да је, на позив славног, од неког времена заиста примерно напред корачајућег, родољубивог, окружног, целиј Банат засад примерно и с успехом не обичним управљајућег, одбора панчевачког, већина окружни војводовине србске одбора амо, управо к светом патријарху нашем, представнике своје послала, да се најпре међу собом, пак после с њим о благу рода у целом пространству посаветују. Тако нема ту, браћо, реакције, него већина народа војводовине србске за нужно нађе, савет сатворити; и само непријатељ рода рећи сме, да се на злом, на несрећном, путу налазимо. Они су из заседанија свога светоме патријарху после кратког саветовања то спасоносно предложење учинили: да не одложно сабор војводовине србске сазове, из ови, њему писмено предложени, причина:

1. Да би се порез народниј одма учинио, јер се само на плату воинства свакиј дан 2000 фр. ср. изискују, а касе су нам празне.
2. Да би се одбор главниј из многи и преважни узрока преустроио.
3. Да би представничество наше народно одма и у Беч и у Загреб и к бану послали, што је одавно учинити ваљало.
4. Да се сви узроци незадовољства благодетеља Србијанаца с нама уклоне.
5. Да се приправимо, како би кои час предстојеће нам помиреније на основу чести и среће народне са успехом, и ни од које стране не прехитрени, сатворити могли.
6. Да би се повторително царско-краљевско величество умолило, да нам већ једаред војводу пошље, што сад савршено му је у власти.
7. Да се у споразуменију са народа управитељем војеначалничество међутим устрои, без којега није се напредку оружја надати.
8. Да се предупреди свако неспоразуменије, раздор и неслога у народу, која би се, из обстојателствима примораног удаљенија г. Ђорђа Стратимировића од привремено датог му бившег предводитељства воинства народног, породити могла.

Кад је ове точке сачуо светиј патријарх, разведри му се замућено бивше лице, и прекора пуниј говор преобрати се у благе благог отца прама одабраним и благомисленим своим народним синовима речи, и он ијм одма своју патријршеску реч даде, да ће сабор војводовине србске не одложно, у првима часима и данма сазвати. - Имамо још много узрока, због кои је ово пожелателно, међу коима је најглавнии тај: да се рачуни о великом досадашњем трошку народном развиде и т. д.   П. П. П.

[JASON]

Из Фрушке Горе. После двадесет година путовања мога по свету, вратим се у премило моје отечество, за коим сам и у царствујућем граду лепе Саксоније, као дете за мајком, чезнуо; но немогући пропустити, да се не свратим у свете фрушкогорске пределе, гди светитеља наши нетлени почивају останци, а наипаче у м. Шишатовац, где сам још дететом неколико млађани провео година, у време пострадавшег онда србског Хорација. Кад дођем, зачудим се великој зато време промени. Замолим старца калуђера, да ми св. ћивот отвори, да целивам и сузама оросим блаженог и праведног Стефана. Кад то са сокруштеним срцем као правиј Христијанин учиним, и неку багателу у место кутије, на којој великиј локот беше, калуђеру у руке спустим, учиним велико примечаније, које ми још од детинства овде добро познато беше, т. ј. на заклопцу ћивота знам да су шест мали и три велика дуката на црвеним пантљикама и многе сребрне амајлије висиле, а тако исто и на нетленим прстима св. Стефана златни и богатим камењем украшени прстења да је било. – Запитам старца: 'Отче! Кажи ми, молим те, где се те ствари сад хране, које је народ из страхопочитанија и благоговејнства светитељу приложио?' Он ми с плачућим речма одговори: 'Брате и путниче! Кад ме искрено питаш, не могу уцвиленом мом срцу одолети, да ти истину не кажем: пре 16 година дође нам за игумана некиј Платон, кои је пре тога у Сомбору свештеник био. Тај не човек не само да је те ствари, које ти врло добро примечаваш, покрао, него и са свију најбогатии одејанја, које је вечног спомена достојниј владика Вићентије из туђег царства по скупе новце доносити дао, све дупле златне чипке и портове поскидати, а фаличне прешити дао. И то неби још готово ништа толико значило, но кад проклета и несита утроба Пигмалионова у Бездин за архимандрита или боље да речем за пљачкаша оне богате куће пође, сва нам препитателна средства распрода и тамо овамо растури, подрум тако нам је од вина а још боље од шљивовице, које смо у великом количеству имали, очистио, да за две године у њега од жалости ући нисам могао, – чопор коза и гуљу говеда тако је вешто разпродао, да се ни један његовом лукавству досетити нисмо могли. Све нас утешаваше, и златне обећаваше куле, да ће место коза неке свилене у Бачкој овце купити, од кои се вуна по два фор. ср. на фунту продаје, и тако ти нам та преосвештена паралажа, која сада на престолу епископије Будимске седи, место свилени оваца, покупова себи златне крстове и ланце, минђуше и вратне ђердане, да би Бог и праведниј св. Стеван дао, да му речени ланци..... на врат дођу. Еј роде славниј! чуј и види, и отвори умне и просвећене очи, и не допуштај у будуће, да светотатци на престолу владичества седе!'  Кад сам то све са жалошћу саслушао, заплакао сам се горко, мислећи у себи; докле ли ће ти људи славниј народ србскиј варати? или је већ дошло време, да се испуне истините речи блаженог Доситеја, кои вели: 'Кад повичу људи: нашто нама калуђери?'     Један путујућиј Србин.

[JASON]

Из Земуна, 16 Септ. Ја незнам, шта наш гл. одбор ради, шта ли мисли учинити? Ми смо се подигли, да стариј јарам себи с врата стресемо и да као слободан народ слободно живимо: а он нас ето опет хоће под јарам да скучи и у робство баци. Између остали ево вам саобштавам један само случај. Граничарском народу нашем најнесноснија је била она посве излишна и безполезна, барем овде код нас, служба на кордону. Прво, што је народ наш у почетку покрета свога учинио, било је, да је ову кордонску службу фактички укинуо. Сада пак налаже гл. одбор, да се кордон опет повући има. Против кога? Против браће наше Срба јамачно, зашто у Србии куге нема, јер сама Србија и себе и нас, своим кордоном на граници, од те страхоте чува. Браћа и синови наши гину у Италии за утврђење престола царска, ми гинемо против Мађара за исту цељ, а и за слободу своју; па зар нам је то плод подвига наши, да опет под стариј јарам дођемо? Шта ћете више, ено горњо-карловачкиј владика обилази са два архимандрита граничарска села по Срему, па народ навраћа, да се покори опет несносном јарму. Ал' душе ми, неће ијм посао за руком изићи. Ми смо се за слободу подигли, па ил' ћемо сви изгинути, ил' жуђену слободу задобити, ал' се подјамити више не дамо. У овом смислу је јуче у оближњем једном селу нашем, обштина се реченом владици изјавила, а и ја истом владици, ако себи мира жели, а и самом гл. одбору, ако хоће да нам народ срећан и спокојан буде, саветујем, да се овога посла мане. То све иде на реакцију, и у том се је дописатељ Ваш из Земуна у прошастом листу боље наћи могао, него у 'скупљању десетка и бира', зашто прво није истина, да је 'расписано скупљање десетка', а друго што се бира тиче, то мислим да је на своме месту било, зашто од чега би иначе свештеници наши по сели живили, кад и онако никакве друге плате немају? Главниј одбор треба добро да се на ум узме, шта ради, зашто великиј одговор узима на себе. Он је постављен, да народу слободу прибавља, а не да га на ново заробљава. Доста смо стењали, крајње је време, да и Срби пропевају, и међу слободним народима цесаревина наше да се покажу, да слободу љубе!
Долази нам глас, да г. Ђ. Стратимировић нека села по Банату и Шајкашком баталиону на своју ползу бунити почиње. Ми смо од њега надали другојачијем чуству родољубија, т. ј. да ће народне среће ради нанешену му увреду спокојно поднети, а не осветом узпламтити, и народ раздрети и у несрећу га бацати. Ми га јавно опомињемо, нека на миру стои, и своје лепо име, које је у роду придобио, не помрачи скаредним коварством; онако ће га благослов потомства пратити, а овако вечита клетва постићи! 

Из Беча, 7. Септембара. Господа Зах, Штур и Хурбан отишли су 5-тог Септ. са хиљаду свои другова и многим присним прјатељима к нашој браћи у Татранске горе, да и тамошњим Славенима однесу слободу, у месецу Марту свима народима аустријским од њиовог цара даровану, но од Мађара досад њима украћену. Ово друштво лепо је снабдевено са свима потребама, што дух времена, тамошња обстојатељства и њиова намера изискује. Одавде су испраћени од свију родољубаца и браће Славена, кои би радо с њима отишли, да иј овде дужност невеже.
У скупштини овдашњој, или рајхстагу, задобила су браћа наша Славени већину, и све по њиовој жељи ради се. Оделење, које је за израђење устава земаљског опредељено, одобрило је свима народима савршену једнакост и равноправност језика и народности; поред тога устав биће најслободнии, какав до данас нигде у монархии био није. – Мађари труде се непрестано, да би симпатију Бечлија и публикума задобили, и свакиј дан по десетак и више плаката издају, сиротињу подкупљују, великаши њиови двор облећу и навлаче, да би како год Славене мрским и неверним учинили, али је све бадава, ништа ијм непомаже, јер је грађанство Славенима наклоњено, и лукавство Мађара посве је увидило. Депутација њиова велика, која је пре 8 дана из Пеште овде била и од цара помоћ тражила, није могла ништа успети, па су одавде расјарени као лавови с претњом отишли, да ће републику прогласити и Кошута за диктатора узети.
Јуче опет дође друга депутација, састојећа од 15 лица, под предводитељством Деака и Вешелињија. Ова је од мађарског сабора послана, да помоћи тражи од Немаца, но не од цара и министериума, но од народа, које су напред на један дан плакатима по ћошковима објавили. Кад су у варош ступили, говорио је Вешелињи слово на пијаци Стефановој, а другиј из средине њиове на Гребену и оба су се говорника трудила доказати, да Славени у Угарској на пропаст слободе иду и желе опет првашње стање повратити, као и да су Славени прави приврженици камариле и партаје жутоцрне. Данас пак предали су прошеније скупштини, у коме помоћ ишту. Скупштина је ову петицију у већање узела, и многи су одсланици на трибуни против ње изражавали се, да ијм се никакве помоћи дати неможе, и да Славени угарски од Мађара ништа више нетраже него народност своју; неки су ијм пак пребацивали поступке њиове до данас учињене, да су они помоћ у Французкој и Германии тражили, па почем тамо добили нису, сад овде траже и ишту од слободне скупштине, која се труди свима народима њиову народност утврдити и савршену једнакост и равноправност свакој дати. Коначно решеније добиће сутра.
(Решеније ово било је таково, да се они с прошенијем своим на цара и на министерство Аустријско обрате, и тако су се опет без успеха кући вратили. Ово је дало повод, те су у Бечу претерани Немци, Франкфуртисте, као што су неки одсланици, на пр. Ленер, Шуселка, Борош, Голдмарк, Брестл и др., велика част академичке чете и нека но мања част публикума, неке бурне скупштине држали, где су много против Славена а за Мађаре говорили, и где су се свакојако трудили народ бечкиј на то навести, да нешто против садашње владе и министерства и против већине сабора, а за Мађаре учини; но то није ијм изишло за руком, и остало је досад при празним претњама, но Славени свакојако треба да су на опрезу, и да се сви сложно чувају франкфуртски Немаца, да ијм недоскоче!   У.)

[JASON]

Србске Новине, бр.85. од 21. Септембра 1848.

Новије вести о Војводи Србском.

Из Митровице, 19 Септ. Овај час у 2 сата после подне доспела нам је штафета следујућег садржаја, која сваког Србина и пријатеља народности наше, среће и напредка нашег народног обрадовати мора.

На славниј пододбор Митровачкиј
У Карловцу 16. Септ. 1848.
Вечерас у осам сатиј дође овамо, из Италије путујући, наименованиј Војвода Србскиј, г. Генерал Стефан Шупльикац од Витеза; истиј полази сутра 17-га у 6 у јутру за у Загреб, одкуда, учинивши своје г. бану писмене наредбе, полази за доле к Вама незакосњено. Проеспапите време, када ће међу Вас сретну браћу Србе доћи, и дочекајте га онако славно, као што смо га ми Хрвати овде дочекали. – Ако је и преко свега он нама наложио, да о његовом доласку никакова знатног известија нечинимо, но, браћо, Ви ћете знати што значи избавитељ свога народа и шта му као таковом чинити ваља. С овим Вас у духу љубећи остајемо нераздељена Ваша браћа Србљи: Јован Јовановић с. р., Андрија Кунић с. р., Михаил Миличевић с. р., М. Барако с. р., Емануил Солар с. р., Јован Живковић Сремац из Шимуноваца с. р.
П. П. Умољавамо Вас браћо србска, да би незакосњено свој браћи у Руми, Земуну, Панчеву и Карловци и т. д. овај долазак нашега војводе саобштити непропустили.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Опет глас једног родољубца.

Са Саве, 19. Септембра. Шта се то ради међу нама, Срби браћо? Зар још неће да постане лаж несрећна она наша пословица: 'што је наше, то је лоше?' Зар смо залуду ми цело ово лето на боишту крв проливали за нашу и нашег потомства слободу, народност и славу? Многиј свет, а особито цело се Славенство диви се нашој одважности и борби; зар смо сад наумили учинити, да намъ свет рекне: 'жали Боже толике њине муке и жертве!' За Бога, браћо Срби, та зар сад, кад су се силе и власти Мађара разстројавати почеле; кад нам цар и царство руку помоћи пружа; кад нам је сав наш народниј посао у војводовини лакше и боље почео за руком испадати, зар сад да морамо стрепити и зло слутити? Чудне наше несреће! Проклетиј раздоре и црна неслого! Ови дана је реко један Немац: 'Код Срба се начинио раздор; с тога сам ја опет познао наше старе Славене!' Турчин се свагда моли: 'Не саједини Боже Каурина!' Зар смо ми Срби најстарии Славени и најчистии Каурини?! – Чим смо ми, браћо Срби, у овој нашој славној борби с Мађарима јаки постали и чак смо се до данас против онолике њине силе на боишту одржали? Слогом, је ли? и послушности! Неслога и непослушност, та ће нам, Бог ме, главе доћи, или, поне, та ће нам помрачити славу и народност нашу и сузити и помрачити царство слободе наше! Неслога и непослушност, она нам неће дати, ни нашу војводовину да оснујемо и подигнемо. И о њој ћемо, на жалост, као о једномъ лепом сну говорити и нашој деци приповедати! – Згодна ти нам је била 1848 година; била је, ал' и прошла!! – Срби браћо, нема нама без нас ништа; и добро и зло, све нам је од нас сами! Хоћемо ли ми само сложно и паметно, наше ће цркве, које су Мађари осквернили и затворили, још лепше него пре заблистати се и запојати; наша ће се села, која су Мађари опустошили, још већа начинити, и наша ће се народност и слобода, коју су Мађари у половини нашег народа под ноге метнули, за све нас и за наше потомке отети и за свагда утврдити и обезбедити. Нећемо ли је, онда нам неће ни дух времена, ни цар, ни царство, ни бан, па ни – ови наши предводитељи, што капом ветар терају, моћи помоћи!
Главниј народниј одбор у Карловци за цело време овог нашег покрета и ове наше борбе за слободу и народност нашу био је централна или врховна власт; и ову је власт народ и наше воинство досад драговољно слушало. Над овим главним одбором стојао је свагда од пролетошње наше скупштине, а особито од неког времена родољубивиј и добриј наш патријарх Јосиф, као признаниј привремениј народа нашег управитељ; и ми смо и њега досад, као поглавара нашег, почитовали и слушали. Свуда је тако у нашем народу и воинству било јединство. Само је један почео био од дужег већ времена застрањивати, и тај је онај, коме је требало највише у јединству с гл. одбором радити и свагда се његовој светости, патријарху, кои га је као сина пазио, повиновати! Вук Бранковић је одвратио једну част војске и тим изневерио свога цара на Косову; с тога је цар изгубио битку и србскиј народ своје царство! Прекјуче је Ђ. Стратимировић одвратио једну част србске војске у Тителу и изневерио патријарха, садашњу главу србскога народа у аустријском царству; с тога може остала наша војска пострадати и наша војводовина, а с њом и наша слобода и народност, пропасти! Народ србскиј још и дан-данашњиј куне Вука Бранковића; ако се и сад нама несрећа и пропаст догоди, заиста ни Ђ. Стратимировића име неће се другојачије, него све у проклетству нашега народа спомињати! Браћо Срби, још није надамо се, доцне, још има помоћи! Дајте да будемо опет сложни и послушни, као што смо до ови дана били!! Сложни да смо у том, да само за оно радимо и бојак бијемо, за што смо се у Карловци на преславној нашој скупштини од 1-г Маја о. год. изјаснили, дакле: за права нашега благога цара, и за наша права, а по овима за нашу проглашену војводовину, за нашу веру, слободу и народност, и најпосле за братскиј наш савез с Хрватима и Славонцима! Послушни пак да смо за сва ова наша блага главном нашем одбору; а особито нашем народном управитељу, његовој светости, патријарху Јосифу! И то сад и још само за кои дан да смо славном овом и родољубивом лицу послушни са свим срцем и свом душом; јер од тога јединствено зависи сва наша будућност и судбина. Срби браћо, та овај је добриј патријарх све презрео, што је имао а поред тога и што је још изобиља могао имати и од наши непријатеља, и као великиј родољубац дао нам је своју реч и веру, да ће се за свој народ сасвим, па ако нужде буде и самим животом жертвовати, и ми сад, сад кад су се све пожелане добре прилике за нас већ указале, да га оставимо и да му дужностну нашу послушност одкажемо! Неби ли то грех ка небо вапијућој био? Ево до кои дан састаћемо се опет у Карловци; буде ли нужно, да се главниј одбор преустрои, и то ћемо онда учинити. Али дотле извршујмо, што нам садашњиј гл. одбор налаже, а после будимо послушни новоме преустројеном гл. одбору, све дотле, док нам се по закону у војводовини нашој законе царске и царства власти не поставе и не уреде. Цар наш, за којега смо и досад, као од векова верниј му народ, крв своју проливали, како је сам душом одануо, већ нам је ево почео руку помоћи пружати, и ми имамо надежду, да нам је он већ и нашега избранога војводу, славног Стефана Витез-Шупљикца, свога храброга генерала, милостиво потврдио и да скорим у средину нашу дође, одправио. Овај цар, кои је браћи Хрватима дао Јелачића бана, да ће за цело и Србима војводу Стефана, јер он оба ова народа заслуге верности и привржености к његовом царском лицу и дому једнако признаје и уважава! Но дотле, док нам наш жељно очекиваниј, Божиом вољом од народа изабраниј војвода Стефан не дође, почитајмо и слушајмо нашега патријарха Јосифа, јер међутим нити јесте, нити може другиј ко глава и управитељ нашега народа бити! Још једну, браћо Срби! Србија је нама, као што сте видили и дознали, у овој нашој светој и праведној борби много братске љубави указала и много помоћи учинила; али знајте сад и то, драга браћо, да ће нас Србија, како дозна, да ми нисмо више сложни и патријарху нашем послушни у овој нашој борби за нашег цара и царство и за нашу војводовину, као и за нашу слободу и народност, све онако, као што смо на поменутој нашој скупштини свету изјавили и торжествено закључили, онај час оставити и сваку нам своју љубав и помоћ укратити. То нам верујте, браћо, зашто ми изблиза дознајемо, шта и како Србја мисли и осећа, и које и какве намере она има за нас и поради садашње наше народне ствари! Дакле у слогу и јединство, па невређајмо ни цара, ни бана, ни Србију!! – Само будале могу помислити, да смо ми у стању без србијске помоћи што за нас, а особито за нас само учинити и начинити. Недајте се дакле од оваки будала варати! –   Ј.С.

[JASON]

Писмо једнога родољубца Ђорђу Стратимировићу.

Шта учини да од Бога нађеш? шта учини? зашто распусти сакупљену оружану војску, која бјаше упутила се, да растера јуначки ослабљене душмане Мађаре, кои хтеше веру православну и све нас уништити варварством своим? Но лоша срећа, као што и сам знаш, досад увек бјаше душманину нашем, јербо у слоги и братинској љубави свагда знала је србска мишица црног душманина дочекати и од себе даље отерати. Сад пак због неспоразумљења нашег зар да нас душманин под тиранске ноге своје скучи? Немој господине, ако Бога верујеш, народ србскиј упропашћавати и сам себе пред светом оцрњавати! Сети се, да није сада време, да се личности предпостављају народној цели, која мислила се до кои дан постићи, а ти ево како си почео, мислиш зар до кои дан да је сасвим искорениш. Богом и свим светим заклињем те, не губи душе нити срамоти онога деду твог у гробу, кои је род србскиј толико година као архипастир чувао, а ти зар хоћеш сад цео род тај једним махом да уништожиш? Помисли, да ћеш пред Богом и целим светом одговарати, ако још кои оваковиј корак учиниш; помисли шта ће потомство о теби рећи! Помисли, да и теби чрез оваке поступе до кои дан пропаст предстои, и немој мислити, да ћеш ти у стању бити и један час с твоим намерама одржати се, јербо су оне необдржиме, а то не ја него свакиј увиђа, кои иоле познаје силу нашег народа. Окани се, живим те Богом заклињем, они идеа твои, које ништа друго нису, него твоја празна фантазија, која народну пропаст за собом вуче. Лати се они идеа, које је народ себи мудро предпоставио првога и трећега Маја и које ће за народ спасителне бити. Окани се, и опет те Богом и срећом заклињем, тврдоглавства и пођи правим путем, коим си пошао, кад си народ дизао, да понови изгубљена своја права; дођи и пружи руку споразумљења нашем добром и врстном патријарху. Опрости сваком нанешену ти увреду, пак ће и радо и теби све опроштено бити, само да се обшта народна цељ одржи! – Ђ. Р.


Реч у своје доба.

С Бегеја. Кад књигу историје наше ма где отворимо, свуда на жалостне губитке наилазимо, које је србскиј народ претрпити морао, јербо је – унутрашње раздвојен – свагда готово лакиј грабеж туђинаца бивао, кои су под различним видом у најтајнија дела његова участвовали, да, и у самим становима место заузимали. – Па зар толики грозни примери грдни несрећа наши нису кадри нас обавестити, шта више нас и научити, да грдне те окове раздора и несугласија с нас стресемо, и љубав, слогу и јединство у свима нашим делањама уведемо? Од толико стотина година тужимо се на завист и злобу, која је у срцима браће наше тако тврдо укорењена, и у место да опасне ране те лечимо, ми још нове и нове сами себи задајемо. Зар Србљин нигда до самопознанства свог собственог, и народног тежења да не дође, но свагда орудије туђи или себични свои интереса да буде? Зар да мило чедо неба и светлости 'истину', а у истини правду и слободу – која га к великој и светој цели води – к прсима своима не пригрли? Зар да га дух данашњег времена из дремежа не пробуди, и сва својства природни опомињања, да за другим слободним народима незаостаје, у њему не оживи? Зар до века да се у ред 'последњи' брои, и нигда из таме и духа робства не васкрсне? – Рећи ће когод: Шта тај снева? Србин је дух времена нашег у правом смислу свом схватио, он се свију средства – која га к срећној будућности воде – огромно латио, и као народ, кои природниј свој понос у себи осећа, и кои је за сваку слободу већ сазрео, – већ и оружја се латио, да све стазе, које га к великој цели његовој, цели сиреч народног блага воде, сам себи разкрчи. Може ли се што више од њега изискивати? У том смислу не може, јер и сам припознати морам, да је Србин све и сва на жертвеник будуће славе своје метнуо, и делом показао како се он за народно свое право борити уме. Но питање је сад: је ли то доста, је ли он великиј задатак тај срећно ко концу привео, јербо Латин вели: non qui bene incipit, sed qui bene finit, (не кои добро почиње, но кои добро свршава)? Почетак је наш добар, леп и благородан био, но о свршетку добром јако се сумњам. Неспоразумлења и несугласија, која се све већма и већма код нас појављују, великиј страх у срце ми задају, тако, да се баш о добром исходу нашем јако сумњати морам.
Браћо сладка, је ли то лепо? Руку на срце, па исповедимо, да нисмо на правом путу. Немојте се шалити, не забадајте трн у здраву ногу. Лако је камен у воду бацити, али га је мучно извадити. Оставите се већ једанпут којекакови странпутица, које обштем добру не воде. Будите пријатељи, прави пријатељи народа, одговарајте светом позиву оном, за кои сте позвани. Маните се раздора, маните се свега, што обштој ствари народној на шкоду служи. – Време лети, дух времена нас зове, упознајмо наш позив садашег и великиј онај задатак будућег века нашег. Необзиримо се на којекога, не гледајмо, нечекајмо којекакове тобож помоћи, жертвујмо све и сва на олтар народности, на олтар човечества, на славу света, и величање славе божества!