Српске буне

[JASON]

Кошутова прорицања.

У Magyar Hírlap-у 69. броју о. г. читасмо Кошутова прорицања. Он је – између прочег вели – 7 година прорицао, па се и сам стреса, видећи, да се све – ал' све тако страшно брзо испунило. (Ово испуњење његови прорицања ваљда га је и нагонило, те је тако жељно министерско званије сад оставио, па внутрење, да је вештии у пророчеству, нег' у одправљању министерског званија, латио се њему сходнијег пророческог званија, и тако опет једна срећа за Мађаре; јер су у Кошуту добили једног новог пророка Јеремију!) Он се сад библије придржава, показавши најпре мађарском свету: 'Вечитиј закон Божиј јест, да – кои сам себе оставља, онога и Бог оставља, а кои себи помаже, и Бог му помаже.' Ослањајући се на оне вечите Божества законе, заклиње се, да ће се пророчество његово испунити, а пророчество му је ово: 'Из нападања Јелачићевог на државу мађарску, следоваће слобода мађарске државе.' (Која је то мађарска држава? Ваљало би је тражити; шкода што је Коперник умро, он би се ваљда на то одважио. Свет међутим Угарску познаје.) У име светог имена вероломо изданог кукавног мађарског отечества – моли Кошут, да прорицању његовом верују, па ако веровали буду – вели он - испуниће се. (Ваљда у име отечества, које су пре више стотина година Мађари оставили, па сад мађарском правдом хоће да докажу, да је туђа кућа њиова собственост?! – Као што су и за Адама – првог човека – да је Мађар био, а Еву за Мађарицу доказивали! Чуј свете! Ал' не тако нечастивиј, не тако! Зашто да му Мађари прорицању веровали неби, кад му ми верујемо; јер он – као што ћемо мало ниже видити – пропаст свом назови-отечеству прориче. Вера твоја спасет тја.) Јелачићева је сила – каже Кошут – једна мала материјална сила од 50–60–70 хиљада људиј, која се тек на маговење јака чини; јер по граничарско устројењу нашао је около 30.000 (не више?) готови оружани. (А да није 50 + 60 +70 =180 хиљада? И од куд пророк познаје устројење граничарско? – А шта о мађарским гардашима говори? Ћути.) Па будући – по мненију новог мађарског пророка – леђа Јелачићу обезбеђена нису, овако јато његово дакле може само опустошавати; ал' покоравати, или баш освојено одржати не може. (Еда ли је тако? каза'ће Јелачић.) Што дубље Јелачић у утробу државе улазио буде, у толико је известније, да му ни један човек више Саве видити неће. Мађари треба само да хоће – вели пророк одважно – па иј доста има, да непријатеља и камењем потуку. (Види се, да се пророк библије – придржава, па пружа Давидов камен мађарском гардашу. Ако ијм је то сво оруже, то онда боље да се свиколици библије лате.) Налази се између прочег у прорицању Кошутовом и савет његов, по којем Мађар у садашњим околностима двоје има чинити. Једно је: устати у маси на упропашћење непријатеља. А друго је: опомињати се. (Ваљда неправде и неситости своје па и Мохачке битке опомињати се?) Ако Мађар ово двоје неучини, онда ће – вели Кошут између другог – и сам вечитиј Бог казати: 'жалим што сам га створио.' – Изчисљава даље и друга нечувена проклетства, која ће Мађаре сустићи, ако му савет његов непослушају, па најпосле вели: 'Девојка, на коју очи управи, одгониће га метлом с прага, као шугаво живинче, жена ће му у зечије очи његове пљунути, и прва ће реч детета бити, да отца прокуне.'  Ужасно! ужасно! – виче Кошут – ал' тако ће бити. (Е де, де, нек' ти се пророчество испуни; ал' почем Србин никад неиде на искорењење једног народа, но само своју народност, не само од помађареног Словака Кошута, него ни од које силе неда газити, зато и жели Мађарима бољу памет, да због једног славољубивог човека толикиј народ нестрада. Ово нек' и Срби добро упамте.) Сад ћемо још нешто из књиге овог новог мађарског пророка извадити; јер би нам цело пророчество новим запремило. 'Најпре победити, па после рачунити се. Ово је задатак.' (По рачуну морали би Мађари много штете и појединим Србима, и Аустріи плаћати.) 'На оруже дакле, ко је човек!'  – 'Женскиње пак нека између Весприма и Столног Беорада ископају један страховитиј гроб, у којем ћемо или мађарско име, мађарску чест, мађарскиј народ – или непријатеље наше саранити; и на којем ће или мађарског имена стидниј споменик стајати с надписом: 'Овако казни Бог страшљивост,' – или ће стајати вечно – зелено дрво слободе, па између густог лишћа његовог глас Божиј чуће се, као што се чуо к Мојсеју из гореће купине: 'Место, на ком стоиш свето је; тако награђавам мужество! Слобода, слава, срећа је блаженство Мађару.'  – (Дакле се пророк потрудио справити, и за Мађаре и за Србе и Хрвате надгробниј паметник. Ми му благодаримо, нека се за себе и за пострадавшу своју финанцију постара. Дакле је тај пророк Мојсеја име на себе узео, па снева о купинама несгарајемим. Трговац кад пострада, тефтере премеће. – Оче Мојсило, немојте само, молим вас – светињу Божества вређати, на рачун Бога заблуђениј народ варајући.) Пророк жели, да Мађари само Ракоциjeву жалостну ноту – а не другу – слушају – у Мађарскоj. (Не завидим, уживаjте приjaтности красне ноте.) Па наjпосле – почем je jош jeдну пeсмицу одпeвао, виче: 'На оружe! С нама je Бог и правда!' (Je ли то правда код нас молим вас чича Моjо: друге народе угњeтавати – и шта више и саму народност иjм одрицати? Еj сегин Мађар, мегбукот Кошут ода из изгазшаг!) - Jeдан народниj посланик.

[JASON]

Ратно позориште.

Неприљатељско известије о битки Сентомашкој од 9. Септ. т. год. у мађарским новинама 'Фиђелмезе' овако се описује: 'И сам се чудим, да се још у животу налазим; јер после онога топовни танета пљуска, под коим сам јуче од зоре па до 3 сата после подне стајао, јоште живити, само Божијем старању, и мајке ми и драге ми љубе топлим молитвама могу приписати. – По изјављеној ти у пређашњем писму жељи, ево ти јучерашње војене дрзости наше жалостан исход.
С приличним војеним предуготовљењама изишли смо јуче у поноћи из овог и на десној страни канала Францовог стојавшег стана, да Сентомаш најпре пуцњавом топова, па после нападајом заузмемо, ал' на жалост, у књизи судбине било је другчије написано, јер смо непријатеља у часу полазка нашег из Врбаса у вис летећим ракетама извештеног и тако врло добро приуготовљеног застали. У место да се помоћу ноћи са топовима и баталионима тако приближимо, да срце Сентомаша видити можемо, више од 3 сата далеко од Сентомаша продангубисмо и тек после пођосмо напред, кад су већ непријатељска ђулета међу нас почела летити. Тако смо принуђени били у овој даљини место заузети, па из наши 45 топова почне се пуцњава, која је од непријатеља весело, а по нас доста жалостно одпоздрављана, тек за неколико магновења престала, док нас сиреч (зар је небо послало нама у помоћ, ал' смо слепи били, те је нисмо употребити умели) густа магла не покри. Па и сад само дангубисмо, и не идосмо ни један корак напред, него тек кад се магла разделила, продужи смо опет са старог места пуцњаву топова, па међутим са три стране Сентомаш јуришем нападнемо, ал' узалуд и без такве складности и споразумљења, да су наши собствени отечествобранитељи № 34 на линејног 3 баталиона десно крило пуцали, и само су због овог 3 човека изгубљна. Бадава је викано: 'ми смо Мађари ', отечествобранитељи громко одговоре: 'да живи краљ!' и на ново ватру избаце на регименту Прајзен. – Овако без главе и плана, јер одма из почетка после првог пљуска топовног сви наши вождови изгубише ђулета и с губитком љуиј вукли смо се пред Сентомашем тамо амо до 3 сата после подне, кад смо се најпосле, видећи да нам дрзост наша за руком не изилази, у стариј стан натраг повукли.
Ово је јучерашњег нашег жалостног нападаја обште описаније, којег је конац од наше стране: смрт капетана 2-ог баталиона Марка, и самовољника барона Орци, као и смрт около 40 и 50 рањени простака. Такође војниј министер Месарош, и генерал Едер били су више пута у опасности живота. Полковник 2-г линејног баталиона Бакоњи, и подполковник Аулић опет су се јуначки показали.'

[JASON]

Из Посавине 20. Септембра 1848.   

Позив на обштине и одборе војводовине србске. Народ, као и свака особа, треба да чува свој образ, своју чест. Србскиј народ никад досад није окаљао свој образ нити је он икада вероломан био. Народ војводовине србске пред Богом се и пред светом, на својој скупштини 1-га Маја, изјаснио, да он жели остати, као што је свагда био, и сад и за у напредак веран и привржен своме господару и цару, императору аустријском, Фердинанду, и његовом светлом дому; па и кад се упустио у тежку ову борбу с Мађарима, упустио се само под заставом истога доброга цара и опет за њега и његов престол и за своја права, по коима ће се његова слобода и народност ојемчити и за свагда обезбедити. Од овога наш народ није ни мало досад одступао. – Сад се пак нашао, по несрећи, у средини његовој један младиј човек, кои, ползујући се своим именом и приликама часа, злоупотребљава доброту и простоту једне части србске војске, па је навраћа на странпутицу непослушности, раздора, неверства, вероломства и непоштења – све само из пусте освете и из пророчне славољубивости. Простоту је ласно обманути; но, срећом, и ова се скорим може освестити. Овај занешениј младиј човек с овом заблуђеном гомилицом простоте не чини сав наш добриј народ, нити он с њом представља жељу и вољу наше војводовине; то свакиј увиђа, то ће ласно и наш цар моћи увидити. Но ако и јесте то тако, опет мислимо да ће добро и полезно бити, да се народ наше војводовине по надлежности одма и озбиљно изјасни против речиј и поступака поменутог заблуђеника и његове неразборите дружине и поворке, а за своју дану на опоменутој скупштини реч и поштену и праведну намеру. Зато ми овим позивамо све наше обштине, да о том не пропусте, по један писмениј акт, као адрес, часпре сачинити и таковиј с млогочисленим подписима местни житеља средством свои одбора његовој светости патријарху, или, ако би Бог дао, да нам међутим и наш војвода дође, онда овоме с том молбом доставити, да он њим или по њему изволи, поред горњега, још изјавити и истолковати благоме цару мисли и чуства тврде верности и непоколебиме привржености нашега народа у војводовини к његовом царском лицу, престолу и светлом дому, од којега се јединствено он нада својој правној слободи, обезбеђеној својој народности и бољој будућности. Ми се не сумњамо, да неће и главниј наш одбор, као и сама скупштина, која ће се до кои дан у Карловци држати, и од своје стране учинити, што им и како им овом приликом, у интересу царства и нашег народа својска и благовремено надлежи, учинити. - Ј. С.

[JASON]

Дописи.

Из Бродске регименте, 2 Септ. Листом се дижу наши на Мађаре. Трећиј, четвртиј и петиј баталион отишли су ови дана нагло на подвозима у Вировитицу, одкуда чујемо, да ће таки на Мађаре. Из Хрватске стигло је оруже за оне војнике, кои га нису имали и стигло је доста огњевитог праха и тешка олова и друге бојне ствари. Још три баталиона, наиме 6, 7 и 8 чекају свакиј дан позив на бојно поље, где се бије светиј бој за слободу, једнакост и братинство, а деветиј баталион баш се сад устројава. Ако Бог да и срећа јуначка, наши могу приспети у будимска брда на бербу.
Само ако будемо сложни, бити ћемо и срећни. Слогом расту мале ствари, а неслога све поквари. Неслога је стара лига нашег народа, и ако је и сад неоперемо са себе, једва ћемо је икад опрати, једва ћемо икад заузети оно частно место међу народима, које нас иде, ако ли сад, кад је настао одлучниј час, за нашу бољу будућност сложни будемо и споменемо се, да смо један народ, једна крв, ако и нисмо следбеници једне цркве (што ми нисмо криви, него стари безпослице попови, кои су се од обести надмудривали и браћу раздвоили), тада сигурно знајмо, да ћемо до мала бити великиј и јакиј, могућ и срећан народ. Наша слога победиће све наше душмане.

Из Лугоша, 24. Септ. Овдашњи са Сибињског вашара долазећи трговци потврђују известија ердељски листова, која гласе: да су тамошњи Власи сви листом на оруже устали против Мађара и с овима се већ сразили. Још пре били су духови наши т. ј. банатски Влаха јако раздражени; ова пак раздраженост гласовима из Ердеља а нарочито многим, на све стране разсутим жестоким прокламацијама ердељски и арадски Влаха на највишиј се ступањ подигла, и већ до кои дан може страшниј пламен букнути. Само још једна к срцу говорећа прокламација од патријарха – па као неким волшебним ударом под оруже ће стојати до 15 и више хиљада тим страховитии што више раздражени мађарски непријатеља у влашком Банату. Ал' онда нек' се смилује Бог свима издаицама-угурсузима! Нарочито пак томе, што ће наступити, нека се радују: Вуковић (по преимућству), Симоновић (онај, што под вешали сентенције чита) и све остале мађарске подрепине - у Темишвару. Жигосани хони-корифеи овде (које међутим из особити узрока не именујем); даље генерал Апел, језуита декан Боди с капеланом, наместник Јанковић, кукавице грађани Г. Јакоб, Г. Бајаш, Бранковић млађиј, Калинеско и многи други – у Карансебешу; Шуманка и капетан Тарин - у Молдави или где му драго били; мајор Ајслер у Ст. Оршави; Н. Н. у Н. Н., а најпосле, и гг. Рускбергер, кои за Мађаре лијући топове и топовска ђулета патриотизам нарочито ће се у призреније узети; при чему је гос. Евалд (?), реформатор војене границе, неће не награђен остати. 

Са Саве 15. Септембра. У числу 171. (од 20. т. м. п. р.) обшти Аустр. новина вели некакав помађарениј т. ј. од Мађара подкупљениј Немац ово: 'Само Србљи налазе ту своју корист у рату (у долњој Угарској), да могу под изветом рата арати и грабити; тако рат, кои Србљи против Мађара тамо воде, није политична борба, није рат за слободу или за право: ту нема никакви идеала, за које би они жертве приносити морали. Борба између Хрвата и Мађара нема никакве заједнице с буном Србаља; оном управљају интриге, а ову је произвело варварство једне дивље орде, која с оружем иде против цивилизације или образованости.' Наслов овог артикула је: 'Политика'; овако овај сметењак види и разуме ствари и догађаје, које му под носом стоје, и опет се он не стиди о 'политики' писати, учећи министерство бечко, шта да оно сад чини! Ми сад том 'политичару' само оволико у кратко кажемо и одговарамо:
Србљи се не бију с Мађарима, да арају и плене, него да извојују и за себе једнакост грађански и народни права у држави; и тим да сачувају и обезбеде у овој своју србско-славенску народност, на коју су Мађари, као што то и деца знају, неправедно били напали, да је часпре и сасвим упропасте. Србљи можда би били добили материјалну слободу; али је и за ову Мађара сила и охолост искала млого од њи: србско име и језик србскиј, дакле ни мање ни више, него да престану бити Србљи, па да се помађаре. Ово наравно неби се тако лако и скоро могло учинити; зато Србљи међутим неби могли ни сва права, као грађани, уживати, дакле неби слободни, као Мађари, могли бити; јер и попа и учитељ србскиј само би Мађар или човек, кои мађарски зна, за то време био и бивао. По томе је не само народност Србаља, него и сама слобода њина, следователно и свака струка права њини, политички и природни, од напасти и неправде Мађара у опасности и у погибели била. Борба дакле Србаља с Мађарима јест политичка, и њин рат, кои они против ови воде, јест рат за слободу и за права. Идеали Србаља у овом рату јесу: слобода и једнакост, име и језик, повестница и народност, целост царства и битност династије, и за ове идеале они све могуће жертве приносе и приносиће такове још и даље, докле год буду морали. Или ваљда тај 'политичар' познаје и лепше и веће идеале, за које би вредно било, да се честитиј један народ жертвује?! Да то ће и бити: 'Мађарство' или 'Германство'; ето ти лепшег и већег идеала!
'Политичар' овај дакле лаже кад каже, да се Србљи бију с Мађарима, само да арају; и ми га за клеветника проглашавамо, и за таковога дотле ћемо га држати, докле не докаже, да је рат Хрвата производ интрига, а онај Србаља варварства, као и да су Мађари цивилизирани, па да они, као такови, т. ј. као питом, уредан и човечан народ, у овом рату поступају!   - Ј. С.

[JASON]

Из Карловаца, 17 Септ. Ронећи сузе узимам перо у руку, да напишем две три речи свету и да јавим, како грозна судба приближила се добром и јуначком народу србском! Народ србскиј још ни прогледао није, ал' већ неки отрови људски усудили су се очи му вадити, да не види лепу будућност своју, за коју је већ толике жертве принео. Јуче 16. Септ. у ½ 2 сата одпутовао је премилиј и за народ србскиј у свако доба готов погинути, наш св. патријарх у Тител на глас, да је г. Ђорђе Стратимировић г. мајора Стефановића баталион у Тителу узбунио и одвратио, да свога команданта и св. патријарха не слуша и да не иде на опредељено му место, говорећи војницима и то, да иј је св. патријарх и гл. одбор издао, и да иј онај врстниј наш командант г. Стефановић на касапницу води, и друге којекакове не чувене лажи. Најпосле, да би војнике и тамо налазећиј се народ себи придобио, дао ијм је пића толико, да кад је њег. светост г. патријарх са некима од одбора члановима тамо на пароплову приспео, све је пијане затекао, тако, да покрај свега говора и доказивања народ одвратити и на своје определеније послати није у стању био. Видећи св. патријарх, да из овога добро бити неће, и ако се што пре ово зло не предупреди, коначна пропаст скорим нам предстојати мора; зато данас у 8 сатиј у јутру, како се из Титела повратио, одма је сазвао гл. одбор и сузним очима изговорио жалостну будућност народа србског; но покрај свега тога опет постарао се наш добриј патријарх са гл. одбором, ако би се како год још помоћи могло поквареном чрез отрове неке народу; па зато буде решено, да се одма, и то у долазећу суботу, 25-га т. м., сазове народна скупштина, која нека се изјасни, жели ли да буде управитељ народа г. Стратимировић, кои је толике хилљаде до данас народне упропастио, о коима нигда рачуна дати не може и кои је толике мајке и љубе уцвилио своим лудим располагањем војске и кои иде, да и целу србског народа жељу упропасти, само да се некима освети, кои су му истину у очи казали.
Ја искрено исповедам целоме свету, да знам, да ће г. Стратимировић у стању бити извојевати жеље србског народа, првиј би био, кои би му се поклонио, и не само поклонио, него би му стопе целивао, куд он ходи: но знам и уверен сам, као год што себе осећам да живим, да ће народ србскиј г. Стратимировић упропастити, а то не само да сам ја тако уверен, него свакиј, кои год г. Стратимировића и његова дела познаје. Шта више ко год жели уверити се, да је г. Стратимировић и до данас нас упропашћавао, нека изволи у Карловце доћи и нека прегледи дневниј протокол и акта народна, пак ће видити и уверити се, да ако г. Стратимировић буде управљао само неколико дана са народом, пропасти морамо. Сад се теби обраћам милиј роде србскиј са сузним очима, да гледиш што брже себи помоћи и враге оне, кои тебе желе упропастити, са најгрозниом смрћу што брже да казниш; не гледај ко је и шта је, само ако је крив, спреми га са овога света, јербо ако то не учиниш, онда сам себи припиши, што ће ти до кои дан следовати. - Ђ. Р.

[JASON]

Из Вуковара, 15. Септ. Честитиј и ваљаниј Србин Коста Боић, секретар код главнога одбора у Карловци, отишао са мном 12. т. м. у Осек у своју постојбину здрав и весео, пун надежде за будућност србску. 13-га добије наступ и 14-га Септ. у 3 сата у јутру престави се у наручију свога родитеља пароха осечког и браће своје, оплакан од сви врли и честити родољубаца у Осеку, кои су га по дужем одсушћу као озебло сунце дочекали. Лекарска помоћ тражена је, ал' грч у целом телу пресече жицу живота његовог. Као особити даровања ума и срца заслужује јавниј спомен у листовима народни новина. Лака ти добриј Крсто црна земља! Доброту лепог срца твога спомињаће сви, кои су те познавали. Вечна ти памет!
Јуче је прошао овуда г. полковник Мајерхофер са г. мајором Чорићем у Осек и ноћас се вратио натраг. Овде се говори, да ће сва трупа, која је од (…) до Ердута Дунав заузела, кои дан у Бачку упасти. Ако се то са иоле приличном силом учини, ево иј за 2–3 дана у Сомбор. 12-га Септ. умашрао је г. Рот са десним крилом хрватско-славонске војске у Печуј – то вам поуздано и од очевидца чувши јављам. – Познатиј Ђорђе Контић, бившиј фишкал овог спаилука, сад великиј биљежник, да Бог да, да преболи удар, кои га је прејуче згодио.

Из стана Томашевачког, 18 Септ. Г. Ђорђе Стратимировић, због свои неразборити поступака и грдни трошкова, које је народу скоро без сваке цели направио, лишен привремено дане му команде над воинством србским, ономадне из Карловаца, где је имао остати, добегне амо и преда се расположенију г. Книћанина. Г. Книћанин га прими, ал' под строгим налогом, да се не усуди из овога места куд на страну отићи. Он доброту његову на зло употреби, те са неколико свои једномисленика из села, где је ноћивао, прекјуче на ноћ утекне, и како чујемо, отишао је у Тител и тамошњиј народ за своје личне користи несмислено бунити почео. Како је г. Книћанин за то његово коварство разумео, одма му је грозећи писао и саветовао, да неодложно у Карловце одлази и г. патријарху се покори, а људма, кои су одавде отишли, под смртном казни заповеди, да се с места имају амо повратити, додавши, да ће у противном случају озбиљне мере против свију њи предузети. У колико ће ово писмо г. Книћанина код лакомисленог Стратимировића, кои сада хоће другиј Вук Бранковић да постане, надамо се, да неће тако лакоуман бити, да сам живот свој опасности изложи. Он са своим коварствима неће успети, ал' може нам зла причинити тиме, што ће нас код куће забунити, па можда за неко време нећемо моћи ништа против непријатеља дејствовати. Ал' и то неће дуго трајати, ми ћемо с њиме ласно танац изиграти. Народ се наш неће дати од ветрењака којекакви заблудити. Увидио је ваљда, да није све злато, што сија! Г. Стратимировић задобио је лепо име у народу и да је на миру седио: остао би славан; ал' сада се срамотно окаљао и све оно добро, што је до сада роду своме учинио, собственим ногама погазио. Право каже наша пословица: Свакиј је сам своје среће ковач!

[JASON]

Из Карловаца, 19 Септ. У последњим листовима вашим читам, где се неки дописатељи срде, што је г. Стратимировићу одузета главна команда војске србске, па зато гл. одбор опорочавају.
(Главниј одбор нико није опорочавао зато, што је г. Стратимировића удалио, будући му овакиј, кои обстојателства познаје, то одобрити мора; само и обште негодовање било на ону хулу, која је у званичном органу гл. одбора – Вестнику – на народ нанешена, па следователно морао је том приликом и гл. одбор укора искусити. Но како ово известије гласи, гл. је одбор невин, и сва кривица пада на Богдановића, учредника Вестника. Грех му на души, што је повода дао завади и неспоразумљењу! – Можда ће се одбор и на нас мргодити; ал' по нашем мненију, све непријатности има сам себи приписати. Кад нам је друга, што су му потребовала, известија саобштавао, ваљало му је било и о том нас известити, па тако све неприлике и неспоразумленија предупредити, особито знајући, да му ми са листовима овим увек на служби стоимо. Зато и опет велимо: погибељ твоја од тебе Израиле!  - У.)
Да ови људи познају стање ствари, неби тако говорили. Нису г. Стратимировића никакве сплетке лишили врховне команде, но нужда и потреба, јер иначе неби могли напредовати, и будући се за условије одобренија наши захтевања, и помоћи у нашем предпријатију полагало, као conditio sine qua non, његово удаљеније. Па опет решивши гл. одбор, да се он уклони, уважавајући пређашње заслуге, које је у садашњем покрету народном себи придобио, није га хотео одбацити, но устроивши генералниј штаб, њега је за председатеља истога поставио. У то на несрећу г. Богдановићу падне на ум, не договоривши се ни с ким нити гл. одбору саобштивши, ону поругу у Вестнику написати, за које дознавши г. Стратимировић, па побојавши се какови могући сплетака, ноћу са неколико друга одавде утече. Међутим да овај продрзљивиј корак није учинио, ја вас уверавам, да онај број Вестника, где се он и народна војска хули, неби света видио, будући је већ био конфисциран. Ал' ипак добро би се учинило, да је гл. одбор при овој конфискации остао, зашто би се избегло протеривање по новинама, а можда и она зла предупредила, која се сада породише. Тако дакле кривица садашњи смутња произилази из Вестника, па да би се за у напредак свако неспоразумљење препречило, у гл. је одбору закључено, да се од сада у Вестник, као званичниј његов орган, ништа неима стављати, што се најпре гл. одбору на промотреније неби поднело.
Главниј одбор ови дана је издао уредбу о тридесетницама (ђумруцима). Том уредбом дозвољава се унос и износ свакога рода производа и робе, (само се износити забрањује оруже и џебана), и за свакиј предмет сечена дувана плаћаће се 20 фр. ср. (а досад се трипут толико плаћало). На предмете у вредности испод 1 фр. ср., које путници за своју потребу узимају, неће се ништа наплаћивати. До сада забрањениј унос соли дозвољава се, и наплаћиваће се само 20 кр. ср. од центе. Ђумруци ће постојати где су и до сада били, само кроз контумаце не мора се пролазити. На оним местима, где су ђумруци, стајаће стража; ал' ова стража нема се држати за кордон, којег нипошто нећемо да имамо. – Саобраштај између војводине наше и Угарске још је од прошасте недеље прекинут.

[JASON]

Изјављење.
Ц. кр. фелдмаршал-летнант и бан Хрватске барон Јосиф Јелачић, као заступник постојећега сајуза између србскога и хрватскога народа на последњем хрватском сабору заљученога у обзиру лојални, правични и народни захтевања и жеља, које су Срби ¹/₁₃ и ³/₁₅ Маја о. г. изјавили, мени је при недејателности обои овоземни генерал-команда, и у одсуству ожидајемога војводе, наложио, да преустроим војене граничарске регименте и баталионе у Срему и Банату, да би ради потребнога развитка војени сила спасителниј унутрашњиј поредак повратио се и да би се народу у његовој невољи, у коју је мађарског екзекутивном војском постављен, сва могућа помоћ у војсци, џебани, оружју и војничком савету обилним средствима ц. кр. војене границе дала. - Ја сам ову наложену ми дужност у интересу свевисочајше службе њ. величества цара као и србскога народа у ц. кр. државама верно и са сваком ревности испунио, па немам нужде јасна доказателства ове силне помоћи изближе наводити. Сада пак находим се побуђеним јавно обзнанити, да ја ни од њ. преузвишености бана ни од икога другог при овој услуги заповест или наговешћење за неку ма каково име имајућу реакцију или за умалење њ. величеством царом своим аустријском и угарским државама дани уставни слобода добио нисам, нити би се таковог чега примао, но шта више моим вишеспоменутим налогом на то дејствовати имам, да се србском народу њ. величеством царом изражењу участује и равноправност у свима уставним слободама, као и његове пређашње привилегије осигурају, и да он у смислу прагматичке санкције своју стару свезу са аустријском скупном монархиом одржи.
Овим изјавлењем одбацујем скупа сва у мађарским листовима налазећа се сумњичења о некаквој против свете круне и устава ове краљевине управљеној тежњи војене границе, и обвиновење оне тако наречене камариле или ма које друге партаје, да ће злоупотребљењем војске да поврати пређашње неодржимо стање, које свакиј види да је немогуће и коме се и сам душом и срцем противим.

У Карловци 18/30 Септ. 1848.
Мајрхофер, св. р. Полковник.
 

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Обзор.
Аустрија. Цар је издао заповест, да му се сва војска као уставноме цару заклети има.
Угарска. Палатин је отишао у Беч и тамо цару дао оставку на своје званије. Цар пак не само неће да одобри предложене му чланове мађарскога министерства, но и Баћана неће за президента, већ је предао барону Николи Ваи да ново министерство састави. Генерал гроф Ламберт наименован је за кр. комисара, да мир у земљи поврати, па зато наложено је, да од обе спорне стране има примирје учинити; али Мађари дошавшег у Пешту кр. комисара нападну и, како приватна известија гласе, убију га. Међутим бан Јелачић је са војском својом у вече ушао у Ст. Београд, и сада ступа ближе к Буда-Пешти. На целом путу своме још нигди није на одпор наишао. Кошут је отишао из Пеште, па са црвеним барјаком по селима и варошима народ на оруже подиже. - Побуна Словака у горњим пределима све се више распростире.

[JASON]

Србске Новине, бр. 86. од 24. Септембра 1848.
Подунавка, додатак к Србским Новинама.
(Из словачке читанке преведено.)

Мало зрцало Славјанства

Како се раздељује људско колено?
Људско колено раздељује се на четири племена т. ј. индо-европско, семитско, северно и хинезко.

Које од ови племена заузима прво место?
Племе индо-европско је сада на читавом земаљском кругу наизнаменитије и господујуће, а то како верозаконом, особито христијанским, тако и у смислу изображености особито новоевропске.

А одкуд исходи то племе?
У притиснутој тами давни векова сакривен почетак и исход његов сматра се у средњој Азии, у великим горама хималајским где је већ пре свеобштег или Нојевог потопа веома разширено било.

Је ли на броју велико?
Да богме је племе индо-европско на целом свету најмногобројније, ербо га се преко 360 милиона душа брои, а оно се шири Европом, Азиом и подобром страном Америке.

Којем племену људскога колена припадају Славјани?
Славјани су људство племена индо-европскога а то пре свега најближи рођаци Литвана, Немаца, Целта и Гала, Латина или Римљана, Грка, затим Инда и други Азијта, кои историјом својом, верозаконом, уметном и научном изображеносћу, себи највећу славу и најдревнија имена у књизи људскога живота задобише.

Јесу ли Славјани давни већ житељи Европе?
Славјани су прастари житељи Европе, овде од како се памти с другим сродним стаблима тако већ у сред њи седећи, куда су из Азије још поодавно пре рођења Христова прешли.

Где су се населили Славјани у Европи?
Предци славјански потомака насељавајући се по таковим пределима, из кои други народи изиђоше, заузели су у Европи неизмерно то пространство земље, лежеће међу морем славјанским (блатним) и адријатичким, међу горама татранским, реком Доном, горњом Волгом, и околинама Фина, за местом Новим-градом.

Које бијаше Славјана прво име?
Древно и свеобште Славјана име инострано или туђе бијаше Венди или Винди (т. ј. Инди), домаће пак Спори или Срби.

Од куда то име Слав, Славјан, Слован долази?
Име Славјан доводе учени од старе богиње 'Слава', коју наши предци почитоваху, и која још дан данас у некоим народним песмама спомиње се и слави; истим начином од речи 'славни (словути)', зато што наши предци славнима догађаима се прославише, и своим ратовањем, славу себи стекоше; Славак и Словак, Славин и Слован је то свеједно, само што је оно прво старије. (О чему читаи у књизи: Слава Бохиње од Јована Колара.)

Јели великиј народ Славјанскиј?
Да богме, највећиј и највише људиј бројећи у Европи је народ Славјанскиј, јербо га се свега скупа 80 милиона брои, скоро десетиј део колена људскога, кои половицу Европе, трећину Азије и приличну част Америке заузима.

Каково место заузимају Славјани у истории човечанства?
У истории човечанства заузимају Славјани место знаменито. Од давна се они находише у реду стално насељени народа, различни од скитајући се или пастирски људиј, и дођоше до таковога ступња изображености, какав народи течајем времена сами собом достигну.

Од какове нравствене вредности бијаше Славјани?
Прирођену вредност Славјана сами непријатељи похваљују; по њиовим сведочанствима простота без злобе и лукавства, искреност и пријатност бише владајући знаци њиове нравствене вредности; коим духом и њиов верозакон, права, обичаи и сам начин живљења свуда наданут бијаше.

Какав бијаше домаћиј живот Славјана?
Славјана домаћиј живот означавао се је многима тихим крепостима; они су били радини и умерени, кротки и побожни људи, а невини дружевни весеља љубитељи.

Кои бијаше најпоглавитии у Славјана живљења начин?
У Славјана најпоглавитии живљења начин бијаше ратарскиј и господарскиј, као првиј и главниј његов живаљ, из којег тек сви остали произтекоше; све у њи смераше к тому настојању и све њему примерно бијаше.

Да ли имадоше каква пребивалишита, у коима су пребивали?
Славјани су градили куће и у њима пребивали. Начин пак како су куће градили, прикладан бијше земљоделству; у знаменитој даљини један од другога тако, да свака родбина у среди свои поља и добара обитаваше.

Осим земљоделства, чим се још Славјани занимаху?
Осим земљоделства занимаху се Славјани и с обртности или занатом, по имену пакт занатом тесарским, ковачким, градиочким, бродарским, кожухарским, рудокопем и сликарством, и свуда несвакдашњу вештину стекоше, зашто иј не само Авари него и исти Грци к грађењу и оправљању бродова употребљаваху.

Поред тога чим су се још Славјани занимали?
Поред мирног земљоделства рањењем пчела, пастирством и ловом, Славјани показиваху свуда наклоност к замени и трговини, тако, да још у наистарија времена велика част трговачког обрта међу Азиом и Европом у њиовим рукама се налазаше.

Чим су именито трговали Славјани?
Именито жутим ћелибаром трговина из почетка само у славјанским рукама је била; подобно од Славјана жито, мед, восак, дрвени производи и т. д. к инима, од ини у замену к њима злато, сребро, свила, оруже и т. д. извозило и увозило се је, што се догађало особито на Дњепру, Березини и мору славјанском.

Каква бијаше за Славјане последица од трговине?
Властита последица од трговине бијаше та за Славјане, што постаде у њи у обилном броју трговачки места, која, од како се памти, узвисише се на знаменито становништво, богатство и обртност. Места пак та по створу земље, равне и шумовите, бијаше већом страном дрвена.

Која бијаше за стари времена најславнија места славјанска ?
Места, буди по трговини, буди по верозакону славна, била су следећа: Орекунда (Аркона), Винета, Јулин или Волин, Ретра, Стариград (Алтенбург), Девино (Магдебург), Новиград, Кијев и т. д.

(Продужиће се.)

[JASON]

(Продуженије.)

Које бише славјанске крепости дружбене?
Брига за старце, болешљиве и сиромахе била је прва дужност и обшта крепост Славјана, зато се у њиовој земљи није видило ни просјака ни скиталица.

Како су Славјани пазили иностранце?
Необичну љубезност за путнике и госте, из прирођене народу славјанском добротворности и племенитости срца произходећу, и сами њиови ненавидници највише хвале, говорећи, да су марљиво за њиов дочек старали се и њи од места до места, о својем послу идуће, пратили.

Какова верозакнона били су стари Славјани?
Стари Славјани били су закона идолопоклоничког, ал' опет су штовали јединога највишега бога створитеља земље и небеса; поред њега и другим мањи боговима, као посредницима међу њиима и оним највишим, принашали су жертве, састојеће у благу, овцама, другој зверади и плоду земаљском. Они су веровали на живот душе после смрти и на предстојећу награду за добра и зла дела.

Кои су били њиови најпоглавитии богови?
Ови од прилике: Перун или Паром, господовао је над громом и муњом; Сватовит или Свантовид, бог светила и сунца; Прове или Проно, бог права и праведности; Радегаст или Радгост, бог рата и гостопримства; Белбог и Чернобог, онај бијаше почетник свега добра а овај свега зла.

Које су биле њиове најпоглавитије богиње?
Ове следеће: Жива, богиња живота, башти и земаљског плода; Лада, богиња љубави и брака; Морена, богиња смрти; Слава, богиња ватре, блеска и славе, од које име Слави или Славјани долази.

Да ли су стари Славјани имали какво писмо?
Ако су и имали своје властито писмо Славјани од старине, употребљавали су га, кано и Немци, веома редко. Духовници и мудраци њини главниј задржај народни права на дрвене даске записивали су, помоћу властитога рунскога писма прорицали и гонетали, а изабрани људи у разним наукама, као у верозакону, лекарии, песништву, летобројенију, обучавали су народ.

Преко свега чим су се одликовали Славјани?
У народном песништву и певању, у музики и игрању претекли су Славјани све друге народе европске.

Од какве важности били су Славјани код туђи народа?
У туђим именито скандинавским, до нас дошавшим вестима обично проглашују се за просвећене људе. У њиове земље слали су Нормани своје богате и славне мужеве, да науче мудрост; од њи су узели некоја божества, обреде и једнаке изразе, распростируће се на предмете изображености.

Ко је у Славјана обште ствари расправљао ?
Расправа обшти ствариј налазаше се у рукама самог народа, господари владали су неограничено своје родбине, изабрани и одређени од њи на народним саборима и скупштинама старосте, војводе, духовници, после различним другим именима, као лехи, пани, владике, жупани, бојари, кнезови одликовани, расправљали су ствари домаће и обште, верозакон ред, право, судове, трговачко обштење, ратовање и умирење с туђинцима.

У каковом одношенију живили су међу собом?
Сви су Славјани у прво доба, што се тиче слободе и права, један другом равни били, робство и невољништво сасвим у њи места неимађаше, шта више сви су, од највишега земаљског достојника па до најпростијега сељака једнако, у својој домовини уживали слободу и права.

У каковом одношењу био је код Славјана женски пол?
Многоженство (полигамија), као обштиј обичај тадашњега века, није код Славјана баш забрањено било, али људи су се сачетавали само са једном женом, а већиј број жена само владарима и господи се дозвољавао. Њиове жене нису биле ни под стражом ни под затвором, као у Источана, па дозвољено ијм је било по вољи ступити пред домаће, као и пред приходнике и госте. Тај обзир на прирођено право слабијега пола даје нам јасно сведочанство њиове нравствене добродетељи.

Да ли су сачували Славјани и после ту изображеност и славу своју?
Никако; јер после у деветом и десетом столетију у неки Славјана трговина и обртност сасвим изчезне, места пропадала су а насупрот суровост, лењост и немарност се разширила.

Зашто се то догодило?
Тому су криви окрутни потлачитељи и разоритељи њиови: Скити, Сармати, Авари, Хуни, Тевтони, Мађари и ини дивљи, сурови и грабљиви народи; жељни плена згрнуше се у њиову домовину, покоривши иј себи, бацили су на њи насилно тежкиј јарам робства, порушили немилосрдно домаће уставе, обреде и обичаје и натераше иј у место ти на њиове.

Да ли се не латише оружја противу ти угњетатеља?
У касније доба, кад су Славјани од времена до времена, нешто придатком Хуна, Авара и Тевтона побеђени, нешто неправдом од несносни њиови суседа, њима учињеном, присиљени бивши, крваве бојеве с бизантискима Грцима на Дунаву а с Немцима на Лаби водити су почели.

Да ли су Славјани које туђе народе себи покорили?
Славјани окром своје земље нису подјармљивали себи никаквог туђег народа; војевање њиово са суседима највише бијаше војевање одпора или одплате; у њи војевање није било занатом свагдашњег живота као у Сармата, Гота и ини; они су носили оруже за обрану, никако пак за насилно насртање.

Да ли су умели огледати се на мегдану?
Код све своје наклоности к мирном животу и тихим забавама Славјани се навикоше послове свакога предузећа уважавати, а у колико к насилном насртању небише наклони и напрасни, толико у обрани своје домовине, у брањењу своје слободе обично друге надвисили су, и одликовали се у војевању не само непреможном силом него такођер и здравим разбором, окретним вежбањем и војачком окретности, чему је поглавитиј доказ и често одвођење Славјана у војску царева бизантиски.

Кои Славјани и којег времена у војачкој вештини се тако показаше?
Та храброст, вештина и сталност у оружију била је увек и стара крепост целога силнога, непокваренога поколења, од праотаца синовима у наследије остављена, а дугим течајем времена у многостручним распрама с иноплеменицима изкушена и потврђена.

Да ли неимадоше Славјани никакви мана на себи?
По правици приписују ијм се две главне мане у нравственој честитости њиовои, које су од стари времена окаљале красниј венац народни њиови крепостиј и по коима се догоди, да су лако, ма ком добро сдруженом, ако и мањем народу, као Целтима, Скитима, Сарматима, Готима, Аварима, Тевтонима и другима у поданост и службеност пали.

Које су биле те мане?
Ти мана прва је, што су Славјани, бивши на небројене мале обштине раскомадани и раздвојени а међу собом ненавидећи се, у непрестаној узајамној неслоги живили и никад се нису могли узнети к саједињењу свои ћудиј с удушењем особни страстиј и ненависти, за домаће благо и против туђе преузможности.

Која бијаше друга?
Друга, имајућа за извор луду јагму у наследованију туђинства, к томе је увек наклањала срца славјанска тако, да ијм је све инострано било повољније него ли своје домаће; туђиј језик и начин живљења увек ијм се виђаше угоднии него њиов собствениј и матерњи.

При свему томе, какве заслуге за нас, своје потомке, имају наши предци?
Ако Славјани, живећи без бриге и старања за своју славу и свои потомака срећу, више пута на цела поколења тежке беде, дапаче и неуклониму пропаст и наметнуше; ништа мање љубећи своју отачбину, пољоделство, господарство, занате и трговачко обштење, проводећи увек радије живот заклонителниј, неголи насилниј и покоравајућиј, а не трпећи код куће никаква тлачења туђинска, сачували су тим како себе, тако и нама, своим потомцима, красну, њиовим рукама у плодоносну башту преображену домовину своју, а кроз нас човечанству, јербо иначе без сумње ни од њи, кано и од Скита, Сармата, Гота, Вандала, Хуна, Авара и ини већ ништа више не било, осим голог имена и ненасељене пустиње.

(Крај следује.)