Српске буне

[JASON]

Велику су бугараши проказали заптијама, који су је ухватили неспремну у селу, оковали у синџир од тридесет ока, и спровели у Куманово. У црквеном дворишту иконома Димитрија, привезану за орах, мучили су је и тукли да ода другове и јатаке, али је она подносила све муке и ћутала као заливена. Сломљену од мука, жандарми су је после неколико дана колима вратили у Малотин, где је боловала и најзад, од тешких рана, умрла.
Ништа боље није прошла ни Арнаутка Халиме. Она се придружила чети арамбаше Фехата из Мутлова и наставила да тражи Велику да види која је од њих две боља. Али Беговица је већ била мртва. Халиме је налетела на чету Вељана Стрновског и Јаћима Челопечког и погинула заједно са арамбашом Фехатом.
Готово истовремено с овом догађајима, стигао је глас по свима селима, да је Младен Пиљански, који је иначе био на гласу јунак и убојица, изазвао на мегдан арнаутског арамбашу Барјама Стражу, одрубио му главу и натакао на колац, заједно са главама његових седам другова.

Док се ово догађало, Врање је пало и турска војска се 20. јануара повукла ка Куманову. Путем Врање – Куманово одељења српске војске дошла су 21. јан. до Табановских шума, и јавила су се на самом Четирском и Никуљском Вису и ту су стала. Одатле на исток српске су предстраже заузеле све до венца Рујан планине, сву западну косу ове планине, затим ишле границом Прешевске и Кумановске Казе, која силази на село Старац и онда десном страном реке Пчиње, уз Пчињу. Пчињу према Кумановској Кази нису прелазиле. Али у горњем току њену прелазиле су је и држали половину Козјака. А на Козјаку и Ђерману није их било ни после одређења демаркационе линије. Тамо се не може одредити докле су српска одељења дошла, с тога што су Козјак и Ђерман били пуни српских устаника из оних крајева, те прихватили српску заставу и понели је даље. Источно од Паланке одељења српске војске била су дошла до самога Ћустендила и осигуравала су српска села у Паланачкој Кази.

[JASON]

После 22. јан. одређена је демаркациона линија између српских и турских трупа, и на тај начин су српске трупе у Моравици враћене мало ка Врању. Демаркациона линија у Моравици, на путу Врање – Куманово, ударала је на Самољички Вис, а према крајевима које овде описујемо, демаркациона линија била је река Пчиња. Али то је била само формална демаркациона линија, јер ње на тој страни није ни било. Народ у козјачким, ђерманским кумановским и паланачким селима дигао се био листом на оружје.
Када су одељења српске војске 21. јан. допрла према Куманову и Паланци до тачака које напред споменусмо, многи су српски добровољци отишли даље на југ. У том свом продирању даље од поменутих тачака, добровољци су наишли на устанике из кумановских и паланачких села у Козјаку и Ђерману и с њима сишли у долину Пчиње, прешли реку и избили у кумановска села на десној страни реке: у Челопек, Алгуњу, Нагоричино, Четирце, Стрновац, све до села Клечовца; а на левој страни Пчиње отишли су у Страцин, Војник и друга села ка Паланци и Кратову. Ту су наишли на масу наоружаних Срба мештана, који су, охрабрени догађајима, и српском војском у близини, потукли све Турке, где су на кога наишли или стигли, и спремили се да се одупру и регуларној турској војсци. Тако су се Срби почели скупљати и договарати, да ни по што више не признају султанску власт и да одлучно траже присаједињење са Србијом.

Међу добровољцима који су дошли у кумановска села били су најистакнутији Јаћим Јовановић из Челопека, Никола Димитријевић из Алгуње, Богдан Ристић из Длбочице и др. Чим су стигли у кумановска села, добровољци су се јавили проти Димитрију  Младеновићу и поп Димитрију Пауновићу у Старом Нагоричину, Вељану Цветковићу из Стрновца и осталим првацима, и позвали их, да крену народ на оружје. Дотле се, пак, већ било искупило око 500 људи из оних села, наоружаних и готових да се бију с Турцима и Арнаутима. Ове су добровољце упутили на овај посао њихове старешине: Сима Соколовић, Јевта Лаповац, Марко Н. и други, и то је саопштено народу у Пчињи и оним странама. 

[JASON]

У Куманову су 20. јан. Дебранци и Тетовци, бежећи из Врања, опљачкали и запалили радње Денка Крстића, некога Емина бакалина и др. а кумановски Турци, бежећи на врат на нос, односили су колико је ко могао. Пљачкали су све редом, не разбирајући ни шта је српско ни шта је турско. Пре но што је турска војска дошла из Врања у Куманово, Срби су јурнули и допљачкали сву чаршију. Отворили су онда и царске магацине брашна и других намирница, и носили из њих колико је ко могао. Неки поп Вељко, егзархијски свештеник, однео је из државног магацина шеснаест џакова брашна. А Срби из околине кумановске зашли су по празним селима арнаутским, и однели све што им се учинило да је њихово. Пљачкали су све до села Матејче, на подножју Скопске Црне Горе. Том приликом где год су наишли на Турчина или Арнаутина, који је био заостао, убијали су га.
Неколико дана по утврђеном примирју Турци и Арнаути почели су мало по мало да се враћају својим кућама. Срби из Куманова и околних села, који су се обележили у пљачкању и убијању Турака и Арнаута, силом прилика, отишли су устаницима под поп Димитријем и Вељаном. Тако је број устаника, чији је центар био у манастиру Забелу близу села Нагоричина, нарастао за неколико дана на хиљаду људи.
Онда су из Куманова отишли устаницима и придружили им се: Петко Митровић – Владички, Давид Стојковић, Илија Палас, Кузман Петковић, Илија Златановић и многи други. Устаницима је дошло тада доста Срба и из Моравице. 

[JASON]

Прикупљање устаника у кумановским и паланачким пољима расло је све више. Са свих страна долазили су устаницима људи и доносили им од народа поруке, да се држе и да пођу у друге, даље крајеве. Народ их, веле, тамо с нестрпљењем очекује. Док је то тако било на српској страни, дотле су Турци кумановци и Арнаути из кумановских села почели се враћати својим кућама, и, у току неколико дана, повратили су се готово сви.
Кад су дошли у домове и радње своје, све им је било однесено што се могло носити. Дотле су се и власти наместиле и почеле да делају; а главна власт налазила се у рукама команданта регуларне турске војске.
Вративши се својим, готово разрушеним и опљачканим домовима и радњама, Турци су, пре свега, настојали да пронађу оне који су то учинили. Агитацијама неких пропалих кумановских ага, искупе се 8. феб. Турци Кумановци и Арнаути из села на гробљу турском, на крају града, и почну се договарати: да изврше најпре у Куманову сечу хришћана, па да одатле крену у одметнута кумановска и паланачка села.

Ондашњи командант турске војске, која се налазила у Куманову, Назим паша, био је оштар и енергичан човек. Он упути пред те Турке и Арнауте на гробљу два Турчина и два хришћанина и нареди им, да их позову да се разиђу. Пред искупљене Турке и Арнауте изишли су: од Срба стари прота Димитрије и Денко, а од Турака Махмуд бег и Јашар бег Мустафбеговићи, стари и виђени оџаковићи турски, и одвраћали окупљене од намере њихове. Између осталих питања које су Турци и Арнаути поставили изасланицима овим било је и питање: је ли то српска војска њихове домове онако опљачкала, или је ко други? На то им је одговорено, да српска војска није ни долазила у Куманово, него да је то била раја, која им је штету учинила, и као главне кривце означили су од Срба оне, који су већ били отишли устаницима, као: Давче Трајковић, Илија Палас, Петруш Смолка, Кузман Златковић, Кузман Петковић, Богдан Чолаковић, поп Вељко и др.

[JASON]

Али тај изговор изасланика није помогао. Турци и Арнаути и даље остадоше при својој одлуци. Тада стари прота Димитрије и Денко тајно пошаљу свога поверљивога човека, Ђору Стамболију, поп Димитрију и Вељану Цветковићу и др. првацима устаника у Забелу и поруче им, да се још тога дана у сумрак примакну, колико могу ближе Куманову, да наложе велике ватре и да пуцају из пушака, не би ли на тај начин Турке и Арнауте застрашили и омели у извршењу њихове намере.
То су устаници и урадили. Исте вечери преко 200 устаника појави се у Кумановским Кшлама (пашњаци), па и у самим Кумановским виноградима и свуда по узвишеним местима источно од Куманова запале велике огњеве и стану пуцати из пушака. Ове су се ватре виделе на самој Живковој и Пројевској Карпи.
Тог дана устаници ухвате две заптије, Зејнел чауша и једног редова, и исеку их на комаде. О томе је стигао глас у Куманово одмах сутрадан, и он је међу Турцима и Арнаутима произвео велики страх, те је већина од њих била за то, да се одмах разиђу.
Одмах сутрадан командант, Назим паша, и сам je учинио корак против искупљених Турака и Арнаута. Тако, он им је упутио свог ађутанта и поручио им, да се одмах разиђу кућама и оставе на миру хришћане, или ће он извести војску, која ће их растерати оружјем и која их неће штедети. Командант им је поручио, да се пљачкаши њихових кућа налазе међу устаницима, који су се искупили у оним селима, па нека иду онамо и нека их траже.
Све то учинило је, да су се окупљени Турци и Арнаути разишли, али с тајном одлуком између себе, да зађу по српским махалама и да опљачкају српске куће. Но и о томе се сазнало у турској војсци, те је одмах наређено, да војска у јаким одељењима патролира у српским махалама и да чува хришћанске домове од Турака и Арнаута. Тако, неколико дана, турска војска није пуштала никаква Турчина ни Арнаутина, ни послом, у српске махале.
Турци и Арнаути су се разишли својим кућама. Њима сада ништа друго није остајало, него да своју увређену част траже код устаника. На то су их власти и подстрекавале, а још више градски бегови и зајими, чији су чифлуци остали у реону устаничком. И отада почињу сукоби између Турака и Арнаута с једне и устаника с друге стране.

[JASON]

Кад је број устаника у кумановским и паланачким селима нарастао преко 1000 наоружаних људи, а нарочито откада су устаници извршили тобожњи напад и заплашили Турке и Арнауте, који су се били искупили у Куманову да изврше сечу Срба, и откако су посекли у Забелу оне две заптије, а тројицу њих убили код села Клочовца, устаници су још јасније одредили свој положај према властима и држави турској. Пошто су се турске власти, Турци и Арнаути вратили у Куманово и околна села, устаници су очекивали, да ће се на њих напасти. Стога су и припремали све што им је било потребно за одбрану.
Тога ради поп Димитрије, поп Пауновић и Вељан Цветковић позову све Србе из оних села у манастир Забел на договор. Ту дођу: Петко Митровић Владички из Куманова, поп Димитрије Руђински, Младен Пиљински, Јаћим Јовановић из Челопека, Пеша Јовановски из Нагоричина, поп Спаса из Пељинца, Бошко Стевановић из Пељинца, Денко Цар из Добраче, ЂорђеТомић из Враготурца,поп Карамфиљ из Ораха, Паун Деспотовић из Степанаца, Крста Јовановић из Драгоманца, Апостол Бошковић из Жегњана, Стоша Крстић из Степанца, Младен Беговски из Рамнога, Ђела Стојковић из Арбанашкога, Кузман Ранђеловић из Страцина, Доде Ристић из Ранковца и многи други.
На том договору би утврђено: да се што више устаника наоружа; да се још оружја тражи од Србије; да се напишу молбе за Кнеза Милана и да се упитају за савет прваци у Куманову. Тако је и учињено. Јаћим Јовановић, Младен из Алгуње, Бошко из Пељинца, Младен Пиљински, Димишко Бајловски, Вукадин Милкински, Владимир Ристић и др. одређени су били да обучавају устанике у руковању оружјем и да се брину о обранбеној снази, а поп Димитрије, Вељан, Зафир Димитријевић  и остали прваци да се брину о животним намирницима устаника, и о реду и безбедности у устаничким селима.Тада је урађено, да се устаници договарају у два центра: у манастиру Забелу и у манастиру Крапини. У Забелу су били устаници из кумановских, а у Крапини из паланачких села. Главни центар остао је ипак у манастиру Забелу. Одмах су одређени људи који ће ићи у Врање, да се у напред поменутој сврси јаве војним властима, а други који ће ићи у Куманово, да се договоре с кумановским првацима.

[JASON]

Генерал Јован Белимарковић, који се живо интересовао за ове устанике и који их је преко својих људи бодрио, налазио се у селу Ратају близу Врања и њему су устаници послали Петра Митровића Владичког, човека, који је био вичан да говори с великим људима, и Бојка Петровића из села Челопека. Како се онда по Врању и новоослобођеним крајевима држало, да се Кнез Милан, прерушен у оделу простога сељака, раденика и просјака, како му кад затреба, налази у Врању и оним крајевима, устаници су одлучили, да се именовани њихови изасланици, по могућству, јаве Кнезу Милану и да му предаду молбу њихову, у којој су га они, у име народа и устаничких села, молили, да их помогне, и да никако не допусти, да они и даље остану под Турцима.
Игуман манастира Забела, стари поп Паун, био је одређен да иде првацима у Куманову. Устаници су рачунали да могу Турци поново заузети ове њихове крајеве, па да не  би компромитовали управу манастира Забела, сами су изабрали старога и виђеног попа Пауна, да иде у Куманово, па да тамо и остане, док не виде какав ће исход да узме ово њихово предузеће.
Чим је поп Паун стигао у Куманово, отишао је старом проти Димитрију и испоручио му све што је одустаника имао да каже. Стари је прота одмах позвао Денка Крстића и све виђене и поверљиве кумановске Србе, као: Цветана Николића, Димитрија Златановића Ћосу, Николу Кола Стојанћејаића, Петка Митровића, Васиља Митровића, Јована Спасића, Тасу Костића Цивковића, Тодора Вукашиновића, поп Косту, поп Јована и Ђору Стамболију. Ови су се Срби скупили и договорили: да се устанак на сваки начин одржи, развије и организује, и да се и они, грађани, ако ствари пођу повољно, придруже устаницима.
Тако је поручено и устаницима. Ту поруку кумановских Срба однео је и испоручио устаницима Таса Костић – Цивковић. На том су се договору Срби Кумановци заклели на јеванђељу и ижљубили се; затим су написали молбу Кнезу Милану. У тој молби они су молили, као и сами устаници, да Кнез Милан устанике прихвати и учини све што може, да се и Куманово са својом околином присаједини матери Србији. У молби је Кнезу Милану исказана највећа верност и оданост. И ова молба је послата по одважном Таси Костићу – Цивковићу. Молба је ушивена испод коже на аши и Цивковић је, с вечера, у друштву са Н. А. познаваоцем свих стаза и богаза у крајевима према Врању, однео поруку устаницима у манастир Забелу и молбу у манастир Св. Прохора Пчињскога, где су је српске војне власти примиле.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Изасланици нису нашли у Врању Кнеза Милана, а молбу, коју су за њега носили, предали су генералу Белимарковићу, па су се вратили.
Док су изасланици ишли у Куманово и Врање и вратили се, устанак је захватао све шире размере, и устаника, наоружаних, било је све више; а откако су устаници добили још оружја из Врања, отада се устанак, упркос свим препрекама, проширио и ван Кумановске Казе. Број устаника убрзо је порастао на 3-4000, од којих су једни логоровали у кумановским а други у паланачким пољима и дубравама. Тако, устанак је овај захватио велику територију. Почињући од демаркационе линије између Србије и Турске, граница се устаничких крајева протезала венцем Рујан планине готово до самог Куманова; Кумановском Кшлом до села Клечовца на Пчињу, обилазила Пчињу и захватала кутлибешке крајеве са свим селима и излазила у село Малино и Кшане на Овчем Пољу. Одатле је ударала преко Кратовске Казе, захватајући осам села од ове Казе и излазила на Деве-Багар и демаркациону линију према руским трупама у данашњој Бугарској.
Ово су били крајеви у које Турци ни у мирно доба нису смели залазити без страха.
Устаници су се, у поменута два центра, непрестано вежбали оружју. Од сваке куће дошао је устаницима по један или два човека. Они су логоровали у нагоричким и страцињским пољима. Ту им је доношена храна и све што им је требало. Одатле су слате страже на граничну линију, тако да је формално вршена и мала гарнизонска служба. Јаћим и његови ратни другови, као што је споменуто, обучавали су устанике руковању оружјем, а Вељан, поп Димитрије и остали прваци народни залазили су по селима и слободили народ, улевајући му наде на спасење и присаједињење с мајком Србијом.

[JASON]

Сукоби устаника с Турцима и Арнаутима

Турци и Арнаути никако се нису могли помирити с тим, да им се у околини налази раја, која не признаје султана. Тако се и они почну скупљати и договарати како да устанак угуше што пре. У оно време живело је неколико Арнаута одметника, који су се били прочули као јунаци и о којима је прост свет веровао да их куршум 'не вата' и 'не пробива'. Они су потпуно пресекли пут Куманово – Врање и Куманово - Гњилане. Имена Барјам Јака, Селман Сушовалија, Фетах Мутоловалија, Барјам Сада Миратовчанин и друга, била су страх за све путнике тим путевима и узор арнаутског јунаштва у овим крајевима.
Другог дана по Сретењу, 4. фебруара, Фетах Мутоловалија покуша са својим прослављеним друговима, њих преко 30 на број, да продре у устаничка села и да устанике растера. Али их Јаћим Јовановић и Вељан Цветковић с устаницима дочекају између села Табановца и Четирца и њих преко 20 убију на месту. Ту су и самога Фатаха погодила два куршума по сред срца, а хата му је отео Јаћим (војвода). О овом сукобу су одмах и песме биле спевене. У тим се песмама певало како сада куршум Фетаха 'вата' а Јаћима и Вељана 'не вата'.
Патролирајући, устаници се код села Клечовца сретну с ћехајама и јасакџијама паланачког Бари бега. Ови су били пошли за Паланку. Устаници их све побију. Ту су погинула и два устаника. Оваких је сукоба било чешће, али се од њих одвајају три велика сукоба.

Први је сукоб био код Света Петке (брдо код села Младога Нагоричина). Кара Џенем из села Оризара, Мустафа Азиров, Ибрахим Суља и др. из Куманова, потстакнути властима, искупили су преко 400 које Арнаута које Турака и пошли на устанике. Устаници их, под Јаћимом, Богданом Алгуњским и Димишком дочекају код Св. Петке и ту се отвори права битка. Тукло се пуна три сата, док нису Турци и Арнаути почели да беже према Куманову. Они, који су били у тој битци, нису од стида недељама излазили у чаршију, а Мустафа Азиров и његови другови побегли су чак у Скопље.
Арнаути су за овај пораз од раје кривили Турке, те науме, да они на своју руку, без удела Турака и власти, растерају устанике. Тако се искупи опет око 300 Арнаута, понесу и једну заставу, коју су првог рата носили у Ниш и на Јанкову Клисуру и поведу неке своје прослављене јунаке. Онда је живео 'прослављен' Арнаутин, ветеран од својих 80 година, Садик Барјактар, о чијем се јунаштву, између осталог, причало и то, како је у младости својој, на некаквом сабору српском, једним махом сабље пресекао младића Србина од деснога рамена ка левој слабини, на две половине. Но устаници дочекају и ове Арнауте на Четирском и Никуљском Вису и ту их разбију. Тада је погинуло на 40 Арнаута. После тога се нису више усудили да се сукобе с устаницима.

[JASON]

Турци сад осетише, да се устаници неће лако покорити. Власти су се онда тргле и почеле да траже начина, како да умире и покоре устанике. Војску нису могле употребити, јер се Порта бојала Конгреса, који је имао ускоро да се састане, па је наредила, да се војска ни по што не употребљава, већ да се покуша све друго што се може. Из Цариграда је онда и амнестија за устанике упућена Србима и наређено је, да се она што пре достави устаницима. Тога ради био је сазван меџлис од Срба и Турака, на коме је одлучено, да један Србин и један Турчин однесу амнестију устаницима и да их позову, да се предају и продуже мирно с царем и његовим властима живети. За изасланике власти одређени су били од Срба стари Петруш Стамболија а од Турака Хаџи Алија.
Ови су изасланици отишли устаницима 12. априла и остали су тамо два дана. Њих су устаници лепо примили и одвели их у манастир Забел. Ту су вође устаника примили амнестију и саслушали поруку власти. Онда су одговорили, да се они не буне противу цара, нити нападају ко њих не напада, да бране само своје куће од рђавих људи и зулумћара и траже да се сједине са Србијом, и да нипошто неће остати под царевим забитима (властима) па макар сви изгинули.
Кад саветовања Петруша Стамболије нису помогла, изасланици су се вратили у Куманово и представили ствар меџлизу. Одговор устаника одмах је достављен Порти. А док је још меџлиз заседавао, Хаџи Муртезан, највећи душманин српски у оно време у Куманову, и Сали бег, поседник великог чифлука у селу Војнику, који су устаници давно били заузели, загрмели су из свег гласа, да ће они сами те едепсизе  и пангалозе из Србије за један дан растерати и дати им рало и волове да и даље ору. Зато што су изасланици реферисали  да има од прилике на 1000 устаника и да се сви они налазе у Нагоричким пољима, Турци кумановски науме да преваре устанике и да их нападну с леђа. Искупи се тада око 400 Турака грађана и кришом од Срба пођу путем Куманово – Штип, за тим уз реку Пчињу и избију на село Клечовце, где су држали да имају својих људи. Али су се преварили у рачуну. Турци Клечовчани, не само да нису хтели да пођу са Кумановцима, него неки од њих, кришом, пошаљу сеоског говедара, Деспота, да јави Вељану и другима, да ће Турци ударити на Војник. Али Деспот није нашао Вељана ни у Стрезовцу ни у Стрновцу, и оде за њим чак у Нагоричино. Међутим Турци, дотле, продру у Војник, убивши пет устаника који су били на стражи. Док су Вељан и остали прваци стигли с устаницима селу Војнику, дотле су се сви Турци били позатварали у куле и остале зграде по чифлуцима и ухватили заклон. Битка у Војнику трајала је више од три сата. У тој битци Турци су истерани из Војника, пошто су многе куле и конаке устаници попалили. Онда је погинуло и рањено преко 30 устаника, између осталих, рањен је и поп Спаса Пељински. Но Турака је погинуло много више и отето им је много оружја и коња. И самом Сали бегу отет је хат и предат Вељану као поклон.

[JASON]

Није само Турска радила на сламању Кумановског устанка, то исто чинила је и Бугарска. Непосредно пре Берлинског конгреса, на којем се кројила нова мапа Балкана, Руси су у Сан Стефану, под видом опште словенске идеје, обећали Бугарима да ће имати државу 'од Чорното до Јадранско си морето'. Стога су Бугари слали своје агенте међу устанике да их поколебају, узбуне, преврате. То су чинили уз благослов својега црквеног поглавара (егзарха) у Цариграду и преко своје самосталне цркве, Егзархије, коју су им Руси 1871. године даровали да би сузбили Грчку цркву.
Многи силни чиниоци агитовали су за бугарштину, али, ипак, најмоћније средство били су империјали (руски златан новац од 10 рубаља), због којих су многи Срби патријаршисти, преко ноћи постајали егзархисти и одрицали се свога имена. Тако је, на пример, још пре стварања Егзархије дошао из Новог Сада у Велес за учитеља Ђорђе Милетић, рођени брат Светозара Милетића, вође српског народа у Војводини, и по савету Руса постао бугарски првак у Јужној Србији. Његов син Љубомир Милетић, професор Универзитета у Софији, важио је за једног од највећих бугарских поборника и србомрзца.
Аге и бегови из Скопља, Велеса, Штипа, Врања са својим околинама, па чак и из Гњилана и Призрена, обогатили су се уписујући отоманске Србе у дефтер под Егзархт.

Но у Кумановском и Паланачком крају, стари прота Димитрије, Денко и други родољуби, одржали су народ у правом српском духу. Поп Паун, његов син поп Димитрије и Вељан Цветковић одржавали су кумановска села на десној страни Пчиње; поп Јован Макрешки, поп Карафиљ и поп Димитрије Руђински одржавали су Козјак и Ђерман; поп Јован Довезенски, Танаско Стојиљковић и др. Криву Реку и Кутлибешка села; поп Симонова породица у Кокошињу на Овчем Пољу држала је целу овчепољску крајину итд. У свакој је жупи било старих и свесних српских породица, које су прибирале и одржавале народ око себе.
Пажња бугарофила због тога била је обраћена на Куманово, али осим неколико сиромашних породица, које су подлегле обилатим средствима Бугарског Централног Одбора и егзархијске управе из Цариграда, кумановски Срби били су несаломиви. Ако је која од тих породица и била доброга стања, она је приступила Егзархији из тежње, да се што пре види у првим редовима у народним пословима, да њен представник седне поред владике, паше кајмакама итд. Али за време ратова 1876 – 1878. нестало је и то мало неслоге. Залутали Срби вратили су се својој браћи, која је остала верна свом имену и Патријаршији. За једну ноћ нестало је и једног егзархисте. Грађани, па и агенти бугарски, отишли су старом проти Димитрију на поклоњење и молили су га, да им опрости и заборави њихов грех према народној ствари.

[JASON]

Последњих дана месеца марта дошао је био чак у Страцин некакав Глигор. Он је скупљао сељаке и говорио им, да треба да траже сједињење са Бугарском. Глигор је доказивао, да ће народу под Србијом бити много горе него што му је и под Турцима, и да народ једини спас може имати ако тражи да се сједини с Бугарском, коју штити и помаже велика Русија.
Сељаци су овога Глигора везали и одвели у село Ранковце, где су се тада налазили њихови устанички прваци: поп Ђорђе, Апостол Димитријевић, Вукадин Милински и др. Ови, саслушавши Глигора, намигну својим људима те га ови изведу на Ђерман и код Пролесја убију. Устаници, који су ово извршили, нашли су код Глигора четири ћемера 'франге'  – наполеондора.

Неколико дана после овога почело се зуцкати, како је Глигор руски официр. То се и званично потврдило. Руске војне власти известиле су српске војне власти о томе убиству и окривљавале су за то српске војнике. Руси су тврдили, да је Глигор убијен на српском земљишту код Три Уши, међутим ислеђивањем, којим је руководио један руски мајор и један српски ордонанс-официр, доказало се и утврдило, да је Глигор убијен на Ђерману и да су га убили устаници, јер је 'мешао народ'.
Ово утицање на устанике и 'мешење народа' учинило је, те су се устаници још више обраћали молбама Кнезу Србије и влади Српској, изјављивали своја српска осећања и тражили, да се присаједине Србији. То су исто чинили и доцније на Берлинском Конгресу и пред члановима комисије, која је била дошла да испита терен за разграничавање Србије, Бугарске и Турске. Али и у овим приликама славенофили су се истакли за Бугарску.
После угушења устанка бугарски агенти су се размилели по овим крајевима и, кивни на Србе, бездушно су убијали, или, као бунтовнике потказивали Турцима, све оне који нису хтели да дају потпис за прелазак Егзархији.

[JASON]

Порта угушује устанак регуларном војском

Пошто се видело да се устаници не могу лако растерати и повратити под власт султанову, а Берлински Конгрес је већ био на прагу, то су Порти њени обзири и потребе налагали, да до састанка Берлинског Конгреса очисти од устаника све територије до демаркационе линије. О овоме се знало у српским војничким круговима и раније, и зато је Врховна Команда желела, да се оружје дато народу некако покупи, али се томе категорички успротивио генерал Јов. Белимарковић због чега је и оставку подносио, и оружје је остало код народа. Зато је Порта наредила своме бригадноме генералу у Приштини Хафус паши, да он дође с регуларном војском и угуши овај устанак и устаничке крајеве поврати под власт султанову.
Хафус паша је дошао из Приштине у Куманово 19. маја са пет табора регуларне војске и једном батеријом артиљерије. Он није ни улазио у Куманово већ је само прошао кроз њега, уколико га је пут водио из Скопља за Криву Паланку. Пред Кумановом, у Кумановском Средореку, примио је Хафус паша представнике власти и грађанства кумановскога, који су изашли да га поздраве. Затим се одмах кренуо к устаницима и улогорио се између Куманова и устаничких стража. Истог дана је Хафус паша послао своје парламентаре на Самољицу српским војним властима с питањем: је ли у кумановским и паланачким селима српска војска или није? На Самољици је одговорено Хафус паши да иза демаркационе линије – на турској територији – нема ни једног српског војника.
Хафус паша, примивши овакав одговор са Самољице, кренуо је одмах сутра дан. 20. маја, са свом својом војском право Нагоричину и манастиру Забелу. Устаници су били, као што смо споменули, подељени у две групе, с тога је једна од њих дочекала Хафус пашину војску код Св. Петке близу Младог Нагоричина, и, не могавши се одупрети, одступила је ка селима Алгуњи и Челопеку.
Сукоб устаника са Хафус пашином војском код Челопека трајао је један сат. Устаници су били наоружани пушкама предњачама и нешто острагушама, а Хафус пашина војска мартинкама. Бранили су се на голом Челопеку, али су били разбијени. Народ, кад је видео силну и многобројну турску војску, која је почела да пуца и из топова, није ни сачекао исход борбе, већ је почео са децом и нешто стоке да бежи преко Пчиње.

[JASON]

Хафус паша пустио је тада своје људе да уђу у народ и да га уверавају, да је цар свима опростио сваку кривицу и да неће ником бити ништа. Разбивши устанике он се тога дана зауставио с војском код села Алгуње, јер су устаници прешли Пчињу и концентрисали се на левој страни реке, у намери, да се сједине с оном другом половином устаника код села Страцина и ту дочекају Хафус пашу, ако пређе Пчињу. У сукобу код Св. Петке и Челопека војска Хафус пашина заробила је око 80 устаника. Ови су везани у ланце и конопце и спроведени у Куманово, а одатле у Скопље. Међу тим заробљеницима био је и онај егзархијски поп Вељко, који је био окривљен за пљачкање царских магацина.
(Зато што је био мали растом и физички слаб човек, поп Вељко је носио сабљу о рамену. Њега су Турци заједно са сабљом провели кроз Куманово, да народ види и да се смеје.)
Ко је од народа ухваћен наоружан – теран је у стан војнички, а ко је био без оружја војска га није дирала. Многи људи, видевши да им ништа неће бити, ако се предају, враћали су се својим кућама, а многи су се, бежећи преко Пчиње у козјачка и ђерманска села, подавили у Пчињи. Тих су дана падале велике кише, и Пчиња је била надошла, те су се многа деца у њој подавила. А нарочито су девојке скакале у воду и давиле се, само да Турцима не падну живе у руке.
Устаници, који су се били преко Пчиње концентрисали, видевши да је Хафус паша застао код Алгуње, и ту почео да копа шанчеве, држали су да неће ни прелазити Пчињу, те се нису ни састајали са оним другим одељењем које је држало паланачки пут, а већина се од њих разишла по селима с оне стране Пчиње, да траже своју децу и да их сместе у збегове. Хафуз паша, видевши да су се устаници разишли, пребаци 1000 војника на леву страну Пчиње и упути их да се ушанче код села Коћина. Војници ударе од Алгуње на Челопек, ту пређу Пчињу и изађу на Драгоманце и Коћино, и код Коћина се ушанче. И пред овом војском ишли су пашини људи да јављају народу, да му ништа неће бити, ако се преда и врати својим кућама.
Других 1000 војника упути Хафус паша Паланци. Ови ударе на села Војник и Страцин, где су се добро потукли са устаницима, и продру пут Паланке. И уз пут су се Турци свуда чаркали с устаницима, али су 23. маја ушли у Паланку. Устаници, видевши да се не могу у отвореном пољу одупрети турској војсци, склоне се у Козјак и Ђерман, одакле су излетели на турску војску и сукобљавали се с њом.
Са Козјака и Ђермана устаници су на све стране вапили за помоћ. Али српска војска није смела да се умеша. Дотле је већ почео да заседа и конгрес у Берлину, а отуда су за устанике стизали рђави гласи.