Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр. 90. од 8. Октобра 1848.

Побуда аустријским Србима.

Природа је хтела у Алкибијаду искусити, шта човеку дати може, вели Корнелије Непос, а ја кажем да је не природа, но баш Бог у ово време избрао србскиј народ, да свету покаже, каква он чуда учинити може. Србскиј се народ данас за целост монархије аустријске бори у Италии, и мејдан одржава, србскиј се народ бори за цара и династију хабсбурско-лотирингиску код Беча, и већ начујамо трубу победе, србскиј се народ у исто време бори за своју народност у Бачкој, Банату и Срему, и победиће враге, јер то је воља Божија!
Нестрашите се, ви малодушни, што чујете, да сам Кошут с 40 иљада иде да за народност распаљену ватру србску у Бачкој и Банату угаси! Није то паклена ватра, коју Кошут тражи, да Славјанима у Угарској домове запали, па да у тој забуни свој ђаволскиј план произведе, већ је то божија ватра, у којој нечастиви духови згарају и изчезавају, и која ће Кошута, ако јој се приближи, тако оправити, да ће таман пристати на пешкеш сатани и ангелом јего.
Ја знам шта веле јуначки сентомашани: видили смо и жива курјака, а камо ли кожу од курјака! На нас је већ ударало до 40.000 непријатеља не под слепчовођама као што је Кошут, но под вештим и правим генралима, Бетходом, Месарошом, Бакоњцом и др., па се славно одржали, и то онда, кад су Мађари држали и уверени били, да се у име цара за одржање законог поредка боре. Па камо среће, да дође и тај већил мађарског бога, Кошут, кои је желио да од Мађара на трошак и пропаст Славјана и други народа у Угарској, наједаред учини великиј и славан народ, и што су Французи постигли од свои немачки сажитеља у другом времену културном – то је он на пречац од Славјана, Влаха и Немаца хотео силом да учини.
Да, то је он желио; а сад жели да само што дуже одржава од цара, закона и правде своју гавранима намењену главу, па је толике људе узбунио и натерао, да под именом мађарске народности њега бране и његов беззакониј живот своим животом, док ијм се недогрди, замењују. – Камо срећа – веле они – да нас не мимоиђе, но да се својом несрећом увери, да је све онако, као што су му његови кенереш-пајташи за Сентомаш и за Сентомашане казивали. Но ови су његови другари још добро прошли, јербо су неки од њи славно погинули, а неки, као Месарош, немогавши јуначку смрт наћи, за покајаније остали и вратили се. Ал' ако нам Кошут дође, њега ћемо радити жива ухватити, и кад га добијемо, нећемо га, Боже сачувај, као што су његови јобађи запавше у робство Србе, обесити, него ћемо га одмађарити, да живи, говори, пише и ради, што му је од рода, словенски, а да свој словенскиј род као сад Мађаре – не, то је сувише и пагубно, но паметније љуби, и учи остати верним и полезноим својој народности.
Тако чуствују и говоре Сентомашани. А Сремци веле: иде к нама мађарска Кошута, но ако је потера наш Јелен (грб Срема), проћи ће и он и његово лане као лане. – Имате право србски соколови! Тако треба сви Срби да мисле и да раде, па ће Бог труд њиов заиста благословити, и жертве њиове временом и вечном славом стоструко накнадити.
Као што је свагда било, тако је и сада, ко се уплаши, тај пада и страда. Зашто су Срби изгубили битку и царство на Косову? Повестница вели зато, што су се, помисливши да је пао кнез Лазар, кад је хтео с уморног коња на одморна узјашити, уплашили и у бегство обратили; дакле само зато, што су се уплашили, а не што су изгинули, јер заиста ни трећа част није могла изгинути. Ја тако држим, да човек у дубокој води, ни онај, кои незна пливати, да се неуплаши, неби се утопио, док би му снага трајала; а знамо да се и највештии пливач топи кад се уплаши. Највећиј страх треба да има Србин од ове помисли: да се непомађари; и у највећем видилу 19-га века не изгуби, па ће му онда овај највећиј страх све друге мање истерати, јер се клин клином, а страх страхом тера.
А зар је то тако страшно, помађарити се? Страшно заиста, јербо је сасвим безбожно и беззаконо, безбожније и беззаконије од свију грехова смртни, почем у данашњем времену, у ком се Србство и ваобште Славјанствоу Угарској с Мађарством, због његове претераности борити мора, онај, кои род свој изневери и помађари се, мора с целим његовим потомством бити крвниј непријатељ своме роду, мора с очујцима своима да ради о помађарењу, заробљењу или уништожењу праве и рођене браће своје, као што данас ради Кошут и други помађареници са свима противним антихристском начелу њиовом, народима у Угарској.
Дакле да не претресамо друга одношења, која помађарениј Србин прекида, што н. пр. није више у оном саду у ком га је Бог посадио, што оставља свој милиј и богоданиј језик србскиј, што прима туђ језик, туђе обичаје, што мора да заборави славне споменике и образце прошлости свога рода и пр., но представимо само себи, што смо горе рекли, да таковиј мора онда бити с целим свои потомством (ако се ово неби повратило) отцеубица, матероубица, братоубица, и какав по томе грех и проклество и на себе и на своју фамилију навлачи!
Имајте дакле, браћо драга, духа и постојанства; што сте почели и до сада јуначки зарадили, гледајте да умножите, да утврдите и одржите. Ви ништа неправедно не чините, ви на то идете, да се сви народи у Угарској по правилима и слобоштинама изједначи и да ни један од њи не буде ни старии ни млађиј, ни већиј ни мањиј, но сви да буду равни, и да се на штету и пропаст другога народа, као што је досад било, не величају. Ваше су жеље свију племенити народа у Европи, жеље које је цар и у последњем решкрипту своме одобрио и на извршење препоручио. А све оно, што је поштено и право, и Богу је драго!
Само сложно и јуначно браћо драга! издржите громове и ударе пакла Кошутова још за мало време, док се пресудом божјом код Беча неолакша судби вашој! Немојте да вас будућиј описатељ дела и подвиге ваши кори, да сте због недовољног постојанства у магновењу, кад се дели срећа и несрећа, све изгубили, или да сте све то дело ваше за више година отешчали! Помислите колико смо ми, браћа ваша, 1813. год. изгубили, што за неколико дана нисмо могли дочекати пресуду битке код Лајпцига. Где би ми данас били и како би стајали! Дуго ће још време онај страшниј и несрећниј догађај, кад год нам на ум падне, парати утробу нашу, а потомство ће се свагда стидити они речиј, које је Ранке, описатељ дела наши, ставио у вечну књигу, историју, да нисмо имали довољног постојанства!
Зато браћо, само постојано и сложно, докле год имате воде, гасите ватру, нештедите ни последње капљице! – Догађаи од два од три дана отештали су, може бити, стање ваше; ал' други догађаи за два за три дана могу вам га знатно олакшати. Угледајте се сви на Сентомашане, србске Шпартанце, и на Шајкаше, србске Атињане! Слушајте богоданог вам војводу вашег Стефана, србског Мојсеја; слушајте светог патријарха Јосифа, србског Арона према безбожном мађарском Фараону Кошуту. Будите верни своме цару, верни свом позиву и завету од 1-г и 3-г Маја, молите се Богу и призивајте га у помоћ, па ћете за кратко време весело и свечано запевати: 'С нами Бог разумејте јазици и покорјајтесја, јако с нами Бог!'

С ове стране Саве. И. С.

[JASON]

Крсто витез Кулишић, народни борац.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Славенско-мађарско боиште.

Из Земног-Града (Фелдвара), 1-г Октобра. Данас ударише Србљи, једни из Чуруга на Новиј, а други из Земног Града на Стариј Бечеј, ови последњи под предводитељством г. Јустина Грбића, јеромонаха раваничког из Србије, кои је себе храбро и неустрашимо показао, топове на непријатељскиј редут мудро управљао од рита Ирижца, тако, да је принуђен био непријатељ свој стан оставити и у једну дољу се увући. Видећи то г. Грбић, побуди војнике, да би се за непријатељем повукли и њега даље гонили, ал' на то г. капетан Јанковић рекне: 'Ја несмем топове даље вући.' У истиј мах удари од запада г. Лука Стефановић, предводитељ србијанскиј, с три топа, кои је по кратком времену од мађарског стана натраг воинство своје повукао. Видећи то г. капетан Јанковић са стране Ирижца, малодушно се устрави и воинство, кад је у најлепшем реду било, натраг повуче. У то приспе и г. Димитрије Стајевић Врањалија и врати војнике натраг, но ови поплашени од кап. Јанковића, ни под кои начин остати нису хотели, у тај час дође помоћ из Сентомаша с три топа, кои од запада на непријатеља нагло ударе, но непријатељ видећи, да се наш стан земноградскиј повукао натраг, повторително удари са свом силом својом на Сентомашане и одбије иј натраг до тако зване умке Коштаница, и ту катане ударе на јуриш и потуку од наши девет, четири Србијанца, једног Молца, остале пак граничаре и Сентомашане; два су рањена из топа, а четворица из пушака. Од непријатеља могло је до стотине погинути, два коња катанска наши ухвате жива и доведу, остале пак како људе тако и коње на месту сраженија оставе. Овде у овој битки најхрабрије одликовао се г. Јустин Грбић, јеромонах раваничкиј из Србије, као овдашњег логора војениј свештеник, и г. Димитрије Стајевић Врањалија. – А.М.

[JASON]

Из Чуруга, 2. Окт. Повративши се са бојнога поља, одма узимам перо, да опишем битку нашу Ново-Бечејску; јербо то не написати и свету не саобштити, и то што брже, највећиј би грех за мене био, кои народу србском напредак, а не убитак желим.
30-г Септ. у вече кренемо се из Чуруга и дођемо под Борђош, где смо превезли се на другу страну Тисе у Банат. Одавде пак после поноћи око 3 сата кренемо се и стигнемо у јутру око 6 сатиј под Н. Бечеј; но пре него што смо стигли, непријатељске форпоште осете нас и направе ларму, тако, да кад смо се ми под Бечејом сместили, чули смо, да се већ и у Старом Бечеју на наш долазак буна подигла. Наша главна трупа прва је ударила на непријатеља, кои је изишао био пред нас у пленклере од куманске стране, но брзо опет морао се натраг у варош повући. Наше десно крило пак, које је г. подпоручик Хаџић предводио, с великим успехом дејствовало је на капии врањевачкој од кикиндске стране, тако да око 7 сатиј већ је у варош ушло. Лево крило тешко је успевало од стране Тисе, докле није дошао, да га сам предводи, неустрашимиј наш командант г. Михаил Јовановић, кои је скорим и продрео у срце вароши до пијаце, само са 10 свои верни момака, јер други, на жалост приметио сам, да су га оставили. Битка је непестано трајала до 10 сатиј и то више из пушака, јербо непријатељ није имао више од два топића један 3-фунташкиј и један 1- фунташкиј. Око 10 сатиј пак битка се удвоила, јербо су из Ст. Бечеја дошли коњаници и пешаци, числом око 300, са два топа 6-фунташка непријатељу у помоћ, и тако су жестоку ватру просипали на наше десно крило са стране, да је ово морало варош оставити и на њи се окренути, док иј најпосле није и узбило чак до скеле. Наш витежкиј јунак г. Михаил Јовановић летио је на све стране на коњу, као год муња пред војском; но на жалост казати морам, да су, изузимајући два-три официра, други се позавлачили којекуда, тако, да нити они за своје кумпаније знаше, нити пак кумпаније за њи, једном речи највећиј неред ту се могао видити, ком непоредку нико другиј није узрок, него они храбри официрчићи, кои знаду само добро сабљом лупкати по вароши, да иј чују лепотице, куд на језику храбри јунаци пролазе, а развраштеност народа, коју је опет г. Стратимировић преузроковао, јербо он је био онај, кои је предиковао на убитак народниј, да нетреба слушати официре, да нетреба војевати, да нетреба ово и оно, а сељак то и хоће, јер он не размишљава, шта ће следовати њему и његовом потомству, ако престане с војном: он мисли, то је све једно, ил' он војевао ил' невојевао. Тешко нама и нашем делању, ако овако буде и не заведе се војена строгост, без које није нам хасне ни корака једног корачити! Каково је то жалостно војевање, где свакиј о својој глави иде, и ради што хоће? Може ли ту онда успеха бити? Нигда богме ни до века! жали Бог само онај трошак, кои се чини! Али бадава, како ће се делати и слушати, кад један заповеда, а другиј дође и вели оном сељаку, кои ни мало не размишљава, 'нетреба ти ништа чинити, нетреба никога слушати, ти си господар као и он', и друге такове речи, које се за простака боље него молитва божија, лепе! (Такови људи су издаице, плаћени мађарски најемници, које све као скотове потући ваља.)
Но да се повратим бојном пољу. Видећи г. мајор Михаил Јовановић, да се непријатељ по кућама завукао и оданде пуца на нас, изда заповест, да се варош пали, које се и учини, и тако се непријатељ истера, само још око цркве око велики кућа, где су велике барикаде биле, још се држао, но и с овим би брзо били готови, да нам не дође глас, да из Бечкерека иду нам Мађари за леђа, на кои глас, да неби ту били од непријатеља обкољени, сазове г. М. Јовановић официре на савет да се договоре хоће ли остати у вароши или не; но официри једва дочекају и брзо реше, да се натраг повучемо које и учинимо после четири сата пред вече. У ретерирању непријатељ с једне стране изишавши из вароши, а с друге стране они од Бечкерека са 4 топа повијају нас и ми страшљивци почнемо бегати, док најпосле г. Михаил Јовановић, после многа заустављања, не седне на сред пута и не посрами нас, говорећи нам: 'Кад сте кукавице, а ви бежите, ја нећу, хоћу да вам покажем, да се Мађара не боим!' Овако посрамљени зауставимо се и окренемо топове на Мађаре, које одма и растерамо. И тако после у миру дођемо до Борђоша. Ту нас из опет нападну непријатељи, но и одавде иј одбијемо и на ову страну од Чуруга ноћу пређемо сасвим Тису. – Наши је у битки које рањени које мртви пало 8, а у ретерирању 6. У овој битки особито одликовао се и г. Прњаворац, подпоручик, кои је свуда првиј био. Цела ова несрећна битка има се приписати томе, што по уговору није се око Бечкерека оперирало, и што г. Сурдучкиј, како му је заповеђено било, није сам на Ст. Бечеј ударио, но пустио војску под невештим предводитељима, која се брзо запалаши и натраг повуче, и тако непријтељ, ни с које друге стране не забуњен, са свом силом слегне се на нас, коме наравно ми одолети немогосмо.

[JASON]

Из Карловаца, 4. Окт. Надам се, да ћу народу србском доста радостну вест саобштити, ако је и приватна, да су се на глас бечке револуције из Италије 30.000 граничара кренули, и не само кренули, него, као што се да мислити, већ су и приспели на своје определеније. Определеније је пак њино, да иду 15.000 управо на Беч, а други 15.000 да се ставе около Кањиже и оданде на Мађаре што скорије, у сајузу са бановом војском, да ударе. - По најновиим известијама бан је већ приспео под Беч, и станио се у предградије Виден.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Карловаца, 5. Окт. Синоћ нам дође поуздана вест из Варадина, да се Дон-Мигуелци од два три дана јако справљају на Карловце ударити. Из тог су узрока царске барјаке збацили и мађарске по граду развили, и неке официре своје, кои су се изразили, да против Карловаца ићи неће, повезали и затворили. Разумели смо, да је и сам командирендер и градоначалник овому противан; но у стању нису одвратити преко мере фанатизиране речене мађарске солдате. Из овога узрока, будући да се г. патријарх у Земуну, а војвода у шајкашком баталиону сада налазе, сакупио се г. одбор и по могућству све наредбе учинио, за случај, дако би заиста из града непријатељ на Карловце ударио.
Јутрос у 7 сатиј сакупи се гл. одбор опет да се посаветује наново о наредбама за сигурност Карловаца, јербо на ново добисмо известије, да је мађарска трупа већ из града са 40 топова противу нас изишла, и колико данас још намерава на нас ударити. Из овога узрока буде решено, да одма има на ново карловачкиј ландвер изићи са оружем противу непријатеља. Друго, дало се на знање свима оближњим становима и местима, да нам упомоћ притеку; шанац, кои се ноћас још почео копати од Дунава до варадинског пута, што брже да се сврши. И тако су све могуће наредбе учињене, да се непријатељ достојно дочека, и памети научи. Најпосле и то јоште буде закључено, да се једна прокламација на народ србскиј изда под именом светлога војводе Шупљикца и г. Стратимировића, у којој ће се опоменути народ, да се нешали, него да се што брже на оруже, ко год може, спрема; јербо из довољни известија разумели смо, да су Мађари закључили, да под предводитељством Кошута србскиј народ у Угаској сасвим изкорене. (Неоснован је дакле онај глас да се Варадин Србима предао. У.) Овога часа приспе нам и вовјода наш, на глас да ће непријатељ на Карловце да удари. Сада пак добисмо и једну радостну вест од тителског окружног одбора, где нам званично дају на знање, да је једна част војске из логора томашевачког у срце диштрикта Кикиндског ушла и тамо се са Кикинђанима улогорила. Народна се скупштина 2. т. м. свршила и распустила. – Темишвар чујемо, да је проглашен у стање обсаде. Вуковић је одонуд одпирио.
* По гласу немачки темишварски новина 'der Gudungar', дао је царскиј фелдмаршал-летнант Бергер 25. Септ. варош Арад из града бомбардирати, тим поводом, што су Мађари тамо против царске заповести војску некакву скупљали, па на његову препоруку нису је хотели распустити. Од 12 сатиј у подне, па до 1 сата после подне, пуцано је из топова на варош. У следставу бомбарирања тог многи су у вароши рањени остали. Шта се даље догодило, засад никаквог известија немамо.
* Мађарске новине раструбише, како су Мађари генерале Рота и Филиповића победили, те ијм се ови са 8.000 граничара предали, па већ је и сабор решио награду и благодарност предводитељу њиове – мађарске – војске. Сада пак вечерњиј лист бечки новина од 30. пр. м. јавља, да је Рот васкрсао и да са своим граничарима иде к бану на Беч. – Које ће сада од овога двога бити истина? Ни једно; нит' је истина, што мађарске новине писаше, нит' ово сада што бечке пишу. Рот је своју војску издао, а и сами војници, нарочито Брођани бише готови на издајство. Они су у раштрканим четама 3. т. м. стигли у Осек, враћајући се кућама своим. Ко ће бити слепац, да и у овом издајству не види руке безбожнога Хаулика? То је све масло овога Кајафе! Но обширније у следујућем листу.
* По известијама из Беча од 30. пр. м. тамо се скупила многа војска царска и сву варош обколила, с једне стране под баном Јелачићем, а с друге под грофом Ауершпергом. Сабор је на то наредио, да се сав народ наоружа и за случај напасти какове на обрану стави; а Јелачићу је оправио депутацију, која га је за узрок његовог долазка питала, а он је одговорио: да га је глас топова амо дозвао, да анархију удручи, и да једнакост свима народностима под скиптром царским утврди. Он под собом има до 60.000 војске. Је ли каковог боја после тога између војске и народа било незна се, јер нам је бечка пошта изостала. – Цар је отишао у град Оломуц у Моравској.

[JASON]

Из Земуна 7. Окт. Наши Земунци окаљаше лице своје пред светом србским, пред светом славенским! – У почетку покрета нашег нисам могао већ поднети вику: 'устај, устај Србине!', па сам мислио, да ће сви листом устати, да ће старо и младо оружја се латити, да опере чест народа свога, да избави себе и потомке своје тужнога робства! Ал' јест! Земунци су само јунаци на вики, а на делу – кукавице! Срамота, вечна срамота пред светом! – Викасмо из грла и гласа: 'устај! устај!', а сад, кад је дошло време устајања, а ми спавамо! Ето, на жалост, неможемо ни неколико стотина војника из вароши наше да кренемо, а да је срећа – могло би до сада већ неколико хиљада у логорима србским бити! Због тога нам је јуче дошла екзекуција, те једва неколицину војника силом одвуче! То је лепо, и велика част за Земунце! Ми справљамо пирамиде и хоћемо параде да правимо, кад нам војвода дође, а за војводовину нећемо да се крвавимо? То би лепо било, кад би нам Србијанци слободу извојевали, а ми на тенани да седимо, и поред рампаша о слободу да певамо. Жалост, а грдна срамота за Земунце! – Но моја драга браћо, ми нисмо на правом путу; овако, како сада радимо, пљуваће нас свет, проклињати потомство! За кога штедимо живот свој? Ваљда кад нам Мађар дође, да нам га он узме, или да за њега погинемо? Сад нећемо да идемо, да за себе и своју ствар гинемо, а за њега ћемо морати, као што многа невољна браћа наша данас чине! Не тако, мила браћо, то је зло, сасвим зло! Та ми – као такорсе просвештени и развикани родољубци – требало би да предходимо у овој народној борби нашој, а да се недамо од простоте посрамити. Угледајмо се у честите Панчевце и Митровчане, угледајмо се у толику другу браћу, па хајде сложно на бојно поље, да своју срећу, своју славу утврдимо! Ко од нас погине – Бог да му душу прости, поштеније смрти није могао наћи! – ко остане, живиће слободан, биће срећан, благослиљаће онај час, кад је на бој пошао, и увидећи зашто се борио, онда ће му тек жао бити, што и он са оним блаженим душама није за тако свету ствар погинуо! Лепше и славније смрти нема, него за своје отечество, за своју веру и цркву, за свој народ, име и језик, за своју народност и миле обичаје умрети. Ја би сам барем себе најблаженим осећао, кад би сам за те светиње живот мој жертвовати могао. – Земунци браћо, некаљајте лица свога, нескверните јунаштвом прослављено име србско, већ напред, напред против кивнога врага, на оруже и на бојно поље за славу србску! Ко не пошао, не видио лица божија! – проклет био овог и оног света!

* Овога часа дође нам поуздана, сваког Србина заиста мило развесељавајућа, вест, да је град Темишвар ступио у савршену свезу са Србима против Мађара. Тамошњиј градонач. барон Рукавина одузимао је од Мађара оруже и слободне одпустио све заточенике, кои су после несретне вршачке битке у тамници лежали, дакле и наше Србијанце, за које су родољубиви Темишварци Срби поревенили се и одело ијм купили; ал' под тим условијем  су слободни одпуштени, да имају град бранити, чега су се они драговољно примили. Тако дакле град Темишвар је у србским рукама! Живио честитиј генерал, врлиј и верниј поданик цара свог!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Поред ове радостне вести, стижу нам и друге неповољне, а то су: да је неверниј царскиј генерал и одпадник србскиј барон Јовић у граду Осеку мађарску заставу развио и тако се придружио револуционарном правленију мађарском, које ни десета част житељства Угарске неприпознаје, но само једна заслепљена Кошутова партаја; даље је и командирендер варадинскиј Благојевић св. патријарху јуче објавио, да се окончава примирје због бербе закључено, па да непријатељства опет наступају. Какви су то људи, кои ни заповести цара свога не слушају! Ал' ми се надеждом питамо, да ове последње вести неће посве истините бити, да Благојевић и Јовић неће ступити на пут очевидне ребелије, јер сада неће војевати противу Срба, но противу цара свога, па да ће зато следовати примеру честитог заповедника града Темишвара; – ако ли по несрећи цара свога изневере и на Србе, кои сада поред своје ствари и цареву бране, ударе: то ће иј ови знати јуначки дочекати и неверство њиово наказати. Срби без разлике чина и реда, житељи војводовине, без разлике рода и вере, на ноге јуначке па листом ступајте против цареви и ваши душмана, за спасеније цара, за спасеније слободе своје!
Ето се разноси и тај жалостниј глас, да се Брођани са Мађарима сложише, па да намеравају на Србе ударити! Ето пуче и овога часа глас, да су римокатоличка браћа наша прекјуче Митровчане Србе напали и варош ијм хотели сагорети, које су међутим скупо платили! Ако је то истина, ко ту не види коварство онога антихриста, бездушнога језуите Хаулика! Ко разгневи и фанатизира браћу нашу у Голубинци, Ртковци, Никинци и Сланкамену, него овај безбожник и Христопродавац? Хрвати, Загребчани, јесу ли вам руке свезане? или сте баш тако немарни, да гују у утроби својој трпите? Зар невидите, да све, што је зла сада у народу нашем, произлази од овога крвопије, одљуда и нехристијанина? Мађари могу ваше људе вешати и убијати; Немци могу ваше људе гонити и протеривати: а ви једну гују, једног шпиона њиовог кои толика зла почини, кои раздор међу једнородну браћу сије, и сав народ упропашћава, не можете из средине своје удалити? Зар ћете пустити, да се из овога боја народнога роди бој верозаконскиј? То ће неизбежимо следовати, јер га ова крвопија подпирује. Његови душмански циркулари читају се чак и по Банату! Раскините мрежу импосторски коварства, коју овај достојниј потомак отца Лојоле на све стране по народу нашем плете! Удалите несретника, да светом покрету нашем несмета! Даље с отровом, да добре душе нетрује!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

* Данас у подне дошла нам је бечка пошта од 1. т. м., донела нам је и писама, и новина. Новине ништа знаменито не саобштаваю, осим једнодушне вике против Јелачића-бана и Славена! Писма такође иначе од искрени родољубаца славенски, ал' за батом немачки новинара заишавши, изражавају негодовање о поступку Јелачића-бана, приписујући му издајство народне ствари, која није хотео у сајузу са државним сабором потив Мађара дејствовати, већ је оставио отечество своје, да га Мађари робе и пале, а дошао тамо да камарилу бечку спасе. Ми нисмо тако строги, и не дамо за Јелачића- бана рећи, да ће народ свој изневерити; ми управо судимо, да је сада једино спасеније Славенства, ако се Беч покори: зато ћемо изчекивати још мало, да боље познамо дела Јелачића-бана, и онда ћемо пресуду нашу о њему изрећи. Засада још имамо поверења к њему! Камарила, рекција – то су само швабско-мађарске интриге, коима се ишло Славене пред слободном Европом оцрнити! – По истима писмама, бан, дошавши пред Беч, искао је од Бечлија да оруже положе, ал' не само да то учињено није, већ је мало и велико на оруже скочило, свако виче на бана а поред њега и на све Славене; улице су барикадама искићене, капије и бедеми топовима утврђени; народ са сви страна долази, нарочито сељаци и гардисте, Бечлијама у помоћ и већ може бити до 300.000 наоружани људиј! (Желили би знати, да л' то известитељ наш говори по своме осведочењу, ил' по труби бечки уличарски новина? У.)
30-га су бан са својoм, Виндишгрец и Ауершперг опет с њиовом војском све линије око Беча заузели, и мисле народ глађу поморити да се покори. Но 1-га у подне дође Јелачићу-бану глас, да му Мађари с 50.000 војске за леђа долазе, и већ да су у Брук дошли, те је морао у овај мах Беч оставити и нагло отићи Мађарма на сусрет. Како Мађаре узбије, одма ће опет на Беч доћи. Говори се, да ће војска Беч да пали, па зато сви имућни људи из вароши беже.
* Овога часа дође нам из Темишвара на нeмачком jeзику штампаниј проглас следујућег садржаја: 'У обзиру скупа прогласити имајућег се високог решенија њег. величества из Шенбруна од 3. Окт. т. г., по којем сва краљевина Угарска покорава се војеним законима, град Темишар са своим предградијама од данашњега дана проглашује се у стање обсаде и овим се војениј закон објављује. У следству 3 точке високога кр. решкрипта овдашња народна гарда подвргава се непосредственим заповестима градске команде. Ко на буну подстрекава, ко се војсци противи или само недозвољеним начином наоружа, судиће му се преким судом. Сви састанци од више него шест лица забрањени су. Докле се мир и поредак уздржи, започето стање обсада неће ништа сметати пословима и саобраштају житеља. Сва оружја, која нису у рукама народне гарде, имају се за 24 сата на признаницу донети у овдашњу оружницу, а кои се тој заповести противио буде, казњен ће бити по војеним законима.

У Темишвару 10. р. Окт. 1848.
Барон Рукавина, ц. кр. фелдмаршал-летнант и заповедник града.

* Лист је наш већ у штампи био, а дође нам поуздана вест, да се румуњско-карансебешка регимента листом на оруже дигла против Мађара, а једно одленије њене војске, под предводителством госп. полковника Мајехофера, већ је под Белом Црквом. Напротив Немци су србско село Кусић, у Белоцркванској регименти, спалили.

[JASON]

Дописи.

Из Земуна, 2. Окт. Овде су бечка најновија движенија страшно негодовање проузроковала. Како да Славjaни буду Нeмцима приjaтељи, кад су ови и у тој прилици показали злоћу своју прама Славенима? Немци ишту, да се бану одузме власт над воинством, коју му је цар, од Мађара стешњен, за добро нашао дати, и да се та власт бана само на Хрвате ограничи, а Немци да се оставе при немачкој ствари. Дакле то није немачка ствар, да се угарска у монархију аустријску поврати? По чему је дакле тај повратак само задатак Хрвата, Срба и Словака, или једном речи Славена? Није бан пошао с војском на Мађаре, да одбрани Хрватску, јер би тога ради могао код куће остати, а тамо хрватске границе бранити, него је он пошао, јер је то дело целе монархије, ког треба да се све провинције монархијске заузму. Или је жао Немцима, што речена власт није Немцу, него Славену, и то Хрвату, дата? Цар је знао, да су Хрвати на Мађаре сбог којекакве лудости и неправде огорчени, знао је, да су Хрвати бољи јунаци него Немци, и да Хрвати ни за коим другим ђенералом неће тако поћи у воду у ватру, као за баном, зато му је своју власт поклонио. Не, све то није узрок, што Немци на бана вичу, него се они боје, да се Славени, сломивши Мађару рогове, неосиле и Немцима опасни непостану. Но то је за плашљиве Немце неизбежно, осилио се Мађар или Славенин. Ако се Угарска монархија не подвргне, (као што може бити, како су Немци почели радити,) како мисле Немци, да ће бити силнии? Је ли следство, ако се Мађари отму, да се Славени неће осилити? Та Славени су силни, били Мађари на свету или не; једнако од Немаца претрпљена удрученија сајузила су Славене једнокрвне у срцима боље, него Немце у Немачкој њиовој парламент; и баш зато, што мисле Немци да славенској ствари Мађаре на пут ставе, морају Славени Мађара безопасним учинити, о чему се данас ради. Славенин је кротке и благе нарави, Немац лукаве, Мађар злобне, из чега се види, да се само може са Славенима живити, јер Немац и Мађар нигда у љубави не могу бити. Боље би дакле Немци погодили, да се са Славенима држе, и да Мађаре у ред и бољу свест доведу. Немци нису пријатељи Мађарима, пак иј ипак бране и подпомажу, само да се Славени неподигну. Славени дакле морају Немца и Мађара сматрати као своје највеће душмане, с коима не помаже бити верним сажитељем. Но Мађари и Немци, два различна племена непријатељска, могу само једни друге мрежом Југурте за себе добити, као што данас Мађари с лакомим Немцима чине; Славени напротив свезани су не раздрешимом свезом једнородног порекла, и зато се морају сва коварства против Славенства о тврдиј зид славенске четитости и храбрости – кад тад – разбити. Та и за Славене је у Угарској боље, кад би се, одцепљењем Угарске од монархије, силног државног дуга од 10 милиона на годину опростили, али би л' то било поштено и праведно? Немци! немојте с малом хасном велику штету куповати, недајте се од Мађара подговорити и подмитити на своју пропаст; јер вере ми тврде, већ се скоро у Бечу као негда о Риму може рећи: O Vindobonam venalem! – Б.

На Бабиној Греди. Да живим у какавом граду, или важном месту, где би био у прилици чути и видити новости и важне догађаје нашег народа, будите уверени, да би Вам радостно писао и о свему би Вас махом извешћавао, што би се важно и занимљиво догађало; али овде на селу, где живим тако се редко што ново догађа, да није вредно о нашима новостима јавно реч повести. Помислиће, може бити, кои варошанин: Какав ми је то живот на селу међу простим сељанима! Миран, добар, срећан, одговарам ја, за онога, кои уме ваљано обходити се пуком, са сељаном, кои је, како сам се могао за кратко време мога бављења у вароши осведочити о несталности значаја житеља варошки, чвршћег значаја, него многиј варошанин. Живот никад бољиј, него многиј варошанин. Живот никад бољиј, никад угоднии, него међу људма стална, чврста значаја, каквиј је мање у вароши, него на селима. Човек без значаја најпогибелнии је у грађанству, у дружтву. Без значаја пак онај је, којег душа неима у себи одважнога разположења. На ову врсту безначајни људиј спадају и немарише за народност, које лед незебе, нити сунце грије, нит' ијм срдце бије за народне светиње. Овакви мало маре, што су други гладни и голи, само ако су они сити и одевени. Људи без значаја сад су овакви, сад онакви, нити се може погодити, шта су управо – свашта су и ништа, и такве неможемо сматрати нити за пријатеље, нити за душмане, они су полу скоти, кои ни у каквом живљу нису способни живити. То помиње на закон Солонов, кои је све оне прогласио за непоштене људе, кои при каквој буни у пуку к никој странки нису пристали. Осећао је добро Солон, да се ничег тако јако није бојати, како не одважни људиј и без значаја. Право је рекао некиј францускиј списатељ, да је човек без значаја ствар и зато даде се као ствар употребити од други, да може јести и животарити; даде се прелити у свакиј калуп; неима чврсти начела него се мења по захтевању околностиј извањски. – Свашта лако постане, јербо ништа није. Сељак је управо онаквиј, каквим су га учиниле његове вође и старешине, пак чврст и постојан као клисурина. Наш сељанскиј пук ваља само примерно његовом сталишу изобразити и подићи из тамног гроба глупости; ослободити га ваља од предразсуда, пак се је при чврстоћи његова значаја надати, да ће он с временом постати најчвршћиј ступ наше миле народности, најревностнии и најснажнии бранитељ нови стечевина нашег века: слободе, једнакости и братинства. У просвети простог, сељанског пука лежи поручанство за нашу народну бољу будућност. - Мијат Стојановић.

[JASON]

Србске Новине, бр. 91. од 12. Октобра 1848.

Славенско-мађарско боиште.

Из Чуруга. 1. Окт. Синоћ пређе г. мајор Михаил Јовановић са 1600 добро оружани и прилично извештени Сремаца, и 300 Бечејаца, кои су џиде имали, преко Тисе на Новиј Бечеј. Повео је био 11 топова са собом, сиреч 2 шест-фунташа, 6 три-фунташа, 1 кумбару од 7 ф. и 1 једно-фунташкиј топ са 18 кола барута. Превоз је трајао до 3 сата у јутру, и док је војска до Бечеја дошла, било је и 6 сатиј, следователно није се могло у обречениј час – 2 сата по поноћи – ударати, и то је сав план покварило, те нам експедиција није сасвим за руком изишла. Кад је војска тамо приспела, нађе она непријатеља приправна, кои је од прилике имао два баталиона гардаша, и једну компанију регулаша од регименте Турски, један топ од 12 фунтиј и неколико од 6 фунтиј. Наши су се до вароши приближили, пленкаре разредили, непријатеља наскоро из шанца изтерали, јербо га је један топ са стране мазао, потом уђу на јуриш у варош, коју су од пожара поштедити намеравали, но будући да се је у вароши тек борба жестока заметула, то су је наши на више места, тек око 10 сатиј у јутру, запалили. Око пијаце бијаху чврсте барикаде начињене, а непријатељ пуцао је из кућа и са наше цркве са 1 топом од једне фунте. Наши нехтедоше те куће палити, јербо су србске, иначе би били непријатеља одатле истерали, и због тог мислећи да није саветно на банатској страни преноћити, пођу натраг, а непријатељ пошље неко оделеније војске, да нашима прелаз преко воде, кои је до поноћи трајао, отежча, и тако се са обе стране борило на месечини. Од наши је погинуло 5 људиј, кои су са војничком почести и свирајућом бандом у Чуругу сарањени, а двоица су лако рањена, осим тог је могло 10 на бојном пољу мртви остати. Колоко је непријатељ изгубио известно незнамо, него смо заробили 17 људиј које гардаша, које регулаша, од кои робова један је побегао, но ухваћен и одма стрељан буде. Од њи смо разумели, кад смо с нашим 6-фунташким топом на једну комапнију код Врањева иза леђа двапут с картачем тукли, да иј је на месту 30 мртви остало, а остали прескакиваху преко неке барикаде, коју су бранити мислили, и побегоше. Рањен ијм је 1 мајор и 1 официр је погинуо то се зна. Од официра парламентера разумели смо доцније, да је непријатељ 50 мртви имао, и нешто рањени, а ја мислим, биће тога и више. Међу робовима налази се чивутин Фишер, један од најгори противника, и дан му је термин, да се са 4000 ф. ср. одкупи, – будући је богат, – иначе биће стрељан. – У подруму истог чивутина нашла су се бурад са вином, у које је нишадора метнуо, да наше отрује, но један граничар, кои се са тим чивутином добро познавао, наиђе на то, случајно разбивши некиј суд с вином, које га попрска и гаће му изгризе а ноге ожеже, и тако ти он поразбија сва бурад и проспе вино. У вароши викали су Мађари: 'небојте се, нема Србијанаца, сви су паори!', а г. мајор Јовановић, кои је необичну храброст и у највећим опасностима показивао, није иј хтео из узрока повести, што ти људи пре времена пљачкати обичају, и варош би палили били, које у његовом плану небијаше, а камо среће да иј је повео био. У 3 сата по подне врати се сва војска, пролазећи до поноћи и једнако бранећи се од непријатеља.

[JASON]

Из Фелдвара, 1. Окт. Овдашњиј командант г. капетан А. Јанковић, кои је до 120 граничара и нешто Фелдвараца са 3 топа од три фунте имао, добије налог, да данас у 2 сата по поноћи с десне стране на Стариј Бечеј удари, и непријатеља забуњује, док се Новиј Бечеј неосвои. Центрум предводио је србијанскиј капетан Лука Стефановић са 80 Србијанаца и 20–30 сељака и 3 топа три-фунташа; и тако пођу на бој. Но пошто су до 6 сатиј на знак топова из Н. Бечеја чекали, досади ијм се, и под изговором: 'дан је, зашто се није ноћу ударило, Јанковић је крив', и врате се певајући и пуцајући преко шлајса, где сам иј ја заустављао и натраг враћао, у село. Видећи и чујући то капетан Јанковић, врати се и он с његовим воинством у Фелдвар, кад ал' топови у Н. Бечеју рикати почну. На ово отиде Јанковић опет преко канала и рита на десно крило, развије пленкаре, и почне на непријатеља пуцати, кои је међутим већ у свој шанац 2 топа и ½ ешкадрона катана послао био. Србијанци отиду такођер поред унке Костанице на 40–50 кола са 2 топа три-фунташа, али се зауставе, незнам из ког узрока, читав сат, гледајући како се Јанковић с непријатељем бије, и тако отиду после и они кроз кукурузе напред, и наместе на другој унки од Бечеја топ, одакле непријатеља иза леђа брисаху, тако да је овај наскоро свој шанац оставити и лево к Ст. Бечеју повући се морао. Сад наместе још један топ на прву унку, и пуцаху и одатле на непријатеља, а овај на њи, прилично жестоко од 10– ½ 11 сатиј пре подне. Сад се укажу на левом крилу из Ст. Томаша 2 компаније Сремаца 2-г и 4-г баталиона са једним 3-фунташом, с коим један-пут, а дуго после другиј пут пукоше, из узрока, што бијаху 2 фишека у топу, па је труда требало, док је један извађен, него је непријатељ њи одма опазио, и послао пред њи 1 ешкадрон катана са једном кумбаром од 10 фунтиј и тек што је мала част с кола сишла, одма почеше сви јуришити и кумбаром на њи пуцати. Наши начине од кола ограду и бранише се донде, док сва војска сишла и у пленкаре се развила није. Катане ишле су полако на нас, док иј са 2–3 картача неодбисмо, и тако повуку се лево на нашу заоставшу војску из Ст. Томаша, која брзо с кола сиђе и, као што је казано, у пленкаре се развије. Сад нам дођу горња 2 топа из Фелдвара у помоћ, а Србијанци повуку се натраг чак до Костанце. Непријатељ примети то и пошље таки за њима једно оделење катана, нешто пешака и топова, и почне иј бити, на које и наша војска десно се к Фелдвару повлачила, него небијаше топова, да наш повратак подпомогну, јербо су и горња два топа без нужде ретерирала, и тако бијасмо пропасти изложени, јербо нас је непријатељ обићи могао, које би му за руком и изишло било, да је са свом силом катана нападао а не с цуговима, које смо храбро узбили. Под обраном топова на Костанци, на фелдварској ћуприи, и на шлајсу врати се око 4 сата по подне последње оделеније Ст. Томашке војске у Фелдвар, гди је сва остала војска одавно приспела била. Губитак наш износи: 1 каплар, 5 војника и 3 Србијанца, а 1 каплар, 6 војника и 4 Србијанца лако су рањени. Од Србијанца одликовао се барјактар, које и Мађари признају. Од непријатеља пало је до 80 људиј, понајвише катана Секлера, јербо су се видила осмора кола са мртвима. Србијанци задобише два катанска коња. Да смо имали бољу управу, могли би смо Ст. Бечеј отети, тим лакше, што је сва сила на Н. Бечеј прешла.