Српске буне

[JASON]

Из Осека 3. Окт. Данас доспеше овамо раштркане чете од војске генерала Рота, кои се безоружани враћају кући у бродску регименту. Са свију страна скупљениј свет на вашар осечкиј наплатио ијм је њиово срамно владање за цара и народност по заслуги. Многи ружења и поруге претрпили су где су се год показали; ако иј тако у домовима њиовима буду примали, служиће за пример млађем нараштају. По њиовом исказивању они су сами криви. Они казују, да су иј официри на дужност ободравали, и на јуриш командирали, али је већина по њиовим речма хтела оруже положити, плашећи се веће силе Мађара, кои су иј обколили. Официри су плакали од туге, гледећи својевољну пропаст толике војске са 12 топова. Ми њима и верујемо и неверујемо, јер простота управо и незна како се та несрећа и срамота догодила. Међу њима нема ни унтерофицира, него чопором без реда путују. Свако је љубопитљив знати, како се управо то догодило, и готово се нико брођанима и не чуди, али иначе храбрим Градишчанима сваки се чуди и диви. Храбриј и родољубивиј капетан Агић, вредниј и ватрениј капетан Ганц, честитиј и обштељубљениј поручик Баић, судећи по свему, неће моћи ту несрећу прежалити, њиова ће родољубива срца од туге и срамоте горко осетити рану, народној странки том незгодом нанешену. Свако живиј пламти и живо жели и очекује ту штету поравити. Како? То нека се сви житељи речене две регименте потруде. То њиова част и добро име у будуће изискује. – П.

Из Карловаца, 5. Окт. Данас смо у јутру известно нападање од душмана наши Мађара из Варадина очекивали; они су се већ из града кренули т. ј. гардисте њиове са хусарима и са 40 топова на Карловце. Официре су неке повезали; али кад си видили, да ни један официр с њима неће да пристане, оставили су иј, и сами су међу собом од прости гардиста официре наименовали; предводили су иј два јурата из Пеште, кои су од Кошута с новцима послани, да глупу простоту мађарску, коју су они фанатизирали, обману вином и новцем. Као што нам данас известије из Варадина око подне стиже, кренула се та фанатизирана чета са 2 јурата мађарска као предводитеља, и дошли су у Мајур; али ту одма при полазку свом два зла искусише, једно што на њиову и молбу а на последку и претњу ни један Мајурац непристаде, јербо су ови већ србску мишицу искусили, а друго иј веће зло постиже, што за њима командирендер Благојевић затвори све од града капије, јербо су против његове воље пошли, и тако ти се наши Донкишоти поплашише одма при полазку свом на Карловце, да ће за њи зло бити при бегању натраг, и да ће сви до једног побијени бити; не допаде ијм се дакле напред против Карловаца маширати, него послаше одма из Мајура и једну, и другу, па и трећу депутацију (почем су се од вина истрезнили) командирендеру, док га на последку не намолише, да ијм капије отвори, и да се натраг у Вардин врате, обећавајући му сваку одсад послушност; и тако чујемо баш у овај пар око 3 сата по подне, да иј је натраг пустио, али славни њиови предводитељи јурати несмеду са њима, него су у Мајуру остати морали. Бети, мађарскиј комисар, кои је Н.-Сад дошао, мало ноћас главом платио није, јербо како дође у Н.- Сад, а он ти стаде народ варати, да ће ијм све дати, шта они заишту, да је он са катанима само дошао да иј одбрани од нападања граничара, кои на Футогу прећи намеравају; али ти исти хваљени пријатељи, мађарске катане, то исто вече опију се, и почну по свом начину душмански на Србље нападати, жене силовати, имање отимати у аљмашком крају: еле ти наша раја види сад и помисли, да кад је то мађарско пријатељство тужан, а шта ће од нас бити, кад до кои дан непријатељство њиово и освета настане? та и од овог пријатељства нема црњег и горег, те тако се наша Србадија из аљмашког краја које с вилама, које с косама подигне, 4 катане наместо убије, а Бети се једва жив у Варадин спасе. – Али и ово прибежиште, т. ј. Варадин, неће му више на услуги бити, јер се изјавио командирендер, као што чујемо, да којекакве вуцибатине, комисаре и јурате мађарске, неће више у свој град примати, кои лагаријама и вином сасвим су деморализирали најрегуларнију трупу његову, те је почела већ и официре везивати! Срећа је што од канонера ни један није на њиовој страни!  - Р.

[JASON]

Из Карловаца, 5. Окт. Чулисте, како је наш врстниј командант г. мајор Михаил Јовановић у Н. Бечеју ушао и варош до пијаце саме задобио, али (жалост је и спомињати већ толико) из недостатка џебане и из неспоразумљења са г. Книћанином, натраг се повући морао. У то исто време ударио је од стране г. Книћанина капетан наш г. Бараић са 500 људиј у кикиндскиј диштрикт, ушао већ и у саму Кикинду, без и једне пушке. Ту нападну мађарске катане на њи, но наши иј потуку до ноге, и отму многу џебану и оруже од њи. Но на несрећу наши с малом силом, чувши да многи хусари и пешаци против њи иду, повуку се са г. Бараићем натраг у Томашевац, и тако Мађари натраг своје оруже задобију и попале Тараш и Карлово. За име Бога, све нам препоне напредку нашем, и свако зло произилази из неспоразумљења међу командантима нашима; овоме би злу требало једанпут на пут стати.  Досад је свакојако било; па и по већој части добро и на срећу нашу ишло. Наш светиј патријарх, ком ће име заиста у повестници војводовине србске неумрло, и вечно код Србаља прослављено остати, и у војеној струци премноге услуге и мудра разположенија чинио је досад; а од сад ће, како нам светлиј војвода наш у средину дође, и боље ићи, јер он, срећан и љубљен од народа, примио је сву војену струку на себе, и као што сте већ сигурно и чули, од народне скупштине једногласно неограничену власт (диктатуру) у овој струци добио, које ће заиста спасоносна следства за род наш имати. – Он притјажава све добродетељи, коима само нарав човека може украсити, и која само јестество излити може на свога љубимца, на њега је, нашег милог војводу, излило! Бог нек' нам га на многа, премнога лета поживи, да срећни с њиме славну будућност нашу угледамо! – Р.

Из Руме, 5-га Окт. У очи прошасте недеље стиже нам заповест од патријарха, којом налаже, да све, што је оружано, похити Митровици. Јер тај му је – вели - непријатан глас стигао, да Клименте, Ртковчани и Никинчани, и њима придружени католички Срби из Голубинаца, кои ни у кои логор нехтедоше досад ићи, намеравају на Митровицу – они сами знаду из кога узрока? – ударити. Због тога исту ноћ у очи недеље овуда је прошло 150 граничaра, и 50–60 шајкаша са једним топом, да чувају Митровицу, и да те бунтовнике умире. До данас ништа известно незнам, шта је тамо урађено; по свој прилици све ће на миру проћи. – То је требало давно и у своје време учинити, а не оклевати, да сад, кад војска толико са непријатељем посла има, морају граничари из Карловаца у Митровицу јурити! Незнам, какво је то милосрдије! Кад је познато г. одбору, да су исти бунтовници чак у Загреб бану ишли, па и сад, кад је војвода ту, изјаснили се, да никуд неће да иду, а сви су добро наоружани; оруже, ако ништа више, ваљало је дома од њи одузети.

П. П. Баш кад сам писмо на пошту носио, да га предам, чујем тај известниј глас, да су речени бутновници Клименте одма стурадан, 3-г Окт., как су чули да ијм граничари са топовима у походе иду, листом у логор Даљскиј отишли, и ми очекујемо, да се данас још Граничари у Карловце овуда поврате. – Толика невоља због два и по села несрећника!   - Фрушкогорац.

[JASON]

Из Славонске краине, 6. Октобра. Неочекивано жалостан Вам глас шаљем: наши (градишки и бродски) Краишници дођоше разоружани као к…. – из Мађарске кући. – Спрдња и срамота за сад и на веки, што људи учинише! – Неваљале светине, да Бог сачува! Кривицу бацају на ђенерала Рота (ону кукавицу, што су га Панчевци протерали); веле, да иј је он најпрво глађу изморио, нису 5 дана ништа имали јести, ван пресно зеље, што су уз пут из башчиј крали и тргали. Затим веле, да иј је к некаквој води довео, и ту не нашавши ћуприје легли су у логор, и лежали 24 сата међутим дођу Мађари с косама и буџама, обколе иј и ту положе оруже, официре су одвели у робље, а ове запратили кући – узевши најпре од њи заклетву, да неће за 2 године противу Мађара војевати. – Шта велите на ову нашу велику срамоту? – Нека је Рот издаица (то можемо лако веровати), ама где су други официри били – где ли главе и руке имали? Истина – бог, да је свака компанија само по једог официра имала, – ама је с њима био подполковник Ловето, и Мусулин – два врла домородца – како су они то прегорити могли? – Ова дошавша светина вели, да је било мало Мађара, – да би се лако били могли кроз Мађаре пробити, ал' веле – да ијм Рот није дао пуцати. – А кад је Ловето повикао да топови напред изиђу – нађе се, да нема за топове џебане, ни барута ни зрна. Од једнога морадо чути, да на молбу и заповест баш подполковника Ловете – наши Краишници нису хотели на Мађаре пуцати! – Ако је то тако, а оно је овим кукавицама дошло на памет, да су оставили родне шљивике и винограде, пак се пожурили људи кући, да чепњак и казанлук прославе. Ето то сам чуо, и јављам вам – relata referro – међутим још се незна што је, како ли је то било, јер официра нема, а ова простота свашта бенави, и са себе кривицу баца. – Дошла су како чујем 4 баталиона, један бродскиј – и три градишка, и то све без официра, од њи није ни један погинуо, то је знамење да се нису тукли. Еле спрдња и срамота на веки. Ја Вам од муке немогу више да пишем, него с Богом остајте! Ако што бистрије прочујем, јавићу Вам.

Из Чуруга, 7. Окт. Данас су били спаија Рохонци и коњаничкиј капетан Крајнек, као парламентери, код Борђоша, где иј је поручик Агић са неколико официра дочекао. Предмет је био измена петорице робова панчевачке регименте, кои су код Кикинде ухваћени за 5 Бечејаца робова, међу коима је и чивутин Фишер. Љубопитство довело је и више грађански лица на тај састанак, при ком су за многе ствари узајмно, но приватно питали. Из свега се види, да Мађари мир желе, и да би мађарскиј миниcтериум Србима сва захтевања дао, која 'закон' допушта. На то један рече: 'ми захтевамо изпуњење закљученија од 1. и 3. Маја, то је народна воља, без тога нема мира.' Мађарима пак неиде никако у главу војводовина, нит' хоће да знају за привилегије наше, они доказују, да су Мађари први у Угарској населили се, и по том да је Угарска њиова, то је толико, као кад би Србљи захтевали сад Душаново црство натраг. Они мисле, да ми с наше стране једну петицију начинимо и првиј корак к помирењу учинимо, и жале само, што ће толикиј народ да страда и пати. Хоће богме, и зато је желити, да се средство какво покуша к миру, о ком зимус разговарати се можемо, а сад, док је лепо време за војевање, не држим то за известно. Казаше, да је 100 мађарски кућа у Новом Бечеју изгорело, а 70 регулаша и неколико катана пало, а доцније трже се један натраг, па рече да није више од 5–6 регулаша пало. Хајде видићемо, шта ће мађарске новине казати. Од Врањевчана узето је 12 јемаца за мир, и да неће с нама држати, ако опет тамо нападнемо. И доиста ако не нападнемо са већом силом, да се у Банату утврдити можемо, боље је с миром седити и јадну Србадију вешалима не излагати, као што је последњиј неприправниј и незрелиј покушај био. Кикинђани су потукли, каже се, 80 гардаша, а овамо је пребегао један кнез, врло паметан и речит човек. Он нам је истину у очи казао: – да не нападамо на диштрикт бадава, ако га не можемо ослободити; ако ли то мислимо, да одма учинимо и са свом силом што брже, јер доцније нећемо добити ни хлеба, ни новаца, ни људиј. 'Где вам је, рече, памет била, господо, долазити а не понети пушака или барем коса за нас, кад знате, да нам је оурже отето. Мој син свалио је катанског капетана хаљином с коња – такови људиј има у Кикинди, а шта би било тек, кад би сте нам донели оружја.' 
* Хрвати су се код Какоње са Мађарима потукли, и ове јуначки растерали. Осим тога Мађари су ударили на 10.000 хрватски добровољаца, које бијаше бан на обрану домовине под заповешћу ђенерала Тодоровића у Вараждин послао. Мађари су потучени, а Хрвати се кроз Штајерску враћају у домовину своју. – Осим досадашње банове војске и војвођана србски има на Драви на ново скупљени 30.000 војника.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
* Генерал Шимунић прешао је с војском из Галиције у горњу Угарску, да по заповести царској Мађаре укроти; свуда је од народа русинског добро дочекан. Русини су листом на оруже устали и у бусије засели, да посеку неверне Пољаке, кои Мађарима у помоћ иду. Долазком Шимунићевим Мађари су се убезекнули, те по своме начину наредбу издали, где Шимунића и његове војнике разбојницима називају, и заповедају, да се народ одма подићи има и њи све потући. На главу Шимунићеву поставили су 100 фр. ср. а на свакога војника 20 фр. ср.
* Радостну вест за народ србскиј саобштити имамо, да се ови дана сав Банат изразио за србску стар. Банат се већ може узети, да је у србским рукама. Осим Темишвара и град Арад ступио је у свезу са Србима. Одтуда ће Срби добити до 300 топова, 10.000 пушака и потребну џебану. Ови дана полазе из Карансебеша 2 баталиона у Темишвар, да приме оруже и џебану. Устремљавај се сада охолиј Мађару на фајту србску! дође време, да је познаш! Последњиј час теби већ куца, ал' не теби народе мађарскиј, ти то заслужио ниси, већ заслепљеним Кошутовцима, кои и тебе и нас упропастити хтеше!
* Јуче је од Јелачића-бана дошао један мајор као курир у Варадин генералу Благојевићу. Шта је испословао, још разумети нисмо могли. Тога ради отишао је војвода у Карловце, кои се ови дана у Земуну бавио. Патријарх је још у Земуну.

[JASON]

Панегирикон негдашњем ђенералу Роту.

И тако закључи ти паклениј грешниче војничког свог живота стазу, по којој си ступао до сад у виду честног и одличног војника као подмуклиј издаица законитог цара свог, у очима света честан, а у својој подлиности вероломан – срамниј нарушитељ честитости војничке, свим другим ђенералима и војницима на безчест и срамоту, хулно, худо, безчестно, срамно!
Не као војник, по положеној цару своме заклетви, на бојном пољу храбро бранећи се, а сили непријатељској преодолети немогући, него ни једну пушку не избацивши, изневерио си законитог цара свог, издао 9000 војника и официре, предао царско оруже и џебану за папирне дукате и цванцике Кошутове, и дао си се од непријатеља у робство одвести, – обезоружан, бедан, страшљивој баби подобно, које се и једном презрителном паром на садејствовање најпакленијег извршења лако навести даје!
Изроде човечества, погрдо створа божијег, паклениј породе, сине ђавола, немачкиј Бранковићу, бабо кукуљава, безчести чина војничког, пиљарицо најгрдније – подле робе подкупљеног издајства! – Зар се поверење и благодејанија цара тако награђавају? О црве земниј, презрително створење! ђаволе у виду човека! – подла бабускаро, која ништа друго, осим земног живота притјажавао ниси! без чести, без характера и сталности правог човека, честног војника! – Ти си увредио Бога, увредио цара, обезчестио човечество за један презрениј папирниј новац беззаконог тиквеног краља Кошута! Да си цару свом веран остао, диго би се на врх чести и славе, лавровим би победе увенчан био венцем. А овако. – Марс те презире, негодује, а Мађари те – заједно са другом твоим Филиповићем под прекиј суд бацише! – Они те као издаицу отечества – њиовог мађарског отечества сматрају! а не као издаицу цара, за каквог би те сматрати ваљало; па шта ти предстои? – умeсто награде – уместо обречени новаца – мађарска вешала!
То је награда свакога издаице; јер ко није веран остао свом елементу, свом цару и народу, како ће туђину веран бити?! Тако дакле течај твог срамног живота на вешалима свршава се! Гроб твој неће јуначкиј споменик красити; уместо овога биће ти у истории света вешала начерана; клетва народа, награда издајства! Одлази дакле, стропоштај се на дно пакла, човечество те више нетреба!
Ти хтеде бана свог, и с њим цео народ хрватско-славонскиј за цара и праведну ствар своју борећиј се, упоропастити, – бана – ком честитост недопушта цара свог, и сајузнике – јуначке Србље изневерити! Путуј с ђаволом издаицо у црну пропаст мађарског пакла! Ти си из числа људиј избрисан!
Сад се к вама Брођани и Градишканци обраћам! Чујте! ви издаице цара свог! Ви, кои сте оруже и царске заставе, на које сте се заклели, не као јунаци, него као бабе несмелице мађарским џидашима и бећарима предали! Ви се као женске потурице кући враћате, да у предењу кудеље ваше јунаштво покажете! Оперите се пред светом, оправдајте се код цара свог! Прикупите се опет ал' као јунаци! Заверите се један другом, оружајте се, па бану у помоћ, против царског и вашег собственог непријатеља Мађара! Осветлајте себи образ пред светом, и докажите да ви нисте криви! Знајте да вас заклетва она, коју сте положили, да против Мађара нећете више војевати, не важи; јер сте преваром вашег не-ђенерала на њу натерани! – На оруже – опет велим – па против непријатеља цара вашег; јер ће вас иначе жене ваше преслицама с прага отерати; цео свет ће вас презирати, а деца ваша проклињати! Ни на небу ни на земљи мира имати нећете! – Ви сте Бога, ви сте законитог цара вашег изневерили! Историја света оваку подлу издају – као што је ваша – није запамтила! Ви сте морално мртви! Ви сте свим граничарима срамоту учинили, – ви сте из числа њиног избрисани! Ваша честита браћа граничари не само да ће вас презирати, него у јарости и потући, поклати! Повратите се дакле, осветите окаљану чест вашу бритком сабљом и десницом руком! На оруже опет па на Мађаре, кои вам ево тако срамно чест вашу окаљаше! Они вас руже и изсмејавају, па вас пред целим светом потурицама називају. На оруже дакле опет, на оруже – па под царску заставу; јер вас иначе строга каштига изневереног цара, страховита освета обезчешћени јунака граничара, и презреније рода и народа очекива!

[JASON]

Дописи.

Из Фрушке Горе, 26. Септ. Дошавши јуче из Вукувара, где сам при јавној продаи ствариј познатог народног издаице, и бившега великог поджупана сремскога, Житавја, прилику бити, видити и искусити имао, како Мађарци вaрмеђаши, истога издаицу Житваја и другове покровителствују, и целу продају тако отежу, будући да и саме ствари, које су истиј дан продати могли, на чудо свију присуствујући, разпродали нису. Ваљда желе, да Житвај и другови између тога времена ову конфискацију преко мађарскога екс-мистериума уништоже, ал' ијм се та жеља, ако Бог да и срећа јуначка, никад испунит неће. – Да се Житвајова и другова маса неупутно упавља и израђује, то свакиј припознати мора, ал' да с њиове ствaри у полак зиме и кроз читаву готово годину продају, то само глобаџије вармеђаши и аритократе за упутно наћи могу, свакиј поштен и честит човек никада. Та њима је само стало, да њиов џеп са грдним дијурнама напуне, зато се и отимају за солгабировство и јурасорство, а Житвајови повереници, коима се, као што је обштепознато, он ни косом на глави изплатити неможе, макар ни паре не добили. – Не би ли боље и паметније било, да се цела маса Житвајова и другова по пропису, о стецишту повереника гласећем, управља, и да се рок стецишта преко главног народног одбора по целој краљевини прогласио: тим би аристократе вармеђаши јавно засведочили, да они главниј народниј одбор за своју вишу јурисдикцију припознају, и да су своју стару ћуд и глобење оставили, и у нову хаљину света преобукли се. – Та за Бога браћо! докле ћемо тако по мраку тумарати и све једнако држати, да је сва Сократова мудрост у кечкеметски јуриста и бечки мажичизма! Ми ако и имамо рат са непријатељем народности наше, немамо са Житвајовим и другова кредиторима, – ови треба да дуг свој докажу, и да се најпре и најпре намире, били они Мађари, Чивути или Србљи, али шта ћемо кад људи никад неће даље од носа да гледе, и при последњој вармеђској у Вуковару 30-г Августа обдржаваној скупштини допустише аристократима, те ови опет своје понајвише жуто-црнкасте креатуре за чиновнике вармеђске, без свакога питања народа, пометаше, и тако народ србскиј за цело ово време, од како се за народност своју јуначки бори, за себе и личну слободу своју још ништа није изпословао, а потоком крв његова на све стране тече. Сиромашниј народе! та зашто се даш од аристократа и жуто-црни вармеђаша тако за нос водити, та није ли ти доста, што ти крволичниј Мађар хоће веру праотаца твои и народност да утамани, поверио си твоју личну слободу и имање аристократима, спаиским чиновницима, пролетарима, и протеранима сеоским биљежницима, бечким мажичизмама и кечкеметским јуристима, онима истима, кои су оцеве и дедове твоје, да и самог тебе до јуче у тежке робства ланце, окивали, и немилсотиво батинама млавили, да ти и то мало мозга из костију изсисају Та није аристократ никад правиј народниј човек био, ако ми неверујеш, погледај на садашњу војну нашу. Где су наши толики генерали, полковници и штабални милитарски чиновници, кои су понајвише титулама баронства или племства украшени? Нема ни једнога с нама, да нам барем саветом војеним, ако већ неће јуначком мишицом својом, у овом за народност нашу тежком боју помогну. Где је кои од аристократа? Нема га; ови гледе, да пограбе само вармеђске службе, – пак да служе sibi et abdomini sou, а народу да заповедају, вери пак и премилој народности шта Бог даде, и кои су из почетка с нама престали, ти су народ поштено оглобили, пак изневерили. Право каже она народна пословица: 'Неверуј немешу, нога му ноги добро не мисли.' То се засведочило и при последњем вармеђаша сремски намештају. Овде се није тражило људиј честити, изображени и управо народни, но само онакови, кои ће опет помагати аристократима, да народ глобити могу, као и до јако. Коме није познато, да су понајвише биљежници местни са солгабировима највећма народ глобили, тај нека узме окружија румскога, товарничкога или кога му драго другога, местне записнике и нека загледи, па ће се лако уверити, – па опет аристократе солгабирови такове људе себи за спомоћнике узеше, да ијм још бољма народ глобити помогну. О tempora! O mores! – Аристократе пак приписују себи, да су 30 и више година у вармеђи служећи за род и народност заслуге стекли, може бити глобећи и млавећи толико година невин народ, и чашице о ручковима при обдржавању спаински судова изпијајући, пак онда онакови угријани удри по раи. Али и спаински служитељи особито су код народа заслужни људи, прво што су помагали спаијама народ глобити, а друго од народа земље, пак и саму сиротињу, под видом кадуцитета, пупиле, и другим којекаквима у небо вапијућима неправдама отимати, и тако себи и имену своме у овима пословима вечитиј у народу спомен стећи. А било иј је и такови, од кои ни једна женска сирота, чим је пунолетна постала, пре сиротињу своју из касе спаиске примити није могла, док своју девојачку чест њиовој скотској жељи жертвовала није. Па сад су сви ови званијама јавним украшени! Ово само браћи мојој Сремцима мимогред напомињем, да при првом избору чиновника вермеђски, кои ће за навек трајати, добро очи отворе, и да ијм се не засену од шупља блеска немешкога, јер једна политична погрешка сто грехова за собом вуче, каже један славан Англез, а гл. народниј одбор, на кога су целог народа и Европе готово очи упрете, умољава се, нека овом у Срему злу, колико може, од стране своје помогне и притиче, да се прави и искрени народољубци и поштени људи, а не којекакви пролетери, трчилаже, и кои су за сплетске адвокатске уапшени, и из места као народу опасни људи протеривани бивали, у градомеђске службе понамештају, по оном: aut virtus nomen inane est, aut secus et pretium juste apetit honestus vir. – На последку и то приметити теба, да народ у Срему сад читаву кумпанју чиновника вармеђски, има, и ни један пролетар остао није, кои се није у службу вармеђску укрцао. Ови су и сами себи, без питања народа, и грдне плаће определили, тако, да кукавна раја до 200.000 фр. само у касу кућевну вармеђску за њиово обдржавање плаћати мора, изузимајући друге домаће трошкове. Та за Бога, шта ће засад две седрије, кад ни једна посла нема, а чиновници, кои су и онако по већој части Мађарци и шварцгелбисте, бадава плаћу вуку, ваљда зато, што туром клупе деру. Та кад у Срему на 100.000 душа 80 и више чиновника вармеђски има, то по освојењу војводовине, које далеко није, у самој бачкој гардомеђи, која 400.000 и више душа брои, најмање 300 и више вармеђаша бити мора, па ко ће толике новце, да се само ова чорда вармеђаша издржава, најамити? Правда мора бити брза и јефтина, а судија свакиј под строгим одговором, које се најлакше и напростије постићи може чрез пороту. Пороту, и опет пороту браћо Сремци иштите и уведите, а не мађарске седрије, ове шпанске инквизиције, које су нас до сад не мало глобиле, а многога на штап просјачкиј довеле, и шта више, ни крива ни дужна са овога света тајно на онај оправиле. Правду уведите, ако желите да војводовина дуговечна буде, и не пропадне, као негда деспотовина, и да и друге вере и народа људи с нама живити пристану. Јер са седријама мађарскима и оваким људма, какви су понајвише вармеђаши сремски, далеко се доћи не може. – Justitia enim est regnorum fundamentum, – а не сила и мач.
– Један Народобранитељ.

[JASON]

Обзор.

Аустрија. Од стране Русије обећана је Аустрии велика помоћ, ако би се због Италије са Француском зартила. Тако исто говори се, да ће се сад због последње бечке буне из свију провинција војска противу Беча кренути, па да се неби Галиција побунила, доћи ће тамо, на молбу аустријскога кабинета, колико год узтреба, из Русије војске и ставити се под команду којег аустријског генерала. – Сабору бечком предложено је, да се за изравнање међусобни одношења народа аустријски сазове један конгрес, на ком би сви ти народи представљени били. Ову спасителну и мирољубиву идеу сада владајући Франкфуртовци још нису примили, ако и увиђају њену потребу. У Бечу влада највеће замешателство, нит' се зна ко пије ни ко плаћа. Сабор је сву власт преотео, народ се сав наоружао, ал' царска војска држи варош у обсади; Јелачић-бан стои на врати Беча, и све више подкрепљенија добива; Виндишгрец из Чешке и Моравске долази с другом војском; до 17-га р. Окт. није дошло до сражења, за сутрадан очекивала се битка. Мађари, под предводителством Кошута, дошли су Бечлијама у помоћ и настанили се у Фишаменту. – У Бечу је пукао глас, да се народ у Прагу побунио и оружницу освоио, па да иде на Беч. – Посланици саборски, због тероризма простоте, којем је сабор изложен, разишли су се скоро сви, и пошиљатељи су овај поступак њиов одобрили, а остало иј је само 140, и то све сами Франкфуртоваца, и некои занешени Пољаци. По закону сабор сад неби могао никаква заседанија држати, јер да заседаније силу законодавствену има, мора иј 192 присуствовати. Чешки посланици издали су проглас, где све разишавше се посланике, кои су већину сачињавали, позивају, да се 20. р. Окт. скупе у Брну, у месту, где се ни војске ни бутновника бојати немају, и ту сабор да продуже. Надежда је, да ће се за подпуно заседаније нужниј број посланика скупити. Сва је прилика, да ће се аустријскиј сабор преместити у Оломуц. Словенци у Илирии побунили су се и прете Бечу.

Угарска. По Кезлењу против заробљени ђенерала Рота и Филиповића одређено је криминално изследованије. (Бог да прости!) Поменута двоица – сиреч – ухваћени су као наоружани, нити су се – као што неки мисле – својевољно у робље предали. (Добро ови неки мисле, јер иј бећари неби заиста могли ни победити, а још мање живе ухватити.) Међутим остали официри остају као војено робље, кои ће по свршетку рата у своја отечества бити поодпуштани. По известију једном, на учредника Марцијуша од 14. Окт. управљеном, отмени чиновници мађарски из Будима беже, – а ти су: Фр. Најмајер, Михаил Ненки, Антоније Шпиц, Паво Трифунац, Виктор Гемери, Владисалав Лакатели, Грл. Фр. Надждк, Антоније Кеслерфи, Јован Кеслерфи, Јосиф Маркер. (Ето ти кукавниј – срамно преварениј народе мађарскиј живог примера! Отмении и паметнии људи недају се обманутима бити од крвожедног занешеног Кошута. Они предвиде пропаст отечества, патњу народа у Коштутовој политици, па се уклањају, да несрећу народа очима негледе. Опаметите се браћо, да после касно небуде. Еј Кошуте, несрећниј Кошуте, грех на твојој души!  У.)

Ердељ. Саси и Румуни у Ерделю одбацили су унију са Угарском и ставили се под министерство скупне монархије аустријске. Због тога су 30. пр. м. у Блазендорфу, где Румуни сабор држаше, на ком иј је до 60.000 било, сви мађарски закони и наредбе мађарскога минситерства и вармеђа свечано спаљене. У Херманштату је 2. т. м. држана скупштина, где су Саси и Румуни узајамно себи верност заветовали. Ко год оруже понети може, тај га добија од генерала Шултера у Херманштату. Румунске регименте све су на оружју и ступају већ против Мађара.

[JASON]

Србске Новине, бр. 92. од 15. Октобра 1848.

Бечка револуција од 24. Септ. тек. год. и Славени.

Немачко мађарска револуција против славенства још траје... Из Беча још ништа известно... Цар бежи – незна се где је... Династија усколебана... Јелачић-бан све једнако под Бечом, ништа неделајући... Мађари и Немци листом се подигли... сва Немачка лети ијм у помоћ... Највећа опасност за Славене...
Ове мисли обузимају данас славенског политичара, о њима се свуда говори, о њима пише по журналима славенским. Под Бечом ће се решити судбина Славенства. То је света истина. Падне ли Беч, дићи ће се Славенство; одржи л' се Беч, пашће Славенство. То се уобште тако узима. Зато су нам очи свију на Беч управљене; с нестрпљењем изчекујемо сваку вест – неизвестност испуњава нас страхом. А је л' овај страх основан? и је л' баш истина, ако се Беч одржи, да ће славенство пасти? Ја мислим, да с поуздањем рећи могу, да се од Беча немамо ништа страшити. С одржањем Беча пашће царство аустријско, а не Славенство. Беч хоће силом да је немачкиј, неће да принадлежи цaрству аустријскоме, но царству немачкоме којег је столица у Франкфурту. Војска дакле царска под Бечом није за Беч, већ за Франкфурт, а у Бечу има пасти Франкфурт, а с Франкфуртом царство немачко. Борба је под Бечом за живот немачкиј. Немци, како новине јављају, долазе Бечлијама у помоћ, они народ свој за себе фанатизираше, те се креће у крваву борбу против Славена, кои Бечу не даду под царство немачко… Нека иј; тим боље за нас: тим ћемо и ми моћи наш народ фанатизирати за ствар славенску, тим ће имати право и остали Славени помагати аустријскима. Ту је боја народа, а не држава!
Немци у своме угријаном фанатизму заборавише, да Славена има и изван Аустрије, кои овима неће дати пропасти. Коим год правом они из Франкфурта, Баварске, Пруске, и т. д. долазе помагати Бечлијама, тим истим правом помажу Србијанци својој браћи у Угарској; тим истим правом, као што нам новине донеше глас, прелази руска војска у Галицију. Запитаће когод: а шта ће та руска војска? хоће ли она да помогне Немцима и Мађарима против устајући Славена? Ја  одговарам: никако! Војска руска, ако је истина да је у Галицију прешла, ил' да ће прећи, помоћи ће цару аустријскоме против пресилија немачко-франкфуртскога, и против коварства мађарскога; а будући је у интересу Славена, да Франкфурт падне, и да се Мађари покоре: то ће посредствено помоћи и Славенима аустријским, кои још к томе од цара свога неодступају.
Познато је свакоме, да Немци хоће Аустрију своме царству да подвргну. Због тога је и последња револуција у Бечу учињена. Ово је сад главна ствар, и мађарска се у њој губи. Од њенога решења зависи и решеније Мађарске. Падну ли Немци, пали су и Мађари. – Питање је сада: може ли до сада независниј цар аустријскиј трпити, и јел' у његовом интересу, да му заповеда министериум франкфуртскиј? Ако се Аустрија томе подвргне, то ће пасти са степена прве силе европске, неће бити више царство аустријско, биће само частица великога царства немачкога, биће status in statu; тако дакле цар аустријскиј изгубиће своје европско значење, и онда ће у Европи штогод важити моћи тек као краљ мађарскиј. То Мађари увиђају добро; зато се Немаца и држе, јер ће тим постићи давнашњу жељу своју, да на развлинама царства аустријскога подигну царство мађарско.
Предложениј франкфуртском парламенту устав царства немачкога гласи, да министерство царства немачкога, т. ј. франкфуртско, има своје посланике, конзуле, агенте и т. д. у свима иностраним земљама, владатељи пак држава немачки да држе такове само код дворова немачки; трговачке трактате, уговоре мира и т. д. са иностранима државама закључаваће рајхсфервезер као глава царства немачкога, државе пак немачке могу таково што само између себе закључавати, а ништа са државама иностранима. По овоме изгубиће се до сада сарешавајућа реч Аустрије у дипломации европској, и она ће у ваги својој јако пасти, а на место њено ступиће Немачка, која ће за династијују бити nulla, а Мађарска, с којом ће династија нешто важити. Династија дакле сама по себи тим ништа не губи; што изгуби код Аустрије, то ће добити код Мађарске, и као велика мађарска сила заузимаће у Европи опет онај степен, кои је заузимала као велика сила аустријска; она на тај начин може сасвим равнодушна бити: ал' друге су незгоде, које јој не даду равнодушном бити, ако не жели, да поред две столице на земљу седне.
То већ стои, да династија аустријска хоће себе да одржи, било то владом абсолутном или уставном... Сва она хука и бука о камарили и реакции за разумне је људе права будалаштина. Стариј абсолутизам у Европи је корен свој изгубио; народи европски су сазрели: они не требају више туторства. То је династија аустријска искусила, и зато њој сада није стало до начина владе, већ само до владе, ако ће ова ма какова бити, т. ј. она хоће себе у царству да одржи. Но хоће л' се моћи одржати, ако подпадне царству немачкоме? Ја велим, да неће. – Нећу да спомињем, да се 20 милиона аустријски Славена опиру царству немачкоме, нећу да спомињем ни оне тежње за републиком, које се данас показују међу Немцима и Мађарима, где свака династија изчезава; но наводим само, да ће јој се све силе европске противити, ако пристане на царство, каково Немци хоће да имају; и она би се онда заратила са свом Европом, а срећа је рата врло неизвестна, тим више пак за династију аустријску, јер се већина њени народа, као што реко, царства немачкога одриче, па кад би она на силу у то царство ступити хотела, то би наравно следство било, да ови народи од ње одпадну и прилепе се оној страни, која је царству противна.
Знамо, да Француска под собом држи једну част Немачке – Елсас; хоће ли Англија трпити, да немачке галије сметају њеној трговини на мору? Је ли у интересу Русије, да Немачка постане царством великим, које би, како су Немци и онако Русима ненавидни, у сајузу јоште с коим другим, њој кадгод квара нанети могло, н. пр. Есланд, Курланд и Финланд завојевати? А шта вели Порта? Зар она незна, да Немачка, ради распрострањења своје трговине, одавна руку пружи на Влашку и Молдавију и на 'величествениј' Дунав? зар она незна, да Мађари скоро сваке дијете натеривају свога краља, да ијм освои Србију и Босну? Неће ли се дакле и она, као и све друге преднаведене силе, противити великом царству немачком, великој краљевини мађарској? – Која је до данас сила већ припознала рајхсфервезера немачкога? и која је ступила у дипломатичну свезу са министерством фракфуртским? Ни једна. Јесу ли и сви немачки владатељи сугласни, да се подчине Франкфурту? Нису. Минситерство франкфуртско издаје наредбе владатељима немачким: ко га слуша? Нико. Шта се дакле имамо бојати Франкфурта, – Беча? Будимо решителни, имајмо духа постојанства: па ће све добро бити.
Обште је узето данас правило у политици европској, да се равновесије сила обдржи, а ни једној држави да се распрострањавати неда. Тако ни Немачка неће већиј ториториум, већу силу добити моћи, него што данас има. Све планове занешени Франкфуртоваца и заслепљени Кошутоваца поквариће један протокол дипломатичне конференције у Лоднону ил' Петрограду!
А зашто се Славени противе царству немачкоме? Славени, држећи се науке: suum cuique, немају ништа против царства немачкога, кад би се оно простирало само на границе земаља немачки, кад би оно заузимало само оне пределе, кои по природи Немацима припадају. Ал' Немци, незадовољни простором од Бога ијм дани земаља, по давнашњој навади својој хоће да прогутају и земље славенске; није ијм довољан њиов народ, но хоће и народ славенскиј под собом да задрже, народ, кои ни масом ни интелигенциом Немцима ни у чем не уступа. Под владом немачком Славени би, као и до сада, били без живота политичкога, били би морално мртви. Оваково немачко царство гроб је за Славенство. Славени, имајући живе спомене своје негдашње величине и славе, опомињући се, да су и они некада били народ самодржаван и независан, опирући се претензијама немачким, оно само траже, што Немци ишту за себе; они хоће да су, као и Немци, народ самосталан и независан. То је узрок овога одпора царству немачкоме, кои се данас међу Славенима показује. Данас кад је време настало, да се државе не деле по горама и рекама, већ по језицима народа, Славени ће словом и делом, умом и мишицом, прахом и оловом поглотању немачком опрети се, и живот свој народниј спасти. Двадесет милиона аустријски Славена неће се дати прогутати, неће ијм то ни шестдесет милиона други Словена допустити, et si fractus illataur orbis!
Зна династија аустријска, кад би силом хотела царству немачкоме пристати, да би, осим противећи се сила европски, још и у кући својој 20 милиона непријатеља имала, кои би јој ласно леђа окренути и са осталом браћом својом сајузити се могли. Зна она добро, каква јој одтуда опасност предстои! И зато никако није у интересу њеном, да себе подвргне царству немачкоме, нити да Мађарима, кои се само зато слажу са приврженицима овога царства, да себе на супремации у Угарској одрже, осилити се даде. Она ће да влада великим, независним царством аустријским; ал' зна, да то сад бити не може, ако неприоне к елементу славенском, једином преважућем и силном у читавој монархии. С тога је у последње време и почела Славенима пријатељити; с тога је и Славенима, у Угарској борећим се, помагала; с тога је и сада војску око Беча скупила. Под Бечом истина решава се сад судбина Славенства, ал' се решава и судбина царства немачкога. Ако падне Беч, пашће цаство немачко и преважућиј до сада елемент немачкиј у Аустрии; одржи ли се Беч, пашће царство аустријско, а не Славенство. Династија ће онда, јер је у интересу њеном – да себе спасе, Славенима се предати, помоћу Славена са Немачком рат водити, у ком ће је и друге силе, јер је у интересу њином – да се Немачка не осили, подпомагати. И у том случају предстои нам рат европскиј, из кога ће, као што видисмо, Славени победоносно изићи... Борба ће, истина, бити очајателна. Немци ће се на смрт ил' живот борити: ал' и Славени неће пропустити, да ијм старе дугове не исплате!... Немци у борби овој пасти морају. То ће бити наплате за њиове грехе, које су Славенима починили. 'Само умереност може народе да усрећи, а свако преузношење има за собом своју Немезис; то учи историја од Херодота до најновии времена. Свака неправда и неподобност, свако холо присвојавање, свако непријатељско раздраживање, свако неверство има собом или за собом своју казн, што доцније, тим ужасније и озбиљније. Кривице отцева скупљају се скрушавајућом тежином над децом и унуцима. Греше ли народи, то ће плаћати и плаћати тако дуго и тако тешко, док више неузгреше.'  Овако је учио мудри учитељ човечности Хердер свој народ немачкиј; ал' неимађаше кога. Немци су грешили и греше Славенима, и сад ево наступа време да плаћају! ... Они су своју кулминације точку прешли, а свакиј народ, кад на ову дође, пасти мора. Тако су прошли Египћани, тако Грци, тако Римљани. Свакиј народ, као и појединиј човек, има свој век, младост, јуношество и старост. То Бог наређује. То је природно. Стари Египћани уступише младим Грцима, стари Грци младим Римљанима, стари Римљани младим Германима, а сада ред дође на Славене: стари Немци сад морају уступити младим Славенима, да они на пољу човеческог изображења даље делају. Славени, данашњиј је век наш! Ми смо Богом позвани, да изображење човечества усавршимо, да слободу света оснујемо! Не одвраћајмо слух наш од божијег гласа! Бог је с нами! Зато на ноге јуначке, па да буде воља божија!  - М. Н.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Славенско-мађарско боиште.

Р. Из Карловаца, 5. Окр. Народниј наш главниј одбор особито је енергично и живо од јуче почео дејствовати, нарочито од како у Н.- Сад душманскиј комисар Бети дође и мађарска солдатеска у Варадину фанатизирана беснити и официре везивати поче. Карловцима је заиста највећа опасност предстојала; али како се мени види, никад неби срећније за нас ствар и са Варадином свршила се него сад. Војска мађарска, међу собом разкомадана и несугласна, без официра и вође, пијана, с јуратима некима, диже се. А напротив наши сви листом, и мало и велико у највећем одушевљењу, све лети у стан, и жељно дочекује непријатеља, кои се међутим натраг вратио. – За Рота се чује, да се за 60.000 фр. сребра од Мађара дао подкупити, и биће по свој прилици истина, јер је тај човек посве невежа био, а друго нашем вероисповедању највећиј непријатељ, те је од папе због уније проклете и добио орден. – Од овдашњи римокатолика сутра купи се оруже, јер су нам посве подозрителни.
С боишта нема ништа ново. Бечка је пошта изостала. Из Загреба смо разумели, да су Хрвати навали Мађара попустити и Међумуре засад оставити морали, повукавши се на границу Хрватске. Ал' неће дуго овако бити. Граничари се из Италије враћају; један батаљон Оточана већ је стигао у Вараждин, – чим се сви искупе, одма ће на ново на Мађаре ударити. – Војвода србскиј издао је заповест, да се србска војска за сада, до даљег расположења његовог, у дефезивном стању држи.
* Лист је наш већ био под тиском, а дође нам из Карловаца вест, да су Мађари 12. т. м. нападали на Сериг и Темерин, где су хотели на ново ове позиције заузети и своје логоре поставити, но лоша ијм срећа би, јербо су иј Срби у три маха потукли и одбили. – У исто доба дошла нам је и бечка пошта од 19. и 20. р. Окт. Ново ништа нема, све једнако стара неизвестност влада. Војска стои на врати Беча, ал' ништа не дела, изузимајући, што је путове затворила, те ни од куда ране не могу Бечлије добити, па ће иј ваљда глађу да покори. Мађари, прешавши на границу аустријску, вратили су се натраг, јамачно ће бити у следству предпоменуте ноте руске. И бечки већ листови наговешћују интервенцију руску. – Мађарски гардаши ови дана потукли су Србе у Сегедину и Сиригу. – Бановога комисара у Славонии, Јосифа Буњика, Кошут је наредбом од 12. Окт. прогласио за фоглфрај.

Најновије. Управо сада разумели смо, да је на глас, да мађарска војска прелази границу аустријску, да би бунтовним Бечлијама помогла, од стране Русије угарском правителству нота дошла, у којој му препоручује, да мађарску војску с места из аустријске области натраг врати, иначе ће руска војска од 50.000 у Угарску ући, да за краља у његовом мучном стању посредствује. Једна част ове војске већ кажу да је у Галицију прешла. Иста такова нота говори се да је дошла и од стране Француске и Англије. И заиста 'Кошут Хирлапја' у последњем броју своме од 20. р. Окт. већ јадикује о интервенции англијско-француској! 

[JASON]

Дописи.

Из Срема, 2 Окт. Она гг. чиновници, кои су највећу ролу при наименовању чиновника сремске жупаније, после народног покрета досад, играли, а кои су чланови од 'ancien regime,' јесу, као што је обште позанто, такови људи, кои су знали из мртви харинга живот и душу сисати. Тешко је њима било заборавити на сладке залогаје, зато су гледали, да се на влади одрже, а то су могли само тако учинити, ако народни представници при наименовању не буду участвовали; ако се они између себе сложе, и службе међу собом својом по већој части браћом поделе; знали су они врло добро, да, ако народ при наименовању участвовао буде, они 'с богом остај' певати морају. Мненије је публично највећиј и најбезпристратнии судија против њи, и ми се подпуно надамо, да ће наипаче горепоменута господа грехе своје увидити, дух времена познати, безпопуларно положење своје разумети и с миром уклонити се. У противном случају ништа нам друго неостаје, него читуљу млогочислени грехова њиови како преузв. бану тако публикуму јавно предати, кои ће безпристрастно над њима пресуду осуђени за цело изрећи. Приметити нам ваља, као истине почитатељима, да има неколицина особа, кои су заиста на свом месту, и јавно уважење заслужују, ал' то су по већој части они, кои досад никаква званија одправљали нису. Овде стара аристократија још царује.
Доказати морамо, да је число чиновника у жупанским судовима велико, превелико. Преузв. бан наименовао је у главној скупштини, у Илоку дана 9. Јулија о. г. држаној, судије за два велика жупанска суда, кои ће у место укинути спански судова, у Руми и Вуковару, судити и делати. За свакиј суд определио је 4 приседатеља с годишњом плаћом од 600 фор. ср. (у пређашње време имали су плаћени приседатељи 200 фр. ср.). Чујемо, али нејемчимо, да је преузв. бан магистрат жупанскиј са споразумљењем главн. одбора организирао. Као што је свеобште познато, главн. одобру ово наименовање чиновника није било по вољи, нит' је хтео владу ову жупанску припознати. На перорације жупански чиновника, кои су се у Карловци скупили, споразуме се комисија главног одбора са чиновницима жупаније дана 22. Јул. о. г., да осим 4 од народа (?) изабрани судија, наименује главниј одбор за свакиј великиј суд у Руми и Вуковару још по 2 приседатеља, које је исто у главн. одбору под № 2110 истог дана потврђено. Преузв. бан није знати могао, – особито ако се са одбором, као што се говори, споразумео, – да ће глав. одбор число приседатеља умложити, нашао је, да су 4 приседатеља у сваком суду, – у Руми и Вуковару, – довољна. Друга два приседатеља јесу сасвим излишна, и троше народу, у ово тужно и теретно време, свакиј годишње 600 фор. ср., дакле њи четворица коштају на годину 2400 фр. ср, а сав публикум зна с њима заједно, да су они петиј точак у коли, да седе само зато у суду, да иј је више на броју, и да у седници фигурирају, а за војску су сви способни, non plus ultra. Ако је дакле главн. одбор право имао, 2 приседатеља у сваком суду наименовати, то онда наравно од оне четворице, двоица, кои су за свакиј суд у Илоку наименовани, одступити морају, јер нетреба да на свом челу девизу носе: лези лебе да те јем. Желити је, да глав. одбор, са споразумљењем жупаније сремске, на ово позорност своју обрати, јер с они 2400 фр. ср. могу се, у садашње потребито време, друге нужде, које се здраво осећају, намирити, а судејска админситрација неће ни најмањиј уштрб трпити, а друго ће бити, ако иста господа у таборе оду. Знати још ваља, да садашња администрација жупанска троши на годину 30.000–36.000 фр. ср., дакле за три месеца 8–9000 фр. ср., а касири жупански потврђују, да за ова три месеца, од како је овај ред уведен, нису ни пуне 2000 фр. ср. у целој жупании инкасирали. Нема у народа новаца, свакиј нужду ову превелику осећа. Пак још шта ћемо онда радити, кад се првиј и најважнии пункт садашњег сабора у Карловци, 'да би се порез народниј одма учинио, јер се само на плату воинства свакиј дан 2000 фр. ср. изискују, а касе су нам празне,' у дејство привести има, као што свакиј увиђа, да је ово прека нужда. Одкуд ћемо онда новаца најмити, да дајемо повишене плаће, и издржавамо сасвим излишне судије? Раја све ове чиновнике издржати неможе, друго ће бити онда, кад онај закон, кои заповеда, да 'свакиј житељ Угарске и сајужени страна све публичне терете без разлике равно и саразмерно носити има' у живот, ал' тек 'од Новембра месеца г. 1948. –' ступи.