Српске буне

[JASON]

Из Винковица, 4. Октоб. Кад је бригада Ротова одавде отишла, мислили смо да неће много урадити нити цељ своју постићи. Пре неколико дана донесоше мађарске новине глас, да су 1500 граничара у Пешту у робље доведени, и да ће полковник Перцел и на Рота ударити. Сад следује штогод нечувено! Издаја од стране команданта, малодушије од стране кукавица, не-официра (јер то име не заслужују), доведоше војску дотле, да је оруже положити морала. Војници нису у стању били опретити се, јер од 18. Септ. нису плату добивали, а хлебац су по 3 фор. ср. један сами куповати морали, па још да би га било. Е, да чудне срамоте за славонске граничаре! Старе заставе, које су отцеви наши кроз земљу француску носили, дадоше куавице Мађарима, непроливши најпре ни крви! Наша браћа боре се славно у Италии, а ми каљамо ту славу блатом! О, никад нечувенога дела у истории! – Кад се натраг повући морадосмо, дођемо у неку дољачу (ту су нас довели) и смотримо пред вече непријатеља, кажемо генералу-издаици, да буде спреман, на које нам одговори, да опасности нема. Наједанпут пред зору спазимо хусаре, гарду, гренатире, а затим ландштурм, генерал рече опет да опасности нема, одобри Мађарима примирје за 18 сатиј, и тиме ијм да времена, да нам за леђи два моста покваре. Сутрадан умножи се ландштурм, наједанпут покаже се један мађарскиј коњаник с белом марамом, генерал му изиђе на сусет; кад се ми подигосмо да видимо шта ће бити, рекну нам официри: седите! седите! Сад буду и официри одзвани, а кад дођоше тамо, обколе иј хусари, и ми гледасмо (срце ми пуца!), како хусари шарфове официра у зрак бацајући раскидаху и своим коњма за репове свезиваху! Ове кукавице дадоше себи сабље одпасати! О храбри официра! – Кад смо дотле доведени били, да смо из неспоразумљења један на другога пуцали, и поручника К........ра од бродске регименте у рупчаги сакривена угледали, рече један граничар: то су наши предводитељи! Али к ствари. Видећи, да се официри више не враћају, а ми без предводитеља ништа учинити не можемо, положисмо оруже на заповест Мађара. Тако смо се срамотно одвући морали и очима своима гледати, како нам дечурлија наше оруже грабе. 5 застава, 12 топова, кола, пртљаг и 9000 пушака дадосмо себи узети, а ни пушке једне неизбацивши. Упиши историо, да Ozora Brodensibus cannas fuisse! Право вели песма:
Варадинци по избор јунаци,
Градишкани силом потерани,
А Брођани да је више робља!
Тако се сврши наш поход, на којем смо кукуруз и сирове кромпире јести морали, док су издаице наше, официри, код мађарски попова, грофова и племића частили се!

На подножју Фрушке, 9 Окт. Сад је већ куцнуо последњиј час за нас Славене, час живота или смрти. Стиже нам непријатна вест, да душмани наши Мађари намеравају из града Варадина на Карловце напасти. Вестници чим се по благословеном Срему, по богатолистеној гори разаслаше, да остала срца Срба, која на бојном пољу нису се десила, а свакиј час надала се позиву војводе и патријарха свог, листом подигну, одма чим народу објавише, каква опасност милој му светињи горзи, звона наопако ударе, на све стране пушке за знак буне чују се, и за неколико часова сав Срем у движеније стави се, и о! гле одоше Срби небројно на обрану. – Но ах жалости, жалости, и неслого проклета! – Пре два дана дође ми један Србин западне цркве из бродске регименте, и о! шта чу? чујте, сад ћу вам све по реду изказати! – Рече ми худиј овај Србин (незнам другчије да речем): 'Кад смо Драву прешли, под именом ваљда да бана стигнемо, путујући кроз Барању, тамо, амо тумарали смо скоро месец дана, сами незнајући куд идемо. Но кад већ нам ноге изнемогоше, морадосмо се једно осам дана улогорити. После одмора наши предводитељии јавише нам, да ћемо се сад натраг вратити морати. Узрока незнамо. Те ти ми гладни и жедни натраг. Кад стигосмо у један теснац између две планине, али, ево невоље: ту нам Мађари пут прекопали и топове понамештали, да нас побију. Ми прости војници похватасмо подобре бусије, како ћемо се бранити. Мађари опалише неколико пушака на нас, но ми ијм се хтедосмо одзовнути, ал' наши официри рекоше нам: немојте ви децо на њи пуцати, нека они пуцају. И тако ти, мој брате, први наши поглавари одоше Мађарима, нас издадоше, нама пушке одузеше, а официрима нашим, пред наше очи, злато одпараше, пак иј у Пешту одпратише, а нас лишавши 9.000 пушака и 12 топова, као неку марву до Драве попратише и претераше без с Богом пошли.

[JASON]

Из Земуна, 11 Окт. Прекјуче у вече дошао је амо из Панчева наш светлиј војвода, Стефан Шупљикац-Витез, човек крепак и честит. Његов дочек овде био је без свакога шума, почем је свако торжествовање забранио, које се је овде, на глас о долазку његовом у Карловце, величествено справљало. При свему томе кад га је дошавша један од суграђана наши словом поздравити хотео, прекине му војвода реч, и показајући руком на стан Србобрана рече: 'Тамо је наш живот, тамо најпре бити се морамо!' Примивши поздраве свију местни надлежателства у своме квартиру, походио је војвода још исто вече г. патријарха, кои се овде бави, а затим и неке отменије грађане. Чим је он дошао, распростре се глас, да ће војени заробљеници из затвора одпуштени бити, које се заиста и учини, јер још јуче 110 заробљеника из Дебељаче, у Банату, видисмо овде по вароши слободне ходати и за повратак у своју постојбину спремат се. 50 други још у затвору находећи се војени заробљеника из Беле Цркве и околини места за кои дан биће такође одпуштени, кои су само зато заостали, што би иј све у једанпут тешко било спровести. Са свима заробљеницима овде се врло човечно поступало као с људма, кои су се у својој несмислености лудоглавим претераним Мађарима завести дали, да своју снагу троше против јуначког народа србског, кои равноправност и слободу, једнаку са Мађарима, тражи. Такође је великодушниј војвода Србима препоручио, да овим ослобођеним заробљеницима при обделавању њиови њива и поправљању њиови у биткама погорели кућа на руци буду, како неби ови људи са своим породицама при наступајућој зими без крова а доцније и без ране остали. Оваково дело заиста само јунаку приличи; пред таковом величином обори Кошуте твоју несмислену главу, а не пред шупљим духовима, кои на твоје празне речи, које хиљаду замешателства и опасностиј за собом вуку, своје лудо задовољство изражавају! – Војвода је забранио износити рану из војводовине, а јуче по подне одпутовао је у Карловце. – По варадинској граници наш јунак Михаил Петровић иде од села до села те казни граничаре, понајвише римокатолике, кои су из логора утекли. – Почем је садашњиј сабор у Бечу изрекао, да закони, које он изда, нетребају потврђења од цара, јер је те законе суверенскиј народ издао, кои су тим самим потврђени; то мислимо, да у овом смислу и избор нашега војводе никаквог даљег потврђења непотребује.  – Б.

Из Монархова у Баварској, 1 Окт. Пре три дана сам дошао овамо и ту сам тај глас чуо, да су се Бечлије покрвили, Латура обесили и да је ћесар опет утекао из Беча. – Овде је врло рђаво чуство узроковао тај догађај – грађани изриком псују Бечлије, а чуо сам говорити, да је баварска војска у приправности, да иде на Беч ћесару у помоћ. – Синоћ је била на свима ћошковима изметута плаката, где се јавља, да су у Бечу војници и народ ђипили на оруже, да бране Мађаре, од Славена, па позива и Баварце да устану на обштиј немачкиј рат против Славена, – но ова је прокламација врло рђаво примљена, – јер овде велика је симпатија за нас – а особито Србље; ја сам од више њи чуо, а особито ме је један тиролскиј свештеник уверавао, да је у целој Баварској и Тиролској чувено србско јунаштво, и да је редко ко у овима земљама, кои србскиј народ не почитује и не уважава. – А да ће у овом рату Србљи надјачати Мађаре, о том се нико не сумња. – Добар је Бог а наши ће се јунаци показати!   – Богобој.

[JASON]

Обзор.

Угарска. Мађарскиј лист 'Марциуш Тизенетедике'  од 13-г рим. Октобра признаје, да се природно увидило, да ће се ветрови – почем су Мађари од неколико дана у добрим вестима као риба у води пливали – на неко време окренути. После лепог времена – вели он – мора за цело киша следовати.– Даље јадикује 'Марциуш', бојећи се да ијм таблабировско ратовање зло неиспадне, и тужи се како мађарске вође развлаче делање и одлажу до највеће нужде, а у боју – вели – хитро делање обично победу доноси. (Једа ли се кукавни Мађари још нису освестили па невиде, да се само једном помађареном човеку за љубав у залуд боре, и домаће послове пренебрегавају? не виде зар да су против тако силног Славенства и против самог краља напујдани, па да ијм је немогуће победити. А шта веле браћа из Ердеља?) – По известијама једног курира, Јелачић се у бечким предградијама са аустријским реакционарним четама сајединио. Ето ти плод Могиног ратовања! (Дакле ни ђенерал Мога није ијм добар. ) – Ваљало је гонити Јелачића, и где се стигне потући га, па онда сајединити се с бечком демократиом, и са једним страховитим ударом целу реакциу из корена истребити. (Тако пише 'Марциуш'. Красна је то жеља, изредниј характер! Мађари би, да су у стању све народе туђег елемента искоренили. Чујте народи, па сви на ноге против обштег непријатеља!) – Та и Краус је, министер финансије, још од Метерниховог времена званичник. (Дакле – по жељи Мађара – ваљало би и овог министра обесити? Њима нико на свету није добар. Или би зар желили све старије људе потући, па да Кошутовци само остану? ) – Тужи се даље 'Марциуш', како се на дољно-подунавско боиште од оно доба – од кад су Мађари позорност своју на Беч обратили – ни мало не гледа. По сказивању – вели он – тамо се једва по нешто извршује: около Ст. Томаша таку силу имамо, да непријатељу противстати можемо, али од нападања на шанцеве можемо се неко време одустати. (Можете на вечно одустати, јер шкода је у залуд крв проливати.) Међутим је у Торонталу још у реду нападање села. (Ал' на жалост србски села.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Србске Новине, бр. 93. од 19. Октобра 1848.

Славенско боиште.

Из Земуна, 18-га Окт. Из Осека добисмо врло жалостне вести. Она невера царска и измет рода србскога, барон Јовић, не само је на граду осечком развио барјак мађарскиј, већ је и гардаше мађарске у град пустио, с коима сад полази у границу славонску, да освои град Брод. Чујемо, да је већ до Винковаца стигао. На глас о овом полазу његовом дигао се у свој бродској регименти ландштурм, и Брођани хоће сад да оперу лице своје, које су код Одоре срамно окаљали. Дај Боже! Мало и велико дигло се на оруже и под Бродом чека мађарске гардаше; јамачно ни један више неће из Славоније главе изнети, а и Јовић ће као нико проћи. Но он има више другова свои; – један је од ови и мајор Чорић, кои је заповедао у логору даљском. Ал' граничари наши уђоше у траг његовом коварству, коим нас је хтео издати, то је било, што је у Осек ишао и с Јовићем се тајно договарао, и Осечанима није хтео помоћи да ћупрју на Драви покваре, и долазак Мађара предупреде; те ти га лепо вежу граничари и у Карловце дотерају. Јуче је био овде у Земуну. Били би га на месту убили, да га други родољубиви официри неизмолише. Боже, кад ли ће издаица између нас нестати! Гроф Елц убијен је од наши граничара, тим поводом, што је по Срему био почео мутити на ползу Мађара. С њиме се угасила Елцова породица.
Будући да Срему нашем сад од стране Славоније велика опасност грози, то се у Шиду на ново логор устројава, како би се непријатељ достојно дочекати могао. Ето сада на место у непријатељској, имамо у својој земљи рат. Ко је томе крив? Историја ће показати! – Загребачка је вармеђа, како нам званично јављају, невере и издаице царске, Благојевића и Јовића, за фоглфрај прогласила. Бог да прости, само да иј хоћемо уловити моћи! – По гласу мађарски новина заробљениј генерал Филиповић осуђен је на смрт, а Роту је из призренија његове старости живот опроштен. Ми на то велимо, да су Мађари из благодарности Рота помиловали, јер ијм је он граничаре издао!
С великим нестрпљењем очекујемо вести из Беча. Тамо су нам свију очи упрте. Ми се надамо, да ће добро бити! Чули сте ваљда, да је Виндишгрец постављен за генералисимуса над целом војском против Беча изасланом. Под њиме су генерали Шварценберг и Ауершперг; а Јелачић, такође под његовом заповешћу стојећиј (!?), иде на Мађаре. – Велику је сензацију код нас причинио глас у 'Обштим новинама', да се војска аустријска у Италии побунила и хоће кући, Да хоће Бог дати да се и наши граничари врате, јер и онако се тамо на саблазан човечества боре за туђина против слободе, а овде би се борили за себе и за слободу. – Светлиј војвода наш, кои је прекјуче из Карловаца амо вратио се, данас је са г. патријархом опет тамо отишао. – 'Вестник' нам доноси глас, да су Мађари обесили у Врбасу бившег вел. жупана бачке вармеђе Јосифа Рудића и новосадског књигопечатара Јована Каулицију, овог последњег зато, што је царскиј решкрипт од 3. т. Окт. печатао!
* Из Беча то је најновије, да је кнез Виндишгрец у следству вишестављенога царскога манифеста под Беч дошао и житељима оправио прокламацију, где варош, предградије и њиову околину у стање обсаде проглашује, сва грађанска надлежателства под војену власт ставља, а за преступнике ови наредба прекиј суд објављује. Но како сабор, тако и обштинскиј савет прогласио је ове наредбе Виндишгреца незаконим; и тако су непријатељства између Бечлија и царске војске отворена. 12-га т. м. по подне бој се започео. Бечлије су се одважили, ил' победити ил' изгинути, и прете, да ће цару одузети круну. На ползу бечкога преврата родила се 4. т. м. у Берлину и Минхену револуција која је међутим у првиј мах војском удушена. Крви се доста пролило.
* Под 19. р. Окт. цар је из Оломуца издао још један манифест, коим својом царском речи уверава народе своје, да све слободе, које је дао, никако не мисли натраг одузети, и зато све оне, кои би противно разносили, бунтовницима назива.
* По најновиим вестима Мађари су Међумуре оставили, па хрватска војска сад опет преко Драве прелази, да га на ново заузме. Генерал Тодоровић са војском својом већ је стигао у Вараждин. Штурт је на ново у Словачку ушао, и народ подигао с већом силом, тако, да је сад сигурном успеху надати се.

[JASON]

Манифест моим народима.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Кад ме у Бечу 6-га Окт. учињена безделија нагонише, да оставим варош, кои је позориштем наjдивии и наjневаљалии страстиј постала, могао сам се надати, да преступничко лудило једне части њенога житељства неће дуго трајати. Могао сам од иначе здравога и поштенога чуства житеља моје главне и престолне вароши очекивати, да ће они по силама своима помоћи, да се погаженом закону уважење улије, да се преступници заслужено казне, а у вароши нарушена сигурност за живот и имање брзо поврати. У овом очекивању преварио сам се!
Не само да је зачетницима буне за руком пошло присвојену себи власт страховитом владом, какова у истории само један пример познаје, над вароши утврдити, која је од части страхом ослабила, од части у дивијем беснилу занела се, и тим повратак к законости међу зидовима Беча осујетити, – но и изван ови зидина распрострла се са растућим успехом погибоносна делателност њиови анархички тежења. Са једном, у јавној побуни налазећом се суседном провинциом скопчале су се издајничке свезе, на све стране мои држава вестници разаслали, да под лицемерним изговором, као да ваља бранити у опасност приведену слободу, и тамо, где поредак до сада небијаше нарушен, заставу бунда развију, и моје иначе мирне, закониј развитак слободни установљења изгледајуће земље, изложе страхотама анархије, грађанскога рата и пропасти.
Од како сам ступио на престол, благо мои народа било ми је задатак мога живота. Историја моје владе, историја нарочито последњи седам месециј то ће кадгод посведочити. Али значило би неверним бити дужностима, провиденијем наложеним ми, кад би дуже допустио такова дела, која престол и монархију воде на праг пропасти и на место од мене дане уставне слободе гледати да наступа стање безграничне насилствене владе.
Сећајући се дакле ови дужностиј, видим себе са крвавим срцем принуђена, бунту, кои безсрамно у престолној вароши главу подиже, као и свуда, где би се показао, оружаном силом насупрот стати, и таковиј надвладати, док се сасвим не утиша, поредак, мир и законост опет не поврати, и убице мои верни служитеља, грофова Ламберга и Латура, осветљивој десници правде не предаду.
Да би се ова цељ постигла, шиљем из разни страна монархије војску против Беча, огњишта побуне, и дајем моме фелдмаршаллетнанту, кнезу Виндишгрецу врховно повелителство над свом војском у целоме простору мои држава, изузимајући јединствено ону италијанску, која стои под заповешћу мога фелдмаршала грофа Радецког.
Скупа снабдевам реченога кнеза одговарајућим пуномоћијем, да дело мира у моме царству по собственом благоразсуђењу колико је могуће брзо сврши. Кад се стиша наоружаниј бунт и поврати мир, биће задатак мога минситерства, да у сугласију са члановима конституирајућега сабора законим уређењем до сада необуздано злоупотребљавајуће се штампе, права здруживања, и народне обране таково стање приведе, које, неповређујући слободу, закону ће силу и уважење осигурати имати.
Ова, у сведомости мои дужностиј и права са непоколебимим постојанством учињена закљученија моим народима објављујући, изгледам искрено и силно садејствовање свију они, коима благо њинога цара, њинога отечества, њини породица, и истинита слобода на срцу лежи, и кои у овом мом решенију једино средство спасенија припознају, да је монархија од пропасти, они сами од страхота анархије и од распадања свију дружтвени свеза сачувају.

У  Оломуцу, 16. Окт. 1848.
Весенберг         Фердинанд.

[JASON]

Нечувено.

Ко би то мислио, да ће развикани Славени Аустрије, онај народ, кои је како дворем, тако и свима Немцима и Мађарима од векова сматран као непријатељ Аустрије и династије Хабсбуршке, да ће овај народ, кои је у последњим столетијама тек као подмукло живинче на ланцу чамећи, жељно изгледао час освете, на кога се са сви страна подозревало, и кои је као бунтовник од природе означен био; да ће овај тако худо презрeниј народ једина подпора царско-краљевскога уставнога престола у Аустрии бити! Ко би се усудити смео доказивати, да ће цар аустријскиј више наћи љубави и привржености у Славена  с коима се увек као с пасторчадима поступало, него у Немцима и Мађара, на које се са особитом љубави пазило? Ко би то помислио, да ће цар аустријскиј са својом високом породицом,– немачкиј Беч оставити, и најпосле у славенској земљии заклон од навале фанатизиране светине потражити? – То се чини да су маловажни догађаи времена; ал' ми иј сматрамо као знамениту наредбу судбине, ми видимо ланац велики, непрорачуњени последица за политичниј живот славенства, ми се дивимо правцу вечне судбине, и верујемо у једнога све управљајућа Бога!  - З. Н. Н.

Свирепости Мађара у Ст. Бечеју.

10. Паје Курлановог кола и два коња су одузели, и за 3 цванцика продали.
11. Ђурица Божић, кад је ординанац од седам дана изржао, одпуштен на салаш пође, но га гардисте сусретну, коње му зауставе, које заједно с колима одузму, њему кожу с леђа скину, и на путу га оставе.
12. Стевана Руског такођер кола и коња лише.
13. Николе Вилића снају поарају, платно и кошуљу однесу, од кои су 6 кошуља за 5 грошића продали.
14. Марву, с бечејски и сентомашки салаша отерану, по 3, 4 до 5 фор. комад продавали су, и још многу другу беззакону трговину, као славни отечества бранитељи, водили.
15. На Стефана Стефановића салашу снају и кћер два гардисте спопадну, и јако уморене на земљу оборе, и сквернити зачну, које отац увиди, и немогавши се удзржати, залети се к њима, пак једног и другог с мотиком обори; приметивши ово даље находеће се гардисте, зачну к њему трчати, он пак у кући склони се и кроз таван у башту спусти се и у кукурзи прикрје се; женске такођер избегну.
16. Аксу Милованову два гардисте узнемиривати зачну; она да би ово избегла, стане децу окол осебе купити, ови децу од ње отргну, и њу да сграбе, на које она одступи, један од ови безделника збаци хаљине са себе, и наг пође к њој, жена пак напоље изтрчи, и дотле се није усудила у своју кућу ући, док јој муж у вече дошао није.
17. Аце Циганова кћер, још дете, тек у 15 годину наступајуће, на сокаку счепају, и у логор понесу, ова се њеном срећом отргне, и једва прикривком спасе.
18. Самоила Груића снају, као и
19. Пелу Живкову, шестдестно-летну, и седим власима накићену жену, законоломци, мађарски гардаши, да би скотинску угасили жељу, силовали су.
20. Партенија Божковог велику девојку, јако болешћу уморену и изнемогнуту, на салашу пред кућом лежећу, за ноге спопадну, и безчовечно по путу вукоше.
Тавнице су ијм тако теретне, и несносне, да у њима не људи, него најснажнии зверови, дуже времена затворени, живот би свој окончати морају. Затвореник по два, и по три дана ни хлеба ни воде недобијају. Људиј је у свакој тамници тако много, да у њима, као у каквој житној јами, тескоба воздуха забуни и умори човека, кад напоље изиђе апсеник, од тежки мука све се заноси и посрће! Руке сваком несретнику су у затвору наопако везане, па и то још није доста, него кад би иј на поље пустили, па ако би се ком конопац попустио, већма га стежу. О Христијани деветнаестога столетија! О слободо! једнакости и братољубије!

[JASON]

Славенство.
(Од Хохулушка у 'Липи Слованској', ч. 5.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Великиј, половину Европе обитавајућиј народ славенскиј лежао је досад веригама срамне зависимости, не само у смотренију личне слободе, него и у смотренију слободе народне. Његови угњетатељи гледали су га с презирањем, држали су, да је он за робство рођен, да њима служи, да крв своју пролива за њиову слободу, да оре на њиивама њиовима, да сеје и сади, што више да жње и бере за њиове кошеве, да своим знојем и својом крви храни и брани своје угњетатеље. Што Славенство кроз столетија није давало знаке живота свога, то је дало повод непријатељима његовима к овоме лажноме мненију о њему.
Но Славенство, овај Исполин приправљао се у тишини на дела велика, решителна, он је требао више времена на то, да се освести, да позна себе самог и своје дужности према себи и према осталом целом човечеству уобште, него народи мали, око њега гмижући; он није правоио хуку о своим намерењама, нити о своим делима, познавајући своју величину и своју силу; зато нису могли разумети ови мали народи и народчићи ово његово ћутање, јер они о своим малим и незнатним делима обичај имају хуку и буку правити; и тако се испунила пословица: 'Што мањиј човек (народ) тим више буке и вике, а празан суд звечи.' 
Али као што су била исполинска дела Славенства на пољу вештественом или телестном, ако и на ползу други народа чињена и од други за своја издавана, тако ће исто велика и исполинска бити дела његова и на пољу душевном, одма како се оно спреми на борбу са предсудцима западњег света, како знања и науке на основу Славенства почне одкривати пред светом, и заиста неће мимоићи венац победе и на овом пољу Славенство. Но пре него што би могло к овом делу приступити Славенство, мораће најпре раздробити вериге робства, мораће најпре бити ослобођено тело вештествено, пак да се ослободи дух од уплива туђинства.
Првог задатка свога посла латило се Славенство знатније тек ове 1848. године, премда то нико таити неможе, да је оно давно, предавано већ учинило дела, која би другиј народ за решителна у судбини света држао, но за исполинскиј народ славенскиј биле су то само мале припреме к делима његовима, исполина достојнима, била су то, тако рекавши, само гибања пробуђујућег се из сна; али сад решили су се Славени, да учине првиј корак, а народи, кои су њи досад у јарму држали, већ се тресу пред следствима овог њиовог решења; јер то је истина, да кад Славени као један народ стану дејствовати, онда се цео свет тресе.
Сад су се досадашњи непријатељи Славенства сајединили на једну цељ, то јест, да положе, што је год могуће уже границе развитку Славенства, што више да га, ако је могуће, опет свежу у вериге и јарам, и да га терају да ијм и даље служи.
Будим и Беч прижили су себи руке на извршење овог задатка, подигли су се на Славенство у боју преварном, разбојничком; но Славенство, војујући за своје свето право у боју јавном, благородном и јуначком, разбациће оне препоне; као што чопор паса на лава, краља пустиње, сујетно напада, тако се без успеха подижу издајнички врагови његови на народ славенскиј; истина, они задају Славенству ране, и мисле будале, да ће тим славенству крв изцедити, суде о њему по себи; но док се незраспу врхови бегова крконошки, док се несвали на земљу Криван татаринскиј, док се Урал неразцепи и два света несарани под своим развалинама, докле кршевити брегови балкански непадну на цветнасте ливаде Бугарске, једном речи: докле ће свет свет бити, дотле ће и Славенство живити на страх своим душманима.
Колар је назвао Славенство народом голубовим; ми би смо га назвали народом великодушним, кои уме себе самог презрети и заборавити на своју штету, и кад уважимо његова дела и његове догађаје, видимо јасно доказатељство истине нашег изречења, тако, да су непријатељи наши ову нашу великодушност држали за слабост и неспособност, јер они себичници и тесногрудци нису нас разумели, тако, као што злочинац неможе да разуме врлину и добродетељ.
Но говори се: 'до сад и довде', а то време се већ приближава, у којем ћемо ми рачун правити. Увидило је Славенство, да Мађарима и безлебницима немачкима није стало толико до слободе него до владе и господства! – Тако су бечки Кошутовци свима Славенима најстрашниом смрти претили, и хтели су у нашим заступницима на сабору државном убити и утаманити наш народ. Зато су се Славени уклонили из овог гнезда разбојника и издајнички убица, и сав широкиј свет славенскиј испунио је један глас, позивајућиј на освету против наши врагова. Ми смо вам дали руку к братству и помирењу, али ви сте је одбацили, ми смо хтели слободу са слободом и вашом, но ви хоћете слободу ту, да можете по вашој вољи владати над нама и убијати нас по жељи магновеном разположењу вашем; народ голубова промениће се у народ лавова, он ће бранити своја света права, своју слободу, своју народност и сломиће гордост наши непријтеља тако известно, као што правда најпосле побеђује лаж.
Само крепко стојмо при нашем добром праву, стојмо један за све, и сви за једнога, а навале непријатељске одбиће се снажном вољом нашом.

[JASON]

Потребе Далматинских и Бококоторских Срба.

Од времена политическог народног препорођења до данашњег дана прођоше пуних пет месециј, у коима други народи више за себе и народнсот своју урадише и одржаше, него ли за пет других столетија. Дај да запитам браћу моју Далматинске и Бококотрске Србе, шта смо ми за ово толико знатно и преважно време за нас, за народност нашу, за цркву нашу, за просвету нашу урадили; с каквим ли смо чином потомство наше прама нами благодарношћу задужили? Страва ме свагда подузима, кожа ми се јежи, трне ми у жилама крв, кад немоћним гласом одговорити морам: – ништа! сасвим ништа!
Прошасто нестигосмо више браћо! За немарност нашу, за ладност, с којом највеће потребе наше предусретамо, одговараћемо Богу и потомству нашем, које нам прах у гробу благосиљати неће, а заслужили смо укор осталог дејателног света, особито браће наше Срба, кои ако и удаљени од нас, очи своје у нас упрте држе, и мртвило стања нашег тужним срцем осуђују.
Дајте дакле, браћо драга, дајте да помогнемо, у колико се помоћи може, прошастоме злу; дајте да се за будућност постарамо, да нам ова барем тако жалостна не буде и не прође, као тужна прошлост наша! Ја ћу као сународник ваш, као син предрагог ми отечества, вама овђе предложити неке потребе тичуће се народа нашег, које љубави и саучешћу вашем препоручујем, и да се овима својски и што брже у помоћ притече, вас молим и заклињем.
Као прву, као преку потребу нашу, браћо мила! сматрам подигнуће учионица, ако не по свима, барем по имућниим обштинама нашим. Узмите само у разсуђење рођена браћо! да нас у Далмации 100 хиљада чистих овејаних Срба источне цркве има, пак устегните, ако можете, жалости сузу, што нигди, и ни у каквом обштеству сталну школицу у језику нашему немамо! Ја знам браћо, и исповедам, да се за несрећу ову не можете толико кривити ви, колико мрачна и паклена политика падших у дно ада проклетих противника народности наше, кои су вама, до сада забрањивали, да на собствене своје трошке учионице себи подижете. Но, србска браћо! пропадоше притивници наши, изчезоше пред светлошћу божјом, као јутрења роса испред сјајног сунца; а с пропашћу њиовом сину нами зора миле слободе, братинства, и обште једнакости с осталим срећним народима просвештене Аустрије. Употребимо дакле златно ово доба и постарајмо се у колико је могуће, надокнадити штету, која народности нашој, језику милом матерњем нашем, пропашћу грози. Дигнимо, браћо, за сада повремена училишта по обштествима нашим у Задру, Шибенику, Скрадину, Дернишу, Книну, Косову, Рвенику, Кистањама, Врлици, Дубровнику, Котору, Новоме, Рисну, Будви и по свима осталим местима, у коима народ наш станује. Училишта ова нека повремена за сада буду и трошком обштим издржана, док не видимо шта ће сабор бечкиј сврху важног овог предмета одредити: – јер ако се делом обистине изречена начела једнакости свију народностиј, онда се с поуздањем надати можемо, да ће држава установљење и уздржање учионица наших, као и оних других народнсотиј у монархии аустријској, на себе примити, и с таким чином једнакост изречену потврдити и окренути. Ја се уздам, да ће браћа Далматини и Бокези признати и уверити се о великој овој народној потреби, и неће се устегнути нама потребиту помоћ дати. Уфање моје особито полажем у обштества наша по градовима, и у ревност правих наших родољуба, међу коима прво место дајем достојно уваженом старцу г. Јакову Миовићу, коме је Бог тако предузеће његово свако благословио, да је сам у стању у пребивања месту свом Дернишу школу нашу издржати, и ову за будућност обезбедити, а с тим себи вечну славу код благодарног потомства стећи. Но да би успех и намеру моју што прво достигао, обратити се морам на свештенство наше и на младе за свештенство приуготовљене саотечственике моје, те ревност њиову побудити морам, да делом и славом настоје посаветовати и склонити народ, да се својски велике ове потребе века нашег заузме, и с малим жертвама велику корист роду своме прибави.
Што се тиче књига потребитих за почетне ове школе, моје би мненије било, да се такове из Београда добаве, јер из њих ће дете наше чистиј матерњиј свој језик научити; а оне, које је Ординариат наш по вишој заповести с талијанског превести дао, тако су славенским речма начичкане, да би се деца из њих више учила језик матерњиј кварити, нежели истиј учити: јер књиге ове нити су србским, нити славенским језиком списане, већ неразборитом неком смешном спомињујућом на малога крадца Андрију. Да би се пак деца наша увежбала у потребниј за нас славенскиј језик, моје би мненије било, да би се млађи ученици по један час на дан забављали читањем часловца и псалтира, а старии с апостолом и еванђелијем, и њима се читање ово од учитеља на србски тумачило.
Друго, које је за нас од велике потребе, јест, да поглавар цркве наше у пределима овим буде духом и срцем, а не празним речма, Србљин, муж изображениј и у духу просвештеног нашег века за високо архијерејско достоинство воспитан; кои ће код стада свога, не као најемник, док себи бољиј пут отвори, већ као пастир правиј до смрти своје остати, стадо своје милостиво поучавати и од напасти сваке чувати, с њиме скорб и радост делити, – епископ по речма увенчаног нашег певца:
   
    'Пастир људства и водитељ духа
     Избран честит бит' у себи мора,
     Сузи убрус, и тешитељ плача,
     Тако с' нуждним бива за лекара!'

Трећа и најглавнија потреба драга браћо! та је, да се оканемо једном законе мрзости, и да један другога, Србин источне брата свога западне цркве, братском искреношћу загрли, и као једнородна браћа, један другога свету веру почитујући, обште добро скупа уздржати потрудимо се. Помислите, браћо мила! да је досадањиј пакленом руком посејаниј раздор закониј пропаст народности наше проузроковао, а неслога свако нам добро у нику своме уништила: – Далмације рођениј син од клетог туђина наговорен и варан, и различијем закона распаљен, мрзио је досада другог закона брата свога, и поведши се за лукавим врагом кои је од раздора и неслоге наше плод зањ сладкиј, за нас чемерниј брао, и на корист своју обраћао, обшту свију нас несрећу безумно готовио. До тога је жалост ова код нас успела, да браћа наша, Срби римске цркве, тобоже просвештенија част народа, за угодити бољма лукавом туђину, заборавише сасвим народност своју; попримише по градовима и варошима језик туђина врага, а завичаје миле и језик матере своје изневерише и презреше! – ! – Ово се крајње зло истина само по градовима и варошима догоди, и до језгра народа по пољу и сели недопре: – али је допрла и до овога паклена верозакона мржња, која је брата од брата, сина од отца, кћер од матере раставила. Ко се од нас неопимиње жалостних оних времена, кад је сујеверије законо у највећој свирепости својој беснило? – ! – Но далеко буди успомена гадних оних догађаја, кои су крвљу у листовима повестнице народне забиљежени. Заборавимо браћо! на ове прежалсотне за нас дане, и препорођени сада у духу дарованог нам од милостивог цара устава нашег загрлимо се братском искреношћу, и справљајмо себи будућност достојну века нашег, достојну уставне наше слободе. Али за моћи с поуздањем доброг и известног напредка кораке наше управити, треба да нам свештенство наше обои црквиј вођа наш буде; да, господо свештеници! на вас је ред, да у благословеној намери нашој, примером, словом и делом, предњачите. Ви сте једини кадри, у кратко време, трње, које нам на путу стои, уклонити, и с речи вашом утрту нам стазицу справити: – а ми ћемо, вера вам је наша, за вами полетити, и као браћа достојна благословена уставом нам дароване слободе, братиства и једнакости, својски се загрлити.

У Шибенику у Августу 1848.
Спиридон Поповић.

[JASON]

Обзор.

Аустрија. Сабор бечкиј примио је најпосле оно предложење о сазиву једнога конгреса аустријски народа, да би се ови међу собом мирно
изравнали, и у том послу је цару атресу оправио, ал' ова је атреса тако написана, да се напред види, да Славени од тога конгреса немају се ничем надати. Хоће Немци у Бечу конгрес тај да држе, како би Славене тероризмом бечки лупежа у стеги држали! – Цар је за цело у Оломуцу. Тамо му је дошла била једна депутација сабора бечког и моли га, да дигне од Беча обсаду, но била је врло неугодно примљена. – Беч изгледа скоро као пуст. Што је год отменије и паметније, то је отишло, а остали су само којекакви лупежи и развраштеном аулом и републиканским члановима сабора. И то су ти јунаци, кои ће за слободу да се боре! Како дробе онако ће кусати! – Сабор је бечкиј већ свуда поверење изгубио. – У Бечу је страшна скупоћа.

Италија. Што се Ломбардије и Млетачке тиче, ствар је с њима свршена. Цар аустријскиј даје ијм независимо правленије на основу народности, народниј сабор, народну војску, све градове и једнога вицекраља, кои ће сада бити син надвојводе Рајнера; осим Италијана нико други неможе бити чиновник; само ће Ломбардија и Млетачка припознати цара аустријскога за свога краља и једну част државнога дуга на себе узети.

[JASON]

Србске Новине, бр. 94. од 22. Октобра 1848.

Славенско боиште.

Из Чуруга, 15 Окт. Јуче чули су се око подне топови у Врбасу – но не против нас. Мађари сарањиваше сиреч свог штабс-официра, ком је са собственом тупом сабљом наш један младиј Србијанац, којег име дознати немого, главу одсекао. Погинуо је на Сиригу 12. Октобра т. г., гди се је између Мађара и наши бој заметнуо, незна се из ког узрока, будући да свакиј другчије гата. Једни веле, да су мађарски људи орали, и да су иј мађарски бунтовници – 50 катана – чували. Од наши привуку се 14 Србијанаца, понесу са собом добош, и тандараше колико су могли, да намаме и уплаше бунтовнике. Ови пођу после 5 сатиј по подне на Србијанце, а ови се увуку из кукуруза у једну рупу, па један на коња, другиј на коњаника нишанећи, свале одма петорицу доле, 5 коња и 5 коњаника. На трајуће пушкарање дође 1 ешкадрон катана, 3 компаније пешака и 4 топа у помоћ, и катане обколе Србијанце, позивајући иј србски да се предаду, да ће ијм добро бити, а ови ијм попреко одговоре псујући ијм отца. Командант исти катана срећом рекне катанама 'halt', док се je разговарао, а Србиjaнци добију времена, па изиђу из рупе и у гомилу се стисну, леђа к леђима, и тако почну ватру просипати на катане, а коње ијм пробадати, гди и једног штабс-официра – имао је порту око врата – као што је казано, убију. Међутим дођу и са Сирига Србијанци и Граничари, с једним трифунташом у помоћ, и почну иј са овим пратити, будући је већ мрак био, и бунтовници се кући враћали. Они су такођер неколико пута из топова пукли, и једном Србијанцу однесе тане топовско баш под шанцем ногу, тако, да је после умро, јер није било оператера, да му крв заустави. Један је Србијанац лако рањен; и то је сав наш губитак. Од бутновника против суверенита славенски народа, и цара самог, пало је 9 коња и 16 коњаника јамачно, а може бити и више, но они однесоше одма мртве, скупа са одсечени 5–6 глава, које наши немогоше понети. Два топа из самог Сирига подпомагала су нашу борбу. Пешаци бунтовнички нису ни дошли до боја. И тако неће бунтовници више имати воље на Сириг нападати.
Синоћ враћајући се из Сентомаша видим ватру између тог места и Сирига. Катане заплашише Туријске салаше, гди је много сена изгорело. И право нам је, кад смо били лењи једну компанију са једним топом одредити, да чувају сено, док људи не довезу га кући, а људма требало је управ заповедити, да морају сено кући возити, хоћеш нећеш, а не остављати ијм на вољу, па после да нит' они нит' војска има корист одтуд. У Сентомашу разумем, да су неколико Сентомашана 3000 оваца из Куле, скупа са чобанима, магарцима и вашкама, дотерали. Чобане су после кући пустили, да се похвале Мађарима, како Србин лов лови. Из Турије отиду неки одважници прекјуче до Ст. Бечеја и дотерају 754 оваца. Из истог места побегао је Воин Зеренскиј са путама из тавнице, и дошао и Фелдвар. Он је био зато затворен, што је псовао мађарско мртво дете. Родом је из Турије и иначе је поштен човек.
Дошавши у Надаљ раумем, да су наши на 4 Србијанца пуцали, а ови на оне, док се најпосле последњи предали нису. Узрок је био тај, што су исти Србијанци сокаком пијани ишли, и на гуске пуцали, као да ијм није довољна фунта меса на дан, и тако бивају нам неки од ови људиј, кои ни свог ни нашег командата не слушају, на досади, пљачкајући и самог пријатеља, у место да му помажу. Желити је заиста, да се ти људи строжије држе, да своје поште својевољно неостављају, и да нигди за себе неударају без плана и одобрења наши команданта, иначе ће навући зло на много село, као на Пирош. Такође желити је, да они уредније плату добијају, јербо због тог понајвише поште остављају.