Српске буне

[JASON]

(Продуженије.)
Ова је србска канцеларија била Маџарима трн у оку, јер су они одма, како су ијм се Србљи потужили, помислили, да је то добра прилика, да Србље на своју страну и за своје Маџарске намере задобију. А кад виде, да се завела Србска канцеларија, онда ијм се учини, да су се праварили у рачуну. И зато се сад заузму, да Србље себи ма како присвоје. Али су знали, да ијм то неможе изићи за руком, дотле, докле Србљи имају своју канцеларију. Дакле прво ијм је дело било, канцеларију Србску укинути, колико због свои изгледа, толико више тога ради, да неби политичка самосталност Србаља јаче жиле у Угарској ухватила. А да то могу учинити, морали су најпре Србљима штогод пружити, да ијм очи замажу, а заједно тим поставе и темељ, на коме ће основати пред двором захтевање своје, које су тога ради наумили поднети му. То је био узрок, што су Маџари те исте године, кад је канцеларија Србска постала, закон предложили двору, коим се одређује, да Србљи имају право грађанства у Угарској, као и остали грађани Угарске. Двор одобри тај закон; али како ће моћи и даље к своим намерама слободно корачати, задржи за се право, да може по своме решкрипту од г. 1749. и даље о црквама, школама и новчаним заведенијама народа Србскога располагати. Сад се Србскиј народ нађе међу две ватре, незнајући која ће га већма опалити, јер он већ више ништа није могао сам чинити, него је чекао, шта ће с њиме један или другиј да учини. Сад је већ напред могао сватко погодити, како ће народ Србскиј проћи, особито тко није сметнуо с ума то, да се два непријатеља преко њега клипка вуку, и да и један и другиј осим они намера, које имају један спроћу другог, ту заједничку намеру имају, да народ србскиј оборе и утамане. Маџари предложе одма двору, да се канцеларија Србска укине, доказујући, да народу Србскоме особита канцеларија није више нужна, особито сад, кад су Србљи право грађанства у Угарској добили, да ће се дела Србска много брже, лакше, и с мањом неприликом одправљати у канцеларии Маџарској, него ли што се одправлају у канцеларии Србској, која и онако није ништа друго, него повраћена она дворска депутација Осечка, које је Марија Терезија као излишну укинула још 1777. године, а најпосле, да се и Србљи, као слободни грађани Угарски, немогу више покоравати оним државним комисијама, преко кои је Србска канцеларија заповести и наредбе своје досада извршивала. Дворска политика и сама видећи, да би Србљи могли покрај своје канцеларије с временом ојачати, и у политичном свом животу одржати се, – одобри Маџарско захтевање, и тако године 1792. у месецу Јунију престане Србска канцеларија, и с њоме престане значај Србске самосталности у Угарској.
Јадиковао је и тужио горко народ Србскиј за својом канцелариом, и сузе жалости његове тим су му теже биле, што он на то никада пристао није, нити је могао пристати, јер је то све без њега учињено. Проклињао је често архиепископа Стратимировића и епископе ондашње, мислећи, да су они могли свему томе пут препречити, па нису хтели; а није знао, да је лукава политика још онда почела копати гроб његовој слободи и политичкој самосталности, кад му је деспота ни крива ни дужна у тавницу бацила, а сад је само стогодишње своје копање довршила, и слободу народа Србског у гроб спустила. Мила браћо србска! политичка је Угарски Србаља слобода овде сарањена; али су Угарски Србљи над гробом остали! – – Остало је у прсима њиовим оно срце, које за самосталност народну неможе престати куцати, неможе сад, никад, ни до века! – – Од овога часа, како су изгубили Србљи своју самосталност политичну, почела је лукава политика, све веће и веће неправде чинити ијм по црквама, по школама, у грађанском животу, и где је год могла. Унијаћење, римчење, немчење, маџарење, почело је сад без обзира над народом Србским беснити, јер се више нису бојали Србаља, као раскомаданог тела, које без главе своје ништа није кадро било учинити. – Кад је којем неправда учињена, он се тужио, али је тужба његова дошла пред оног, кои је наредио, да му се неправда учини; а судио му је с овим заједно и онај, на кога се тужо, и кукавниј Србин морао је пристати на њиов суд, ако је овај и био као што се само по себи разуме, и најнеправеднии, – Сад се народ почне обзирати на све стране, и почне тражити начин, коим би се могао сачувати од вечите пропасти; али тога већ није било. Скупштине му је и мање држати забрањено било, а народниј сабор зависио је од воље дворске политике, којој није ишло у рачун, да се Србљи на народним своим саборима састају и саветују, како ће несрећу своју од себе и од потомства свога да одбију, јер је знала, да ће свакиј такав састанак Србаља незалечене ране на ново позледити, и идеју самосталности, коју су изгубили, из заборава подизати и подрањивати у народу, која кад дорасте до живота, кадра је подигнути цео народ Србскиј против оне неправде, која му је учињена.
И тако је пол столећа протекло, од оно доба, кад је канцеларија Србска укинута, а Србљима се никако зато време није допустило, да се на свом сабору састану.
После смрти дуговечног архиепископа Стратимировића дозвољено буде народу Србскому састати се, али само зато, да избере себи архиепископа, а саветовати се о другим своим невољама није му допуштено било. – Тако је исто било и по смрти архиепископа Станковића. – Али опет је зато и један и другиј овај сабор имао своју добру страну, а та је добра страна била то, што су се Србљи из свију крајева, по коима разсејани живе, на овим саборима састали, један дргом изјадиковали се, и тугу своју за изгубљеном самосталности понављајући, поновили осећаје своје за живот народниј и политичкиј, које је душманска политика намеравала са свим из срца ијм изчупати! – Од времена последњег народног сабора настојавао је непрестано садашњиј наш патријарх, и код двора, и код Маџара на дијети, да допусте народу србском на народном свом сабору састати се, и о своим народним делима посаветовати се. Он је оставио био сву досадашњу политику архиепископа на страну и почео на њи наваљивати озбиљски, немарећи, што ће се једном или другом тога ради замерити, и кад га се већ нису могли другачије отрести, онда му даду преко Маџарског канцелара писмено на знање, да је цар одобрио, да се може народниј Србскиј сабор држати; само се још морају о томе посаветовати, где ће се држати, и шта ће се на њему радити. Опет једна жалостна утеха за нас, да нам политика каже, шта ћемо на нашем сабору за нас радити! И то је њиово саветовање трајало скоро пуне 4. године. А Србскиј је народ све једнако изгледао на то време; и чекао сабор, као озебао сунце. Међутим зазвони по целој скоро западној Европи глас слободе народне, кои допре и до Угарске. – Народи се узнемире, и узбуне; дворска лукава политика у Бечу падне; и цар Фердинанд изрече, да ће дати свима своим народима устав, на народној слободи основаниј. Маџарска дијета употреби ову згодну прилику, на своју корист, и без једне капи крви изврши ону намеру, на коју се од времена Јосифа ІІ. непрестано приправљала: добије своју самосталност и савршену независимост од Аустрије. – Али протерану ону из Беча политику дворску, која је на то увек ишла, да наш народ Србскиј сасвим затамани, међу начела нове своје на слободи, једнакости и братству такорсе основне владе, целокупну прими, и равнајући се по њој установи закон без нас о нама, да се на црквеној нашој скупштини састанемо, на којој ће она жеље наше о цркви и о школи нашој саслушати. – Дакле и оно последње средство, коим смо мислили и желили нама помоћи у невољи, народниј сабор, одузме нам; и на место његово наметне нам некакву црквену скупштину, за коју наш народ до сада ништа није знао, нити је могао знати, јер о њој у привилегијама народним, да ни у самим нама неповољним изјавнителним царским одписима, ни спомена нема! – Таковим начином претвори се и двора Бечког политика у другу политику, која је за нас особито пробитачнија од оне пређашње, и форма Маџарске владе претвори се у другу форму, која је за нас особито много шкодљивија, него што је она пређашња била. А с тим заједно попуцају и оне свезе, коима смо до сад и двору, и Маџарској влади привезани били. – Уговори наши, које смо с двором учинили, кад смо овамо прешли, престану бити уговори, јер иј није могла више она страна, с којом смо иј учинили, држати; – и народ се Србскиј сад повати у оно стање, у ком је био, кад је овамо дошао. У оваком стању затече нас месец Април ове године. Сад се народ узнемири, и почну се гдекои људи приватно између себе договарати, како ће и какве ће нове уговоре правити, буди с двором, буди с новом Маџарском владом. Али договарати се савршено немогу ни два човека, док се не стастану гдегод, а како би се могао договорити један цео народ, док се гдегод нескупи. Нужно је дакле било, да се народ негде скупи, и да своју вољу за нове уговоре изајави. Сад је највећиј чвор био, тко има право народ сазвати. – Војводе свог имао није, да га он сазове; народне депутације из Осека нестало је, која би то дело по праву можда могла била узети на се; кацеларија му је Бечу укинута; шта му је дакле друго остало у оваким околностима, него то, да се обрати на свога архиепископа и митрополита, као наследника онога патријарха, кои је прве уговоре с двором учинио и кои је не само патријаршеску духовну, него и деспотску светску владу са неколико свои прејемника извршавао. Архиепископ се сад нађе у чуду. Али народ простим наравним путем докаже му, да га он један има право сазвати, наводећи му, да је патријарх Арсеније Чарнојевић то право са собом пренео овамо, јер другачије неби могао онолико хиљада породица са собом повести, да иј најпре скупио није. Патријарх је то право и овде одма с почетка употребљавао, јер другојачије неби могао од стране народа уговоре с двором правити, депутације у Беч слати, и народну вољу за уговоре знати, и двору је јављати. И то су право сви архиепископи после патријарха Чарнојевића задржали, само с том разликом, што је Чарнојевић правећи уговоре с двором без ичијег дозвољења народ сазивао; а његови наследници морали су, по учињеном већ уговору, дозвољење од двора на то имати. – Дозволењем овим, које се и у изјаснителном решкрипту од 1779. опомиње, као што није укинуто народу право, народне своје саборе држати (премда је ту и број саборни народни посланика на 75 само особа неправо спуштен), тако исто није укинуто ни право архиепископа, народ на саборе сазивати, него је само употребљавање и једног и другог тог права њим ограничено. И баш ово ограничење доказује, да народ има право скупљати се, и архиепископ његов има право сазивати га. Сад су копче оне, које су нас до сад по уговорима нашима на дозвољење двора везале, попуцале, јер је двор у таквом стању, да неможе више од своје стране учињене с нама уговоре држати; с новом Маџарском владом уговоре још нисмо никакве правили; дакле је и оно ограничење, које се у уговорима нашима и у наметнутим нам изјаснителним царским одписима оснива, престало, и тако је оживило у некадашњој својој целости право народа Србскога скупити се, и право архиепископа народ сазвати, да се о својој садашњьости и о потомства свог будућности посветује. Установљениј о народу Србском на Маџарској дијети закон неможе народу Србском на пут стати, да он то своје право сад не употреби. Јер прво, на тај закон није пристао народ Србскиј, нити је могао пристати, не имајући никакови опуномоћени свои на дијети предтавника, кои би вољу његову онде изјавити могли, нити је тај закон и тко од стране Србске подписао, као што није ни на један досадашњиј Угарскиј закон подписан ни од кога у име народа; нити је имао народ Србскиј и кога на дијети, тко би могао то у име његово учинити. Архиепископу је још године 1779. у одпису царском одузето право, народ свој представљати у светским делима. Он је дакле са епископима за једно, кои су на дијети били, представљао у грађанским предметима сам себе, а у црквенима могао би се само тако у име народа сугласити на кои закон, кад би напред знао, да ће тај закон народу повољан бити, а другачије ни у црквеним предметима не може у име народа ни на што пристати, јер не може знати ни у тима без народнога сабора воље народа, кои је тако исто као у архиепископ чувар своје народне цркве. А друго, тај Маџарскиј закон, кои је без нас за нас, или боље рећи, против нас скован, не говори ништа о нашем народном сабору, него говори о црквеној скупштини, за коју народ Србскиј ништа незна. По овоме не може народ Србскиј примити ни ону наредбу нове Маџарске владе, којом се позива за 15. Мај на црквену скупштину; јер кад би је примио, тим би начином изгубио право, које он на нове уговоре има, и признао би, да сабор народниј дружати не може, него само црквену скупштину: а то признати својевољно никада неће, нити сме; него жели по природном свом праву, које је са собом овамо донео, и које се у садашњим промењеном стању двора ничим више неограничава, првога Маја скупити се, и како о своме положењу посаветовати се тако и о новим уговорима договарати се. У оваким околностима није ништа друго остало чинити архиепископу, него да по праву своме народ на 1. Мај к себи позове. И на томе се темељу оснива народна Србска скупштина, која је 1. Маја ове године у Карловци држана, – и која је тако исто закона, као што би била и црквена скупштина, да је народ Србскиј могао пристати на онај закон, кои је ту црквену скупштину наредио.
(Продуженије следује.)

[JASON]

Чему се имаjу Србљи по паденију Беча надати?

Ово је важно питање, на које различити политичари разно одговарају. Неки стрепе, да ће Србљи, кои су Аустријском двору свагда верно служили, па и овом приликом у Италии, Угарској, и код Беча својем законом цару верно служе, - опет преварени бити! 'Кад Беч падне, – кажу они – онда ће царски војска (где се већина Србаља разумева) ударити на Мађаре, па кад ове победи, онда ће Беч и саме Србље политичким начином принудити, да се захтевања свои окану; и тако ће кукавни Србљи опет остати робови, без признате и потврђене војводовине, језика и народности, само необорима стена – гвоздене прси – за туђ атар!'
Ова сумња није неоснована; јер кад историју прошлости разгледимо, видићемо заиста, да су Србљи, од паденија Србског царства на Косову па све до данас, варани, гоњени и угњетавани бивали. Није нужно овде појединце пребројавати заслуге Србаља у Аустрии; оне су сваком, ко је од части, сасвим познате. Није једанпут Србин престол Аустријски владатеља крвљу својом избавио. Па за све ове крваве заслуге шта је добивао? Оштриј мач и дугу пушку, да за цара војује, за цара и благостање други народа, кои после Србље ни за народ нехтедоше признавати; но шта више и војводовину ијм политичним путем одузеше!
До сад је Србље – овај јуначкиј и заклетви својој највернии народ – и сам цар не Србима, него 'верним своим поданицима грчко-неунитиског верозакона' називао. Дакле за толике заслуге неудостоише иј ни правог имена! Као да су стрепили име Србин изговорити; и ово је истина – ал' је више другиј узрок… Добро нам је дакле сад, после толики превара, предосторожнима бити!
То је истина необходимо нуждно, ал' сад је цело славенство свету на угледу! Славенски народи – уздам се у Бога и науку, којом су се више-стогодишњом патњом и сужањством научили, драгоценост народности уважавати, – неће више једни друге остављати. Они ће у сајузу за једну обшту Славенску – а појединце за сваку Славенском корену принадлежећу народност неуморимо делати, верно, – сложно, искрено, јуначки. Аустрија ће се моћи само са Славенством одржати, то је света истина!
Цар Аустријскиј, увидећи да без симпатије Славена обстати не може, обдариће иј правама, која су ови народи већ давно заслужили, и по већини броја, и по верности к владатељу својем, а (особито Србљи) и по јунаштву и више-столетним, још никад ненаграђеним, јуначким на пољу Марсовом за двор Аустријскиј, одликовањем. Цар Аустријскиј знајући, да су се Србљи први оружја латили, и већ давно крв проливали, да његов престол царскиј против нечувеног републиканизма Мађарског од пропасти сачувају, па да једним путем – богме – и своју, до сад неправедно, лукавим начином, а сад јавно погажену народност – и не на бојном пољу – него – политиком одузето војводство Србско задобију; испуниће – несумњам – жеље верног му и јуначког народа Србског! Праведниј ће цар народа Србског жеље испунити, и тим своје име у истории света – како предци његови нигда нису – вековечно прославити.
'Али ће нам можда само народност дати без војводства, или ово последње без териториума?' – чује се приметба.
Војводовина без териториума не може се ни помислити, а Србин не иште војводу – него војводовину, а ту је после и народност и језик; без овога нема Србском срцу утехе! Цар ће Аустријскиј сад – несумњам – искрено са Србљима поступати; јер то изискује Бог, правда и дух садашњег столетија. То изискује његова царска чест и характер, да народ онај, кои га је од пропасти сачувао, и непрестано чува, као отац награди! – Благостању монархије неће предрасудно бити, ако Србљи војводовину задобију; но напротив – Србљи ће у будуће још вернии и услужнии цару свом бити, кад виде, да ијм се крваве заслуге њиове не награђене не остављају. Дакле с добитком Србаља добија и сам цар: следователно није се ни сумњати о потврђењу захтевања Србског народа, а особито сад, кад доброг цара мађарскиј министериум, ком вечне буди непамет, више неконтролира.*)
Само добра воља и постојанство у предузећу, па ће све добро бити. Србљи треба само да промисле, да сад – једва једанпут од толико столетија – за цара – ал' и за своја права војују, па су непобедими! Зато Србине, јуначкиј сине, неостављај оруже дотле, док захтевања своја испуњена не видиш. С нама је Бог и правда, наша је победа! – Ђ. С.

*) Кад су у Инсбруку – по излазку Србске депутације из аудијенцијалне сале – два изслужена граничара са мном у сали заостала, и један од граниачара – седином украшениј и крстом одликованиј старац – наша захтевања искреним простим речма немачки представи, цар је тронут срдачно и ватрено одговорио: 'Ја meine lieben Grenzer, es muss euch alles erfuller werben!' –  Овде не могу да не приметим, да за ово – као ни за друге редкости, које сам имао срећу при аудијенцијама у Инсбруку видити, ни сам главниј одбор – по собственом признању једног бившег члана одбора – незна! Та сва су ова прикљученија за историју нужна.

[JASON]

Дописи.

Из Карловца, 18. Окт. Чули сте, како су дивљи Мађари, издајством не-Србина Јовића, у град Осек, њи до 1500 гардиста, ушли, да ваљда у војводовину нашу продру. Но лоша ијм је срећа била; лудиј њиов план при првом појављају свом осујетио се. Граничари наши грофа Елца, спаије Вуковарског, кои се са договора од Мађара из Осека враћао, на путу ухвате, довуку награг у Вуковар, и ту, нашавши код њега писма од Казимира Баћанија и Јовића о издајству, на место убију. То је првиј преступник, кои је жертва подлог издајства био. Народ је досад много опраштао, јербо је великодушан: колико је већ непријатеља помиловао и одпустио, без да иј је глава заболила, ал' сад га је већ трпељивост оставила, и тежко оном, кои подло и лукаво намерава народ свој издати, каштига достојна мимоићи га неће. Јовић веле, да је се луд учинио, и отишао преко у Мађарску. – Казимир Баћани, кажу, да је прекиј суд дао прогласити за све кои само ружну реч, или 'вадрац' Србину рекну. Ал' да неће то бити само да нам медом превуче преко уста, а овамо отров сипа? У непријатеља вере нема. 
Сад нам стиже глас, да су наши на Осек ударили, град обколили и многе гардисте потукли, јербо су намерили били, даље се крећати; неверујем да ће ијм воља бити дуго се у Славонии бавити; овај воздух никако неприја ијм, и на последку најбоље би учинили, да своје бунџије, Житваја, Јовића, Рогулића, потуку као псе, јер иј наговарају непрестано, да на Србе ударају, а горд Мађар до никле веровао, па љутом својом невољом и он ће се једаред освестити, те иј потући. – Бенко, познатиј непријатељ наш, ухваћен је од наши и на смрт осуђен. – Г. мајор Чорић највише је из неспоразумљења доведен био у Земун к војводи; но по испиту за невиног је проглашен. – Треба добро пазити, многа нам се још гуја у недрима налази, многи нам још црв наше дрво народности гризе; пазимо, па истребљујмо ову убиточну зверад зараније, да нас од њи ни глава не заболи. – Р.

Из Карловаца, 19. Окт. Јуче се је држало заседаније главног одбора, гди је и г. војвода и г. патријарх председавао. Највише се о том говорило, како ће се предупредити многа арања, и друге упорности и непослушности спроћу власти; и у следставу тога, што смо добили јуче известије, да су неки већ и сено у намастиру Ремети из пизме и неваљалства запалили, решено је: да се одма објави прекиј суд, и да се најстрожије поступа проти свију, кои су зликовци и властима свима непослушни.
У Бечу се већ ствар решава, цар ће да се избави помоћу свои Славена верни. Аула, бегајући из Беча на пароплову, у волнама је смрт нашла, почем је пароплов од топа разбијен био. Кошут је већ ролу своју изиграо. Ми Србљи за слободу своју и за народност дигли смо се, пак рећи ни с чим, цар нам ни један фишек барута не даде. Одушевљење народа нашег против непријатеља најпоглавитије нам је средство, и то јединито било. Ми се нисмо застрашили, ни од претња, ни од бомба Мађарски; велико смо искушење претрпили, и све једну фирму бранили, једну цел имали, за своју народнсот и за цара! Цар наш, уздајући се у Мађаре, привољевао је нас, па на последку и претио нам, што се с Мађарима несајединимо. Сад ако никад ено увидити може, да је Србин стена његове династије непоколебима, и да га Србин ни за какву корист своју изневерио неби, и да је у Србина тврђа вера од камена! Но сад видимо како Мађари, они Мађари, коима је пре 7 месециј цар све, што су само поискали, даровао, чине. Ево између други многи, само један пример да наведем. Прекјуче дође од команданта стана из Србобрана г. Биге известије званично, како су Мађари с највећом свечаношћу царскиј барјак у Врбаском свом логору закопали, ту су топови грували, ту звона звонила, ту се ларма и дрека Мађара дигла у облаке! Неће они цара, ни краља, хоће они републику. Докле ће лудило Мађара довести! – Нашу депутацију у Бечу сад сачињавају: Шупљикац, Богдановић и Суботић; јуче у засданију определише и Стратимировића, да одма у Беч иде, кои сутра полази. – Р.

[JASON]

Из Сиска, 20. Окт. Управо сада примивши 'Србске Новине' станем читати Ваш чланак: Бечка револуција од 24. Септ. т. г. и Славени у бр. 92. од 15 т. м., те одма из почетка нагазим на непотребне и (опростите ми да искрено кажем) неосноване речи: 'Јелачић-бан све једнако под Бечом – ништа неделајући.'1) Немогуће ми се чини, да Ви неби знали, како и зашто је Јелачић-бан дошао до Аустријанске границе?2) зашто је похитио к Бечу? и шта је одма тамо делати почео? – Зато ми се ово, већ више пута у Вашим новинама повтрорено сумњичење на Јелачића-бана3) претерано види, јербо сам осведочен, да ни пре ни сада нисте имали к томе никаквог узрока, а ако мислите, да збиља каквиј узрок имате, изволите га јавно казати, а ја ћу га јавно јамачно опроврћи.
Може бити, да има код Вас какви емисара4) од охоли или славољубиви надримудри глава, кои ни сами не знају шта блебећу; но жалостно би било, кад би Ваша начела тако слаба била, да би Ви коме за вољу5) или невољу другче поступали, него што сте уверени, да је право и за народ наш ползено. – Оканите се, ако Вам је иоле до добре будућности народа нашега стало, сваке Пољачке политике и Пољачки начела!6) – Пољаци се на жалост нису никада с нама слагали, пак се на жалост не слажу ни сада. Они нису никада били прави пријатељи ни свога народа, а сада очито држе са Немцима и Мађарима, кои су наши смртни душмани. Они живе у фантазии, па теже увек за оним, што се неда дохватити, – а ми смо људи – истина мање учени, но – у толико практичнии, што мирниим духом и зрелије ствари судимо и тако напред ступамо.
Кад је Јелачић-бан страном узбио, страном још сасвим разбити намеравао Мађаре код Веленца, а ови (као што ће Вам и из исти Пештански новина знано бити) ноћу нагло побегну у горе Будимске, а бан немогавши без оне части своје војске, коју су Рот и Филиповић водили, – и на коју је он већ пре 8 дана којекуда чекао, а и сада није знао где је и како је, – на Будим и Пешту ударати, пође за оном коришћу, која му се сигурнија виђаше, т. ј. крене се на леву страну ближе к Аустријанској граници, да се здружи са оном војском, о којој је добио гласа сигурнога, да ће га подпомагати (а није се надао, да би она могла сама до њега кроз непријатељску земљу продрети), пак да тако укрепљен – и без несретога Филиповића и Рота – удари на Буда-Пешту;7) но једва што се приближи тамо, где је имао укрепљење добити, дочује, да су славождери Мађари и Германомани у метрополи великог царства Аустријског упалили ватру, којом наменише нас сироте Славене попалити, и уништити све наше досадашње, тешким трудом и муком начињене зграде – отеравши свога и нашега господара. – За родољуба и војника није ни помислити моћи одваженијега и разборитијега поступања, него што га у том тренутку показа Јелачић-бан, – кои је одма увидио, да се ватра мора тамо гасити где гори – и да ваља оле у осињаку угушити. – Он није био тако јак, да би смео био у Беч унићи или сили Бечке револуције сам одолети, но опет је држао Бечлије у шкрипцу. – Они се мало у својој радости смутише и поплашише, – но чим су се освестили, настојао је, да иј с прокламацијама и договорима мало забуни као децу, док стигне већа сила на Беч, – тако да су већ Бечлије мислили, да се бан њи бои а не они њега. Указањем бановим код Беча узкратио је и пре уплашениј генерал Ауершперг своју покорност Бечлијама, – бан је на пут стао, да се нису одма могли Мађари здружити и договарати с Бечлијама, како би ијм нужно било, да није могла ићи рана из Угарске у Беч, те тако да се нису могли Бечлије раном снабдети, – бан је дао разоружати Аустријанске сељаке око Беча и тако није могао напредовати ландштурм, и дао је страном похватати, страном натраг вратити многе гардисте и добровољце из Градца и други градова, кои су ишли Бечлијама у помоћ. – То је све радио Јелачић бан, док је стигло више војске и најпосле Виндишгрец, кои сада оне ребелијаше вошти, кои су га прије називали 'Schutzengel der deutschen Freiheit', кад је Праг бомбардирати дао, и радовали се Славенској – као што они мислише – пропасти. Дакле Јелачић-бан није био 'ништа не делајућиј,' а да није ни сада, видити можете из обнародовани телеграфски билетина, из кои ћете се осведочити, да он и оно чини, што се скоро ни надали нисмо, т. ј. на две стране бој бије, с једне стране његова војска Беч штурмира и гњави славождере Немачке, – с друге стране и Мађаре туче – а и код нас у Хрватској ништа се не дангуби. – Но шта би било од Аустрије и од нас, у њој живући Славена, да није Јелачић-бан стигао на време под Беч? то се може пресудити. Толико је известно, да би се Ауершперг сасвим подвргао Бечлијама, ландштурм би се дигао око Беча и по свима оближњим градовима, и у Штајерској горњој, као што га је већ гроф Викенбург из страха био расписао. Мађари би стигли под Беч, – те сва надежда наша била би може бити у ону Аустрију, коју би тек која страна сила била морала на ново створити, ако би која на то воље и јакости имала! – Видите дакле, да неваља пренагло судити ни сумњичити. 'Нобена наглост нич невала', каже Крањац. – Фр. Ловрић.

1)Видимо, да нас вредниј г. дописатељ није разумео. Први 7 редиј у реченом чланку наведени су само као гласови, коима се мисли публикума занимаху, и ту су сви ти гласови неоснованима показани, следователно и овај, да Јелачић под Бечом ништа недела. 
2) То смо ми знали, и то му од стране наше посве одобравамо. Ако ни из чега, то је гос. дописатељ могао увидити из речиј наши у додатку к бр. 90. н. о.
3) Жао нам је, да г. дописатељ само једну страну новина наши у обзир узима!
4) Нема иј никакви, – о томе можете бити уверени.
5) Ми што год деламо, ништа не пазимо на личности, но јединствено на народ, и његова одношења, следователно и ником ништа за вољу не чинимо. То сви поступци наши довољо посведочити могу.
6) Ето г. дописатељ показује, да нас разумео није. Молимо га, нека стравни речи наше у првом чланку о Бечкој револуции у бр. 89. н. о., где смо о Галичким Пољацима говорили; а овај другиј чланак ништа друго није био, но продужење онога првога.
7) Сравни чланак наш: 'Преврат Бечкиј' и т. д. у броју 89.  - У.

[JASON]

Из Руме, 21. Окт. Ови нам дана сигуран стиже глас, да су Мађари већ прешли Драву, и уселили се издајством 10-га, 11-га и 12-га Окт. у град Осек. Осек је дакле сад сасвим у Мађарским рукама! То је било без икаквога одпора, јер је несрећниј заповедник Осечког града, издаица Јовић, ког име у Србству одсад па до века проклето остаје, од првог почетка овог покрета се са широким Мађарским жврковима сасвим симпатизирао. Кажу, да је зато против Србаља огорчио се, што га нису за војводу изабрали! Иди политичкој накази, европском комедијашу, твоме пајташу, Кошуту, – он ће те пакленој чети његовој за војводу поставити! – Истиј је несрећник, како су Мађари прешли, из Осека – као што се чује – одселио се, по свој прилици у Буда-Пешту. Поштени частници регулаша 'Занини' сви су се службе одрекли, које су исто и топџије учинили, а прости војници Талијани, подкупљени од Осечки Швабова, пристaли су уз Мађаре, све саме опаклијаше, и најмљене адраповце. – Мађари с дакле у Осек ушли издајством Јовића, и сада прете, да ће на четири стране у Срем прећи! Ако је то истина то се сасвим јасно види, да су Мађари за маковским своим краљем Кошутом, сасвим затрпали, и из најлуђег крајњег очајања куће своје остављају, да само у Срем продру, и да овде забуну учине. У томе шпекулирању највећиј свој интерес налазе, јер – говори се – да неће више са Бачком, и Банатом да се бију! Сад само оружја мало по више, и честитог вођу, па нека дођу, те нек' познаду, и увере се, како и Сремци своје госте дочекати знаду! – Убијеног у Вуковару грофа Елца народ није дао саранити у гробницу фамилијарну; зато су га морали саранити у башти код његовога двора. - Фрушкогорац.

[JASON]

Најновије вести.

При закљученију данашњега листа дошла нам је Загребачка пошта од 25-га т. м. и донела следујуће вести:
Из Беча, 21. Окт. Последње известије послао сам вам 12. т. м. Од онога вреена није било могуће дописивати, што ето данас опет чиним. Међутим је кнез Виндишгрец утишао буну. Он се је чврсто држао захтевања, да му се град преда. Дне 14. т. м. започела се је озбиљна ватра и обштиј јуриш од стране војске, која је без велика одпора главна предградија заузела, пошто се је одпре залуд само чаркало. Фелдмаршал је позвао Бечлије на ново, да се предају, но то су Бечлије истом онда учили, кад ијм је главниј заповедник нар. страже изјавио, да има барута мало, те ће се моћи за кои сат потрошити. Што је дакле истиј овај заповедник одпре говорио, да се град неможе освоити ни са 200.000 момака, и т. д., све је то било пусто хвалисање, које је по свој прилици помагало заслепити пролетерце. Брањење толикога града без муниције била је заиста скрајња лудост и г. Месенхаузер је својом романтичком обраном Беча добио истина, градива за израђење новеле, али није развио велику вештину као вођа.
Пошто је д. 18. капитулација већ на писму била, дођу Мађарске чете к Швехату, Ова околност подаде наде гл. заповеднику нар. страже, да ће моћи Мађари Бечу у помоћ прискочити, те је прекршио капитулацију. Но Мађари су били и поражени и разтерани – а Беч је био д. 19. т. м. опет уз жестоко бомбардирање на јуриш освојен и ц. к. чете заузеле су све пијаце. Многе су куће ватром плануле кано и дио ц. к. двора и цркве Августијана. – Од јуче вије се ц. к. барјак на торњу св. Стефана. Чини се да се је мир сасвим поватио. На улицама, по коима је не давно све врвило, нико ти и неписне. Људство је већ сасвим разоружано. Штампа је ограничена; град затворен. Војска се је у обште добро и умерено владала. – Саборницу су јуче војнички поглавари затворили; седнице ће се 3. Нов. у Кромерижу наставити; а у Бечу да ће се држати обштиј конгрес народа. (Тешко да у Бечу! У.) Јуче и данас ухваћени су многи вође демократички клубова.
Из Беча, 23. Окт. Стање наши ствариј има исту слику, као и пре. – Тако звано стање обсаде траје још једнако. – Сумњиве се особе хватају и под затвор мећу. – Свуда влада подпуниј мир и сва је прилика, да ћемо до скора наш посао овде свршити и уредити. Пошта иде из Беча опет уредно. (А ми новина опет никакви недобивамо. У.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Загреба, 25. Окт. Поуздане вести од 21. т. м. из главнога стана св. бана у Ротнајсидлу јављају, да је св. бан свој главниј стан пренео у палату надвојводе Максимилијана у Бечу, а кнез Виндишгрец у Шенбрун. - Аулу (свеучилиште) као и сав град Беч војска држи. - Разоружање људуства већ је свршено: 150.000 пушака предано је већ. - У битки с Мађарима између Швехата и Швадорфа имала је ц. к. војска 65 мртви и рањени; осим тога устрељено је 25 коња. Мађари су оставили на боишту преко 300 мртви и рањени. - Мађарска војска тако је без обзира преко Лајте бежала, да је исте топове у Дунав бацала, само да брже напредује. Задња стража (арејер гарде), која су се у један мах претворила у предње страже, није имала ни времена погледати да ли се војска бије. Тако је дакле Мађарска бунтовничка чета не само пропала, већ је управо срамотно протерана.
У самом Бечу има ц. к. војска 120 мртваца и рањеника, међу рањеницима јесу два частника од Оточке и Огулинске регименте. Писмо од 22. т. м., које је управо сада добио г. Клемпај, главниј пошта управитељ, потврђује све ове вести и још додаје, да су у цркви св. Стефана обдржаване биле задушнице за оне, кои су у боју пали.
По известију у мађарским новинама о овој битки Мађара под Бечом, њиов генерал Мога збачен је с коња и тешко рањен. Мађари јадикују, да Бечлије никаквог знака од себе нису дали, кад су они на царску војску ударили; и да су само зато – истина, веле, и војска се јако уплашила била, па почела бегати – натраг узмакли, јер су сами себи остављени љуто страдати могли. Леп изговор вреди злата! – Кошут је сада у Пожуну.

[JASON]

Србске Новине, бр. 97. од 2. Новембра 1848.

Политичка одношења Немачке.

У Франкфурт, или управо у јединство Немачке заљубљени Немци преживили су своју радост. Она радост, почињућа с њиовом победом у Берлину, у Бечу и на другим местима, где су тробојну заставу немачког јединства развили, окончала се с тим, што су у оним победама задобили, то јест с Франкфуртским парламентом.
Они су видили вијућу се заставу црно-црвено-златну по целој пространој Немачкој, видили су славног спомена: 'избор петдесетника', кои је приуготовљавао стазу будућем парламенту, видили су скоро потом и сам парламент, слушали су како се деди бундестагу звони самртним звонцем, доживили су владара државе са државним минситерством; но тек што су све ове ствaри мало огледали и с њима се утешили, па већ виде, о жалости, како се оне суше, и вену, како од њи сама сенка заостаје, и с великом жалошћу чекају сваког тренутка, како ће се и овима, као покојном деди бундестагу, звонити самртним звонцем!
А ко је причина томе, што су све надежде Немаца тако срамотно осујећене? Кад би ми за ово питали саме Немце, одговорили би, да су причина њиови краљеви, кнезови и аристократи, и они би у томе од части имали право; но много већу причину тога морају Немци сами себи приписати, јер њиово неразумно и недипломатично поступање осујетило је све идеалне и реалне користи.
Кад је Франкфуртскиј парламент у најбујнијем разцвету био, није се он ни о чем мање бринуо него о Немачкој. Али је њему, као што смо видили, највише на срцу и у памети лажао Шлесвиг-Холштин, Чешка, Познањска, Трст и особито она Немачка флота! Свакојаким политичким нападањем на пограничне земље и особито ратом Холштинским изгубио је све симпатије остали Европски народа, шта више пробудио је и антипатије – и само једни Мађари придржавали су се њега, ради своје собствене користи.
С Мађарима били су а и јесу Немци за сад и међутим у најбољем пријтељству, и то зато, јербо је политичко тежење оба ова народа сасвим једнако и истоветно, то јест: саможиво освојавање туђи права за себе. Но да су политичке намере обоим овим народима за руком пошле они би заиста доста скоро непријатељски један на другиј били ударили. (Јер Мађари сметају Немачком плану: о влади над Дунавом до његова ушћа, и о влади над подунавским земљама; а друго Мађари и многе Немце у Угарској угњетавају. Учр. С. Н.) Тако је снажно и искрено ово непријатељство закључено било. Дакле наопако тежење сами Франкфуртоваца је причина садашњег стања Немачке; они су се бринули све о самим непостижним стварма, и с тим су пропустили прилику и пренебрегли најзгодније време, у које би се изчекивано јединство било дало постићи; и дали су своим краљевима и кнезовима времена, да се од свог поражења опоравити могу, а време ово, као што сад видимо, умели су пресветли краљеви и кнезови с изредном ревношћу и успехом употребити. Да су приврженици Франкфурта оставили Холштин и друге народе на миру, и да су у место тога боље гледали како би своју моћ дома јаче утврдили, могла је већ досад Немачка једноћа мало ближе к цели својој приспети, него што је данас.
Но најчуднија је загонетка та, што ови мили господари у том милом Франкфурту још ни сами то неувиђају, да је њиов час већ куцнуо. У Немачкој сад влада политика кнезова, и ови хоће саједињење, но сасвим друго, него што је оно, које народ хоће. Зато дакле сад горе стои Немачко јединство, него што је икад пре стојало, и цела њиова надежда је на будућност. Немце може само република сајединити – ал' по садашњим околностима имају врло слабачку надежду за републику.
Ко би о томе сумњати хтео, тај нека само погледа на стање садашње Берлина. Тамо истина има страна републиканска, или као што се она сама назива, демократичка, доста велика и многобројна; но богатија част житеља, која је републици противна, много је јача, и снажно држи с краљем А војска? та је, као што би краљ прускиј рекао, најбољим духом надахнута. Зато ако тамо и букне какава буна, као што је вероватно, то се може сигурно очекивати, да ће она од многобројног воинства угњетена и притиснута бити, но онде ће бити сарањена не само једноћа Немачке, него још и слобода Пруске. – Ако ли Берлинци мирни остану, одна ће ијм њиово назадујуће министерство дотле мало по мало од њиове задобивене слободе крњити и одузимати, док најпосле само споменици од ње остану. Но ово Берлински демократи добро увиђају, и знају, да од Франкфурта нема већ више ништа, они и то знају, да је Прускиј краљ и Пруска војска највећиј противник франкфуртскога јединства Немачке, и зато они хоће да заведу Немачко јединство у Берлину, и то помоћи Прускога краља и Прускога воинства. Они виде, да од републике за сад нема ништа, а зато намеравају прогласити Прускога краља за цара Немачкога. А кад овај помоћу своје војске Немачку једноћу у дело приведе, лако ће бити њега сбацити и у Берлину републику прогласити! – Овакови су изгледи и намере Немаца, – хоће ли се њиов план испунити, то ће будућност показати. (Из јутрењег листа Чешког.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У Београду 30-га Октобра.

Данас нам је дошла првиј пут Бечка пошта; донела је страни новина, а из Беча само 'Винер Цајтунг' од 22. и 23. т. м. Ове саобштавају само званична известија и наредбе, а ни најмање не претресају последње догађаје, нити се иоле пуштају у какав говор о њима. Из тога се види, да је штампа тамо јако ограничена. Између други наредба доносе и царско решеније, коим се сабор из Беча распушта и на дан 3-г Нов. у Кромерижу сазива.
'Загребачке Нем. новине' доносе неколико известија из Беча; из ти се види, да је маршал кнез Виндишгрец револуцију Бечку сасвим удушио. Он од положени условија покорности није хтео ништа попустити. 16-га првиј пут се бој заметно. Војска кнеза Виндишгреца дејствовала је на предградија Финф- и Сехсхаус, грофа Ауершперга на Маријахилф и Виден, Хрватска на Ландштрасе и Белведере, а кнеза Рајса на Дунаву. Управо у 9 сатиј започне канонада. Бечлије су се истина храбро држали али понајвише су онде ретерирали, где је војска јуришила; у Ландштрасе Хрвати су се срашно показали, многе куће изгледају сад као развалине, двориште Ђурске и Глогничке железнице ракетама је запаљено, будући су се тамо Бечки бунтовници укопали били, и тек када се ватра родила и кад су се чаркаши (пленкари) приближили, узмакоше. На барикаде и куће понајвише се пуцало из топова од 12 и 18 фунтиј, битка је трајала васдан и свршила се тек око 8 сатиј у вече, почем су Хрвати већ у 4 сата по подне први са своим задатком готови били. Они заузеше Ландштрасе, Јегерцајле, Шварценбергову башту и Белведере, а остала војска Маријахилф, Виден и т. д. Пуцњава из топова и пушака била је страшна. Колико је погинуло од обе стране незна се још. Као што се говори маршал  хотео још исто вече опет бомбардирати дати, но Јелачић-бан га одврати. Сутрадан 17-га прошло је без боја: а 18-га до 9 сатиј у јутру остављен ја био последњиј рок за предају, на које се варош на милост и немилост преда. Страх, недостатак џебане и ране били су главни узроци, што се бунтовници предадоше.
19-га Мађари с ударили на бана, на које бунтовници у вароши на ново главу подигну и запале царскиј двор. Виндишгрец је у вароши овај покушај осујетио, и варош сасвим умирио, а на пољу бан Мађаре до ноге побио, кои су се истина жестоко опирали, ал' од учестани бомба банови тако се уплашили, да су без обзира куд кои бегали. Како су на овај начин Мађари узбијени били и војска већ сав Беч заузела, Виндишгрец под 20. изда проглас, где следујуће наређује:
1. Беч, његова предградија и околина у простору од две миље проглашује се у стање обсаде и подвргава се војеној власти.
2. Академичка легија и народна гарда (последња само до свога преустројења) укидају се.
3. Обштинскиј савет има за 48 сатиј сво оруже од житеља покупити, после ће се куће прегледати, па у кога се оруже ма каково нађе, судиће му се преким судом; оруже не морају положити стражари сигурности, полиције и финансије, затим они чиновници, кои по званију своме имају сабље пасати: оруже приватни људиј на особитом ће се месту чувати са назначењем имена, коме припада.
4. Сва политичка друштва имају се затворити, састанци на улицама од више него 10 лица забрањени су, све гостионице и каване у вароши до 11 а у предградијама до 10 сатиј у вече имају се затворити. Ко против тога узради, пашће под војениј суд.
5. Штампа остаје међутим ограничена.
6. Сви странци имају пасошем своим показати чега ради се у Бечу баве, па кои то не узможе показати, има се удалити; кои би кућегазда којег странца прикрио, пада под војениј суд.
7. Сваком ће се преким судом судити: а) ко би покушао ц. кр. војску на вероломство навести, б) кои би словом или делом на буну подстракивао, или таковој на руку ишао, в) кои се при каковом састанку на опомену власти неби удалио, и г) кои би се при бунтовничким састанцима с оружем у руци нашао.
8. Све барикаде по вароши и предградијама има општинскиј савет с места у свакој тишини покварити и калдрму поправити дати.
9. Док траје стање обсаде, војена ће власт старати се о поредку, миру и безбедности вароши и њеној околини, а јавна надлежателства имају друге своје послове непрекидно одправљати.
10. Установљава се један средоточниј одбор под председатељством генерал-мајора Кордона, кои је скупа и управитељ вароши, – и овај одбор управљаће све послове, које изискивало буде стање обсаде.
За строге ове наредебе Видишгрец вели, да оне само на то иду, да се из анархије приведе стање уставнога права. Осим тога од обштинскога савета искао је Виндишгрец, да му се нека извесна лица издаду, међу тима налазе се и ова: емисар Пољскиј Бем, др. Шите, и секретар мађ. министерства Пулскиј. – Сада је у Бечу велика строгост; све преднаведене наредбе Виндишгреца без оклавања су испуњене. Око вароши на сваки сто коракљаја стоје коњаничке страже, које заповест имају, да свакога убију, кои би бегао. У предградија несме нико ићи, много мање пак допушта се коме изићи. – У вароши није велика штета учињена; највише је страдало предградије Маријахилф, које се последње предало. Царска библиотека и природниј кабинет нису изгорели, но само кровови на њима; напротив сва је изгорела Августинска црква. – Беч се сада преобразио у правиј војениј стан: силна војска стои под оружем по највећим улицама. Капије варошке све једнако су затворене; свуда је мртва тишина, и кад варош, која је изузимајући војене станове, сасвим пуста постала, прођемо, неби веровали, да је овде не давно буна владала. Трговина и радња је са свим стала, сви дућани су позатворани, невоља и нужда сиромашне светине већ је скоро несносна, која ће приближавајућа се зима још већом изцрпљене државне и варошке касе није надати. Такође је велика оскудица у сребрном новцу. Управитељ народне гарде, Месенхаузер, и чланови његовог генерал-штаба затворени су, – кажу зато, што су тајне договоре имали са Мађарима. И многи учредници новина и чланови демократичкога друштва такође су позатворани; кои би желио бити затворен, нека само на јавном месту какав разговор поведе о демократии! До сада иј има до 500 затворени. Од они солдатиј, кои су чету своју оставили па уз народ пристали, већ су многи ухваћени и стрељани.
Овако гласе известија из Беча до 24-га т. м. Истина из њи видимо, да је буна утишана, ал' опет ствари не стоје тамо баш како ваља: с једне стране строга војничка влада и противуставниј ове одпор демократии, и тим првиј корак реакције; а с друге безбројна сиротиња глађу се пати! Ако се брзо томе невољном стању не помогне, зар људи не могу у очајање доћи, па крајности се латити? Гладном је човеку све једно: ил' од глади ил' од пушке умро. На свакиј начин не може се још узети, да је у Бечу све свршено: ласно тамо-при свој војеној строгости – може опет ватра букнути; ал' онда 'последњаја будут горшаја первих': онда ће наступити страшна појављења, онда ће се на срамоту човечества привести грозна позорија зверскога крвопролитја! Да Бог умудри доброга владаоца, да сходним наредбама оваково зло предупреди!

Како је банкротираниј Мађарскиј министер Кошут безобразан, најбоље се види из онога фантастичкога писма, које је кнезу Виндишгрецу писао. Ту он излаже, да Виндишгрецово положење као повелитеља све Аустријске и Угарске војске као незаконо припознати не може, и зато му ултиматум даје: 1) да за шест сатиј престане Беч бомбардирати; 2) да Јелачића и његову војску разоружа; 3) а он са својом војском да се толико удали, како слободном саобраштају с Бечом и довозу ране неће сметати. Не испуни ли то Виндишгрец, то ће Мађарска војска Бечлијама у помоћ доћи. Ал' и Виндишгрец га је лепо оправио, одговоривши му: да с бунтовником договора нема; а и Јелачић га је тако предусрео, да је једва у Пожуну са своим опаклијашима од бегања оданути могао. Да ли ће се овај човек кадгод освестити? Тешко, осим кад више људиј узвишен буде.

Ако је и заповедио краљ законим путем, да се Мађарскиј сабор има разићи, опет зато овај држи своје седнице, где разна беззакона заклучења доноси, краљу се спрда и царску војску разбојничком назива, и тиранством проглашује, што је цар дао Бечку буну удушити. И Мађари се још усуђују кога за тиранство опорочавати, а њиовог Кошута прва је реч увек слобода, а друга одма вешала?! Између други случајева, где се безбројне жертве Мађарскога тиранства и безчовечнога тероризма под вешалима пале, наводимо један трогателниј, кои се ови дана у Њитри догодио. Ухвате Мађари изредног Словачког родољубца Шулека и после несретнога похода Словака на смрт осуде, због тога, што је у интересу Словенства радио. Кад га под вешала доведу, стану му обрицати, да ће га помиловати и слободна одпустити, ако се остави Славенства и закуне, да никада више за Словаке радити неће. 'То не могу и нећу. Словаци се хоће и морају подићи!,' био је јуначкиј одговор овог благородног пријатеља народа свога. Кад су га на вешала вукли, викао је: 'Слава Славенству!' и то су биле последње Шулека речи. Слава спомену овога великодушног Славенског младића! И ова је смрт поштена! – он је умро за народ. – Проклетство и освета неба његовим убијцама!

'Кошут Хирлапја'  пише из Варадина, како су се Мађари страшно преварили са именима, која се на ић и вић окончвају. Половина официра у Варадину, вели, потајно су црножутци, а то ће рећи: царски људи!

На заповест Мађарске бунтовне владе, да се у свима градовима Мађарскиј барјак развије, овако ијм је одговорио честитиј старина и јунак Рукавина, и његова градска војска: 'Манифест њег. вел. цара и краља од 3. Окт. из Шенбруна подписан је и једним министром, по томе је у сваком призренију законит; овај манифест проглашава Угарску са сајуженим земљама у стање обсаде, по томе је и град Темишвар у стање обсаде постављен. У следставу истога манифеста војска је разрешена од владе Мађарскога министерства, које је скупа и раскинуто, и познатиј министер финансије Кошут као бунтовник забиљежен. Ако дакле лице од њег. величества за бунтовника проглашено још такове наредбе издаје, као што је она, која налаже, да се Мађарскиј барјак развије, то тим даје једно доказателство више, да је он тога назива достојан, па му се зато не може дати право, да име народа и свога краља злоуптребљава, да државне служитеље, кои, својој заклетви и дужностима верни, за свога уставнога цара и краља последњу кап крви жертвовати готови су, за издаице отечества извиче и изван закона за фоглфрај прогласи. Ми истина не сумњамо, да у оваково време, где је свакоме праву народа противан убијством кр. комисара пример, дат разбојништву, у оваково време, где се лепиј дар доброга владаоца, слободна штампа, на подупирање разбојништва злоупотребљава, – налази се људиј и за посао разбојничкиј, и да ће по томе многиј храбриј муж при испуњавању своје дужности од руке разбојника пасти, но нека нико немисли, да ће нас такова опасност и један часак узколебати на путу чести и дужности, коим смо до сада ступали. Не, шта више, једнодушно и решително изјављујемо, да ми Темишвар, док се садашње не изравнају и крепко, не на насилним мерама основано правителство не понови, никоме предати и ни од кога заповести примати нећемо, него знаменитиј овај град монарху и династии свима, нама у власти стојећима средствима, нашом крвљу и нашим животом сачувати.'

Овим поводом 'Фиђелмези' пише: 'Заповедник града Темишвара скоро ће сав Банат у својој власти имати; Мађарским сељацима одузимају се не само пушке, него и косе, сикире, виле и т. д. Решенијем војенога суда живот и имање свакога житеља обезбеђено је; из града нико несме више од 4 дана изостати, у потивном случају одма му се добра узапте. Кошут је проглашен изван закона.' Као што видимо у Темишвару ствари добро стоје; напротив у Араду није најбоље. Град тамошњиј ладнштурм и гарда сасвим је обколила и свакиј довоз ране пресекла. Зато заповедник даје варош скоро свакиј дан по 1–2 сата бомбардирати. Новиј Арад је мајор Маријаши са гардашима освоио, у следству чега су тамо настањени бивши улани у Темишвар се одвукли, кои су путем сва Мађарска села обезоружали. По приватним известијама ово разоружање врло добро напредује: од Арада до Темишвара, па одавде доле већ до Кикинде сва су места разоружана и под влашћу Темшварске војене команде.

У Ердељу су непријатељства са Мађарима на све стране букнула, и на неким местима већ је до боја дошло. Румуњи се љуто бију, и свагди до сада победише. Подполковник Урбан са 10 компанија 2-ге Рум. гр. регименте заузео је Марошвашархељ и тамошњу гарду разоружао. Мађарски племићи бише са свију страна у вароши, које су њима наклоњене, и то не само од Румуњски него и од Мађарски сељака, од кои последњи читаве обштине развиле су цаске заставе. Житељи у Жибу, све сами Калвини, дакле тим већма Кошутовци, везали су и Урбану одвели свога свештеника, кои иј је против цара побунити хотео.

Као што Пражки листови јављају, Виндишгерцова војска издаје се за бранитеље Славена. Многе чете војника, а нарочито сва посада тврдиње Краловхрадец одмарширала је са Славенским кокардама на прсима. Ко би још пре неколико дана очекивати могао, да ће Виндишгрец бранити ствар Славена и да ће војска из Краловхардца са плаво-црвено-белим ружицама отићи против непрјатељског славенству Беча, и да ће солдати праштајући се с оним Прагом, кога су пре 4 месеца у беснећој мрзости разваљивали, сада узклицавати: 'Ми ћемо за Славене нашу крв проливати!' Чудно се заиста окреће точак историје!

По известијама из Кракове руска војска, на глас о последњем преврату Бечком, дошла је опет на границу, одкуда се на зимње квартире уклонила била.

У Италии почиње се опет комешати. У Верони су одкрили један комплот, коим се ишло да тврдиња Сан Петро, која са свои 10 топова сву варош у шкрипцу држи, дође у руке сузаклетника. Они су тога ради дали себи направити хаљине, као што иј тамошньи Аустријски солдати носе, па су се тако преваром мислили у тврдињу увући. Ал' ијм се за времена у траг ушло, и коловође су похватани. Млетчани су 16. т. м.са 1000 војника навалили на Малгеру, и послужила ијм је срећа Месру и Фусину од Аустријaнаца освоити, но последњу Аустријска војска опет отме.

[JASON]

У Београду 31-га Октобра.

Бечка је пошта данас опет изостала. Јуче је имао већ другиј курир из Беча доћи, а још нема ни онога првога од прошласте недеље! Приватно се врло неповољни гласови разносе. Кажу, да је Виндишгрец дао све заоставше у Бечу членове сабора позатворати. Ми истина нисмо никада с овима се слагали и као непријатељи њиови могли би се томе радовати: ал' као пријатељи уставне слободе тај поступак Виндишгрецов ако је истинит, неможемо никако одобрити. Ако је кои између њи био бунтовник, нису сви, па зашто да сви страдају? и зашто да се постојање сабора у сумњу доводи? Шта ли ће бити од сабора у Кромерижи, кад чланова нема? – Сва је прилика, да ће реакција сад истом да се покаже па многи ћемо се љуто оманути, ако јој коварство за руком изиђе, које у осталом од либералнога чуства Славена надамо се да ће осујећени бити. 'Славени неће већ дуже бити робови,' рече ономадне М. Галовин. Чеси су већ каутелу на противуставне поступке Виндишгреца поставили. То треба и сви други народи да учине. – За сиромашне Србе највећа је опасност, да ће преварени бити. Толико је већ изишло царски манифеста о садашњима покретима, па нигде о њима јошт ни спомена неби, као да њи у монархии и нема. А како да цар и заузме се за њину ствар, кад онај, кои се Србима за пријатеља издаје и њиовим се покретом ползује, надлежно место, како чујемо, не извешћава, да су они устали за права своја и за избављење цара свога, већ да су се узбунили, деморализирали и у анархију прешли! – Срби чувајте се: многу гују недру имате. Ви сте устали за слободу своју па овом и цара свога да одржите на том путу остајте и недајте се увући у коло реакционера – ако би то гдекои лукавиј пријатељ наш хтео. Научите се мудрости од многогодишњега страдања нашег пазите добро коме поверње сво поклањате. Ви већега пријатеља немате осим свога рођенога, па таковог истом чрез овога у цару своме. Ако вам се пак кои иноплеменик пријатељем показује бити, знајте да то не чини што Србство љуби, или што би нама добра желио, но рад је нашим леђма себи или другоме неком ползу да принесе. У туђина вере нема!

Англијске новине 'Times' врло оштрим речма опорчавају Бечлије за последњу револуцију, говорећи, да су се они револуцијама и демократиом (!) сад тако искварили, да непријатељ исто тако горзан и погибоносан као некад Турчин у зидинама Аустријскога главнога града станује.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]    

[JASON]

У Београду 1-га Новембра.

Данас дође редовна Бечка пошта, а с њоме и Пештанска. Курира још никако нема! 'Винер Цајтунг' од 24. пр. м. не доноси ништа ново осим неколико данашњи огласа коима се (…) Карло Алберто Радецкому војску брзо сатрти. На наводе, да су се околности за Мађаре врло (…) угодне у име Бога да не буде истина. Дај Боже, да се граничари – ал' не вероломно, већ с допуштењем цара свога – кући врате, па ћете ви видити како је то за нас пробитачно! Погодићете у (…)

Мађари званично објављују, да је војска из Темишвара у Крашовској и Темешкој жупании вармеђаше протерала и војене власти установила; од сви Мађара оруже поузимала и Србима га и Румунима предала, кои се сада листом на њи подижу.

Из Врбаса од 17. пр. м. пише неко у Будимским новинама, да су тамо пре два дана доведена два Србијанца, кои су из Томашевачког логора утекли. 'Овде смо иј, вели, човечно предусрели и у Бају оправили, и казивали су нам, да су натерани били на оруже устати, и да 600 Србијанаца има кои би к Мађарима прешли, кад се неби бојати имали, да ће као непријатељи примљени бити.'  (Каква је то пресна лаж! Србијанци ће из Томашевца побећи, па кроз сав шајкашкиј баталион проћи, где су толике страже, и да иј нико не спаси, него да чак у Врбас отиду! Тешите се сметењаци тим само, да ће Србијанци браћу своју изневерити па ће вам они већ скроити опаклију! У.)

У Галиции влада велика раздраженост; Мађарски солдати одонуд појединце беже; међутим на путу се хватају и у Праг доводе. Од читаве једне регименте Тернопоњу и околини само је остало још 30 момака. Ово ласно томе послужити може, да Руска војска у Галицију дође. Некиј Диерницкиј кажу да је са 4000 људиј отишао Мађарима у помоћ!

Пруси се заузели за Бечлије. Њиов сабор наложио је министерству, да свима, држави у власти (…) средствима народну слободу у Бечу, која се у (…) налази, одбрани. Ова господа врло лепо поњатије имају о слободи. Да нас Бог сачува оваки бранитеља. Они би хтели, да бунтовне Бечлије спасу, па све друге народе у робству задрже. А доцне су се сетили! – И Франкфуртовци протестирају, што се Беч бомбардирао. Нек' се чувају, да и њи не заокупи какав Виндишгрец. – Немци у Берлину држе некиј демократичниј конгрес, кои проглашује слободу свију људиј, – ал' за слободу свију народа неће да зна.

Управо сада стиже нам глас, да је ономадне велика Мађарска сила ударила на малиј логор Србскиј у Стражи у Банату, кои не могавши јој одолети, морао је ретерирати. Ту су Срби изгубили три мала топа и до 20 погибши људиј.
 

У Београду 2-га Новембра.

Ноћас је дошао курир из Беча. Одонуд ништа ново, све је на миру и у тишини. Напротив донео је глас, да је Јелачић-бан на Мађаре ударио и већ је до Пожуна дошао, овај бомбардирао и Мађаре растерао. Новине ни једне јошт ништа о томе не помињу; а из Пеште се туже да ијм већ од неколико дана из Пожуна никако не долазе. Генерал Шимунић на походу своме свуда диже Словаке на оруже. Словаци се листом дижу и ударају на Мађарске спаије, благороднике и Чивуте. Сва је прилика, да ће се у горњој Угарској родити страшан бој сиромаха против богати, поданика Словака против помађареног благородства, кои се потом и даље међу Рушњаке и Влахе разширити може. Већ сад свуда уставшиј народ захтева, да се сва добра благородства међу народом поделе.

Депутација Пражка, састојећа од 25 отмени грађана сваког реда, која је под предводитељством Пражког градоначалника дра. Ванке к цару ишла, да моли, како би се Виндшгрец опоменуо, да у духу конштитуције човечно и штедљиво с Бечлијама поступа, и коју је цар врло милостиво примио, но с одговором незадовољавајућим одпустио, била је 10. Октобра у Оломуцу од кнеза Јос. Лобковића, бившег о Духовима безславног команданта Пражке народне гарде, тако увређена, да га је писмено цару зато тужила, и сад Чеси страшно вичу на злочесту околицу, која се код цара налази, камарилу сачињава, и која се, веле, у сваку цену од цара удалити и растерати мора. И кнез Феликс Шварценберг увредио је исту депутацију говорећи: 'Шта ће ти Пражани овде, они још нису ни опрали себе због духовски догађаја'! Док су овакови људи, као: Лобковић, Шварценберг и саветници Ерб и Пипиц, кои су били главни стубови Метернихове владе, око цара, дотле заиста постои камарила, и слобода је у опасности!

Дана 22 Октобра дошли су Франкфуртски комисари за Беч, враћајући се из Оломица, у Праг. Чеси питају шта они траже у Прагу?

Осим 'Винер Цајтунга', које се строго придржавају званичнога ауторитета, дошао је данас из Беча и Журнал Ауст. Лојда, кои у доста либералном духу претреса последње догађаје Бечке, приписујући иј новцу и интригама иностранаца, тамошњем демократичком клубу и којекаквим радикалним републиканцима, коима није стало до праве слободе, већ до лични интереса. О ономе гласу, да је кнез Виндишгрец дао све чланове сабора позатворати, новине ништа не спомињу, но напротив јављају, да су сви они отишли у Кромерижу, где ће се сутра сабор на ново отворити. Како неби сиротиња у Бечу, која се глађу пати, повода каквој смутњи дала, обштинскиј савет сваком сиромаху даје по 15 кр. ср. на дан, док се радња не отвори.

У Лвову су 23-га пр. м. неки радикалци, наговорени Кошутовим емисарима, покушали били подићи се против тамошње посаде. Једна част племства, народне гарде и пролетарци освоише сва јавна зданија, и буна је већ била у свом течају. Варош се три сата бомбардирала, и тим опет мир повратио. И у Брну су се такође били посленици побунили, но сложним настојавањем народне гарде и војске умирили се.

Из Славонске краине стижу вести, да је народ тамошиј обколио град Осек. Ландштурм је уређен и утаборио се код Вуке, не далеко од Осека. Путови око Осека сви су раскопани.