Српске буне

[JASON]

Дописи.

Из Срема, 19. Окт. Народ је наш у војводовини заиста досад доста и физичне и моралне снаге показао. Кои потање испитује течај целог покрета нашег од почетка, мора га ово одушевљење, ово урођено витежство народа нашег до удивљенија довести. Он је, тако рећи, с празним рукама почео, а сад сва за рат средства у рукама има; он је се с малом силом подигао, да крављу праотаца свои задобивена права на ново обезбеди, и у живот уведе, а сад је кадар непријатељу свом, кои је до 50 хиљада воинства супрот нас дигао, крепкиј одпор дати, па и с највећом штетом његовом тако га одбити, да му већ ни на ум непада, а и грози се при помислу на Србина, на граничара храброг, ударити. Сад су већ тако, душмани наше народности, Мађари, духом клонули, да нас већ по своим новинама моле, и преклињу, да против њи невојујемо, кои нам све радо дају, што иштемо. Ал' мудар је Србин, неда се он лепим речма варати сад. Доста је он жертва паклене политике бивао, сад га је нужда а невоља досадања мудрим научила бити. Никад се из нечовечне гордељивости своје Мађари понизити неби, Србље молити, оне Србље, које су ни штрангом, вешалима и другим безбожним нападенијама и гоњенијама, хтели у окове робства на ново метути, да нису увидили, да ијм ти Србљи, које су они досад презирали, главе већ доћи могу.
Дакле браћо сложно! Сад је још време, и то најзгодније време, да душманскиј рог сакрушимо, па славу своју и срећу потомству своме оснујемо. Свакиј појединиј треба и дужан је на слободе и избављења светиј олтар допринети. А особито ви свештеници народни, кои сте у почетку движенија нашег лепе и красне услуге народу чинили, њега одушевшљавали, и примере храбри праотаца наши пред очи стављали, сад је доба, већ крајње доба, да наново народ наш на свету цељ своју опоменете, руководите, обавешћујете, а и сами примером вашим предходите! Зашто да и ви, свештеници, које народ наш радо слуша, и радо примеру вашем следује, мачем у руци неби на обрану миле војводовине своје притекли? Кад сам пре некиј дан у Карловци, као посланик народниј у скупштини, бавио се, заиста не могу пропустити, да радост моју велику пред светом не изразим, видећи ревонст гос. проте Карловачког Павла Николића, кои заиста од целог народа нашег сваку похвалу и признателност заслужује. Он је у ревности к народности неуморим, при свакој опасности од непријатеља неустрашим показао се. Он и у логорима ноћива често, и народ свој у војеном стану непрестано лепим поученијем ободрава и одушевљава. Како се и најмање од Варадина чује, да непријатељ намерава на Карловце ударити, он је већ с опасаним мачем готов, и првиј јаши у логор! За похвалу овог дичног нам Србина могу рећи, да је његовим крепким настојавањем и пројектом и шанац од Варадина изкопан. Ово не наводим зато, да овог нашег родољуба похваљујем, јер он заиста покрај онаковог свог красног чуства, довољно у себи сам похвале и награде налази, него наводим, да други наши свештеници овом примеру следују, јер је са рода славом и њиова слава скопчана. Зато господо, крепко и мужествено, одважно и сложно народу нашем, добром и витежком, живо и ватрено славу праотаца наши пред очи стављајте, и на храбра дела своим собственим примерима побуђујте. Угледајте се на славом увеначе јунаке србске, гг. Луку Лазаревића, проту Ненадовића, попа Симљанића, кои су као свештеници мачем у десници непријтељу своје отачбине страх и трепет задавали, зато ће ијм вавек и остати име у повестници Србства неумрло! – Непријатеља ћемо победити: само с Богом па са слогом!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У Срему, 16. Окт. За сутрашњиј дан заказана је главна скупштина ове жупаније, која ће се у Руми држати. Због важни предмета, кои ће се предузети, биће ова скупштина важна. Говори се јако, да ће млоги чиновници, које јавно мненије нетрпи, у овој скупштини оставку своју дати, ал' ја то неверујем, јер пре ће се још какве династије престол потрести и задрмати, него што ће та господа на ту мисао пасти.
У окружију Румском намеравао је окружниј судац, у место председтеља и чланова пододбора, кнезове и кметове, против наредбе, у Карловци дана 22. Јулија т. г. под бр. 2110. са споразумљењем чиновника ове жупаније учињене, понамештати, уздајући се на асистенцију, која му је на прошњу његову из Карловаца, али не зато послана, да он учињене већ једанпут наредбе, против воље народне, квари и руши. Посао му за руком није изшао, што су обштине одма увидиле, куда он нишани, и што ијм у ово бар време наименовање и постављење кнезова и кметова немириши.
У Иригу је тамошњег пододбора председатељ таквиј човек, против ког је у почетку ове године стециште (конкурс кредитора) отворено. Зар код толико важни, отмени и родољубиви житеља Ирижки, до тога је у овом отменом месту дошло, да је морала коцка пасти, да банкрот, код кога је, као што је обштепозанто, више хиљада форинтиј сиротињски новаца пропало, председатељ пододбора буде?! Честити Ирижани! ваша је обштина досад свагда у млогим пословима за пример другим  обштинама служила, поправите се, поправите се одма, немојте, да вам се деца по улицама смеју. Избирајте човека паметног, важног и отменог за председатеља, а не којекакве кукавице; па кад изберете једанпут, а ви га слушајте; па будући да вам је за окружног судца у део пао четитиј Србин, желити је, да га слушате, да налоге његове уважавате и испуњавате. И ваша дечица знаду, како вели апостол: 'Повинујтесја наставником вашим, ти бо бдјат о душах ваших.' 

[JASON]

Србске Новине, бр. 98. од 5. Новембра 1848.

Народна Србска Скупштина 1-га и 3-га Маја 1848. у Карловци држана, пређашња политика дворска; и садашња политика нове Маџарске владе.
(Продуженије.)

Сад да видимо најпре како је закона народна Србска скупштина првог Маја радила; и је ли упутно у своме делању поступила; – а после ћемо дати још неке приметбе о судби овог народа Србског, у Аустријској држави. На прво питање неможе се само просто одговорити, да је упутно радила; него се мора упутност њеног поступања повисити с тим, да није ни могла у садашњем положају народа Србског другачије радити. Народ србскиј, кои се са свију страна првог Маја у Карловци скупио, врло је добро знао, да га више ништа к двору Аустријском невеже; а тако исто разумео је, да с новом владом Маџарском, која је без његовог знања и уплива постала, никакве свезе нема, нити имати може дотле, док ова (…)

          II.

Видили смо досада, како је народна Србска скупштина 1-га и 3-га Маја радила, и да је морала онако поступати у своме послу, као што је и поступала, сад да додамо још неке приметбе, о свему ономе, што је досада говорено о народу Србском.
С почетка одма видили смо, да близу до 40.000 Србски породица оставља свој завичај, и прелази у ове земље. – Чудна је судба народа ма кога, кои мора своју отачбину, у којоје је постао, одрастао, и на коју се навикао, оставити, и нова селишта тражити, особито така селишта, која треба најпре очистити оружем од непријатеља. Ова је судба народу Србском толико грознија била, него ли што би била ма коме другоме, што је народ Србскиј у љубави к своме завичају, и к своим обичаима много привржении, него ли и кои другиј народ. Оно место, где се Србин родио, она поља, на коима је младост своју провео, оно дрвеће, с коим и покрај кога је одрастао, оне брегове и долине, по коима су се одзивали гласови на песме његове, оне гробове, у коима почива пепео његови отаца, и праотаца, и које он сваке године барем по једанпут прелива с највећом побожности, несматра он тако као што су по јестеству своме, него иј сматра као знанце своје, као пријатеље, и побратиме своје, као највећу светињу своју, и теже се растаје с њима, неголи другиј са највећим добром своим.
Народу се Србском сад требало са овим свима растати, и свој милиј завичај оставити; и овај му је растанак са завичајем у толико још тежиј био, што га је овај опомињао и на некадашњу славу његову, и што је у спомену овоме на оним истим местима оплакивао изгубљену величину своју, на коима су предци његови у величини својој пред светом чувени и виђени били, и с проливеним сузама одлакшавао је тузи својој, и тражио у њима срцу надежде, која ће га подкрепљивати. Све је то требао сад оставити, и поћи тамо, куд га позива цар Леополд, преко деспота Ђорђа Бранковића, и преко патријарха Арсенија Чарнојевића.
Али на овој страни, куд је позван, стојали су таки изгледи за њега, кои су кадри били надјачати и највећу тугу његову за завичајем. Онде је био тако стесњен, да се није могао никуда ни помакнути, као што она позната пословица сведочи: ако у гору вуци, ако у пољу Турци, а овде му се осмејавала из позива и обрицања царског надежда, да ће до онога пре и лакше моћи доћи, за чим му срце његово од Косовске несетне битке непрестано гине. И опет га ово обрицање царско неби могло на то приволети, да се са стари свои седишта покрене, да се није уз њега успоредило и други важнии узрока. Али када је помислио, да га овде чека помазаниј деспот, кои ће га под деспотску своју владу примити, под којом ће, како му је обећано, политичну своју самосталност уживати, нити ће та више Турске паше по самовољству своме мучити, нити ће му аге и даије крв пити, него ће све оне земље, које од Турака отме, његове бити, и да ће са отетим овим земљама и ову своју отачбину, коју сад оставља, сајузити своим временом; онда је наравно ово чуство лепше будућности кадро било задавати у прсима његовим свакиј онај осећај, кои се за отачбином у њима појавио.
Ово се чуство његово још већма подизало с тим, што је добро знао, да га овде чека с деспотом множина православног народа Србског, кои ће се с њиме под деспотовљевом владом сајединити, и к народној својој будућности корачати. Таке су биле околности народа србског, кад се с патријархом своим договарао: хоће ли оставити свој завичај, и ићи тамо, куд га цар Леополд позива. – Код куће га је самовољство Турака газило, а овде га је чекала отеческа влада депотовљева. Код куће је био роб, а овде је мислио бити слободан; код куће се није могао ни помакнути против тирана свои, неимајући оружја у рукама; а овде је мислио под деспотом своим тиране своје надвладати, и освоити тврдо подноже за будућност своју. Код куће су га окружавали крвници, а овде су га чекала браћа по крви и вери. Је ли могао докле у том свом положаю одолети, да непође за срцем, којега је к слободи вукло?
Народ Србскиј добро је знао и то, да га овде чекају ратови и крвави бојеви; али је он баш зато и дошао овамо да може војевати против душманина свога, и да може својом крвљу очистити од непријатеља оне земље, у коима је некада под своим краљевима сретне дане своје проводио. – Да је он позван овамо, да овде у миру себе подчини царској влади, и одрече се своје самосталности; волео би био, јамачно, и даље остати под јармом Турским него ли такав гадан и безбожан корак против себе и своје будућности учинити. Србског је народа жеља била, повратити своју самосталност. По тој се жељи његовој равнала и политика његова, која је израчунала, да ће тако брже доћи к цели својој, ако се под покровителство Аустрије баци, и под деспотовом заставом све своје раскомадане силе саједини. У политици је дакле народа Срског стојало покровителство Аустрије, а не робство Маџарско; стајао је живот почитичкиј, а не смрт политичка. И ова је политика основана била на оном праву, које је природа дала народу Србском, тако исто, као што је дала и другим народима. Ове се политике своје морао држати народ Србскиј и сада, кад је наумио тежке Османске окове са себе да стресе. А покрај тога није могао пристати ни на какве друге уговоре са двором Аустријским, него на оне, кои се са његовом политиком слажу.
По томе није онај народ Србскиј ништа сгрешио, кои је 1790. г. оставио свој јужниј завичај, и у њему многу браћу своју, и повукао се овамо; јер није дошао овамо, да ослаби, него да одјача, и да под покровителством Аустрије што скорије дође до своје јединоставности. Покровителство дакле било је главна точка свију они уговора, и договора, које је народ Србскиј, долазећи овамо, с двором Аустријским имао и на то је пристао, а ни на што друго није пристао, нити је могао пристати, имајући пред очима своју народну политичку будућност. Али је покровителство ово сад дошло на решето, које су окретале две политике: политика Србског народа, која је покровителство примила, и политика двора Аустријскога, која је покровителство давала. Србска је политика примила покроивтелство Аустрије, али за своју цељ, која је била свему свету позната; а Аустријска политика је дала покровителство, но опет за своју цељ, коју је у потаи држала: а ове су две цели наравно једна другој противне биле. Сад су се дакле и те две политке једна према другој поставиле, и свој посао почеле свака по своме положају радити. Србска је политика била проста, и искрена, јер је имала праведну цељ пред очима; а Аустријска је политика била лукава и измајсторисана, јер је имала неправедну цељ пред очима. Аустријска је политка напредовала у својој намери: јер је доста снаге уз њу стајало; а Србска политика није кадра била к својој цели напред корачати, јер је снага народ Србскога све једнако раздвојена и растројена била, и није се могла никако у једно средоточије скупити. И тако су ове две политике све до данас једна другој противне остале. Србска полтика видећи, да од напредовања к својој цели нема ништа, остала је у обрани, а Аустријска осећајући да је јача, напредовала је у нападању. – Како је ова политика с нама поступала, видили смо већ напред, где смо описали, како радила против права наши, и против политичне самосталности наше; а сад ћемо у кратко напоменути каква је још средства употребила, да нас са свим затамани и затре.
Измајсторисана политика двора Аустријског добро је одма с почетка пазила на све оне околности, у коима се показивао карактер или одлуче народа Србскога; – како ће после моћи једну по једну од ови или сасвим укинути, или претворити иј у другачије, тако, да народ Србскиј мало по мало изгуби сав свој карактер народниј, а да и неосети, да га је изгубио. На овом свом путу увери се она, да је источна вера, и првославна црква код народа Србског тако утакана у народниј живот, и да су побожни црквени обичаи тако спојени са народним животом његовим да се овај народу Србскоме никоим начином неможе одузети дотле, докле он у својој православној вери и цркви постојан остаје. Сад јој је дакле најглавнии задатак био: народ Србскиј из тога постојанства покренути, и од цркве га своје одтуђити. Овај је задатак са главном цели политике свезан био тако, да би га она само онда могла сметнути с ума, кад би и цељ своју забацила; јер она је добро знала, да је народу Србском, као православном народу, привилегијама осигурана полтична самосталност у монархии Аустријској; па кад изуби или остави православну цркву своју, изгубиће с њоме и онај карактер, на коме се оснивају сва права његова.
Али је и то знала, да је опасно дирати у ту светињу народа, јер тако му неће дирати само у савест, него ће му запети и за срце његово, које у православној вери и цркви све своје задовољство, и сву своју религиозну утеху налази. Требало је дакле овај посао под видом пријатељства радити. И доиста је с почетка начин постпања свога тако удесила, да је другиј, судећи по њему, морао помислити, да политика жели народ сретнии учинити тим, што га намерава поримчити, и поунијатити. Јер где се сад у том свом послу јавно пред светом показала, тако се показала, као да нежели народ Србскиј упропастити, него жели једног или другог (наравно кои њој иде на руку) сретна учинити. Она није давала свом поступању изглед политичне намере него је све на рачун папежа и догмата Римске цркве радила. По начелима безбожног Језуитежа кои је свом скоро Европом био завладао, поставила је она Римску цркву према православној Србској цркви тако, да је ова морала држати себе за најнесретнију, кад је погледала на ону како блиста, и како се сјаи свугде и на сваком месту. Поглаври римске цркве, и мањи свештеници живили су код куће у највећем богатству; а у животу политичном уживали су све чести, сва достојанства виша, и делили су владу са правителством државе; – а србске цркве поглавари рвали су се код куће са сиротињом својом, а у животу политичном не да нису само никакве чести уживали, него су били свагде и на сваком месту презени, и тако понижени, да се нису никада ни помолити смели, ако нису хтели бити јавно срамоћени. Овим је начином намеравала до тога довести наше црквене поглаваре, да они сами зажеле овог свог понижења и сиротиње опростити се, – а к томе ијм је један само тај пут оставила отворен, да оставе своју презрену цркву, и пређу у римску, у којој су иј чекала богатства, и раскошност живота. А ако је спазила, да се појавила код ког свештеника та жеља, тога је она бранила од свакога зла, старала се да напредује у добивању достојанства, надајући се, да ијм већу власт у народу узима такав, тим ће боље моћи јој на руку ићи у извршивању намере њене. Тако је под Леополдом у Хрватској на место живог зазиданог епископа постављен за епископа његов наместник Павле Зорић, кои је обећао, да ће с народом своје дијецезе прећи на унију, и кои се после, као што се зна, и подписао на унију. А кад је после дугог времена 1724. изабан и постављен био за епископа Хрватског Симеон Филиповић Новосађанин, и Раковачкиј калуђер, кои је постојан у православној вери, и цркви био, онда је политици већ неповољно било, што је наишла на таквог владику, кои се неда ни осолити за њену намеру. И да јој и даље неби сметали таки људи у Хрватској, где јој је већ пошло за руком дело њено, кад овај наскоро умре, науми не дати Србима епископа, него ту епископију раздели тако да половина подпадне под Карловачкога (Карлштадскога) епископа, а половина под Костајничкога. – Тако је после иста политика, радећи на извршавању свога плана, епископа Будимскога Дионсија Новаковића у Беч без знања митрополитова и други епископа зивкала, и њега за своје намере ловила. А кад га је вредниј наш митрополит Павле Ненадовић, бојећи се да га не обману, и непреваре, из синода опоменуо, и мало покарао, шта тражи он по Бечу без знања његовога, онда је политика, дознавши то, по свој прилици од истог епископа, писала Митрополиту једно гадно писмо, у коме га страшно грди, и заповеда му, да се одговори, како се он усудио у тајне њене дирнути, и Будимског епископа запитати, шта он тражи по Бечу, кад је она њега у Беч на саветовање позвала. Тако је Мелетију Ковача, кои је из православља прешао у унију, поставила за бискупа, као подручног В.-Варадинском латинском бискупу Форгашу, и писала папи, да га начини викаром апостолским, како ће се и други наши свештеници, које није могла с дукатима премамити, овим начином полакомити за таку чест и прећи на унију.
(Продуженије следује.)

[JASON]

У Београду 2-га Новембра.

Напоменуто је више пута у овоме листу било, да се Пољаци цепају своје браће словенске, и не само уз Мађаре и Немце пристају, него овима и помажу још, да Славене удруче. Један јединиј лист 'Gazeta powszechna' изузимајући, сви други Пољски листови оваким су злочестим духом испуњени. А зашто, запитаће кои простодушниј Славенин, браћа Пољаци тако неверно с нама постпају? Кои познаје историју Пољскога племства, како је ово увек не само другиј покорениј, но и свој рођениј прост народ угњеавало, тај се данашњем противславенском поступку Пољака неће ни мало чудити. Њиова аристократија једнака је и једну судбину има са Мађарском; ту је дакле извор ове њиове симпатије према Мађарима. Колико се год они демкратиом хвастају, колико год радикализам на своје заставе уписују и тим дух данашњега времена примати показују се: ипак су они као и пре аристократички и разумеду републику још непрестано у смислу, као што је у 17-м и 18-м столећу у Пољској постојала. За чудо! Ова деморатија која је аристократичка, ова република, која реубликанца нема, тако се увртила у главу Пољака, да се великој множини њини тако речени изображени ни најмање не допада, запитати, да л' је то заиста република, зашто се боре и за чим теже? По томе пак они се држе још све једнако оне политике Француске, која је од времена Jулијске револуције непрестано ишла за Европским ратом, коим мисле доћи до политичког саједињења свои разкомадани земаља. Дивно је, да они не траже морално саједињење, а без овога шта данас важи политичко? Ништа, и сама је кимера! Дивно је и то, да они никако неувиђају, да је данас тешко произвести рат Европскиј, обшту једну револуцију; Француска то би, може бити, у својој сујети желила, ал' томе нису ни Аустријски Славени, није ни Немачка у својој централној власти, није ни Англија, а ни сама Русија наклоњена: па шта би онда било с Француском, шта с Пољацима? У Француску би опет саједињено воинство ушло, и она би страдала горе него под Наполеоном, она би за навек пропала; па наравно и Пољаци, кои се с њом држе, били би опет у надежди својој преварени. Они би дакле за себе пробитачније учинили, да гледају душевним средствима и силом истине морално свој народ да саједине, а политично саједињење колико је немогуће, толико је и излишно данас, где се државе немају сматрати као земље оволико и онолико простране, овом и оном подвржене, но као скуп народа, кои, ако ће и под разним скиптровима бити, опет к једној цељи – к процветању своме и изображавању човечества – тежити може. Јединство државе није непосредствено следство јединства народнога; то нам показује сама Пољска историом својом; показује и велико оно царство Римско, које је баш онда пало, кад је највећма у целокупности својој саједињено било. Морално јединство, то је основ народнога јединства, то и condicio, sine qua non, среће и славе народне.
Пољаци браћо, ако сте пријатељи народа свога, оканите се којекакви сањарија, не парајте утробу народу своме! Познајте онај дух, кои у народима живи и коим народи своје определење постизавају! Не сматрајте народе сроднога племена као природне непријатеље, а напротив народе различнога поколења као природне сајузнике! Та династичка политика до сада је и вас и сав народ Славенскиј у робству држала. Зар то још искусили нисте? Зар ћете јој опет на руку ићи? Е, онда погибељ твоја од тебе Израиле!

Славнеска журналистика у Аустрии врло се јако подиже и мерило према Немачкој обдржава. Чешка је у најбољем цвету; за њом иде Пољска, па Словенска и Хрватска; Србска је – на жалост – понајгора. Пешт. Србске Новине престале су излазити, и јединиј Вестник сада што излази! па и овај да нема у честитом Огњановићу ревностног саделатеља – мизирабно би изгледао! Шта је томе узрк? Ништа друго, но уобичајена већ неделателност и нехатост Србски наученика!? Ово – на жалост – и ми још све једнако искушавамо. И Русини, кои су до јуче народниј сан боравили, боље стоје са журналистиком својом него Срби. Њиов 'Дневник Рускиј', у Лвову изилазећиј, тако се честито пише, да боље желити не остаје. Па и Румуни хоће Србе да претеку. Осим њиове 'Газете Транзилванске', која се у доста добром духу издаје, Румунске новине, које од 15. пр. м. у Черновици изилазити почеше, обричу велику важност. Учредништво у следујућим начелима изјављује своју веросиповед: деморатичка монархија са свима своим доследностима; слободна, силна и поносита Аустрија, раврноправност свију народностиј, провинцијална аутономија, савршено неограничено напредовање у свима струкама човеческога знања. – Око нас Срба са свију страна се елементи подижу; ваља и нама својски делати и одлично се показати у животу моралном, јер инче одвући ће нас вртлог, и прогутати. Неделателност наша смрт је наша! У народу нашем талента има, само ове пробудити треба. Videant consules, ne quid detrimenti respublica capiat!

Данас по подне отишао је Дунавом на пароброду један баталион Варадински граничара у Панчево, одкуда ће у сајузу са налазећом се тамо војском против Беле Цркве оперирати, где су се Мађари, како разбише логор Србскиј у Стражи, опет јако укопали. Стража је од Караша, где под командом г. Бобалића главниј логор Србскиј лежи, само два сата удаљена, па ипак истиј овај командант, кад су Мађари на Стражу ударили, а морао је чути рику топова, свој – како чујемо – никакве помоћи ніє послао. И тако паденије Страже, где су Мађари неописива безаконија починили, народ управо његовој нехатости приписује, због чега говори се, да му је команда одузета.

[JASON]

У Београду 4-га Новембра.

При садашњој борби у Аустрии, из које ће се по свој прилици изродити страшниј рат народностиј, неће нашим читатељима неугодно бити, ако ијм саобштимо по броју и разделенију стање различни тамошњи народностиј, како то најновија званична известија показују.
Немаца узима се у Аустрии да има 7.285.000, дакле нешто више од 1/5   свега житељства. Они пак живе у скупу и неизмешани у надвојводству Аустријском, у северној половини Штајерске, у једном добром крају Корушке и у мањем Крајнске, и у већој северној половини Тиролске, свега до близу 4 ½  милиона душа. Други 1 ½ –2 милиона живе на северној и западној граници Чешке, и више са Славенима измешани у Моравској и Аустријској Слезии. К томе још долази 1.200.000 Немаца разсејани по Угарским земљама, а у скупу живећи само у Ердељу (3–400.000).
Славена има 17.033.000 душа, дакле преко три седмине свега житељства. Међу тима Чеха, Моравана, Слезана и Словака 7.224.000, Пољака 2.375.000, Русина 2.822.000, Илиро-Срба (Хрвата, Словенаца и Срба) 4.605.000. Од ови првоименована племена обитавају већу част Чешке и Моравcке, сву Галицију и северну Угарску, следователно у дугачкој, састављеној линии сав север царства; Илиро-Срби јужну страну од Јадранскога мора па близу до граница Ердеља. - Италијана има 5.183.000 у Ломбардии и Млетачкој и јужној Тиролској сами у скупу, а разсејани и са Славенима измешани у Илирском приморjу и Далмации. - Румуна има 2.156.000, и сачињавају превлађујућиј народ у Ердељу и на источној граници Угарске. Мађара има до 4.800.000, живећи у средњим равним пределима Угарске, али свуда са Славенима и Немцима измешани; потом у једној части Ердеља (Мађари и Сикули). - Најпосле има још 128.000 Цигана и 475.000 Чивута.

Данас дошавша Бечка пошта није ништа донела, што би од важности било. То је најважније, да је цар заповедио, да се против участника у последњој буни не поступа по војном суду, већ да се предаду редовном криминалном изследованију. Онај капетан, кои је 24. Септ. пред војеним министерством на стражи био, стављен је под војниј суд, јер грофа Латура са својом стражом није чувао.Ф. м. л. гроф Ауершперг дао је оставку, јер му се пребацује, да 24. Септем. није доста енергичан био. Мир је у Бечу сасвим повраћен и поредак се уводи. Осим 'Винер Цајтунга', још некои умерени листови добили су допуштење, да излазити могу, као: Лојд, Пресе, Гаизел, Цушауер. Од они лица, која је Виндишгрец искао да му се издаду, ухваћен је само др. Шите, републиканац. – Мађари су под предводителством Перцела навалили на Ормужд (Фридау) и заузели га били, намеривши кроз Штајерску провалити у Хрватску, кад то на Драви не могоше учинити. Чим је то зачуо фелдцајгмајстер гроф Нижан, одма са својом војском удри на пленеће Мађаре, и узбије иј до границе.

Будимске новине јављају, да су Мађари 26-га пр. м. на Шимунића, кад је из Трнаве на Пожун полазио, у трипут ударали: првиј пут у јутру код Надажда; другиј пут у подне код Јаблонице и трећиј пут у вече код Сенице; па веле, да су безбројне жертве покриле бојно поље и многи заробљеници ухваћени, а хусари да се заклеше, да ће Шимунићеву војску дотле гонити, док или сву не потуку или не похватају. Мађари су дакле победитељи? Чини ми се, да ће бити онако исто као и код Веленца. И за ову су битку они трубили, као и сада, да су тако славно Јелачића надбили, а кад тамо – доцније се сазнаде, да су као кукавице побегли. По свој прилици и сад су тако урадили. Дознаћемо наскоро.

Мађарске новине пишу, да је комисар Бети опуномоћен, да са Србима мир направи. И ми смо могли приватним путем разумети, да је овај заиста у том призренију код главног одбора кораке неке учинио, ал' главниј му је одбор, како чујемо одговорио: да, будући је краљ Мађарима сву власт натраг узео, па по томе они Србима већ ништа дати у стању нису, зато Срби с њима не могу никаквог уговора закључавати. – Камо срећа, да су Мађари пре, него су ступили на пут очите ребелије, гледали са Србима изравнати се; можда би и по једне и по друге боље било. А сада је свако помирење доцне. Они ће одговарати имати пред судом историје, ако слобода народа узстрада.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Некиј г. Стефан Љубиша из Боке Которске даје у новинама Хрв.-Сл.-Далм. следујућу тужбу: 'Међу Србима, живећим у Аустријском царству, има 80 тисућа православни, кои по Далматинској епархии станују. Ови ни по истории ни по делу не заслужују од своје браће заборављенима бити, ако ли не под политичним видом, а оно барем под црквеним. Што су остала наша браћа Срби досад под Угарском, а ми под Бечким правителством стојали, то иј изговара, што нас за участнике садашње своје среће несматрају. Но будући су они прошастога месеца, Маја стариј степен патријарха обновили и тако праву цркве наше хијерархију основали, а нама у Далмации ни званичним ни особним путем никаквог известија не дали, томе извињења нема. Србскиј новопостављениј патријарх, његово каноничко управљање простире се на сав Србскиј народ, кои источноме вероисповедању припада, а нарочито на Далматинску епархију, која се у истој монархии налази. Тужимо се дакле, што правилним начином нашег св. патријарха не познајемо; што наше свештенство његово име преко црквене службе не спомиње, што смо још као по Арсенијевој смрти сироте. Ако грозна судбина, или кои му драго другиј жалостниј узрок политичко наше стање дели; немојте, браћо Срби! да се барем црквена наша свеза прекине, јер је нама, а и свакој народности другој, језик и верозакон источник, где уобште црпимо. Бог да по живи Србског патријарха Јосифа.'

Русини су 19-га Окт. држали у Лвову народну скупштину, где се сабрало Русина од свију страна и то такови, кои су кадри свој народ заступати. Закључено је, да се народност Русинска која једнака има права са народности Пољском, свима дозвољенима средствима иза сна тргне и к јачему животу приведе. Овом приликом говорило се такође о народној Русинској гарди. Губерниум одбацио је, као већ пре једном, ову њиову жељу, јер каже, да у Галиции има само једна народна гарда Галичка. Русини се пак овом начину противе, јер неће да се здруже с Пољацима.

Кошут у бегству! Некиј Матковић из Ријеке, кои је дуго времена код Кошута се бавио, дошао је сад у Трст и своју фамилију из Ријеке тамо одзвао; он је донео собом 8000 дуката, и има од Кошута налог, да једну за пловење готову лађу купи, с том намером, да јамачно Кошут на њој у Америку побећи може. Срећан му пут! само нека гледа што пре, па да се бедниј народ сужанства опрости!

Из Ђакова пишу у Загр. Нем. новинама, да је Јован из Осека отишао и с две кумпаније Занини солдатиј у Печух одмарширао. Говори се, да Баћањи никада у граду не ноћива, но свако вече преко Драве у Беље на конак иде; у осталом град је сасвим изпразнио: џебане и топови однешени су на паробродима у Угарску.

Из Славонске краине пишу: '31-га пр. м. дошле су у Брод 4 кумпаније друге бановачке регименте, и сутрадан уђоше у град, да га од душмана наши, ако би насрнути хтели, сачувају. Још се очекује једна дивизија Крижевчана са неколико топџија. Мађарски солдати Бродскога гарнизона већом чашћу су под именом урлауба пододпуштани. Остало је неколико момака, кои су за цара и бана заузети и противну страну непризнају. Осим ти налазе се још три кумпаније Бродске регименте у тамошњем граду, кои сви добро оруже имају. Брод је марљивим настојавањем г. полковника Грамонта сасвим спреман за бој, и снабдевен раном, оржем, џебаном и свачим што је од потребе. Ландштурм свуда је уређен и утаборио се на више места. Војаци пламте жељом, да се с Мађарима огледају. Народна гарда чува кодон на Сави све једнако и приљежно се упражњава у оружју.'

[JASON]

У Београду 5-га Новембра.

Рат Европскиј на врати! Свакиј се чудити морао, што никаква известија поузданог нема, је ли царска војска, покоривши Беч, на Мађаре заиста ударила, и шта се са Мађарима ради. Ова нам се загонетка сад разреши. Слав.средот. листови донеше данас вест, да је правитељство републике Француске закључило, одма војску у Ломбардију оправити, чим војска Аустријски наследни држава на Угарску земљу ступи. То је јамачно поход против Мађара за сада задржало. – Обширније о овом предмету говорићемо у будућем листу.

Вести, које смо с данашњом поштом из Беча добили, ал' које још требају потврђења, јављају, да су Кошута у Пожуну тамошњи грађани ухватили, и генерал Филиповић да је у Пешти стрељан.

По известијама из Прага од 25. пр. м. Кошутова фамилија тај дан је онуда прошла, путујући у Хамбург. Је ли то баш истина, незна се известно: али је цела истина, да ње више у Угарској нема.

По известијама од 29. пр. м., која смо данас из Беча добили, војска је тамо јако умаљена и остало је само, колико је нужно за обдржање мира и то Огулинци и Слуинци; а друго је све отишло на Пешту, ал' не под предводитељством Јелачића-бана, будући овај у Бечу седи, већ под другим генералима! Ова вест по свој прилици неће бити истинита, зашто с друге стране чули смо, да је св. бан 30-га са gross d’armée у Угарску прешао. Ако ли по несрећи оно се потврди, то ко ту невиди недостојно понижење бана, овог репрезентанта чисте идее Славенске у Аустрии и јединог спаситеља престола царског? Славени, не скрштајте руке, већ будите на опрезу: да неби наступила влада сурове солдатеске, они најемника без воље слободне и чуства човечнога! Иста известија наша гласе, да је последњим бомбардирањем Бечу причињена штета најмање од 80.000.000 фр. ср. а погинути је могло до 3.500 људиј. Болнице су све пуне рањеника, и свакиј дан се из њи износе 30–40 мртваца. Мир је истина у вароши повраћен, ал' испод ње Вулкан гори, кои се неће још дуго моћи затајан задржати. Оруже пак од народа је одузето, ал' ни пола нашли нису, – све је за добру прилику посакривано. – 28-га пр. м. преким судом погубили су у Бечу заповедника од Шотског окружија, кои је такође у последњој буни помешан био, а 29-г једнога од Штајерски посланика на сабору! – У Лвову је поводом последње побуне народ сав обезоружан. Из Галиције Мађарски хусари у великом броју непрестано беже, али иј сељаци хватају и властима издаје. - Из Слезије су такође њи до 200 утекли, ал' вијани бивши од сељака, пребегли су у Пруску.

Аустр. министер Весенберг оправио је ноту дворовима о последњим бечким догађаима. Ова је истина по себи врло двосмислена, ал' је опет сасвим јавно у интересу Немаца писана, а за Славене ни мало пробитачна. Ми ћемо је у следујућем листу саобштити. Немачка средот. власт наименовала је генерала Халкета за државног посланикау Цариграду.

[JASON]

Дописи.

Из Руме, 21-га Окт. То сам Вам већ јавио, да је приликом последње гл. скупштине, у Вуковару држане, свима крвничким бегунцима, како на Срем наступе, народ вешала одредио, а у име друге половице каштиге добра су ијм заузета, да се распродаду. У след тога закљученија продаја покретни и непокретни добара Житваја и Мите Рогулића одређена је на дан 5. Нов. п. р. Али на овдашњу жупанску господу стиже не давно из Карловаца писмо, коим се истој господи забрањује имање Рогулића продавати а о другима, кои су мање, него он скривили, нема ни спомена! Ово је одвећ чудна забрана; – забрана, која никако постојати неможе! И премда ми врло добро знамо, да ко је ту забрану издао, није то учинио из собственог свог побуђења, ипак запитати морамо: шта ће народ у горњем Срему, а и свакиј право судећиј на то рећи, кад се свију издаица Католика добра распродаду, а Мите само Рогулића као јадног Србина не? Ништа друго, него да се добра Рогулића зато само продати несмеду, што је он изрод Србскиј! Ово је сасвим противно гласу народа, кои строжију увек каштигу диктира изродима Србскима, него другим којекаквим потурицама, и ни на што друго неможе, нити ће смерати, него на најправедније расцепљење, и раздвојење народа горњо-Сремског. Дивно је заиста то великодушије, лажи поједини људиј, – или боље рећи – одљуда саслушавати, и за готово примати!
Та свакиј Сремац најбоље зна, каква је зла, и какве је покоре Рогулић по Срему чинио! Житвај без њега неби се ни крочити могао; – па ако се Мита Рогулић као такав оправдати може, то нема издаица никакви у роду нашем. – Млоги га несећници, њему подобни, зато сажаљују, што је Србин, и млоги су као бајаги из тог неоснованог узрока за њега молили, а лелекали, као што је и некиј Павле Петровић, сву своју речитост на то употребио, да га опере, и оправда; – а то је онај, кои је приликом држане с почетка овога покрета у Вуковару месеца Априла г. скупштине јавно народу викао: 'Мита Рогулић је издаица! убите га'!, и коме су касније Вуковарци поводом истога Рогулића, и други Мађараца, ћупу тако ислупали, да је једва жив остао. – Човек је тај, као што се види, без карактера, јер тим подлим начином хоће да стече merita и код Мађараца; – он је човек онај, кои – штоно наши веле – на две столице хоће да седи; но нека се добро узме на ум, да поред обадве столице на земљу не седне.
Још ћу један узрок напоменути, из кога те кукавице за Миту Рогулића кукају. Они веле: Рогулић није својевољно постао издаицом, већ су га други на то навели. А ко га је навео? Чујте браћо! Навео га је његове жене пријатељ, Мађарац Никодим Салај. О да подли кукавица, кои из речени узрока сад, кад ијм није време, за Миту Рогулића кукају, и лелечу. Чини ми се, да би се и те његове кукавице и дан дањи датом приликом тако исти на издајство од кога му драго навести дале! – Пазимо добро на такове изроде; прошло је време кукања! То су тужни гласови Тунгузиски! Народ Сремскиј непознаје већег душманина од Мите Рогулића, и њему нико помоћи неможе, кад је сав наш народ најжешће и најправедније против њега огорчен. Онај неможе помилован бити, кога је и последње колено вечитој проклетињи потомства Србског предано! – Један правосудећиј Србин.

[JASON]

Из Чуруга, 23 Окт. Пуцњава топова у Врбасу није се тицала сарањивања убијеног на Сиригу официра, као што сам Вам писао, него сарањивања – царски барјака! Ово раде они верни Мађари, кои говораху, да су Србљи бунтовници, а што царске барјаке носимо и носисмо, назваше Немачке новине: Ferirfahne! Истинитост горњег случаја доказују 15 пребегши из Врбаса у Ст. Томаш регулаша, кои су Словаци од Александрове регименте. Ономадне предаде се код Каћа један катана, понајвише је пребегао, што нема шта јести, као што он каже. Мађари кувају кукуруз и мамаљугу, то ијм је једина рана. Они плаше царске солдате тим, да ко год к нама пребегне, онога вешамо и мучимо. Ово би требало средством једне прокламације опровргнути и регулаше Србље и прочег народа на предају позвати, а те прокламације могле би се чрез поуздане људе раздати. У Фелдвару предао се М. Стојковић из Н. Сада, пешак у Ст. Бечеју код Франц-Карлове регименте.
Неки Тарашани пређоше из Жабља преко Тисе по сено, но 3 катане почну иј витлати. Србљи бранише се с вилама из косама, и тако отерају два катане, шта више почну ове витлати. Трећиј катана – Влах – западне с коњем при бегању у блато, па никуд ни камо. Сад тек врате се Тарашани, пошто су она два катане далеко отерали, и ухвате трећег скупа с коњем и предаду га у Жабаљ. – Онај Србијанац, што је официру главу на Сиригу одсекао, зове се Јосиф Боић из Шабаца. Он је досад до 6 Мађара убио. Слава му! – Храбриј онај Србијанац барјактар, кои се при Ст. Бечеју показао, и ког сами Маџари хвале (капетан Крајнек) зове се Спасоје Ђорђевић из Београда, иначе рођен Бугарин. Хвала му јавна на његовој неустрашимости!
Високоучениј Немац Франц Маркард, кои је у Панчеву са туђег пароброда собствене паромлинове направио, од сваког Србина добро предусретан био, али на жалост Панчево онда тек оставио, кад је више хиљада измамио и профућкао, (од Весели-а је измамио 2.000 фр. ср., то се зна), тај високоумниј Немац и необичниј брбљало има толико безобразлука, да сад једнако против Срба пише! Најпре у почетку нашег движенија писао је о граници чланак, говорећи да су у њој бели робови, и да је ту најнужнија слобода. Кад уста граница за слободу, а мој Маркад од Гавриловића и Радуловића из Беле Цркве подмићен буде, да буни Немце по Оравици, Белој Цркви, Бечу и Франкфурту против Славена у обште, ал' он пише у Аустр. Немачким новинама, да сва Немачка мора од Рајне до Црног мора последњиј мач против Југославена тргнути, пре него што допусти, да се оснује југославенско царство! За Бога господине! шта су Немцима Југославени скривили, ваљда ијм нису довољно робовали, да иј желите под ичије иго утерати, или немате довољно земље? Та идите у Аустралију и Америку, прогутајте њу тамо, ви несити земљождери! Истиј господин иште, да се Дунав отвори, јербо је Европска река! Богме је Србска, и биће од Будима до Оршаве, ма ви како извијали; природне границе недаду се ни дипломациом пореметити; освестите се једанпут. А што велите, да немамо право лађе визитирати, то је опет Немачка лаж, јербо Карловачкиј одбор није могао трпити, да под видом трговине пароброди топове и барут против нас возе! – Сад влада војена правда, упамтите једанпут за свагда.

[JASON]

Из Земуна, 30. Окт. Од неколико дана траје овде ново пописивање житеља. Што је неко у овим новинама споменуо, да Земунци не радо иду на војску, то се само на нижу класу житеља односи, кои кад виде по гдекога трговачог сина код куће, незнајући, да је место овога другиј на војску погођен и оправљен, или да је, ако не то, друга каква радикална причина, која изостање од логора извињава, мисле, да су трговци ради из обште војене службе извући се. То је узрок, што се после многи затежу, кад се на војску потерају, говорећи: 'кад тај и тај неиде, зашто би ја ишао?' Осим тога, што сви трговачки синови војену службу одправљају, и што се и у логорима налазе, трговци и занатлије Земунске су они, кои су, горећи чистим родољубијем, у Србским покретима осим други житеља највеће жертве новчане приносили и највећма се трудили, ново стање једнакости, слободе и избављење Србског испод насилија и лукавог заваравања туђинства, увести и утврдити. Изузимајући дакле горенаведено неудомљење, неможе се Србљима Земунским никаква хладност у садашњим покретима пребацивати, шта више, имају они праведно очекивати, да иј Србска Клио у повестници нови Србски догађаја међу проче врле синове јуначког рода Србског упореди.
Овде се сад скоро ни о чему толико неговори, колико о новом устројенију западног Славенског царства, по окончању Бечког рата. Сад је Славенство, ослободивши престол од пропасти, задобило једно право више устроити царство Славенско, и цара Фердинанда за цара Славенског прогласити. Да су Немци били спроћу Славена праведни, кои су то исто право и по већини народа свог имали; да су даље Немци били спроћу сами себе штедрии, и разумнии, те неби до тога ствар довели, да толику крв у залуд пролију. Што мора бити, мора, ма Немци и њини паклени сајузници шта чинили. Славенства је ствар праведна, и поступци Славенски су тако поштени, да се сви њини врази заиста постидити морају цар Фердинанд може се поносити, што ће се он првиј назвати царем славенског западног царства.

[JASON]

Србске Новине, бр. 99. од 9. Новембра 1848.

У Београду 6-га Новембра.

Каква се војена предузимања у војводовини србској сад чине, то је тежко дознати, јер се војни планови у највећој тајности чине. Ово многе љубопитљивце обезпокојава, те запитују непрестано: шта је и како је; па наравно гдешто и опорочавају. Ми иј молимо, нека љубопитљивост своју сустегну. Камо срећа, да се и досад све у тајности радило, те неби непријатељи свашта дознавали, и тако нам на пут долазили. Један баталион Варадинаца, као што смо ономадне јавили, под командом г. Михаила Јовановића, отишао је у Банат; и сам командант незна с каквом цели; тако треба, – тако се у рату ради. Врховниј заповедник треба планове да прави, а други да иј извршавају. Тако се само може доброј срећи рата надати. По свој прилици скоро ћемо повољне вести добити из Баната. Војвода је сам тамо на пољу бојном, и центрум војске предводи. Сретно му и славно било!

Како чујемо, србска је војска добила више топова из Темишвара у помоћ, међу тима и два од 40 фунтиј: ови ће се јамачно употребити против велики и јаки редута код Беле Цркве. Такође чујемо, да је светлиј војвода прогласио прекиј суд против свакога кои би против непријатеља пошавши бегао, тако и против онога, кои у војну позван неби хотео ићи. Тако ваља; без енергије нема напредка. Но колико ову наредбу одобравамо, толико слушамо неке приметбе, да би многима та наредба још повољнија била, кад би се прострла и на оне, кои, у богатству ваљајући се, а за војену службу неспособни, неби хотели по соразмерију имућства свога народу новцем у помоћ притећи, ма било то само у зајам. Свакиј треба данас жртве да приносимо: један крвљу, другиј благом. То је нужно, без тога се никуда помаћи нећемо. Кои дакле неће народу благом своим да послужи, исти онако против собственога народ греши, као и онај, кои за народ војевати дође, па из војне побегне и народ изневери, Невера је и једно и друго: она непосредствена, ова посредствена, а намеру казнити ваља. Која данас од народа благо своје штеди, тај је против народа, а противник народниј незаслужује живота.

Данас нам из Оршаве дође поуздана вест, да су румунско-карансебешки граничари, под командом мајора Ајслера, онога истога, кои је био заслепљениј пријатељ Мађара, а сада увидивши њиову неправду, на њи устао, ноћу између 31. пр. и 1. т. м. освоили на јуриш варош Липову у Банату где су се из Темишвара протерани вармеђаши наместили били. Од граничара је погинуло до 20 људиј, а Мађарима незна се броја. Уобште ствари народне у Банату добро стоје. По крашовској жупании свуда је од Мађара оруже поодузимано, тако исто скоро свуда и по темишварској, само се још држе торонталска жупанија и околина Беле Цркве са Вршцем, дакле мала средина Баната. Но ова је сад као у кавезу, и Мађари или ће листом потучени бити, или ће се без сваке борбе предати. С леђа ијм сада заиђоше браћа Румуни, а с лица ће иј до кои дан заоскупити Срби, па ако Тисом к Сегедину нагну бетати, код Кикинде иј чека војска из града Темишвара, да иј са тамошњим лавовима србским сможди и уништи. У Оршави су 6. т. м. чекали улане, кои од Арада Србма у помоћ долазе. Осим града, и варош Арад већ је у рукама царске војске. До кои дан појаћемо Мађари вечнаја памјат!

Један свештеник србскиј у Бачкој, кои је једва душу од зулума мађарскога спасао, овако нам пише о страдању своме: 'Громовне стреле мађарске против живота мога полетише, од кои да сам избавити се и себе спасти могао, морао сам за пуни девет недеља у новом, за мене у једној малој стаици ископаном гробу у потаи лежати, где сам горке дане и часове провео, – а потом ме је сам Бог кроз логоре мађарске невидимо провео – и сад сам у К.... Сермију моју, коју никада више нећу видити нит' је стећи, преко 12.000 фр. Мађари разграбише. Сад без куће и кућишта, штоно наши веле, остао сам го наг!' Туга и жалост овога страдалника мора тим већа бити, што он има супругу и ситне дечице, за које сад јамачно незна јесу л' у животу, као ни они за њега! И колико још ће бити оваки несретни жртва! Оваковог тиранства ваљда, од како је света, није човечество видило, као што Мађари данас чине, па још се усуђују трубити, да се они за образованост боре! Еј варвари, поклопите се ушима! Ал' осветљива Немезис неће вас мимоићи.

Ноћас смо у Београду имали прилику видити редко појављење природе; око 11 сатиј укаже се тако речена северна светлост, која је тако величествена била, да је сваког гледаоца испунила дивотом према великој матери природи.