Српске буне

[JASON]

У Београду 7-га Новембра

Ономадне смо се потужили, да србска журналистика у Аустрии понајгоре стои, потужили смо се, а нисмо знали, да се томе злу помаже. Истина поодавно се поговарало, да неки омлађи Срби намеравају један лист у Карловци издавати; то се поговарало, а све у поговарању остало: но сада поговарање дође на истину. Данас смо добили првиј број новог политичног листа србског под именом 'Напредак'. Лист овај учређује и издаје у својој печатњи у Карловци г. Данило Медаковић 'са дружтвом Србског Напредка'. – У Карловци се летос саставила једна дружина омлађи Срба реда ученога, с том цели, да напредку народном у свакој струци на руку иде, као што је то познато свету, кои је наше новине читао. Та дружина ето нам и новине издаје, да и овим средством и овим путем напредовање народа србскога подпомогне. Ми јој сваку срећу желимо!
Цељ овога листа најјасније се види из ови речиј, коима он правац свој означава: 'Најпре морамо гледати да будемо Срби, затим Славени. Не да будемо то само словом него и делом. Морамо се старати и гледати, да будемо на дому сретни и честити. Кад домаћиј посао урадимо, радићемо на заједничком сродном делу. Одатле ћемо прећи у последње људско одредељење, у највеће људско достојанство, а то је човечество. Док нисмо ваљани и слободни Срби, не можемо ступити у коло велико славенско, а још мање у рај човечества'. 'Напредак' ће дакле радити у корист србског народа, у корист славенства, у корист човечества. Цељ велика, важна, благородна! У колико ће тој одговарати, из првог овог листа још није могуће свршено видити, ако и има у њему доста добри ствариј. Време ће показати. Ми се од срца радујемо овоме појављењу и поздрављамо дружину Напредка Србскога као поборницу србске среће, а будући је она истина од честити, ал' само омлађи Срба састављена, а научени изкуством, да у младости често срце претекне разум, поздрављамо је на путу њеном с оном латинском пословицом: festina lente! –

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Казали смо ономадне, какво је писмо немачким дворовима оправио аустријскиј министер Весенберг о бечком догађају, да га објасни свету и да оправда поступак правителства. 'Војска, вели, под зидинама Беча има само ту цељ: да анархију савлада и да опет уведе законо стање. Дану слободу натраг узети, ону под именом реакције од партаје преврата за страшило изложену наказу обистинити, ил' којој од аустријски народностиј над другом хегемонију преотети, није у намери цара и његова правителства. Није то борба народностиј, није преображај монархије у славенску Аустрију, него борба поредка против анархије, законе власти, без које правителства нема, против устрашивајуће владе, одржања против пропадања..... Тежње правителства и војске царске нису управљене, да се с оружаном силом иде против слободе, величине и блага Немачке, које чувати преимућствено цар аустријскиј себе позваним осећа, и т. д.' То су главне точке реченога писма; у њима се министер аустријскиј изриком изражава за Немачку, а против Славенства. Незнамо јесу ли ове речи искрене. Биле како му драго, оне су очевидно ишле на то, да усколебане духове у Немачкој успокоје. Тим се показало, да Аустрија још неувиђа главниј елемент свога обстанка, она још држи, да је њена сила у Немачкој. Толиким метежима, толикогодишњим тешким искуством немогу људи никако своје стање да познаду! Нека се само Европа – као што је сва прилика – узмути и обштиј мир поремети, па ће Аустрија видити, какви су јој пријатељи Немци! Истина, Весенберг вели, да правителство неће, да једна народност над другом преимућство ужива, но то су све празне речи. Како ће народност славенска бити једнака у правама са народности немачком, кад Славени морају овој да служе? Јер оно, што цар хоће слободу, величину и благо Немачке да сачува, неће ништа друго рећи, него да Чешка, Моравска, Слезија, Штајерска, Крајнска, Корушка и Истрија, ове чисте стародревне земље славенске, подпадају бунду немачкоме, и ви ћете се, Немци, славенским благом, славенском крвљу величати! Тога ради и славенска војска Јелачића-бана ставила се под кураторство немачкога вође, кои је летос славенскиј Праг бомбардирао! Шта ће друго да кажу и оне речи у званичном бечком листу: 'Defterteich durch Entstehung, Geschichte (?) und Verfassung ein deutscher Staat, wird und muss auch in der Folge ein folcher bleiben'? Но ово је рђаво прорачуњена политика, и иде управо на уштрб Аустрије. Ови људи као да су наумили силом цара аустријскога да упропасте. Иде време носи бреме!

О Русии се нeмачки листови не давно овако изразише: 'Упечатљавајуће положење Русије у свету , њено енергично поступање у питањима од важности, њено славенско-народно гледиште, њено с духом свога народа једнаким кораком ступајуће правителство, утелесњено постојанство свега њенога развитка од времена Петра Великога; то су појављаи, кои ће сада већ на славенске народе имати изванредниј, тако рећи магнетичкиј утицај, чим славенски народи сами у следству и њима у део падше слободе свој видокруг на политичком пољу распространили буду.' Ове речи Немци, по своме обичају, на зло толкују, и веле: да је славенство растеније варварства! Ми смо варвари, дакле, па опет човечно поступамо и са непријатељима своима, а Немци – као тобоже питоми и просвештени људи! – такова варварства чинише и чине недужним Славенима, да се правиј човекољубац згрожавати мора! Они лепе теорије знају о човечности, а овамо су у животу најбезчовечнии! Ал' наступа час, да ијм се мило за драго врати.

[JASON]

У Београду 8-га Новембра.

Слобода народа аустријски опет дође у искушење. Данас дошаве бечке новине доносе царску наредбу, којом се у Кромерижу на дан 3. т. м. сазваниј сабор одлаже до 10-га. Многи ће у овом одлагању сабора наћи какову сумњу и повода к подозревању, многиј ће можда и рећи: сада ће се сабор, кои би устав израдити имао, све даље и даље одлагати, док солдатеска не одјача, па онда се сазвати, да му правителство њоме импонирати може, и онда истиј ил' неће смети слободну уставност – као што ваља – разбијати, но све по жељи и вољи правителства радити, ил' ако би противно чинио, биће растеран и слобода се удушити. Ова сумња није баш неоснована. То се све можда и мисли учинити, а по свој прилици се ради о томе. У Бечу, Италии и Галиции забрањене су све слободне новине; ласно то исто доживити можемо на скоро и у Прагу, Брну, Љубљани, Загребу, Карловци и Пешти. Ал' ја мислим, да је то напињање узалуд. Данас већ није могуће монархију аустријску довести у старо стање абсолутизма. Силе су на то слабе. Народ је ускипио, а војска већ већом чашћу деморализирана, и правителство тешко се може много на њу ослонити против народа. Мађарски солдати остављају царске заставе; овај ће дух и у друге прећи, тим више, што ове године изилази рок војеној капитулации и солдати се морају мењати. У садашњем пак стању хоће ли дати народи нови солдатиј, ако ијм се слобода не обезбеди? Тешко. Шта ће дакле следовати? Ако се за мало нова капитулација не уведе, стари, изслуживши солдати, оставиће своје регименте и кућама се своима вратити. Ово је природно следство, и они пуно право имају то учинити, а силом ће иј тешко бити задржати. На то нема правителство ни моралне ни материјалне моћи; моралне нема: јер пропаганда на све стране на војску дејствује, и – као што код Мађара видимо, а и при последњем преврату у Бечу видисмо, с успехом; нема материјалне моћи, јер су финансије изцрпљене. Та земља је сада већ папирним новцем тако обложена, да је већ редкост постала видити у циркулации златан и сребрн новац, и сва је прилика, да банкноте, у циркулации налазеће се, далеко превазилазе реалитет банке. Шта ли ће још бити, ако се војска узмора умножавати, или само још дуго – као сада – на нози рата обдржавати? Хоће ли се моћи, хоће ли се смети још више од артије новаца правити? Никако; зашто би то монархију управо упропастило, јер народи већ су једанпут преварени били, па тешко ће се опет дати (банкоцетл!). А нове дугове правити? ни толико; ко би у овакој узколебаности, и одтуда произтичућој неизвестности кредитирао? Шта је дакле следство? Солдатске се није ништа бојати, а Аустрија садашњим стањем финансија свои приморана је, што пре мир у земљи својој повратити, а ово бити може само либералним инштитуцијама или каквом туђом абсолутистичном интервенциом. Но и ова интервенција тешко би за Аустрију била чиста и пробитачна. Јака какова сила кадра је, истина, у првиј мах народ покорити, али при садашњем стању Европе и најмање умешање једне силе у домаћа дела друге јест casus belli, и тим би се родио рат европскиј. А је л' данас абослутизам у стању водити рат против Европе? Није ни мало, и првим таковим покушајем аустријска би се монархија распала. Чуваће се дакле династија туђе интервенције, и зато ни мало сумње нема, да ће народ у Аустрии либералне инштитуције задобити, да ће сву ону слободу, коју је задобио, одржати. На свакиј начин биће још свакојака препона, биће и многога окршаја. Ал' зато народи не треба са скрштеним рукама да стоје, но на све могуће случајеве нека се спремају. Главно је: оружати се. У овом призренију Срби су врло добро урадили, што су народ свој наоружали: и то је добро, што они за цара боре се данас своим оружем, својом џебаном, своим новцем, без икакве помоћи од цара. Тим ће, кад границе војводовине своје завојују, то с већим основом од цара свога захтевати моћи, да ијм по гласу њиови привилегија те припозна. То ће он морати учинити, зашто је то основано на уговорима, које су Срби са царевима аустријским при своме прелазу под њиово покровитељство закључили; зашто су то они и сада по другиј пут све својом муком задобили; а у противном случају они ће пуно право имати (…).

Добили смо из Срема известије, да су Срби 3. т. м. имали с Мађарима битку више Вуковара под Осеком. Битку ову одржали су скоро сами Србијанци, ал' од два граничарска официра, кои су ијм у помоћ оправљени били, остављени, морадоше узмаћи. Дакле опет невера! Погинуло је у овој битки од стране Срба само један момак, а од стране Мађара 20, и два официра, међу овима кажу, да је и гроф Казимир Баћани. Такође, по гласу хрв. новина, Мађари су напали и на веровитичку жупанију и два села освоили. Пожешка војска под заповешћу четника Узорника разбегла се без трага. Напротив Мађари су очистили Међумуре, и генерал Тодоровић опет је Драву прешао, да га заузме. За Шимунића говоре новине, да су 28. пр. мес. Мађари за цело код Трнаве на њега ударили, ал' да иј је он страшно потукао и многе ијм заробио, па се сада око Пеште концентрирају; због тога су хусаре из Врбаса уклонили и разредили иј по новим логорима по унутрашњим пределима земље. За Јелачића-бана незна се још ништа, је л' се из Беча за цело већ кренуо. – По Ердељу Мађари и Сикули многа су румунска села опленили и попалили, и ово плењење и палење нема краја ни конца, јер они хоће земљу да претворе у пустињу. Народ је ускипио и жестоко се подиже, само несме напред да ступа, но војску очекује, да га подпомогне; ова се пак са свију страна скупља и уређује. До праве битке још није нигди дошло.

[JASON]

У Београду 9-га Новембра.

Читасмо у загребачким новинама, да је тамошње управителство поштанско позвало све поште по Славонии и Срему, да се имају одрећи осечкога управителства пошта и подврћи се банској власти. На овај позив прва се одзвала земунска пошта, изјавивши, да се банској власти покорава. Ми се неможемо довољно начудити, како је хрватско-славонско управителство пошта до те узурпације дошло, да поште по Срему, које неподлеже бановини, већ војводовини, узима под своју власт; могли би се чудити и земунској пошти, како да она, лежећи у области војводовине, себе подвргава заповестима хрватско-славонскога управителства пошта, кад неби знали, да су се поште по војводовини оставиле као неке сироте без отца и мајке, које наравно ономе се предају, кои иј прихвати. Ко пре девојци, онога девојка: каже србска пословица.
Од мађарскога министерства примати заповести забрањено ијм је; а гл. одбор њи још није узео под своје руководство, и заштиту. Гл. одбор овим закашњењем много је шкодио своме ауторитету. Ено у истим загр. новинама читасмо и то, где се тамошње управителство пошта извешћава, да је поштовниј пут у Темишвар отворен. Ко је тај пут отворио? Је л' гл. одбор, у чију област Темишвар спада, и коме то чинити надлежи? и је л' барем њему то објављено? Незнамо ништа, јер од његове стране још се то није нигде званично обзнанило. – Као год што је гл. одбор тридесетнице и остала надлежателства фактички узео под своју власт, и по томе војену команду у Земуну, која се усудила са мађарачким командирендером у Варадину дописивати, дао укинути: тако исто треба и на поште своје позорност да обрати и њи под своје руководство стави. Неузимајући у призреније, да би тим могао и један извор више за своје приходе добити, нарочито би се многиј Седлницков опасниј ученик удалио и пут затворио, да нико не може са непријатељима кореспонденцију водити! Из овог само обзира пошту је ваљало прво заузети. У интересу је дакле гл. одбора, да све поште у области војводовине узме што пре под своју власт; а за ту цељ ваљало би пошту земунску, као главну, направити управителством свију пошта у вовјодовини. Свакиј Србин праведно очекује, да гл. одбор с овом наредбом дуго не оклева. То иште његова собствена полза и народна безбедност.

Данашња бечка пошта донела је то известије, да ће се у Угарској с пет страна оперирати. Фм. Виндишгрец ће са баном Јелачићем из Беча са 60.000 војника десном, Шимунић са 16.000 из турчанске жупаније левом обалом Дунава на Пешту ићи, а у исто време ће на главну варош Угарске ступати Пухнер с 20.000 из Ердеља, Рукавина (а не војвода Шупљикац?) са Србима (по прилици до 30.000 јакима) из Баната, Нижан, Дален и Тодоровић са свои 26.000 од хрватске границе. До 8–10 дана биће Будим и Пешта у рукама ц. кр. војске. Диктатор Кошут нека пази, да га сад пакао, кои је распалио, непрогута!
Бившиј заповедник народне гарде у Бечу Месенхаузер Виндишгрецу је многе ствари одкрио о последњој буни бечкој и показао све коловође, кои су сузаклетије то по свој монархии распрострли. Због тога он није предан прекоме суду, но обичном војеном. Напротив многи су већ преким судом осуђени и стрељани. Између ти је и коловођа републиканске партаје у Франкфурту Роберт Блум, иначе човек изображен и врло учен. У Бечу је мир и поредак уведен, али расположење духова врло је смутно; тешко је казати узрок томе. Док се уклони стање обсаде, јамачно ће боље бити. – По Бечу се разнео глас, да је у Турину страшна се револуција родила, и да је Карло Алберто у његовом двору убијен. Да ли ће то бити истина?

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Један очевидац приповедаше нам данас, да су у прошастиј Уторак и Среду Мађари из Варадина одели на 500 кола џебану – кажу у Пешту. Ту џебану одпратише Дон-Мигуєлци. - Из званичнога известија мађарски новина дознали смо, да је Србе на Стражи побио изрод србскиј, мађарскиј подполковник, некиј Дамјановић. Еле увек брат брату најдубље очи копа!

Најновије. Вечерас дошавшиј курир из Беча донео је нове царске манифесте од 6. и 7. р. Нов. Овима се, у сајузу с оним од 3. Окт., Кошут и његови другари проглашују царским издаицама и Виндишгрецу даје пуна власт, да са свом војском на Мађаре удари, а народима се налаже, да се јединствено његовим – Виндишецовим – заповестима покоравати имају; тим се дакле Јелачићу-бану фактички одузело подељено пуномоћије кр. комисара! Виндишгрец се 4. т. м. кренуо из Беча. Ови манифести нису премаподписани ни од кога министра, нити од угарскога Речаја, нити од аустријскога Весенберга, и знаменито је на њима још и то, да се цар неименује више 'уставниј цар и краљ', већ само 'божиом милости цар и краљ'! Ово је свуда међу Славенима велико незадовољство побудило, и већ се разноси глас, да је у Загребу револуција подигла се. Повратићемо се на овај предмет.

[JASON]

Дописи.
Из Карловаца, 1. Новембра. Јуче нам дође од команданта стана Сентомашког г. Биге капетана известије, у ком нам јавља, да га је мађарски генерал Бакоњи писмено молио, позивајући га да дође на границу ради уговора. Г. Бигa отишавши са једним цугом свои врли граничара, нађе већ ту генерала Бакоњу са Мађарским феишпаном садашњим од Бачке жупаније (једне лепе частице од наше војводовине), где га на састанак чекају. Ту пратња и наша и његова остане на 500 корака натраг, а говорници приступе један другом ближе. Бакоњи одма каже нашем врлом капетану, како је баш јуче из Пеште дошао с пута, и од мађарско-Кошутове владе добио пуну власт, да може са Србљима, како год они хоће, примирје до Марта месеца, или бар на 6 недеља правити, да могу Мађаро-душмани њиове, а наши своје земље обделавати слободно, ал' без оружја да мора свакиј бити, и да ће нам све заробљенике наше одпустити,ал' и ми њиове све да попуштамо, но ипак да би они сигурнии били и безбеднии, ишту, да ми три из народа од најотмении лица изишљемо, да иј они, као што веле, као своју браћу часте и госте, само тек да ијм за јемце служе. Благо нама, кад нас већ моле и позивају душмани наши, да нас госте; мора да ијм је до весеља стало, ил' је ваљда лисици кисело грожђе, ил'се курјак заситио јагњећевине, а мал' да му није кост у грло застала!
У истиј мах, кад је г. Бига из Сентомаша ово мађарско намерење јавио овамо, стиже нам и писмо од мађарског командирендера Благојевића, где нас већ моли и преклиње, да мир што скорије бар на 6 недеља направимо, но чини ми се да не лаје куца села, но себе ради. Благојевић вели, да је из закључења народне скупштине од 25. Септ. разумео, да је народ дао светом патријарху власт, да може примирије правити. О! како сад и мађарскиј командирендер већ стара се и распитује о закљученијама наше скупштине! Одкуд то сад? Ми још би желили да тај истиј Мађарац Благојевић поучити се даде мало боље србски, да протокол народне скупштине јасније разуме; тако чланак 22 вели: 'Ако би се по окончаном народном рату овом пацификација чинити имала са владенијем аустријским, угарским и сајузнице наше троједне краљевине, то скупштина ова, и о том старајући се, сачињеније условија те пацификације, на основу закљученија 1. и 3. Маја, поверава врховним погалварима народним гг. патријарху и војводи, на тај начин, да ако би по нужди и обстопјателствима од закљученија 1. и 3. Маја у нечему попустити требало они условија та нова народној скупштини, предварително управо тога ради сазвати се имајућој, ради одобренија предложе.'
Ту дакле видеће Благојевић, да наши поглавари и немогу сад примирије са душманима нашим правити, и да хоће. Али и да разсудимо, с ким ми сад да примирије правимо? С Мађарима, с душманима? С онима, кои су гордељивости својој из стана Врбаског у Сентомаш пре 2 недеље писали, да се сад ни поља обделавати неће допустити, док народ Србскиј не положи Мађару оруже; кои су нас до јуче ребелима и разбојницима називали, кои су вешалима мислили Србље заплашити, говорећи, да нема Србину другог суда него вешала, ако се робству ил' господству Мађарском непокори; дакле с тима ми да мир правимо, кои никад ни до века победе Србске на Сентомашу заборавити неће, као што нису досад на Бадрљицу бедног заборавили кога су још у време Ракоцијеве буне дедови секли дуван Мађарима на челу, а сад га, поштена, здрава и права, у Врбасу обесише!
Па у које време да трактирамо? Сад, кад цар хоће да скува попару Мађарима, посредством опет свои Славена, а особито Срба у Хрватској; сад, кад се ми у име Божије надамо лепо Мађаре протерати још до зиме из војводовине наше, кад нам пушке из Беча долазе? Ако је икада згодно и удесно време било, да се на Мађаре сложно удара, то је сад са свију страна, као што ће по свој прилици и бити. Дакле шта је могао глав. одбор да одговори и Благојевићу и Бакоњу, него да Србљи примирија неће, него што се обделавања поља тиче од простоте, то се на узајмништо допушта. – Нека, нек' певају Мађари своју Јеремијаду! – Р.

[JASON]

Србске Новине, бр. 100. од 12. Новембра 1848.

Народна Србска Скупштина 1-га и 3-га Маја 1848. у Карловци држана, пређашња политика дворска; и садашња политика нове Маџарске владе.
(Продуженије.)

А кад је наш вредниј епископ Синесије са знањем дворске канцеларије, и Србске дворске депутације хтео визитацију по својој дијецези да прави, онда му је преко споменутог бискупа Форгага опет на пут стала, само да неби своје верне у вери утврдио. Тако г. 1768. у упутку, кои је барону Колеру, као комисару народног сабора Србскога, издан био, препоручила је истоме комисару, да депутација њеног Милановића у Н.-Саду у обрану против свакога нападања узме, и гледи, да архимандрита Бездинског Дионсију Живковића, кои се, као слободан од предрасудака народни, склоњен бити видио и на унију, и тога ради нити је био по вољи покојном митрополиту, нити је по вољи Темишварском свом владици, – на епископство ма коим начином подигне, а тако исто и да администратора Арадске дијцезе Пагамија Кнежевића, кои такође има добре науке, т. ј за унију, незаборави. Ово сам неколико примера навео само зато, да се види из њи, како је поступала лукава политика овим начином против нашег православија; а такови је случајева за пол друго столеће наше хиљадама и хиљадама бивало, јер она није ни најмање прилике изоставила, да је за своју намеру неупотреби. И кад би хтео описивати, како је најгоре наше свештенике, кад је кои утекао, да га необрију и неокују, с разширеним рукама у унии примала, и не само заклонила од заслужене каштиге, него најбољиј ијм хлебац давала, да тако уведе у нашу цркву неред и раздор, како ће овим злом наша црква сама себе упропастити, – морао би писати историју најбезбожније на свету безчовечнсоти.
Но кад види политика дворска, да се поглавари наше цркве немогу тако лако од своје цркве одцепити, а преко тога, да се и они почињу обзирати за наукама, како ће се, као учени, боље моћи против нападања њенога одупирати; онда ијм она пут к наукама отежча, и тако понамешта мреже своје по школама, да је морао свакиј онај, кои се на науке дао, школе оставити, и кући се вратити, ако није хтео у понамештане мреже њене уловљен бити. Она је то чинила зато, да црква наша у простоти остане, како ће лакше моћи своим Језуитским сплеткама и обсенама наше просте и неучене поглaваре црквене обманути и преварити, мислећи кад ове улови, да ће тим путем и народ бити уловљен.
Али наши прости црквени поглавари кадри су били и без науке са своим тропарима и кондацима одбити од себе и од народа свако Језуитско учено мајсторисање. Бадава је она њи мамила, бадава ијм је сва блага обећавала, бадава ијм се доста пута улагивала, и више пута и грозила; ако су они, кад су пред њом стојали, онде, где ијм је могла наудити, и морали кад и кад и реч дати, да ће јој на руку ићи, опет зато, кад су се међу своје вратили, били су они исти, кои су били и пре, постојани бранитељи своје православне цркве.
А, ако би се кои усудио био, не по својој вољи, него по заповести политике штогод народу споменути о томе, тај је скупо ту пробу плаћао, као што се то у Вршцу на честитом владици Виђентии, и у новија времена у Далмации на лукавом Венијамину Краљевићу догодило. Видећи политика дворска, да неможе никако са простим нашим архијереима изићи на крај, окрене другиј лист, и отвори школе и нашој младежи, али тако, да ова мора у њеним школама науку Римске цркве учити. Она се надала, да ће се тим начином младеж наша навикнути на Римску цркву; и да ће се заданути духом Језуитским, пак ће јој после, кад ова дорасте до јавног живота, а особито у цркви, лакше бити преко ње посао свој извршивати. Наши су се младићи сад почели давати на науке, и слушали су и науку Римске цркве по школама, ал' иј је Анђел хранитељ православне цркве преко свију невоља и опасностиј без и какве погибељи кроз школе проводио, и на место тога, да ијм се на свакидано какотање лукави учитеља омили наука Римске цркве, они још већма омрзну на њу, дознавши да у њој нема чистога духа Христијанскога, него да јој свака врста заудара на безбожност политичкога Језуитежа.
Тако је политика дворска дејствовала на срце они, кои догмате вере и цркву чувају, с том намером, да ови сами својевољно зажеле, своју понижену цркву оставити и с њоме бедно своје стање с бољим променити. Али ово је била само једна струка њенога посла, покрај које није она заборавила ни на друга средства, коима ће цељ своју докучити, ако би јој у овом послу све жице попуцале. Она је добро знала, да се наше владике и свештеници држе и утврђују у вери својој из једини црквени књига, зато је гледала, како ће ијм и књиге црквене умалити, и тим начином и то средство из шака колико толико и њима и народу избити. Кад су Србљи овамо с патријархом прешли, онда су они и печатњу овамо са собом пренели, али овде се они с почетка нису могли бавити око печатања књига, јер су морали војевати против Турака, и о томе се понајвише бринути, како ће непријатеаља свога и царевог надвладати. А кад су тај крвавиј посао свршили, онда су иј забуниле друге невоље, које су иј од стране политике дворске почеле нападати. И тако ни они сами нису могли с почетка мислити, од колике би ијм користи печатња та била, особито у печатању црквени књига; а ни дворска политика већ није ијм допустила служити се после својом печатњом, која је тако запуштена и пропала. Док с почетка нису имали у сваком свом месту црквиј, дотле су се послуживали са минејски писаним еванђелијама, апостолима, октоицима, и минеима, а калуђери су могли толико написати ти књига, колико ијм је и за намастире, и за неколико присајужени црквиј нуждно било. Но кад се цркве умноже, и кад већ калуђери, кои су се понајвише око тог посла бавили, нису били кадри за сваку цркву довољно књига написати, онда су морали из Русије нуждне за цркву књиге набављати, јер ијм политика дворска није допустила овде због цели своје књига печатати. Овим су начином православни Србљи довољно кньига за своје цркве накуповати могли, јер те књиге из Русије нису тако биле скупе, као што би биле скупе, да су се овде печатале. Видећи политика дворска, да се и ту преварила у рачуну, где је допустила Србима куповати из Русије црквене књиге, забрани ијм те из Русије доносити; али да ова забрана њена непадне никоме у очи, заведе се у Бечу печатња под њеним надгледањем, која ће тобоже Србљима књиге печатати, и која је после универзитету Будимском предана.
Она је добро знала, да ће оне књиге црквене, које би се овде печатале, много скупље доћи, него ли што су долазиле из Русије и да ће тако сиромашне наше цркве и покрај ове печатње оскудицу у књигама трпити. А то се слагало с њеном намером; јер чим мање књига буде по црквама, тим ће слабии постати свештеници наши у вери, и тим ће иј лакше бити у Римску цркву премамити. Него су наши свештеници и овде знали политици дворској доскочити; јер су које преписивајући себи нужне стихире по корицама, а, које служећи се са обштацима, знали вешто подпуњавати ту оскудицу.
(Продуженије следује.)

[JASON]

У Београду 10-га Новембра.

Леже пред нама опет три нова манифеста цара аустријскога. Ове манифесте, као и све оне телеграфске депеше у Бечу, које смо онако брзо, и пре нег' икоје друге наше новине, у листовима нашим саобштили, добили смо од г. цес. кр. постконтролора у Земуну, Михаила Петровића, коме зато овде нашу срдачну благодарност јавно изтражавамо. Једним се излаже безвластно стање, у које Угарска коварствима Кошута и другара доведена; другим се опуномоћава кнез Виндишгрец, да ред у земљи уведе; а трећиј сељаке уверава, да ће ијм све задобивене слободе сачуване бити. Новине ијм већ којешта замерају, и на зло иј толкују. Ми ћемо о томе неколико речиј да прословимо.
Замерају манифестима, што се цар у њима није именовао 'уставним' царем. А зар је то следство уставности у држави једној, ако владатељ на подпису своме, као на цимеру неком, стави, да је уставан цар? Англија је од толико столетија држава уставна, па владатељ њен никада се не подписује 'уставниј краљ', али зато опет уставно влада. И Луи-Филип се звао 'уставниј краљ', а какова је уставност у француској владала? видили смо у последње време, а нарочито месеца Фебруара т. г. Нека владатељ уставно у држави управља, па ма се како и ма чиом 'милости' звао! До безполезни формалитета и помодарски наслова правом држављанину није данас стало!
Даље замерају, што манифести нису ни од кога министра – по правилу уставнога правленија – премаподписани. А камо министра, да иј подпишу? Аустријскиј министер, док још постои закон о угарском министерству, нема се у овај мешати, а угарско се минисерство растроило. Истина, Речај је наименован, био за президента угарскога министерства, ал' ови замеркачи заборавише, да је и он дао оставку. Кад дакле краља министерство остави, нема ли он пуно право, сам своју власт употребити? Та то се и у другим државама догађало. Кад се Дон-Карлос против завладавше у Шпањолској партаjе за престол борио, зар је кои министер његове манифесте подписивао? Зар је сада у Угарској са краљем Фердинандом другиј случај, него онај истиј, кои је у Шпањолској био, само у другом виду и другим поводом, и што за краља Фердинанда неће онако несретан изићи као за Дон Калоса? Краљ је Фердинанд од Мађара у Угарској изневерен, ови су њега оставили, а почем су они до сада по закону у Угрској владали, па следователно само они и министерство сачињавати могли; то докле њи не покори, и докле обштиј сабор овај узурпаторниј закон не укине, и равноправност народностиј не уведе: од други по закону министерство наименовати не може. Краљ се бори за законост, па како сам да законе гази? Ова дакле мнима противуставност изчезава пред законости. Прочитамо ли пак прилежно исте манифесте, то видимо, да се у њима обдржање задобивене слободе и развитак уставности 'царском речи' обећава: па зар се царска пориче?
Истина, историја нам на жалост даје доста примера, да су народи од царева свои преварени били; ал' кад разсмотримо садашње стање царства аустријскога, увериће се и највећма неверујућиј, да је цар приморан своју реч одржати, јер народи се већ више варати недају! – Славени у својој самољубивости замерају манифестима, што су Јелачићу-бану фактички одузели повелителство војске (Маниф. од 6. рим. Нов.). Замерка би ова била уместна, кад би војна на земљи угарској остала на оном штадиуму, на ком је била, кад је бан Драву прешао. Ал' буном бечком овај је рат сасвим другиј вид добио. Сада већ не војује против Мађара војводовина србска и њена сајузница тројна краљевина, невојује једна част круне угарске против друге, већ војује царевина аустријска против краљевине Угарске! Како су Мађари вероломно прекорачили границу аустријску и побили се са царском војском, која је бунтовнике укроћавала: тим су Аустрии рат објавили, а Аустрија је свога генерала против њи изаслала и с њима сајузила све верне јој заоставше народе Угарске, па тако и војска тројне краљевине, која и онако против Мађара војује, сматрати се сад може као њена сајузница. Тим пак што је Виндишгрец постао повелителем војске, није Јелачићу одузета власт кр. комисара нити погажен онај закон, кои о одступу палатина поставља бана краљевским наместником, и Јелачић-бан, чим на угарску земљу ступи, дејствоваће као таковиј. И ено новине већ јављају, да ће и врховно заповедништво извршивати. (Види Журн. аустр. Лоида бр. 256. т. г.)
Ми, кои само корист народа србскога тражимо, самоубијство би на собственом народу учинили, кад би му сад и најмање повода дали к недоумљењу каковом. Обстојателства су сад такова наступила, да је суштествовање народа србског постало идентичко са царем аустријским. Није већ питање више о начину живота, него о животу! Народност је пут к слободи, она је слобода морална, слобода живота народнога, и овом се истом долази к слободи политичној, материијалној. Слободом душевном увек може још народ доћи и до слободе материјалне. Добро је и једно и друго, и онај је народ најсретнии, кои обоје ужива. Ал' ипак кад до невоље дође, увек је боље искусити и уштрб какав у слободи, него народност изгубити.
Царска је реч тврда, она народима даје и народност и слободу, ал' слободу на закону основану. 'Ми се надамо, да ћемо свемогућом божјом помоћи уставну слободу за навек утемељити на чврстом темељу доброга реда.'  (Маниф. од 6. т. м. п.рим.) 'Ми ијм (народима Угарске) обзнањујемо, да је то наша намера, да се нашим народима подпуно уживање слободе под благословима мира, поредка и одтуд произтичућег благостања постојано утврди.' 'Свака народност нашла је код нас и у нама увек брижљивога старатеља њенога спокојнога развитка. Овим ћемо правцем свагда ићи, и никада трпити нећемо, да једна народност другу угњеава.' (Маниф. од 20. р. Окт.) 'Нико вам неће ни дирнути у ослобођење од роботе и десетка које вам је допало уз правичну накнаду ваши пређашњи властела, коју ће ијм држава дати. Зато вам јамчи моја краљевска реч.' (Маниф. од 7. р. нов.) Тако ваља. Зар је оно слобода, која међу Мађарима влада? зар оно слобода, која је за време последње буне у Бечу владала? зар то слобода, да нећемо никога да слушамо, да се ником покоравамо, и никакве јавне терете да сносимо? да један од другога имање отимамо, један другога злоставимо и убијамо?... Није то слобода, већ необзданост, распустност, анархија, где нема реда, ни закона, ни обште сигурности; није слобода, него безаконије. Праве слободе без закона бити не може. И данас, где је у Угарској безаконије овладало, треба на то ићи, да се законост поврати, па ће се онда тек из ове права слобода и оштиј мир родити, а с њим и благостање земље повратити. Тога ради се против безвластни Мађара с оружаном силом поступа, и цар народе своје на послушање и садејство позива. 'Уздамо се (вели манифест од 6. р. Нов.) у све верне синове отечества, да ће – – у избављанију скупнога отечества од страхота анархије и домаћега рата најсходније средство наћи за повраћење братинске слоге међу раличитим народностима.' Овако цар говори своим вернима, кои срећу отечества и народа свога љубе; и зато свакиј пријатељ законога реда, па тако и праве слободе, треба то да послуша и позиву свога монарха следује. Ми се од доброга чуства народа србскога надамо, да ће он и овом приликом образ свој осветлити. Кои је верниј син народа свога, кои жели живот народу србскоме, нека похита под заставу царску, па мишицом и крвљу помноге законост и поредак у земљи повратити. Царско признателство изостати неће; његова царска реч јемчи.
Ограниченост листова наши не допушта нам вишесказане манифесте у свом њиовом пространству саобштити; то су други листови, кои се више тичу, већ учинили; наши читательи нека се задовоље овим кратким разсмотрењем.

О Шимунићу дошла су веродостојна известија. Њега с хотели били Мађари у Трнави напасти са великом силом, која је далеко његову превазилазила; он видећи, да би се тешко одржао, стане ретерирати, непрестано Мађаре бијући, док није дошао на моравску границу; овде му дође генерал Вис с једном части војске у помоћ, па се на ново на Мађаре крене: и сада ваљда је већ опет у Трнави. - Међумуре су Мађари сасвим очистили и Хрвати га опет заузели, ал' нашли су га пуста, ни људиј ни ране у њему нема: све су Мађари уклонили. - Мађари још и сада, како се у шкрипцу налазе, непрестају са беснилом своим. При свом пак њиовом упињању, опет дају познати неко очајавање. За пример наводимо овде неколико предмета из њиови новина, из кои ће се видити, колико су безобразни и надувени, а при томе и малаксавши.

М а р ц и у ш  т и з е н е т е д и к е пише, да је Шимунић побијен; али ваља да се чувамо – вели – од прераног победе разглашавања. У Бечу је ужасно – число мртви и рањени хиљаде сачињава, нема душе, која неби пријатеља, сродника и друга оплакивала. Винцишгрецов у Бечу штампаниј плакат стигао је у Пешту; истиј плакат садржи у себи објаву, како је војска царска Мађаре страшно потукла. Ово јављаћи 'Марциуш – вели, да против садржаја тог плаката ништа нема говорити. У следству тога, што се и сами рођени Мађара налази, коима се добри гласови недопадају, па радостно зле гласове за Мађаре народу објављују – труби 'Марциуш' – да је посвуда прекиј суд проглашен. Мађарска бунтовна влада је учинила наредбу, да се из свију они крајева Мађарске, куд би непријатељ упасти могао, рана уклони. – римокатолички епископи справили су један меморандум, кои ће под преводителством примаса његовом величеству лично предати. Против овог корака један дописатељ Марциоша протестира!
Ф и ђ е л м е з и  у броју 49. признавајући, да је мађарскиј логор код Лајте мало пролупан, теши се тим, што је ово обшта судба ратовања. Лекција је ово – вели – мало поскупа, ал' можда ће ползовати. А будући да ствари баш најбоље не стоје – саветује, да се што пре умири. – Последње речи чланка овог овако гласе: 'С друге стране нека ни главе демократичке партаје не учине помирење немогућним! Јер што се дубље у рат упуштамо, толико више морамо се у оштрину оружја поуздати, толико се више на коцку мећемо; ил' победили, ил' побеђени били, нећемо ни у једном случају у слободи участвовати, него ће војничка власт управљати, која је свагда била и остала противна слободи. – Па онда многи људи? кои с обе стране као жертве падају!'  – (Одкуд на једанпут то сажаљење: смео би се обкладити, да му није жао, што би Србљи падали. Ал' доцкан се опаметисте, кад сте толике невине Србе повешали! – Међутим Србљи ни једног Мађара необесише. Сравни сад свете мађарскиј и србскиј характер!)
По званичним известијама с галичке границе, окружне власти наоружавају просте Пољаке косама, да у Галиции станујућим оним мађарским четама, које би на позив бунтовне мађарске владе покушале у отечество похитити, пут препрече. На истиј овај конац употребљавају се и погранични ловци и из Угарске извучениј баталион регименте Хартмана. – У Земплину ври, премда још досад није покипило. У смотренију овом бунтовна је влада целисходне наредбе учинила, – због чега је Александер Пулскиј и топове добио. – У Вараждину се опет јако скупља воинство, и већ брои до 12.000, међу коима се и неколико из Италије повраћени баталиона налази. – Хурбан још никако не мирује, почем Њитри све једнако нападањем прети. – Из лајтског логора послана су неколико хиљада људиј против њега. Лајтскиј логор сад у Пожуну и његовој околини станује. - По новинама и приватним известијама – вели 'Фиђелмези' – у Ердељу Хорин свет влада. Страхота неописана!
Чује се, да његово величество краљ мађарског војеног министра (Месароша) к себи у Оломуц позива. – (Можно да ће му касапнице да преда; јер и онако 'Марциуш' на једном месту вели, да су у Оломуцу обично добри марвенски вашари, па зато се и допада краљу тамо живити.) - Мађари завиде Јелачићу, што се овај хаљиинама мађарског ђенерала по Бечу шири.
Ф и ђ е л м е з и у броју 50. вели, како је Кикиндскиј диштрикт – по известију комисара Гаврила Егрешија – већ обезоружан.
По немачким пешт. новинама осим бомбардирања из града, још и друга опасност прети Араду и околини његовој; из Ердеља сиреч међу местима Замом и Добром упали су 15.000 Влаха са једним баталионом граничара под предвођењем мајора Рибла. Малобројна гарда пограничног села Шоборшина повукла се у планине – и послала је у Арад за помоћ. - Секлерски хусари одређени су, да из дољноземског логора натраг у Ердељ одлазе. - Холера, које је у дољним мађарским логорима свирепствовала, почела је изчезавати; ал' међутим у следству ладни јесењи ноћиј многоборојно се побољава воинство, шта више већ су многи мртваци нађени на стражама, будући баш никаквог зимњег одела немају.
Из Јелачићевог логора пише један капетан својој љубезници у Пешти, да ће војска (Јелачићева) још месеца Новемба у Пешту доћи, па тешко Мађарома, ако се не предаду; јер ће онда они рушити и опустошавати. Читасмо даље у 'Фиђелмезу' под заглавијем најновије следујуће: 'Говори се, да су Секлери Урбана уватили и путем кратке парнице узвисили. По писмама из Пожуна гласа се, да је са непријатељем (царском војском) примирије на три месеца учињено.' (Ако је све ово истина – јер се само говори.)
К о ш у т  Х и р л а п ј а  саобштава из лајског логора повратившег се у Пешту Кошута званично известије о битки код Беча, – између осталог Кошут у својој беседи изражава се, како га срце боли а дољним подунавским пределима: 'тамо се – вели – невојује, него се убија, пали и роби, - жао ми је и срце ме боли, што ће њиве непосејане остати, и тако ће невине жене и дечица од глади скапавати морати. Мађар је свагда великодушан (ваљда високоуман – јер му подигнута вешала великодушије одричу) био, пак ће и сад великодушије своје показати. Да би сваку пропаст предупредили, учинићемо, да се преварениј народ овај у дољим пределима обавести. Пошљимо ијм гранчицу мира, па ако је не приме – онда нек' сами себи припишу, што ће истребљени бити.'

[JASON]

У Београду 11-га Новембра.

Дошла су нам у руке два писма, које је њег. светост гос. патријарх јуче из Беча добио, једно од кнеза Виндишгреца, а друго од Јелачића-бана. Ова су писма од велике важности; из њи познати можемо, како стои код двора ствар народа србскога у Угарској; из њи видимо, да сада само до Срба стои, хоће ли војводовину своју васкрснути и тим праведне жеље своје испуњене видити. Судећи по овим писмама, која мало ниже стављамо, слободно узети можемо, да је ствар та већ на пола готова. Та до јуче се одрицало и суштествовање народа србскога, а данас ево царскиј генерал вели, да су жеље србске правичне, и да се слажу са обштим интересом царства! Та ако ништа, барем је припознато име србско, које се досада свакојаким начином гледало утаманити! Слава Богу, како се времена променише!
За сада нећемо ништа о том предмету да говоримо; но напомињемо само, да срећа ил' несрећа народа србскога од њега истога зависи. Од њега се сада тражи верност к цару, којом се увек одликовао, тражи постојанство у предузетом делу и садејствовање у покоравању бунтовника: па зар он неће то учинити? зар неће запечатити верност, која му се већ у крв прелила? зар он неће поспешити, да оне исте врагове царске укроти, које су му отцеви некад онако славно поразили? зар неће похитити на границе војводства свога, да оно постигне, за чим је већ од 130 година чезнуо? Хоће он за војводом своим Шуљикац-Витезом на поље бојно полетити, и хоће себе у притјажаније војводства поставити, да га час пацификације готова нађе! Bеati possidentes!


1.
№ 240. У глав. стану у тврдињи Шенбрун 13. рим. Новембра 1848.

Његовој преузвишености, ц. кр. дејствителном тајном саветику, вископреосвештеном патријарху и православном архијепископу,

Г. Јосифу Рајачићу
у Карловци.

Из краљевскога манифеста, њег. величеством изданога, биће Вашој преузвишености већ познато, да ћу ја, коме је поверено врховно повелителство све, осим у Италии налазеће се, цес. кр. војске, с овом у краљевину Угарску прећи, да тамо распаљеној јавној побуни крај учиним.
Садејствовање свију верни поданика нашега свемилостивога цара за унапређење ове цели, коим се условљава испуњење отечески намера њег. величества за благо свију његови народа, јест неизбежна ствар, и за сваког појединог тим више дужношћу постаје, чим је већиј утицај, кои је у стању чинити на своје суграђане.
Ово велико поверење, које Ваша преузвишеност код житеља под Вашом власти стојеће земље уживате, даје ми најпоузданије јемство, да ће она верност, и приврженост к високом царском дому и скупној монархии, коју сте Ваша преузвишеност и у ово последње време тако похвално посведочили, код храбри житеља у дољњо-подунавским пределима и у будуће најживљиј одзив наћи.
Мислим дакле, да с највећим поздањем на то рачунати могу, да ће Ваша преузвишеност са својом искушеном обозрителности и живости све употребити, да се житељи тамошњи областиј у својој осведоченој верности подкрепе и од сваког се саједињења са бунтовном Кошутовом фракциом уздрже, и тако себе достојнима покажу онога призренија, које наш свемилостивиј монарх правичним жељама свои србски поданика ускратити неће.

Кнез Виндишгрец св. р.
Фелдмаршал.

2.
№… У главном стану у Бечу 13. р. Новембра 1848.

Светиј Патријарше!

Искрено Вам захваљујем на вестима, које сте ми ево још печитајемим писмом од 23. Окт. т. л. по старом саобштили. С великом утехом разумео сам одтуда, колико труда полажете, да се тамо у освојеним местима и положаима одржите, и у савез ступите са тврђама Вашима и њиовим заповедницима, кои су нашој обштој ствари, за коју војујемо, остали верни.
Ради пушака, новаца, или војени потреба, које у реченом свом писму иштете, говорио сам са маршалом кнезом Виндишгрецом, и ствар му крепко препоручио; услед чега учињене су већ сходне наредбе, да се што требате, доле пошаље; надам се, да ћете што скорије добити. Што се тиче ливања топова, имам само то приметити, да трифунташки у наше доба нису већ тако за рат прикладни; зато је свакојако боље, у место трифунташки, саливати шестфунташке, макар иј било и мање.
Ваше жеље и захтевања поради потврђења војводе, војводовине и патријарха биће успуњене, то Вас могу уверити, тим више, будући испуњење ваши жеља уско је спојено са обштим интересом цесаревине. Но ако то одма не бива, има се приписати једино околностима, у коима се налази читава монархија, а особито Угарска, где је сав поредак поремећен, и где је све у највећем метежу. Јер се не може још ништа зидати, нити подизати нове какове зграде политичне; но сва брига мора се на то обратити, да се метеж и неред укине, и да се пут прокрчи мирном и законом развитку. Па чим се то постигне, и чим можно буде војводовини определити границе, те тако рекућ' – политички је створити, – онда не сумњајте, да неће услишана бити србска захтевања, која су и онако већ призната за праведна и од владе и од царства.
Догађаи бечки познати су Вам. Ствар је у Бечу решена, анархичка странка, која је радила о пропасти нашој и царевине, надвладана је и истребљена. – Сад се спремамо на Угарску, и до кои дан кренуће се силна војска тамо, док се само све приправи, што је нужно за рат и ескспедицију. Кошут и његови другови проглашени су царским манифестом за издаице краљев. величанства. – Чујемо, да се мађарско воинство назад повлачи. – Примите искрениј поздрав мој. – Радите и настојте, као и до сад, не уморно за нашу ствар, па нам победа неће узфалити.

Ваше Светости покорниј слуга и пријaтељ,
Јелачић, ср. р.
бан и фелдмаршал-летнан.

[JASON]

У Београду 12-га Новембра.

Јуче је у Земун дошао, и одма у Банат отишао генерал Ханк, послан од кнеза Виндишгреца, да на руци буде св. војводи у војеним операцијама. - Вечерас се видила велика ватра у Банату. Мора да су душмани опет које србско село запалили!
Бечка пошта јуче била изостала, а данас су дошле две уједанпут. Испитом похваћани у Бечу бунтовника доказало се, да је буна далеко распрострањена била, и то Кошутовим новцем, кои је до 2.000.000 фр. ср. потрошио, док је ову буну направио. Од участника у овој буни многи се по преком суду смрћу казне, имеђу ти стрељан је и бившиј заповедник народне гарде у Бечу, Венцел Месенхаузер. Што је Роберт Блум, као странац из Липске, али највећма у побуну участвовавши, погубљен; то је Немце јако огорчило, и франкфуртско министерство дало је протестацију. У Липисци се због тога права буна родила, у којој је народ са конака тамошњег аустријског агента скинуо царскиј грб и на вешала га обесио!
Комуникација Беча са Угарском је прекинута; нити пошта тамо више одлази. Мађарскиј војениј министер Месарош дошао је у Беч, и оданде одма у Олумуц одпутовао. - Шимунић се повратио у Трнаву, одавде Мађаре растерао и већ на Пожун ударио. Предстраже Јелачићеве, код Брука на Лајти стојеће војске допиру до Волфстала близу Пожуна. Тако је било до 7-га т. м. - Мађарске новине наваљују, да се престол угарскиј прогласи упразњеним и република извиче. Краља називају бунтовником. - Онај баталион Румуна из Карансебешке регименте, кои у почетку србскога покрета није хотео против Срба војевати, па зато одведен био у Пешту, ономадне је тамо обезоружан, тим поводом, што је мађарскиј барјак одбацио, а царскиј узео, и што је изјаво, да ће царској војсци прећи кад под Пешту дође. - Из Хрватске, имено из Загреба, нема ништа ново од важности. Неки сељаци око Загреба побунили су се били због давања десетка, па је војска морала против њи изићи и утишати иј. Ово је јамачно повода дало оним гласовима, кои су чак до нас допрли, т. ј. да се у Загребу буна родила. По гласу тамошњи новина мир је тамо до 7. т. м. не нарушимо владао.

[JASON]

Дописи.

Из Темишвара, 3. Новембра. Као да у Америци живите, тако за вас, браћо, тамо у граници ништа нечујемо. Прошло је већ четири и пет месециј, од како су путови затворени, и да небијаше нашег старог јунака, честитог барона Рукавине, команданта града Темишвара, још за вас ништа разабрали неби. Хвала Богу, од ово два три дана, од како је преко Оршаве и Карансебеша почела пошта у Темишвар долазити, обрадује нас по гдикоје писамце из ваши крајева. Но скоро ће се правиј царскиј друм очистити, па ћемо и преко поште, а шат једанпут, и то врло скоро, и устмено поразговарати, најадиковати се, па и провеселити се.
Без сумње сте питољубиви, и ради сте знати, како је овде у овом тврдом граду Темишвару; како је? Е тако! да неби витеза Рукавине, никад ништа! Ево већ месец дана, како је град са предградијама обсађен. У почетку је најлепше то било – али вредно је, да ти, пријатељу драгиј, приповедим, како је било. Нама је давно у очи падало често посешћавање које је Рукавина нашем владици пред ноћ чинио и овај њему. – Од како је србскиј стан под Вршцем о Петрову дне пропао и оно млого робље преко сто Србијанаца и толико граничара, осим мложине свештеника србски и влашки, овамо доведено, владика Живковић, видећи грозне и нечовечне поступке Мађара са заробљеницима, одма се са вармеђом сдрпио, и торжествено је протестирао против тога, што су свештенике у најгоре тавнице вргли. Владика је и по другиј пут вармеђу опомињао, да одпусти свештенике, кои су невини, јер зато, што су с народом против мах преотимајућег елемента мађарског по начелу слободе мишљења, дакле и говорења и творења, заједно устали, са народом, кои иј јединиј обдржава, зато нису заслужили, да тако мучени и злостављени буду. Но вармеђа владику ни одговора удостоила није; шта више, младеж мађарска почела га је ноћу тако виком и пркосењем узнемиравати, да владици ништа друго остало није, него другиј пут пробати. Упути се он лепо командирендеру, а нарочито своме пријатељу Рукавини генералу, и будући да су граничари и свештенство гранично, овде уапшено, у тавнице милитарске бачени били, – овамо, онамо, уједанпут чујемо, да су отличнии заробљеници чисте затворе добили, а ниже класе људи човечније предусретани били.
Од то доба Рукавина епископу, а овај генералу почешће и свакиј дан иђаше. – Најеанпут дође познатиј царскиј манифест од 3. т. Окт., – и одма сутрадан пошље Рукавина и вармеђи и мађистрату писмену бурунтију са питањем: хоће ли они цара признати или не? и каквим духом дишу? а нарочито: хоће ли се они царском манифесту повиновати или не? И даде ијм рока 24 сата, да се промисле. – Међутим тајне је наредбе учинио, у случају, ако би вармеђа и мађистрат неповољан одговор дали.
Сутрадан, баш у десет сатиј у јутру, уђе ађутант његов у вармеђску салу, гди су се Мађари и Мађарци о том баш оштро разговарали и Рукавину из грла псовали, и као издаицу прогласили. Ађутант иј запита за изјасненије; а они одговорише, да тај манифест неможе истинит него лажљив бити, и да га признати немогу. А ађутант изиђе напоље, и дошавши к главној стражари, даде аларм ударити. За час ти топове наперише, и из сваког сокака помоли се 12-фунташ, и солдати покуљаше. Јо вриске и писке од Мађара! Ми ти на ново проживисмо. Непрође мало времена, али се овде и онде указа фес; шта је било? Све Србијанце и граничаре тавница опростише, а пред вече, чим је Темишвар у стање обсаде проглашен био, нестаде ти мога Вуковића и дружине његове Кошуто-антихристске. Сутрадан ударише порез, те 600 фор. за тилиј час скупише, да бедном робљу понуде и мало одела набаве, јер већа част се увашливила беше. Чим се угурсузи Мађари разбегоше, а наши ти некиј одбор саставе; вармеђу коначно и мађистрат укину, и место њега одбор темишварскиј поче дејствовати. За председатеља одбора једногласно избран буде г. епископ Живковић, за подпредседатеља бившиј великиј жупан Амброзиј; међу члановима поглавити су жаркиј Србин Ника Маленица, Стојановић такође великиј родољубац, Дука, Дамаскин, Веселиновић, архимандрит Маширевић, Шевић и други, осим два три иноверца. Генерал-команда је разтопљена и њено место заузима војениј савет, кога је председатељ Пирет, чланови су Рукавина, два обрстера (међу овима Бломберг) и два друга штабална, осим мањи други официра. Прво је дело одбора било: покупити од сваког оруже, кои није под царском заставом, и на ову заклетву положити хтео. – Србљи и Власи сви су се драговољно заклели – но Немци су шеврдали и политичили; али вредниј старац Рукавина вели: 'нека иј – нећемо иј ни молити.'
Владика је преко влашког свештенства целу горњу част своје епархије против Мађара дигао; 20.000 Влаха готови су, да на заповест против Мађара пођу. Од Темишвараца само Србља и Влаха 3.000 оруже су са заклетвом примили, да ће град чувати и ако заповеди војениј савет, и даље ићи. – Мађари и Мађарци које се разбегоше, које пак ни писнути несму. Вуковић несрећниј и проклетиј, кажу, да је у Сегедин утекао; тамо је целу вармеђу пренео. У његовом квартиру и вармеђи шетају се и обитавају Бломбергови уланери. Србијанци наши ноћу на бедемима стражарећи утање по гдекоје: 'ој, хој, тужила се танка була, тужила се Карађорђу хој'! – И хвала Богу, већ се овде оре песме србске, на пијаци пред владичиним прозорима чују се народне свирке, које банда Рукавинина изводи. Весеље велико је: све је оживило. Мађистрат је нов прекјуче постављен, подложан овом одбору.
Као известно знајте, да су браћа Власи листом дигли се; само ви гледајте, да нам скоро у госте дођете. Овде се воинство по мало, но свакиј дан са свију страна умножава. Арад се храбро држи. И тамо је Мађарштина у теснацу. Из Ердеља поуздани гласови стижу, да су 80.000 Влаха и Саса устали против сладки свои савезника Мађара. Пре недељу дана послане су две батерије велики топова у Панчево; јесте ли примили? Пиши ми брате, како је код вас. Ми свакиј дан, одкако је преко Оршаве поштанскиј друм отворен, вести од вас очекујемо. Новине београдске никако не добијамо. Ваљда је учредништво на нас заборавило. - А. Ј.

[JASON]

Из Земуна, 11-га Октоб. У 99-том броју Србски Новина читамо, како су Срби 3-га т. м. имали с Мађарима битку више Вуковара под Осеком. У истом известију наводи се, да су битку 'одржали скоро сами Србијанци, али од два граничарска официра, кои су ијм у помоћ оправљени били, остављени, морадоше узмаћи. Дакле опет невера!' Но будући је ово известије лакоумно измишљено и само србској војсци љагу наносеће, то вам морам приметити, и вас као учредника молити, да овакове изражаје, издаја и неверство избегавате: јер тога још до данас у србској војсци, од како Срби с Мађарима војују, није било. Може се казати неразсудност, неумешност, невештина и необозрителност и овим подобно, али никако издаја и невера. Та то се неда ни помислити, да ће они издати, кои иду да се од непријатеља одбране. Тако вам могу и сад казати, да није истина, да су под Осеком два граничарска официра изневерила, него се један другиј не официр, кои се усудио војевати и самовољнике предводити, поплашио, и из боја са своим момцима побегао, и с тим сву војску упудио. И ово опет није издаја или неверство, него плашљивост, а томе се свакад надати можемо од људиј, кои нису од реда војничког, па се по несрећи приме посла, чему нису вешти. Треба помислити, да је човек човек, и није лако онде стајати, где куршуми и ђулета падају. Да људи противу куршума и ђулета иду, може само учинити војена дисциплина, где се само по команди дејствује, али где се по моби са самовољницима ради, није чудо, ако се погдекад и најбоље воље људиј на војску пошавши упуде. - Србић.

Најновије. Овога часа, већ у саму ноћ, дође из Беча курир и донесе вест, да је 50.000 царске војске, под три заповдајућа генерала, у Угарску већ прешло, и да је Пожун бомбардиран и освојен за цело. Кнез Виндишгрец и Јелачић-бан лично ову војску не предводе, но остали су у Бечу. Истиј курир отишао је одма са неким депешама к св. војводи у Банат.