Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр. 101. од 16. Новембра 1848.

Народна Србска Скупштина 1-га и 3-га Маја 1848. у Карловци држана, пређашња политика дворска; и садашња политика нове Маџарске владе.
(Продуженије.)

Али није она само на цркву и на оне, кои у цркви служе бацила, своје мреже, него иј је свуда по политичком животу и на народ наш поразапињала. Она је пазила на народ наш, какав је у цркви, какав је у грађанском свом животу, и какав је у војеном; и по томе се после уловљењу равнала. Народ је наш најјачиј био у црквеном свом животу. Његово је постојанство у вери било као најјача каменита стена, о коју су се стотинама гвоздени бродова дворске политике поразбијало. Он није своју побожност показивао трчкарањем свакидашњим у цркву, нити бројењем колико је оченаша на дан очитао, него је је израшавао у подизању и крашењу црквиј, и кула, у слављењу храмова, и крстног свога имена, и у другим црквеним обичаима. И чим је већу цркву и већу кулу био кадар сазидати, чим је цркву изнутра а кулу споља лепше могао украсити, тим је већма иззадовољио чуство побожности своје; и колико би пута на ове сведоке своје вере и љубави к Богу погледао, толико би пута понешто снаге и јачине увек додао постојанству своме у вери и привржености к својој цркви.
Политика је добро знала за овај побожниј значај народа Србског и зато је гледала, да му сваком приликом стане на пут, да неможе тим начином јачати у постојанству своме. Испрва је забрањивала на више места цркве зидати. Али она то није сама непосредствено чинила, него је по варошима преко магистрата, по селима преко спаија и компаније управитеља те своје потајне наредбе извршивала, и тако је често година и година протекло, док су Србљи допуштење само добили, да могу овде, или онде, о свом рођеном трошку себи цркву сазидати и украсити. А после, кад је народ стењући под спаинским и државним теретима, постао оскуднии у новцу, кои би на своје народне задужбине могао окренути, допштење се давало само под тим уговором, ако је обштина могла најпре показати толико новаца готови, колико је требало за намерено зидање цркве. А она је с друге стране онима, кои су, као унијати, покрај православнога народа нашег живили, о свом трошку, кои је ова опет с леђа нашег народа скинула, подизала великолепне цркве и куле и ове и с поља и изнутра украшавала. Она је то зато чинила, да народ србскиј, кад сравни свеколике своје тегобе и терете у зидању црквиј са много лакшим стањем унијата, приволи се на унију, где га чека готова црква, која је за сиротињу велико олакшање. Али је народ Србскиј све невоље, и препоне у зидању црквиј јуначки увек надјачао и његове православне цркве, које је он по варошима, по селима и намастирима изподизао, нису се само надметале са политичним унијатским и римским црквама, него су иј понајвише и красотом изнутра и лепотом с поља далеко надвисиле и надлепшале; јер народне је наше цркве подигла чиста побожност и искрена љубав; а политичне је ледено чуство безчовечности лукавом руком наслагало. Овоме је средству придодала политика и друго, од кога се бољем напредку надала. Србски православни епископи нису имали добара, као што су имали римски; нити су имали од државе помоћи, као што су имали унијатски; него су живили од милостиње народне. Она употреби и ту прилику, и на народ наш баци, да мора своје епископе, и свештенике издржати: то је она заповедила под видом пријатељства, као да жели, да и наши епископи и свештеници могу онако живити, као што њиово званије са собом доноси, а међутим права јој је намера била, да народ омрзне на своје поглаваре и старешине црквене тога ради, што иј у сиротињи својој мора платити. А да лакше превари народ на унију, одреди да се унијатски бискупи и њиови викари и сви свештеници унијаски из фонда, заведенога на корист уније, плаћају; и запрети, да се нитко од унијатскога свештенства неусуди штогод искати или примити од свога народа у име штоле, јер ће такав, кои то учини, изгубити званије своје. Ово је зато чинила, да народ наш, видећи како унијати ништа неплаћају своим бискупима и свештеницима, зажели и сам на унију прећи, и тим начином ослободити се од издржавања свои црквени поглавара и свештеника.
Али је наш народ своје свештенике, кои се нису држали на велико, као што су се држали политични свештеници, лако издржавао, и давао ијм од свега онога што заради, и стече, сваком приликом по нешто драговољно, и радовао се, ако је могао своме духовном отцу и више учинити, него што је лукава политика с рђавом намeром одредила. И тим је начином опет народ наш политици доскочио. Народ је те терете могао лако сносити, јер је по правилегијама своима био слободан од десетка. Ова је слобода била покрај православнога само народа; а римскиј и унијатскиј народ давао је десетак. Ово је унијаћењу јако сметало, јер онај, кои би се поунијатио, спадао је под десетак, као и други унијати, а то се није никоме милило. А десетак код унијата укинути није ишло у рачун политици, која је о том радила, да и наш народ повргне под тај терет. Зато је најпре изишла од политике наредба, да се на то пази, да стање онога, кои пређе на унију, непостане лоше него што му је било, док је био у православној својој вери, него да му постане боље, како ће се тим начином моћи и другиј на тој удици лакше уловити. а кад после види, да то слабо води напредку, онда 1751. потајно нареди да се држи једна комисија, особито у Банату, где ијм је као најбоље ишло за руком, наше вере свештенике с дукатима и подмићивањем на своју страну добијати, у којој ће се развидити, како стоје унијати, и православни. На ову комисију позову се и наше све обштине, да пошљу своје депутирце. Обштине наше то учине; али на несрећу своју. Јер кад се скупи комисија онда начини један протокол, у коме је написано било, да су сви православни ондашњи житељи примили унију; и на тај су се протокол морали сви депутирци подписати. Кога нису могли наговорити, да се подпише, тога су новцем подплатили, а ако кога нису могли ни речма ни новцем приволети, тога су или претњом или батинама натерали, да се подпише. Кад се овако безбожним начином сврши та комисија, онда се јави политици од стране бискупа Форгача, његовог каптола, и бихарске вармеђе, да у целој великоварадској дијецези, и бихарској вармеђи нема више православнога народа, дакле нема више никога, ко би био слободан од десетка. Обштине наше, које су своје депутирце на споменуту комисију послале биле, добро знајући, да оне њима нису никаква пуномоћија дале, да се они могу у име њино и на што друго подписати, а камоли на богомрзкиј гадеж, као што је унија, почеле су против тога безчовечног поступања тужити се код вармеђе; али ова ијм недаде ништа за право. Ово ијм повода даде, да оправе неколицину одабрани свои људиј у Пожун, и у Беч, да потраже онде лека против ове неправде. Ови отиду, куд су послани, и потуже се, али кад се врате кући, многе батине приме, и буду растерани којекуд, од свои кућа, и породица, ако су и донели са собом од конзилиума некакву тобож заповест, да иј несме нитко тога ради дирати. Међутим ово да повода Римљанима, да оне све свештенике наше, кои нису хтели призанти, да су поунијаћени, растерају из дијецезе, наводећи за узрок, као да они буне народ, да неда десетка, – а десетак су с највећом строгости купили. – У ово време спада и оно, што сам већ напоменуо, да нису дали нашем епископу визитације правити – Али народ је православниј и ту превару нечувене нигде под небом погане комисије од себе одбио, и под бездушним мукама, које му је политика задавала, опет зато остао тврд и постојан у православној својој вери и цркви.
(Продуженије следује.)

[JASON]

У Београду 13-га Новембра.

Два су у овом тренутку поглавита питања, која политичаре занимају: рат у Угарској и народна скупштина у Берлину. Ово ако и јесу по себи унутрашњи догађаи поједини особити држава, и међу собом раздељени, опет, будући су ијм интереси и цели једне, могу се у течају своме сајединити, и повода дати к интернационалним питањама разни држава. Краљ угарскиј распустио је сабор: Мађари га неслушају; краљ прускиј одгодио је и премешта сабор: и њега народ неслуша. Мађари се боје за своа права и слободе: Немци такође. Ово су народи разнога племена, ал' овде се слажу и срођавају. Што ијм у Бечу није за руком изишло, може сада у Берлину!
Ја неби рекао, да неће се рат у Угарској врло брзо свршити, изузимајући случај, ако какво помирење узпоследује. Ако се Пешта покори, тим још неће и Мађари бити побеђени. Рат овај може месециј, може и година трајати. Мађари имају у рукама с једне стране законитост, јер ијм је Аустрија све, што сада од њи тражи, и због чега рат води, законим путем уступила, па ће они тим ласно посредствовање Европе придобити, и ено се већ поговора о ноти Француске; с друге стране не може ијм се одрећи, да немају ни силе, која се још умножава редким пожертвовањем и безпримерним одушевљењем. Аустрија у овом питању има две важне точке: ваља јој се пред Европом опрати, што с Мађарима војује; ваља јој Мађаре победити. Прво ће јој при праведности њене ствари ласно за руком поћи, јер и други народи круне угарске неће да трпе господство Мађара, под које никада нису силом оружја вргнути били; и за друго се надамо, и Бога молимо, да сретно сврши, – ал' богме биће, што-но наши веле, и потегни и повуци. Мађари су одважни на смрт ил' на живот борити се, а народ један с оваком одажношћу није ласно покорити. То смо видили и код Срба; ови су се одважили, да се од Мађара отму, и Мађари, ако и имаше више силе, још до данас нису могли Србе ни узбити, и ево иј већ и за мир моле. Аустрија сама, помоћу свои славенско-румуњски народа Угарске, кадра је увек с Мађарима се клипка вући; ал' ово јој је данас тим теже, што је сва Европа ускипила, и свакиј час грози европскиј рат да букне. По свој прилици Мађари на то изгледају. Они ће бити из Пеште протерани, ал' ће се – како закљученије њиовога сабора гласи – повући даље, и све једнако се опирати, док ил' не победе ил' побеђени не буду.
Ко зна, докле се то повлачити може? ко стои добар, да се за то време неће Европа гдегод упалити? Та ено већ у Пруској грози опасност миру европскоме! Народна скупштина у Берлину одриче право краљу, да може скупштину одлагати ил' премештати, а почем он у томе тврд остаје, неда му данка. Војска је заузела кућу, где се скупштина држала, ал' ова се пресели у другу кућу: војска је и одавде истера, а она отиде опет у другу кућу и из Берлина неће да одлази; и у оваком положењу правителству сад ништа друго не остаје, него да све чланове скупштине позатвора. Ал' каква ће то следства имати? неће ли у место мир да поврати, још већма га нарушити? Онда би се тек народ подигао, и родила би се борба, која би за Пруску и Немачку, а и за Европу била од непрегледни последица. Та и без тога је већ у Бреслави буна букнула, у Потсдаму такође, где се, како кажу, и на краља пуцало, и овај рањен почео је био бегати! Врховна власт Немачке – франкфуртскиј парламент – решио је, да скупштина народа прускога право има, и оправила је државне комисаре, да краљу представе, нека скупштина у њеноме праву задржи. Како ће комисари од краља примљени бити? Слутити можемо из онога одговора, кога је дао одборнику Грабову, кои га је ишао склонити, да учини корак к изравнању. 'Знам, вели, да то, што сам предузео, мени и дому моме погибељ принети може; но ја сам у божиој руци, и пре ћу честно пропасти, него од права круне штогод одкрњити!' Кад се оваке две противности састану, је л' могуће очекивати, да се ствар мирно сврши? Ако сад у Пруској буна букне, ова ће се по свој Немачкој разнети, па јамачно и у Аустрију прећи. Па нема ли ту повода к европскоме рату? Ако краљ прускиј и цар аустријскиј не узмогну у своим земљама мир повратити, зар ће Русија, чија војска већ на самој граници Немачке у приправности стои, трпити у суседству своме толико комешање, толикиј неред и анархију? и зар није прилика, да ће је Пруска и Аустрија, т. ј. цар аустријскиј и краљ прускиј, у помоћ позвати? Пређе ли пак руска војска границу Немачке, ето ти Француза с њиовим Луи-Наполеоном на Алпе и на Рајну, ето ти Англеза с њиовом флотом на средиземно море. И много и много други повода још има данас к обштему рату. Шта пак из овога следовати може, то сам Бог зна, кои светом управља, а ми људи тек нагађамо. Немци се надају, да ће се тим отрести свои 37 владаоца и под једном главом или под републиком сајединити се у једну целост. Мађари мисле, да ће онда добити прилику, да се ил' Аустрије опросте, ил' ова с њима да се помири, и све ијм на ново даде, па ће онда остати самостални и независими. Славени напротив суде, ако Аустрија падне, да ће се они и од Мађара и Немаца отети, и за себе државу сачинити моћи. А ја опет велим, да је срећа рата врло неизвестна, и да се често многиј у рачуну превари. За љубав чега већега неизвестнога на коцку метнути штогод мање а известно – права је лудост. Сетимо се басне о псету, по води пливајућем с комадом у зуби!
Рат је и сам по себи велика несрећа за народе. Ту многиј свет гине и пропада, ту трговина и радња стаје, глад и сиротиња наступа, први буду последњи а последњи први, свакиј се ред поремети, све узкомеша, преврати и страда. А овакиј рат, кои се сада води, и кои ће се још водити, јест страхота и беснило; то је рат изтребљујућиј, рушећиј, разоравајућиј, опустошавајућиј. Њим се народи међусобоно даве и истребљују, власти и закони руше и обарају, поредак и живот грађанскиј разрушава, људи и земље упропашћују: пред оваким ратом човечност се згрожава. Па зашто се тај грозниј рат води? Од стране Немаца и Мађара за слободу: од стране Славена за народност равноправност у слободи. За народност војевати, дужност је свакоме народу, јер војује за свој живот народниј; не мање дужан је свакиј и за слободу војевати, ал' за слободу разумну, закониту, јер без ове се народност достојно развијати нити у живот политичкиј прећи може, а без овога живота свакиј је народ живиј мртвац. По томе дакле садашњиј рат Немаца и Мађара чини се бити уместан; ал' кад разсмотримо, да они не војују за слободу разумну, на реду и закону основану, већ за слободу чуствену, без реда и закона, за слободу, да по вољи својој свакоме свашта чинити могу, за слободу, да друге народе угњетавају и никоме се не покоравају: то видимо, да колико је рат овај од стране Славена праведан, толико је од стране Мађара и Немаца неправедан, неупутан и грешан. Где је правда, ту ће Бог помоћи. Славени војују за ствар праведну; њима победа изостати неће.
Чудна ли ти данас поњатија светина има о слободи. Благо си њојзи, кад би слободна била од ове слободе! 'Најчистија слобода, рекао је један учениј човек, јест слобода слободе.' Да је право рекао, данашњим метежом света свакиј се разуман уверити могао. Сви ми данас хоћемо у држави да владамо, свему мане налазимо, све поправљамо, били на то позвани или не били, а не знамо, да би и ми исто онаке погрешке, ако се што погрешком назвати може, правили, да смо на кормилу државном, као и други; јер смо сви људи, а шта је у људиј савршено? Тешко држави где страсти владају, а не седи разум на престолу владе!
Славени и Срби, браћо! не пуштајте страстима да овладају разумом вашим! Није све злато што сија, као ни оно права слобода, што је данас развраштена светина раструбила; не води то к благу, већ к несрећи народа; није то слобода, већ насилство и безвластије, коим народи и државе пропадаю. Без поредка нема напредка! Будите ви оно. што сте Богом створени – Славени, а не Французи ил' Немци! Не требате ви духа и начела туђи; ви имате дух и елемент народниј – славенскиј – овим се можете развијати крепко и силно, и у животу политичном напредовати славно! Вама нека је кроз народност пут к слободи, али к слободи разумној, којом народи цветају, законитој, којом се обдржавају, к слободи на нарави и елементу славенском основаној. Ту је ваша срећа, ту ваш живот!

Кнез Виндишгрец издао је под 13. р. Новембра из Шенбруна прокламацију на народе у Угарској и Ердељу, где ијм објављује, да по заповести царској с оружаном силом против бунтовника у земљу ступа, обричући заштиту вернима, опроштај кајућим се, а пропаст бунтовницима.

По известију једног официра, у Лвову приликом тамошње побуне страхота се починила. Буна се тако рећи из ничега родила. Један ђак свади се с неким топџиом, кои га сабљом рани; на то сво грађанство ђипи, барикаде подигне и солдате из вароши истера. Али ови с поља са 6 страна стану из топова грувати, мога зданија, а имено варошку кућу, свеучилиште, барикаде и т. д. разруше, варош са свију страна конгревским ракетама запале, тако, да је ватра три читава дана горела и погасити се није могла, и најпосле под страшном грмљавином топова у варош опет солдати уђу, житеље обезоружају и под војениј суд ставе. Од солдатиј није много погинуло, ал' напротив безбројна множина од грађана, међу, тима и жена и деце, јер су се и ова борила. Улице су биле нагомилане мртвацима и крв је потоком текла. Тамо сад никакве новине, осим једини званични, несмеду излазити.

[JASON]

У Београду 14-га Новембра.

Последња бечка револуција славенству је и нехотенијем велику услугу учинила. Ово се увиђа како из јавни наредба, тако и из приватнога мненија. К првима принадлежи нарочито премештање сабора у Кромериж, к последњима преокренуто мненије многи, одпре за немчариом врло заузети, понајвише у великим званијама постављени, па тим више славенству упаснии људиј. О једном таквом новине пишу, да је рекао: 'Са Славенима неби само држао, са Немцима стидим се држати; од два зла морам мање изабрати и зато држим са Славенима.' Ове дакле речи немају свој основ у симпатии за Славене, али у привржености к цару и царској дианстии, која по свима садашњим обстојателствима само у Славенима свој обстанак налази. С друге стране ова господа, не налазе више испод свога достојанства, славенски (имено чешки) учити, почем, како сами кажу, на прсти се израчунати може, да ћемо у Аустрии славенско правителство добити.

Између свију мађарски листова 'Фиђелмези' је понајумерении и најразборитии. За пример наводимо следујућиј чланак из бр. 53. 'Садашња, вели, мађарска влада од неколико дана већ занима се са уређењем министериума. Али определителну комбинацију то препоручује, што је у влади због једног главног, живота тичућег се питања несугласије. – Цара сиреч – на обећања из Олемуца учињена ослањајући се, да би даље проливање драгоцене крви мађарске, опустошење државе и у једној истој будућности скоро известно воспоследовати имајућу глад од отечества удалио, склонио би се на то – да се један честит мир учини; али није сва дружина његова једног с њим мненија. И тако, докле се год цело правителство (бунтовничко!) у једном известном политичком правцу несложи, неможе се оно сасвим склонити. У осталом Кошут, као председатељ министерства, задржао би одсек финансиелниј: Њари ил' Семере унтрашњи дела; Мадарас правосудија ил' саобраћења; Месарош војениј.
У смотренију вероисповеданија запиње се, јер је мучно таквог наћи, кои би сваком захтвању одговорио – у осталом о Ирињију се говори. Међутим мисли се, да би цели овој и три министра могли одговорити, осим председатеља. Ово је много целисходније, него на 8 части разделити вољу и одговор, а и каса би у том имала велику корист, које се неможе у садашњим околностима лако презрети. Ал' да се закон непреступи, ваља поменута министерска места празна оставити, на привремено управљати по горепоменутом начину – (т. ј. унутрашња дела, правосудије и просвештење у једно; војено правленије остало би сепаратно; а трговачкиј одсек и саобраћења у једно). Тежња ова одобрава се, да – сиреч – правителство редовну форму навуче, иначе је пододговорност немогућна. Јер садашњу владу сачињава само један одбор, а овај толико значи, колико колегиум; а колегиум се неможе на одговор узети. Зато је нуждно различне гране правителства – као што је пре било – персонифицирати. Што се пак другог питања, т. ј. пацификације тиче, ово, вели, сасвим правителставу остављамо. Оно управља ствари наше, оно види, и познаје стање наше. Оно боље види и зна, каква нам сила прети, и какву силу можемо ми противставити. Оно треба да познаје народне помишљаје, жеље, и нужде. Ми смо уверени, да правителство срећу отечества на срцу носи. Зато нека тако ради, како мисли да је најбоље. Али нек' буде у савршеном споразумљењу, – јер је крепост у сугласију.'
Какова противност према ономе показује се у Кошутовом листу. Овај у бр. 120. доставља један чланак под заглавијем 'Политика'. - Узрок -   зашто је овај чланак писан - тај је, што неки Мађари изтражују, зашто државниј сабор неизрекне независност Мађарске? нек барем знамо – тако веле – зашто жертвумо, и коме радимо? – Одговара се – зато, јер је Мађарска по правама свагда независима била, и таковом и дејствително чрез последње законе постала. Па онда ово подуже доказивајући – овако чланак свој завршује: 'Ако оне, кои сад независимост нашу у сумњу доводити, и нас (Мађаре) за бунтовнике држати благоизволише, као разбојнике пред целом Европом примерно казати, ако Виндишгрецову, Радецкову и цара Николе војску могли будемо смождити (!!!) – одна ћемо најверојатнија изјаснења обнародовати, и тек онда ће нас за мир молити: ако напротив – које недај Боже! – они нас смрве, онда свако изјаснење (независимости), које смо можда изрекли, ништа неползује и т. д…'  – Каково је то високоумије! – Мора да су полудили, те се нестиде пред паметним светом овако мозгати.
Како у Ердељу ствари за Мађаре стоје, видићемо јасно из њиови собствени известија. 'Кошут Хрилапја' саобштава једно писмо из Брашове од 7. р. Нов., у коме се вели: да је Пухнеров логор, кои се из 2–3 хиљаде редовни војника и више хиљада наоружани саски грађана састои, под предводитељством Гедеона М. – Вашархељ бомбама запаліо. За обрану В.-Енеда одређени 7.000 Сикула послати су натраг против овог логора. – По једном Дебрецинском известију пак, позван је Дебрецин од барона Ваја и Бериата средством брзог курира, да таки 2.000 гардиста за обрану Брашове и В. Варада пошље, почем су код М. Вашархеља Сикули од Румуна потучени и свако се магновење од нападања на Брашову бојати има, коју ако би Румуни заузели, В. Варад је у чељустима опасности. У селу Танчу, којег су житељи – као што 'Фиђелмези' вели – чисти Мађари, учинили су осам с џидама снабдевени Румуна покор, похаравши све, што су гди у већим кућама нашли; ово видећи Мађари житељи, и они се сложе с Румунима. Одовуд су прешли у Берецтелек – па после опет натраг у Танч. – У Сенђелу (Торданској вармеђи) до једно тридесет мађарски властела потражили су спасење у барона Радака јако ограђеној авлии. 20-г Окт. једна чета Румуна обколи авлију и поиште оруже од властела, обрчући ијм милост, ако ијм оруже издаду; захтевање се испуни, ал' су опет зато скривши се властели, заједно са више жена, изсечени, а неки од њи у заточење одвучени.

У Шопрању живећи пензионирани официри – међу њима, и више рођени Мађара – после паденија Беча одрекоше положити заклетву на устав. По вароши пак разносе се различити Мађарима неповољни гласови, на плашњу житеља; у следству чега је комисар Ницки уредбу издао, којом сваког за изнешен глас под одговор ставља. - Улани су Чаково од мађарског елемента очистили; ово је учињено и у неким другим местима по Банату, и тако се овде народни (мађарски) барјаци више невиде. Из Темишварског предела листом беже у Бечкерек. (А кад одавде бунтовници растерани буду – куда ће онда? – Тако Бог неправду и вешање награђује!) - Ернест Киш ђенерал (Кошутов) сбог болести оставио је дољноземниј логор, а његово је место полковник Фетер као главнокомандујућиј заузео.

[JASON]

У Београду 15-га Новембра.

Између други политични питања родило се у Европи и то је ли Аустрија имала право Роберта Блума, као странога поданика и члана Франкф. парламента, погубити, што је у последњој буни бечкој участвовао? Немци осуђују Аустрију, и веле, да је тим повредила достојанство парламента, коме јединоме пристои, својим члановима судити. Зато је државно министерство протестирало и оправило у Беч два комисара, да ствар извиде. Аустријаци се опет бране, говорећи, да Аустрија још себе није подвргла централној немачкој власти, да би је могли обвезивати закони, које ова издаје, нити ће она пристати на те, како достојанство њено као независиме силе вређају; и из тога изводе, да је Роберт Блум, ухваћен у делању против целокупности монархије и против постојања династије праведно осуђен и казњен био. Како ће се још ова ствар свршити, тешко је прорећи; ал' већ је наступио одпор Аустрије к Немачкој. Немци су у пуној мери озлојеђени, и вели се, да су рајхсфервезера надвојводу Јована за таоца задржали, док ијм се удовлетворење неда. Да су Немци у Роберту Блуму много изгубили, то је истина; зашто је био човек велике учености и способности; само штета, што је ово на зло употребио. Што је тражио то је нашао.

По известијама из Беча од 9. т. м. Јелачић-бан још је онда тамо био, али се спремао к војсци, да операције против Мађара предводи, које су већ започете; једна част мађарски хусара прешла је к царској војсци. Мађари ипак с једне стране спремају се на одпор, ал' с друге би опет ради били мирити се. Због тога кажу, да је с Месарошем отишла у Оломуц једна мађарска депутација, да код цара за мир посредствује. Молба веле, да је такова, да се ласно примити може, па многи сад изгледају, да се угарске сметње мирним путем изравнају. Ако би се захтевало, драговољно ће Кошута и његове приврженике издати; ал' напротив иште се амнестија за мађарску војску. Саједињење министерија, које ће у случају мирнога изравнања следовати, веле да је узрок, што се са састављањем новога министерства у Бечу оклева. Желити је истина, да се ове благе жеље испуне; ал' тешко ће то дуготрајуће бити. За Угарску мира нема, док Мађари сасвим не падну, а ово пре или после бити мора, а што пре то боље. Мађарство је за Аустрију увек елемент револуције.

У ердељским листовима читамо следујућа известија с бојнога поља: 'Ердељ се предао команданту Румуна Нику, али су пре тога слободњаци и племићи ноћу и по магли одпирили. Тако је исто било и с Тордом, одкуда су сви наоружани побегли у Брашову. – Војска подполковника Урбана сајединила се код Деса са војском из Галиције под генералом Барднером дошавшом, која има 10.000 момака и довољно топова. Урбан је бунтовну варош заузео, народну гарду разоружао и бацио на њу 10.000 фр. ср. војенога намета. – 28 села у марошком и кокенбуршком окружију положило је цару заклетву верности – 900 бунтовника под предводитељством некога Барчаја, дошли су у зарандску жупанију и до Брада и Алвинца продрли. А будући да у том пределу војске нема, то ијм је Алиницска народна гарда на сусрет изишла. – Удвар се предао. Још остаје само Брашова. Но и с овом ће се брзо свршити. Само се је бојати, да ће се и то гнездо празно и од људиј чисто наћи, као (…) и Горда. Говори се, да су се Хонвиди и Екинтеши са бунтовним племством у В. Варад одвукли. Но из коже не могу никуда, и док су ту, још ће се наћи.'

[JASON]

У Београду 16-га Новембра.

Кажу кад Марс влада Минерва ћути; ово је код нас досад истина било. Ови дана и Минерва је помолила лице, а првиј јој је посао био србска ортографија. Свештеник њен, кои јој служи у овом послу, учредник је 'Напредка'. Ми и кад је опасност за екзистенцију свега народа, неможемо да се небринемо и за ортографију. Е богме што смо 20–30 година радили, неможемо сад оставити наједанпут, па ако би се то и војводовине србске, да, и самога живота народа србског тицало. Ја нисам литератор, па то је ваљда узрок, што немам чуство те славе, које можемо задобити тим да у ово време, кад села и вароши гору, кад људи гину, кад се звук топова и пушака само чује, и то само зато, да се одржимо, и одржавши се да политичку нашу екзистенцију оснујемо, уједанпут и ортографију наше литературе произведемо. Мени се чини, да би овај посао за друго време одложити требало, и то највише и јединствено само зато, што ова нова јотовска ортографија има млого противника и непријатеља у нас. Време сад није, људе дражити, њина чуства и срца одвраћати од овог преважног светог народног посла; а да се драже млоги сад овом новости поменутог листа нашег 'Напредка', о том сам се ја уверио, и има иј, као што сам на жалост разабрао, кои веле, да ће ијм се омразити и сама војводовина, ако ијм се поне дирати, као што мисле, у светињу закона. То је барем таково њиово уверење и казивање. Ја у число ови непринадлежим, но моје је уверење с друге стране то: прво да ми можемо лепо и добро србски писати и старом ортографиом, која наше књижество са књигама и са књижевном светињом цркве скопчана; друго: да би нов лист 'Напредак' више читатеља имао, дакле и више добра починио у народу, да је у ово наше време, труда и бриге, писао старом ортографиом; може се старом ортографиом и политичка дела наша писати, а да небудемо принуђени нове епохе времена и новом ортографиом писати.
Дуга је досад у нас препирка о старој и новој ортографии била; мени се чини, да су се учени људи били уверили, да за напредак књижества није много стало до промене и реформе ортографијске, и да је паметније не ићи публикуму уз нос, кад га молимо, да нам књиге узима и чита, и кад желимо, да му науком ползујемо. Па зато од више година знатна је већина наши списатеља писала и пише старом ортографиом, која није сметала, да се прослави код нас Доситеј , Раић и Мушицкиј, и да србско књижество као и развитак народнога језика све више и више напредује. Осим тога ја се опомињем, да је народ на скупштини својој 1-га и 3-г Маја јавно викао: нећемо репато писмо ј, које и сами крвни непријатељи наши Мађари употребљавају! Питам дакле: је ли то цели сходно, трн у здраву ногу забадати, а народ силом на то натеривати, да дела чита, која су неповољном за њега ортографиом писана? и исгуби ли и само дело, баш да би Бог зна како паметно и за род србскиј полезно било, своју цену, кад га због начина писања читатељ из руку бацити мора? Sapienti pauсa.  Ј.

Данашња бечка пошта није ништа важно донела. Најважније је у бечким новинама правдање тамошњи ђака због последње побуне, коју приписују понајвише бившем министру Доблхофу коме је неповољна била превага Славена на сабору. Говори се, да је министер Весенберг дао оставку, из тога узрока, што види, да славенскиј елемент у Аустрии обвлађује, па се то са његовим начелима неслаже. Нови минстири још нису наименовани. Виндишгрец је добио из Француске од диктатора Кавињака писмо, у ком му захваљује, што је освојењем Беча сачувао законитиј поредак за читаву Европу. Јелачић-бан добио је од цара рускога орден св. Владимира првога степена. Виндишгрец је такође добио орден од цара рускога, и то св. великомученика Ђорђа. – Из Берлина то је најновије, да сабор тамошњиј непрестаје седнице држати, ако га и гони непрестано војска; прогласио је све садашње министре за издаице отечества. Стање је у Пруској врло смутно, и свакиј час предстои грађанскиј рат да плане; новине већ вичу, да је отечество у опасности. – Саксонци ишту, да ијм се из Аустрије донесе мртво тело Роберта Блума, да га погребу као мученика немачке слободе.

У Чешкој се велико незадовољство родило. Све новине jeдногласно вичу против садашњи поступака правителства, и веле, да je реакциja на сву веру мах обузела и да су народи страшно преварени, нарочито пак Славени, јер се с Мађарима већ воде преговори о миру, чега ради налазе се сада у Оломуцу Месарош, Њари, и још неки заковани Мађаромани и крвни угњетатељи Славена. Говори се, да Јелачић-бан, којега су војску сасвим ослабили, намрава у Загреб се повратити.

'Марциуш' од 21. рим. Нов. јавља, да ијм је у Пешту дошла вест, да су Ердељци Брашову освоили, па зато назива комисара Ваја издаицом. Овим начином Мађари су већ сав Ердељ изгубили, па сада по новинама своим за њим туже и скоро плачу.

Из Баната ово пишу: 'Наше народне ствари сад овако стоје: гос. подполковник Оцвирек на Митров дан је дошао у Панчево, и од војводе за заповедника свију логора наименован, којег се дела он с душом и срцем примио, пак између остали разговора каже, да ми нашу војводовину добити морамо. И збиља разноси се глас, да је ови дана св. патријарх добио од њ. в. цара ручно писмо, коим га својом царском речи уверава, да ће испунити жеље србске. Дај Боже!'

Из славонске краине од 10. т. м. јављају нам: 'да ће генерал Треберсберг, кои око Осека стои, са 14.000 регуларне војске, коју ће до кои дан добити, на Осек ударати, да утаборене тамо под вођом Баћаном Мађаре растера, Осек освои и ондашње житеље од мађарскога тероризма ослободи. Ландштурм све се већма и већма устројава, особито између Терњана и Врановаца, и око Долца.'

Овога часа из поузданог извора разумелисмо, да је њ. св. г. патријарх за цело добио од цара ручно писмо, у коме га позива, да задржи народ од помирења с Мађарима, па да тако њега – цара – у стање постави, да по уведењу поредка у земљи може правичне жеље Срба испунити. У овом смислу писао је г. патријарху и кнез Виндишгрец по другиј пут, где скупа јавља, да му шаље 10.000 пушака и 50.000 фр. ср. готова новца за подмирење најнужнии потреба. Говори се, да je наш г. Книћанин постао ц. кр. полковником.

[JASON]

Стефан Шупљикац – Витез.
(Из Загреб. нем. новина.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Новиј војвода србскиј Стефан Шупљикац – Витез, родио се у Петрињи у бановачкој краини г. 1789. од православни родитеља. Пошто је у кући својој добро воспитан био, учио се у србској гимназии у Карловци и свршио је затим философијске науке у Шопрону с најбољим успехом. Год. 1805. ступи као кадет у другу бановачку регименту, војевао је исте године у Италии и одма је постао заставником. Год. 1809. постао је подпоручником, 1810. поручником. Од г. 1810—1814. борио се Шупљикац под француском заставом; граничарска регимента, под којом је он стајао, била је међу онима, које су, по непробитачном за Аустрију миру, Француској подпале. И овде се Шупљикац славно показао, он, је био Мармонтов ађутант и у почетку г. 1812. капетан. У овом качеству участвовао је у оном несретном походу Наполеона у Русии. Како су се онда граничари — на жалост за корист туђега освојеватеља борити се принуђени — показали, врло је добро познато. Шупљикац је био један од најчеститии међу честитима, зато и краси од оно доба његове храбре груди каваљерскиј крст почестне легије, коме је затим следовао и кр. саксонскиј орден грађански заслуга. Год. 1814. пређе Шупљикац са граничарима, под његовом заповести стојавшима, из магдебуршке посаде к Аустрии. Одма друге године буде као капетан премештен у ц. кр. банатску краину, и то у регименту немачко-банатску *). Колико је он овде себи знао придобити приврженост, љубав и почитање свои подчињени, то показује оно одушевљење, коим и данас још у немачко-банатској регименти о Шупљикцу говорити слушамо и простаке и чиновнике. Г. 1831. измарширао је Шупљикац у Аустрију. Следујуће године постао је мајором. Г. 1837. произведен буде за подполковника и у хрватску краину к огулинској регименти премештен, где је г. 1842. постао полковником. Кад се подигла италијанска револуција, похити Шупљикац са своим храбрим Огулинцима к војсци маршала Радецкога, да је стиша, где се до у најновије време с одликовањем борио, и за генерал - мајора произведен био.
Кад народи Аустрије, дугога робства отресавши се, пренуше и своје праведне жеље престолу доброга цара Фердинанда поднесоше, доведу у живот и Срби своје неправедним начином тако дуго забачене оставше, а и пак од многи царева и краљева потврђене привилеије. Они се скупе у Карловци и ослањајући се на своје добро право, изберу обштељубљенога митрополита Рајачића за патријарха и Шупљикца, кои се онда још за целокупност Аустрије у Италии борио, за свога воиводу. 'Раtriarchae et vojvodae libere eligendi potestatem' каже се изриком у привилегии цара Леополда I. — Шупљикац је славнога Ђорђа Бранковића непосредствениј наследник у војводству. Од како је Бранковић неправедно затворен, од како је он невино заточен лежао у Јегри у Чешкој, где је свој јуначкиј живот окончао, не могоше никада више Срби до војводе доћи, и избираше само подвојводе. (Ком јужном Славенину није познато име подвојводе Монастерлије?) Да би Бог дао, да Шупљикац, на врху јуначког народа србског исто онако велика дела почини, као и Бранковић, овај прослављени војеводац.

*) Колико је ово наименовање неправо! — У целој регименти само је Францфелд чисто немачко село; у селима Јабука и Глогоњу живе Немци са Србима и Румунима измешани; у Уздину су Румуни, у Ковачици и Лудвигсдорфу Словаци, а у Дебељачи обитавају Мађари; сва остала села у регименти јесу чиста србска, па зато опет зове се 'немачко-банатска регимента!'

[JASON]

Дописи.

Из Карловаца, 11 Новембра. Познато Вам је, како је Благојевић молио, св. патријарха, да мир направе. Писма су његова врло знаменита, а и одговор патријархов одвећ важан. Добро би било, да Вам хоће ко послати, да иј штампате. Ово ће служити за историју. -  Еле хвала Богу, кад и највећи непријатељи наши преокренуше лист! Мађари сад, покрај све своја гордељивости, моле Србе, да се примире и с њима здруже; Благојевић из града и Бакоњи из Врбаса пишу у једно доба да желе се са Србима помирити; мора бити да ијм је жалостну ноту кукавица закукала, ил' над главама гаврани заграктали. – Некиј душманин наш из Новог Сада, кои је досад највише против нас тамо делао, (засад нек' му име остане у тајности), послао је главном одбору на олтар народности наше 1000 фр. ср., и тим првим делом покајанија жели да се спасе; нека, не би л' Бог дао, да се и многи, њему подобни, на њега угледе. Господ умудрјајет слепци. – Сад баш добисмо известије, да нам у помоћ из Беча драгонери долазе, и то две регименте; чује се да ће већ до кои дан у Брод стићи.
Овде се код нас све у ред справља, да се нове епохе позоришта ратног отворе. Народ се све више у станове војене скупља, увежбава се чрез частнике војене непрестано боље и боље у оружју, тако да нам је мило заиста видити, да се и провинцијал сремскиј, тако рећи, у регименту преобразио. Народ прост и сам увиђа, да само до славе праотаца свои може јуначком десницом као храбар војник доћи, да срећнију будућност и слободу своју само бритким у десници мачем получити може. Тако ћемо срећно до цели наше племените доћи скоро. Само мудри војни команданта, и људиј разборити међу војницима, кои и поверења народног имају. Заиста ми се овде у војеном карловачком стану са г. Милекићем нар. мајором и ц. кр. капетаном, можемо у том смотренију поносити; јер је и човек разборит, а особито га дичи благ и мудар поступак његов са војницима,
Оближњиј стан каменичко-мајданскиј, кои је досад у шуми изван Каменице седиште своје имао, заузеће сад место пред Каменицом близу Варадина, и ту ће се утврдити. Ту су нам Ирижани, Румљани, Каменичани и околна села, све из провинцијала, ал' ипак се међу њима дух војениј све већма развија видећи своју браћу храбре граничаре, и упражњавају се у оружју боље и боље. Војници из непријатељски станова, а особито од регуларни трупа, свакиј дан беже, и долазе к нама, у Карловце. Тако су нам и јуче из Бечеја дошли три од мањи частника милитарски. Из Врбаса особито добегавају хусари. Мађари су по већој части своју војску повукли к Пешти, и зато нас позивају на условија мира, но нећемо се лепим обећањма варати дати. У рани чујемо, да и у Варадину, и Новом-Саду велику оскудицу трпе. Чини ми се, да ће се сви заблуђени досад освестити већ, и ратосиљати Кошутове мађарске слободе! Сад баш дођоше из Новог-Сада два капрала од хусара, кои су од Мађара побегли, један је Србин из Баваништа, а другиј је правиј Мађар, па веле, да хоће са Србима да војују, јер ијм је додијала већ хонвидска гарда. Они веле, да ће сви хусари сутра у двоструком маршу ићи к Пешти, а само гардисте остају; с њима ћемо лако погодити се. Време је ту. Сад само мудро, па напред, да познаду србску мишицу!  
Наш светлиј вовјода отишао је прекјуче опет у Банат, да продужи своја мудра и за нас спасоносна разположења војена. Панчевци су сви већ у стан измарширали. Војвода је издао и једну прокламацију на све Банаћане, да се дижу на оруже, и признателност и похвалу своју изјављује, што су Панчевци на првиј његов позив одма чету коњаничку установили, и лепо напредују. Ово је велика добит за наш војениј напредак! Чујемо, да наш војвода намерава тврдо један цео полк храбри коњаника устроити. Он је у свима своима предпријатијама тако постојан и мудар, да га бољег никад србска мати родити неби могла. Ми смо сретни с њиме. Похвала и Панчевцима! – Само нас срце боли, и овде је обште негодовање побудило што су неки у магистрату Панчевачком частници наумили стариј ред у суду на ново увести, и немачкиј језик да онако исто парадира, као и за време хофкригсрата*) То ако би наши Панчевци тамо, – које се не надамо од њи –, и допустили, – али овде Србадија нит' хоће, нит' може то допустити, да се снага немачког језика одржи. та то нам је браћо! један најлепшиј и најкраснии добитак за народ, што смо војевали, да србске магистрате, као што смо и имали, устроимо, и србскиј наш милиј језик у свима јавним пословима утемељимо. Нек' се та господа понемчари узму на ум, да не буде поздно кајање. Народ је наш благ, ал' и строг и праведан. – А и наши мудри управитељи надамо се, да неће то лако допустити, ни кроз прсте ијм гледати.

*) За Панчевце мислимо, да се ово не може рећи, јер нама је познато да је тамошњиј окр. одбор и мађистратску власт на себе узео, па све послове србским језиком води, и дочули смо из поузданога извора, да је један г. немачкар из хофкригсратске школе његово једно писмо, и неодпечативши га, под астал бацио зато, што је србски атресирано било, с речма: 'Ranu der Magistrat mir nicht deutsch schreiben? verstehe nicht serbisch, und will versteben!' – Но у Земуну је зло, – тамо се још све немачки ради, – и тамошњиј магистрат ономадне је овде у Београду дао штампати нове немачке протоколе!?

[JASON]

Из Фрушке Горе. Ја знам да истина мрзост рађа, по овоме veritas odium parit; али шта ћу, кад ту слабост имам да истину говорим, а Бог ми је сведок, да неговорим зато, да коме наудим, већ да премиломе роду моме србскоме, од које горе и ја сам један лист, у овим тешким оклоностима, колико могу и знам, помогнем, а кои зна боље, широко му поље. – Не давно се прочула овде у скупштини црквеној наредба главнога народнога одбора, у којој се обштинама србскима обадвога вероисповеданија налаже, да од црквени новаца свака, колико може, за подмирење војнички потреба, главноме народноме одобру у Карловце пошаље. Ова је наредба врло добра и спасителна, зашто pecunie est nervus belli, каже славниј словослов римскиј, и без новца се војна водити неможе, а још мање велика дела ка крају привести. – Та нашто нам мртви црквени капитали, ако нам крволочниј Мађар у цркве наше коње уведе, и од школе, као у Кикинди, касарну мађарску направи, па нам деца без учитеља по сокацима шеврљати стану? – Зато нека обштина потруди се, колико више може, с новцем да притече.
Ја знам врло добро, да су црквени капитали на лихву раздати, пак можда ће гдикоме дужнику тешко бити и једну част дуга свога црквенога сада, како радња преко целе готово године стои, и трговина пала, платити, зато се боим, да ће се врло мало моћи дати, а од западне цркве можда ништа, јер ови на таково што морају од свога дијецезана допуштење имати, пак се бојати, да овај то опет сасвим неодкаже; – најбоље би дакле било, кад би се излишна нека званија у варемеђи сремској укинула. – Нашто осам вармеђски асесора? нашто четири фишкала? толико билежника? три вармеђска пенезника? та доста би било од ове сваке стуке само засад, док се рат не сврши, кои, ако Бог даде, сада, када нам је наш обштељубљениј господар војвода у средину дошао, дуго трајати неће, и док се радњи и трговини пут мало неотвори, по двоицу имати; нашто седам солгабирова и толико јурасора, нека будне од обадве ове струке по староме, шест, а ахривар и екзактор један, та и овај по један никаква или баш врло мало посла има, а хаднађ и шкрбитељи касарнах могли би се сасвим укинути.
Хвала Богу, мађарски катана у Срему више нема, да нам касире, кад ијм сено и зоб обштинску донесу, теремтетирају, – пак нашто да толика светина вармеђска бам-бадава плаћу вуче, особито сад, кад су нам војници најнужнии, кад је и сам народ ситне расправе своје пододборима местнима поверио, а крупне парнице на даље времена одложио; та и онако се сад никаква пресуда судејска изследовати неможе, а остали чиновници вармеђски нека се за време задрже, но и ови из народољубија нек' се задовоље са половицом старе плате, коју су пре промене Илочке имали, нуз то нека буде мало већа војена каса. Та код сами укинути, не нуждни шест вармеђски асесора остаће годишње 9.000 фр., а камо ли код прочи, за сад непотребни вармеђски чиновника; преко тога нека још главниј народниј одбор наложи, не да свака обштина колико може, него половину црквенога капитала у Карловце на обшту ползу пошаље, а један од господе главни одборника нека се изашаље, кои ће с једним пенезником вармеђским од народа сав порез покупти, и у Карловце донети, пак ето нам за војну новаца, без да се народ обтерети са не нужнима трошковима, – и да народ и неосети, ал' бог-ме ако толика силна вармеђија са таким грдним плаћама остане, а нуз то војена каса на свакиј начин мора и треба да се поднамири, бојати се је врло, да код ове народ у великој рештанции неостане, пак онда куда ће нам, браћо, душа? јер без новца, опет кажем, војна се водити неможе.
А и остали вармеђски чиновници нека не седе бадава код куће, и нека се ману сада празни седрија, него на оруже и на лаке ноге, па тамо Вуковару, тој колевци сремачке слободе, у помоћ нек' притеку, да небуде после tropo' tard.
Чулисте, да је 16. пр. м. од стране Бачке изпреко Дунава са два места од мађарски пидаша и бећара, које су, на жалост, сремски фрушкогорски синови, кои су се на песку из преко Дунава видит дали, несретник Мита Рогулић и Вилмуш Урбанец Ирижани, Ференц Денк Илочанин, предводили, грдно бомбардиран. – Вуковарска се интелигенција за голу нагу народност са крволочним Мађаром бори, Бог да је живи, па ни једнога грађанина вуковарскога не видимо ни код главнога народнога одбора, ни у вармеђској служби намешена, јер К. није вуковарско дете, а З. још мање, а Ф. незна се ни одкуда је, и како је Вуковару за јурасора наринут, то сам Бог зна. Браћо! метнимо руку на срце, па истину припознајмо, макар са штетом нашом, да је тамо у Вуковару највећа србска интелигенција, јер они ако нису, као што пословица вели, поповали, од нас су имали прилику више пута кроз плот гледати.
На оруже опет велим, и на ноге ви јелени сремски, па Вуковару у помоћ, ког су јуначки Варадинци већ храбрим грудма своима закрилили, а Брођани безсрамно оставили. Чим је првиј топ пукао, сви су се бежећи кућама своима повратили; ови би људи боље било да у Саву поскачу, и да свет више нетрују, кад је већ једном од Брођана нека јуначка женска и сво оруже, да у бежању и ово са собом не однесе, одузела. – и против непријатеља ишла. – Знајте, ако се ови бећари мађарски Вуковара прихвате, пропашће нам сав Срем, ова крастота Римљана, опустошиће се наше китњасте горе и цветне долине у сануће лађани извори и нева ће сремска замукнути србску певајући песму.
Вуковару двогуба опасност прети, једна од Осека, јер вероломниј барон Јовић град је осечкиј мађарским бећарима 11. пр. м. предао, без да је и једну пушку на овога обрану опалио, и тако законитог царокраља свога, а народ србскиј издао, издала га, да Бог да, срећа, и десна му усанула рука!, а друга од преко Дунава с бачке стране. – Где си сад добриј Дубравају, мудриј Трифуне Младеновићу, велеречитиј Јоцо Стојчевићу, ти сремскијй поцерче, неустрашимиј Јоване Маринковићу и Франо Филчевићу, проницателниј Ђорђе Контићу, врстниј Адаме Драгосављевићу са твоим ратоборним Шиђанима, и ти брате боланиј Долчиле из Пазова Петровићу Павле? зар сте заборавили на оне дане, које сте негда у средини вуковарски Срба провели? Зар ћете допустити, да нам крвожедниј гардаш, татарскиј ону млоголетну столицу сремску топовима руши? – Не оклевајте ни час ни пол, него дижите те јелене сремске, да похитимо на обрану Вуковара, да се са јуначким Варадинцима лаворовим накитимо цвећем. Та смрт је сладка на театру војне! Dulce et decorum est pro patria mori. – А главниј ће народниј одбор већ од стране своје знати наредбе учинити, да народ око Вуковара на овога обрану притече, кад тамошња, како што чујем, вармеђија, које би дужност била, сав око Вуковара народ подићи, и барем у приправности за свакиј случај држати, ако већ неће да га у стан вуковарскиј доведе, баш и најмање о томе нехаје, канда се то ње ништа и нетиче. – Један Народобранитељ.

[JASON]

Србске Новине, бр. 102. од 19. Новембра 1848.

Народна Србска Скупштина 1-га и 3-га Маја 1848. у Карловци држана, пређашња политика дворска; и садашња политика нове Маџарске владе.
(Продуженије.)

Видећи дворска политика, да овим начином неможе да забуни народ наш у свести свога православија, почне употребљавати и друга средства, која су морално крепила народ у постојанству томе. А та су средства била светковање светаца по нашем календару, слављење храмова црквени по намастирима, и обштинама, слављење крстнога имена, и пошивање источни икона по кућама, и други црквени побожни обичајеви, кои су чували народну свест, да се непоремети. На народном сабору Србском, кои је г. 1769. држан, радила је политика дворска о томе, да се број заповедни наши светаца умали, и некако с великом натегом и невољом изрекне се ту, да синод разреши народ од светковања гдекои мањи светаца, и да се у Курцбековоj печатњи изда такав календар, у коме ће бити особитим знаком побиљежени само они светци, кои се светкују; а други, које ће синод разрешити, да немају никаква знака. И доиста одма следујуће 1770. г. изиђе уговорени календaр. Али календар тај није ни најмање угодио лукавој политици, јер у њему је било 14 Србски светаца побиљежено, као заповедни, и неколико још Руски, а изостављени су били гдекои Грчки светци. Ово даде повода политици, да устане против тога календара, наводећи, да је опасно такав као бајаги измењен календар издавати, кои се неслаже са оним календаром, кои је привилегијама одобрен и потврђен; а тим је дала народу нашем мирисати, да се такав календар привилегијама непотврђује, дакле да се може како укинути, и новиј увести на место његово. А да се неби народ тога ради побунио, у писму своме, које мирополиту Георгијевићу, и у другом, које је по смрти овога администрату митрополије Путнику г. 1773. писала, забашурује ту своју сакривену намеру, јер јавно у њима говори, да она и немисли на то ићи, да се календар стариј укине, него само то неможе одобрити, што се тим начином број светаца није умалио, као што је на сабору изречено, него се још већма умножио, а то иде на штету сиротиње, којој се тако одузимају послени дани, у коима би могла себи и другоме што зарадити. Међутим она је и овде, као и свагде, једно говорила, а друго мислила. Говорила је о малој користи, а мислила на велику штету народа. Јер кад је спазила, да Србљи све своје светце светкују, а покрај ови још неке и Руске; таки је увртила себи у главу, да ће тим начином Србљи спомињући више пута преко године свете краљеве и деспоте своје, задржати свест своје славне прошлости, из које се обично рађа жеља к равној будућности; а спомињући Руске светце неће заборавити на свезу сродства свога са Русима, него ће ова тако од дана на дан све јача и јача бивати; а то није ни најмање одговарало намери њеној, која је са укидањем светаца наравно на то нишанила, да се Србљи навикну подносити, да се од њиове светиње мало по мало одкида, и да се тим цена светиње њиове побије тако, да је могу ласно, и без сваке буне, своим временом оставити.
Србљи сећајући се добро, да је политика све оно, што је на утеху њиову навела, зато навела, што јој је пчела за клобуком, а притом видећи потајну њену намеру, одупирали су се дуго против ње, не толико тога ради, што би желили, имати мање тежетника, да могу у безпослици време проводити, колико тога ради, то с желили, да ијм нитко у оно, што је њима свето, недира, а особито у њиове свете краљеве и деспоте, с коима је слава народне њиове прошлости скопчана била. Али немогући наваљивању њеном одолети, на последку морадоше пристати на то, да од свију свои народни светаца јeдног св. Саву, као патрона свога, задрже, а од Руски ни једнога несветкују. – Но Србском је народу у срцу остало оно, што је политика из календара избрисала.
О слављењу храмова напоменула је политика нешто мало и у писму, г. 1773. администрату митрополије Путнику писаном, доказујући, како је шкодљиво вредноћи народа то, што се на неке светце по намастирима, по епископским црквама, и по гдекоим варошима и селима скупља и дангуби. Она није имала доиста пред очима дангубу народа нашег, кад је то говорила, него је добро знала, да сваки такав скуп народа оживљава и утврђује у њему свест православија, и понавља чуство народне туге за изгубљеном славом народном, а то јој је отежчавало извршивање намере њене. Јер на таким скупштинама није само слушао народ у цркви у појању и читању славу свои светитеља; него је покрај тога научио памтити и народну славу своју, слушајући од народни певача славна дела народне прошлости своје. И колико се подкрепљавао у цркви у православној вери својој и христијанској добродетељи, прилажући од сиротиње своје на цркве и оне задужбине, у коима се он састајао; толико се већма утврђивао свести своје народне прошлости, давајући милостиње кљастима и слепима, кои су му иззадовољили срце, певајући дела њиови незаборављени предака.
То је јако сметало политици у намери њеној, и за то је управо и укинула све Србске светце, о коима су се Србљи понајвише тако скупљали, мислећи, да ће и те скупштине престати, кад забрани светковати народне светиње. А кад је видила, да се народ преко свега тога опет о своим светцима скупља, онда је наредила, да се на те дане предузимају државни и спаиски послови, и да државне и спаиске власти наш народ о таким укинутим светцима изтерују на те послове. Народ није хтео с почетка те заповести слушати, и зато су многи тога ради немилице бијени и душмански злостављани били, док се нису на последку силом натерани приволели, на таке послове о своим светцима излазити. Али опет зато није иј толико на посао излазило, колико иј је на славу храма црквеног долазило, с које кад се врате своим кућама, приповеде и онима, кои су на послу били, или код куће остали, све, шта су видили, чули у цркви од калуђера и свештеника, и на пољу од народни певача. И таким је начином свака слава црквена подпаљивала у народним прсима огањ новог побожног народног живота. На последку до тога је дошла политика, да је у оним местима, где је већ власт могла упоребљавати, као што је граница милитарска, наредбу, учинила, да једна обштина ни своје цркве храм није смела без њеног дозвољеа славити; а кад је славу допустила, наредила је од своје стране чуваре мира, кои ће пазити токорсе на то, да се неби каква зла међу људма догодила, а управо су на то пазили, да се неби у таком друштву што говорило о нашој прошлости, и будућности; а осим овакога доброга разговора могли су се другачије сви покрвити, и поубијати, то нити је било противно одређеним чуварима мира, нити онима, кои су иј одредили; јер то је био таман посао за њиове намере. Али је народ наш, преко свију ти невоља, одржао све до данас тај свој побожниј обичај, кои му је од толике користи био у најнеповољниим његовим околности, да се неможе исплатити. Што је била слава храмова црквени у већем, то је било слављење крстнога имена у мањем. На слави крстнога имена скупљали су се сви сродници једне породице, пријатељи, и другови, и ту су се у друштву разговарали, певали јуначке песме, и опомињали се свои праотаца. – Политика је добро знала, да и ови састанци подрањују снагу постојанства у вери, и зато је морала и против ти састанака радити; али ту није могла поступати, као у другим случајевима, јер је то обичај кућевниј; него је препоручивала свештенству, да народ саветује, да нетроши на слављење крстнога имена; а сама је од своје стране толико радила, да је баш тај дан, кад је тко своје свето славити наумио терала истога на јавне послове, претећи му бојем и другим каштигама, ако на посао неизиђе, неспомињући ништа о томе, да ли забрањије или допушта славити крстно име. – И у том је толико успела, да је народ наш на више места сасвим изоставио ову домаћу славу своју.
(Продуженије следује.)

[JASON]

У Београду 17-га Новембра.

Већ је известно, да је мађарска депутација отишла у Оломуц, да се с царем мири. Како је примљена, и је ли штогод успела? ништа се незна. Но кад разсмотримо, шта је цар одговорио, мађарским владикама, кои су ишли просити у њега, да од ратовања против Мађара одустане; можемо слутити, како ће и ова депутација проћи. 'Молите се, рече ијм, богу Саваоту, да ову несрећу од отечества Вашег одврати, а за остало ће моја брига бити.' Ал' напротив кад разсудимо, да се у тој депутации такови људи налазе, кои су своим беззаконим поступањем, као н. пр. што је Њари, заслужили, да одма, чим у прилику дођу, ухваћени и затоврени буду; па ако се ово с њима не случи, но се пред цара пусте, и преговори о миру с њима се поведу, па још без присуства и участија Срба и Хрвата: ко ту неће опасност увидити за ове последње? Аустрија тражи од Мађара министерство финансије и рата: Мађари ће јој може бити то за сада и дати, само да се од опасности избаве, у коју су доведени. Па шта ће онда бити са Србима и Хрватима? хоће ли се њиова права потврдити? Ако се Мађари само са Аустриом помире: ласно ће они танац играти са Славенима, особито ако ови допустили буду, да се сада оно помирење без њи сврши! Ми се надамо, да ће Славени на то пазити, и неће се дати обманути; а од будућега сабора у Кромерижи очекивамо, да подигне глас заштите за Славене, и да неда правителству с Мађарима се помирити без Славена; надамо се и од правителства аустријскога, да неће лаковерно поступати, јер није веровати, да ће Мађари ову штету, коју би помирењем неизбежно искусили, лако прегорети, но првом даном приликом опет се подићи, па наравно онда обозрителније, јер иј је садашње искуство памети научило; надамо се такође, да ће се правителство чувати, да вероломним поступком непријатељство Славена на себе не навуче: то захтева интерес династије и целокупности монархије. При свему томе пак треба да знамо, да Немац остаје Немац, и никада пријатељ Славена, и ако у чему овима пријатељује, то је све дотеле, док се њи бои, и зато увек сумнително. Шта ће да рекну оне речи на сељаке мађарске у манифесту од 7. т. м., где се каже: 'Становници ваше домовине, кои су различне народности, желили су, да се и њине правице повећају?' *) По чему је Угарска искључително домовина мађарска? и није ли колико мађарска, толико и србска, словачка и румуњска? Кои желе, 'да им се правице повећају?' Ако се овде не мисле Словаци и Румуњи, Срби и Хрвати заиста не могу се мислити, зашто ови сви скупа не траже никакво повећање, но повраћење свои права, која ијм је лукава политика одузела била, али не укинула. Не даје ли то праведно повода к сумњичењу? Заиста је време крајње, да аустријска влада почне искрено са своим народима поступати, и остави се оне мистическе политике, којом је до сада према народима своим поступала. Време је мистификације прошло, данас се хоће искреност, ако ћемо искреност од други да тражимо.

*) Чудно је, да србскиј превод овога манифеста не суглашава се са оригиналом! У овоме преводу стои: 'Становници Угарске, кои су различите народности од ваше желили су, да се и њиова права потврде.' Мађарскиј оригинал каже: 'Hazátoknak külӧmbӧzӧ ajkú és nemzetizégü lakosai, jogaik kiterjesztését kӧvetelték.' То исто немачки: 'Die Bewohnер in Ungarn, die eine andere Nationalität haben als Sie, wollten, dass ihre Rechte bestätigt werden.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Бечу се посленици опет узнемиривати почењу. 11-га т. м. искали су од обштинскога савета, да ијм се накнаде све, што су за време револуције издангубили: но почем ијм овај то не може да учини, почињу се бунити, и само велика војена строгост задражава иј, да покора не почине. У осталом у Бечу је савршениј мир, и надежда је, пошто се јошт посленици стишају, да ће стање обсаде престати.
Штајерскиј сабор оправио је цару протестацију против подвргнућа Аустрије царству немачкоме. Говори се да надвојвода Јован намерава оставити званије рајхфервезера.

Обште аугсб. новине јављају, да царска војска не намерава ове зиме ништа у Угарској предузимати, но само ће се земља црнирати, да би се тако у њој незадовољство родило, и контрареволуција на ползу цареву родила, па да после лакше буде земљу освоити. Може бити, да ће ово на добро бити; ал' бојати се је, да то добро буде само за Мађаре и Немце. Може се за то време двор с Мађарима изравнати, па Славене којекаквим, на велико звечећим, ал' у себи ништа не садржавајућим концесијама заслепити! Аустрија је још она стара Аустрија, која је рада Немцима и Мађарима Славене под уздом држати. Зато позор Славени! –

Из бродске краине овако нас извештавају о тамошњем стању: 'Код Сарваша, 1 сат од Осека, била је мала битка између Мађара и царско- народне војске, у којој су били 1 кумпанија Варадинаца и до 100 Србијанаца под г. Томом Јокићем. Мађари су имали до 1000 људиј и 5 топова, а наши само 1 топ фунташ, ипак су иј наши добро истукли, имавши на леву страну бусију у шуми. Таки с почетка пао ијм је на белом коњу јашећи поглавица, једни говоре Казимир Баћани, а други веле мајор од Занини талијанске регименте. Наши је пало 1 граничар и 2 Србијанца, а рањено је 5 граничара, и честитиј јунак Лука Стефановић, Србијанац, кои је после умро. У Вуковар долази 2-гиј баталион Варадинаца из Србобрана. Вуковар је обшанчен од Осека. Брођани су начинили логор на каменој ћуприи код Нуштра, и тако мислимо, да се неће смети макнути Мађари из Осека, кога нису крвљу већ црвеним папиром – Кошутовим банкама – задобили. Познатом ниткову Горјупу, кои се обогатио варајући енглезке трговце, треба оплести штрањгу као награду, што је талијанске солдате подкупљивао, да натерају Јовића, да Мађаре у град пусти. Швабе осечке требало би све оплевити, јер већи непријатеља свог цара и Славенства нема од њи. Брођани су ово дана добили из Италије оруже пијемонтезко, ако га само не буду опет Мађарима на ноге однели. Ова регимента ужива најплодоноснии комад земље и највеће шуме у читавој аустријској краини, тако ијм се и позна код све њиове нерадиности имућност и готово богатина; него ови те земље према другој браћи по краини, особито према нашој браћи у 'ништеј земли Хрватеј' (што-но рече Мушицки) незаслужују, и то би ијм требало објавити, јер таки несрећа није свет видио – нити тај зна за Бога, ни за цара ни за народ, ни за част, ни за славу – него све му је то у 'ракее' – као што они лепо говоре. Само треба видити Брођанина и Варадинца, пак ћеш га на мах познати и по оду и погледу – да неразбираш.'

Из Италије дошло нам је писмо, где следујуће јављају: 'Два мађарска емисара, заједно са једним талијанским свештеником, кои су на горећу сламу зејтин посути хтели, дао је фелдмаршал гроф Радецкиј на једној унки близу Бергаме обесити. Разумели смо поуздано, да је Француска послала Аустрии ноту у смотренију распре између угарски Славена и Мађара, где вели: да се Аустрија ни под кои начин у то неуплете, јер ће јој као Ханибал у госте доћи.' Нека Французи гледају своју кућу, нека чувају, да ијм се кров над главом не запали; а Славени ће с Аустриом већ знати посао свој свршити.