Српске буне

[JASON]

У Београду 18-га Новембра.

Што смо напред под јучерањим даном по обштим аугсбуршким новинама казали, т. ј. да царска војска ове зиме никакве војене операције у Угарској немисли предузимати, неће да се потврди. Данас дошавшиј из Беча журнал аустр. лојда доноси вест, да су се те војене операције већ предузеле. У пределу око Тебена царска је војска 10-га т.м. мост на реци Марху градити почела, и Мађари јој немогоше на пут стати. У околини Ђура и Визелбурга ландштурм и народна гарда разишла се; код Шопроња и Ајзенштата неима војске, а ландштирмери и овде не показују велику вољу, да ће се противити. Пожун још није освојен; ова се варош ставља у стање обране, и у њој има много мађарске војске. Да вест она аугсбуршки новина није истинита, подкрепљава нас у мисли и то, што смо поздано разумели, да је јуче њег. светости г. патријарху царскиј курир донео 50.000 фр. ср. за подмирење војни потреба, са вести, да је у Сисак 10.000 за Србе опредељени пушака већ приспело, које ће до кои дан имати у Земун стићи. Тако дакле сад ће се озбиљски против Мађара оперирати.

Русини су дали на министерство прошњу, да би се Галиција на пољску и русинску државу разделила. 'Аустр. кореспондент' јавља, да ће се ова прошња испунити, ал' да ће се Галиција не на две, већ са Буковином на три државе разделити, на пољску, русинску и румунску. Источниј крај до Тарнова сачињаваће Русинију са главним градом Лвов; западниј крај и област Кракове, са гл. градом Кракова, Пољску; а Румунију досадашња Буковина.

Ердељски листови освојење Брашове овако описују: '6-га т.м. у 2 сата по подне заузела је наша војска Брашову без сваке борбе, пошто су бунтовници 4-га код Самошфалве разбијени и растерани били. Наша војска, под генералом б. Варденером и подполк. Урбаном била је у вароши с 'илен' поздрављена. Енкентеши и Кошутови хусари пре један дан су варош оставили и упутили се к В. Вараду.'

Из Карловаца нам јављају, да је по вишој заповести тамошњом полициом 4-тиј број новог листа 'Напредка' узапћен, и учредник под суд стављен. Из каквог је то узрока учињено, незна се известно; говори се – због некаквог чланка, коим се поступци кнеза Виндишгреца опорочаваху. Ово је првиј случај у србској журналистики, да се о штампи судејска парница води; зато смо и љубопитни на њен излазак. Поменути чланак гласи:

'У многим новинама Славенским појављује се страх од Њемаца или од Виндишгреца. Боје се сви да поред толике наше крви неподпаднемо опет и стари јарам њемачки. Ко познаје Њемце, ко познаје Виндишгреца, тај се неће нимало чудити, што се Славени тако плаше. Њемци су нас свакад давили. Виндишгрец, кои је сад глава војске, живи је образац њемштине, живи образац самовластија, највећи непријатељ слободе у обште. То је о њему обште мњеније. Поред тога погледајмо, да је ћесар власт над војском и у Угарској, коју је био дао Бану, сад предао Виндишгрецу, и да нам Војводу још непотврђује. У своим прогласима толиким није нас ћесар још споменуо онако како ми желимо и како заслужујемо. Све је то јасно, све је то јадно. Ал' сад немамо куд камо. Без његови солдата ми неможемо Мађарима ништа учинити. Сад нам треба с њим заједно на Мађаре ићи, који су наше убијце, а његови противници. Нипошто неодустајмо, него још прискочимо са свом снагом, да с Мађарима већ једанпут свршимо.
Међутим будимо на опрезу! И сад по окончаном рату с Мађарима будимо људи, будимо Срби. Ни за длаку недопуштајмо и неуступајмо од онога, што смо 1. и 3. Маја закључили; и од свега онога, што нам као слободним љу'дма и као народу припада. Неплаш'мо се ни мало! Ако Њемци навале, да нам капу кроје, проћи ће много горе него сад Мађари. Дотле ће се и Мађари обавестити, па још по свој прилици руку нам пружити. Скоро су и сад већ до тога дошли. Само будимо људи, мужеви; будимо на опрезу, будимо сложни, па се небојмо никога до Бога.

Пошто смо предпоменути чланак написали, дошао нам је у руке царски манифест од 6. Новембра. Манифест је тај управљен: Народима Угарске, Хорватске, Славоније, Ердеља и војничке границе. Из њега видимо да се Виндишгрец шаље на Мађаре. Народима поменутим, властима надлежним и војсци, која се у тим земљама находи, налаже се, да све наредбе и заповеди испуњавају, које Виндишгрец учини и изда. Противницима се прети са необходним посљедицама непокорности.
То је главни садржај тога манифеста. Ми нисмо знали његов садржај, кад смо предходећи чланак писали, ал' зато се опет нисмо преварили у оном, што смо тамо рекли. Није ли нам по вољи манифест – није; ал' шта знамо сад чинити? Доцкан се сад на њега мргодити. Сад за сад ми га не дотерасмо на наш калуп. Да смо војводство наше заузели, као што смо могли, да је између нас била слога и заједнички братски рад, другчие би се разговарали. Овако морамо слећи рамена, па слушати Виндишгреца. Иде он на Мађара а ми већ од толиког времена. Да се курталишемо ови душмана, па после шта нам Бог и слога наша даде. Ова одцепљена шака људи, без праве помоћи свог брата, свога присног сродства, могла је може бити нешто више учинити, али до скочити Мађарима није могла, а још мање може се одупирати у овај пар наредби Виндишгрецовој. Ако би се почели одупирати његовој наредби, опираћемо се против нашег живота. С њим заједно морамо ми дакле на Мађаре навалити, на Мађаре кои су већ толиком залудили, да и нами и целом Славенству, које је с царем, главе доћи мисле. Најпре ји ваља батином опаметити, па ћемо после ваљда као људи моћи разговарати. А Виндишгреца, опет велимо, небојмо се. Само будимо на опрезу! Гледајмо сву нашу снагу прибрати у једно. Гледајмо да бар војводство наше ми освоимо. Сад, кад су Мађари на све стране силу своју разметнули, није то немогућно, а није ни тешко. Ал' ако други војводство освои, нечекајмо да нами даде. Тешко ономе, коме се милостиња дели; тешко ономе, коме други капу крои; тешко ономе, коме други залогај у уста меће.'

[JASON]

У Београду 19-га Новембра.

Ново министерство аустријско једва се једанпут састави. Министри су: кнез Феликс Шварценберг, председник и министер спољашњи дела; гроф Ф. Стадион, унурашњи дела и привремено просвештенија; барон Краус, финансија; Г. М. барон Кордон, војениј; др. Ал. Бах, правосудија; витез Брук, трговине и јавни грађевина; витез Тиенфелд, земљоделија и рударства. Ни један од ови није Славенин, ал' су скоро сви пријатељи Славена, по томе ово немачко министерство има се сада сматрати као прелазно к будућему славенскоме. Већина је од ови министра до сада била за централизацију, а мањина за федерацију; но почем је сада у ово министерство ступио Бах, кои је зато одпре министерско званије одбацио био, што се пређашње министерство противило системи конфедеративној, слутити можемо, да су и остали садашњи министри своја начела променили, јер није веровати, да ће човек, као што је Бах, характера постојанога и решителнога, оставити се свои начела коме за љубав. У осталом, хоће ли се садашње министерство одржати, решиће сабор у Комерижу, кои је сада већ за цело отворен, и на ком ће Славени опет надамо се, већину сачињавати.

Из Темишвара послан нам је плакат на немачком језику следујућег садржаја: 'Међу образованим народима нигда нечувена свирепства, која војска мађарски бунтовника, а и сама поједина грађанска лица ове партаје без сваке штедње на неоружанима и невинима људма сасвим самовољно чине, и од чега случајеви свакиј дан умножавају се, ако од стране ц. кр. војске још нико погубљен и није, нити се враћа мило за драго, затевају, да се овим нечовечним свирепствима конац учини.
Пре 14 дана био је од своје обштине високопочитован православниј свештеник Новак Стефановић из Црнебаре обешен; исто тако у Фишкуту некадашњим поджупаном Култерером свештеник Живоин Петровић из Малог Сент-Миклуша, и тим истим, мало доцније, и свештеник из Алиоза Василије Попескул, без суда и пресуде, о лотру свои кола обешен; не давно су у Ечки војени заробљеници поубијани; село Стража четом, предвођеном од грозовитога разбојника Робреже, спаљено, поробљено, житељи без разлике старости и пола поубијани; пензионираниј солничар Шмит, старац од 79 година, са његовом женом убијен, и то по свој прилици на очи официра, кои су некада у ц. кр. војсци служили, и коима ратниј обичај и свима образованим народима увек свето народно право непознато бити неможе. - Није веровати, да у намери садашњега правителства у Пешти бити може, таковиј грозниј рат водити, чим се сва човеческа права ногама газе, и којега тешке последице на зачетнике пасти морају. По томе се налазимо побуђенима изјавити, ако се од такога свирепства неодустане, ако цели не сходно истребљавање читави села, чим се земља у варварство преобраћа, плењења, разбојништва и убијства не престану, ми ћемо, ако и с великом неповољности, принуђени бити мило за драго враћати, за последице пак овога нека они одговарају, кои су иј произвели.'
У Темишвару, 11. Новембра 1848.
Од ц. кр. војенога савета.

У будимским нем. новинама саобштава се једно известије изрода Вуковића из Бечкерека од 8. т. м., где се каже, да су Мађари у Стражи потукли 670 душа, осим тога да су се још многи људи у води Карашу утопили! Несретник се још радује томе! Тешко теби, окајана душо, кад за толику, невино проливену крв одговор давати узмораш!

10-га текућ. месеца отворио се у Кромерижи сабор аустријскиј. Посланика се толико скупило, колико је нужно било за подпуно заседаније; па и сами они чланови дошли су, кои су се пре противили, што је цар сабор премештао, ал' и то не зато, (како гласи изјавленије Шуселке, человође ове партаје), што они припознају то право курне, већ што се покоравају начелу већине сабора, која је на ово премештање пристала. У овом првом заседанију ништа се друго није предузимало, но само избор председатеља и подпредседатеља. За председатеља изабран је Смолка, а за подпредседатеља Ласер. Овај ће сабор врло важан и за Славене аустријске знаменит бити, Ми ћемо га позорно пратити, и његова делања, колико нам ограниченост листова наши допуштала буде, обстојателно саобштавати.

Јелачић-бан добио је од цара аустријскога Леополдов орден великога крста, а књаз Виндишгрец од цара рускога орден св. Андрије. Овим поводом за Јелачића-бана вели један дописатељ у сл. сред. Листовима: 'Ја врло добро знам, да овај човек други ордена не тражи, осим љубави свога народа. Управо пак не треба је више ни да тражи, јер је већ у пуној мери ужива.'

Првиј наш данашњиј лист већ је готов био и у њему разна мненије о садашњем стању ствари србске у Угарској напечатана; а сада већ пред ноћ дође нам известије, да је у Карловце стигао приватним путем глас: да је војвода србскиј, са патријархом заједно, од њ. в. цара потврђен, саном барона обдарен и орденом Марије Терезије украшен. Да знамо, да је ово за цело истина, радо би и с највећим задовољством све напред изражене сумње порекли; ал' при свему томе, као год што смо и тамо све те сумње неоснованима означили, тако и сада судимо, да је сасвим веројатно, да ће се овај глас, ако не баш сад одма, а оно скорим потврдити. Околности, у коима се Аустрија данас налази, јемствују нам зато. Дописатељ наш у известију своме тим поводом овако говори: 'Хвала цару, кад једанпут награди верост србску! Овим нам ускрсну давно умрла војводовина; са Стефаном Шупљикцем ускрсну наш храбриј војвода Ђорђе Бранковић! Жељно изчекујемо, да се ова вест потврди, и тим залече старе оне, вековима позлеђене ране, које су горко мучиле србскиј народ, остављен у бедама и невољи љутој! Са неправдом умрла је слобода, војводовина и војвода србскиј; а крепка мишица и слога јуначки синова србски повратила је то све!

Поред горње радостне вести, дође нам овога часа већ у сам ноћ и једна жалостна! Народниј стан на Карашу пропао је! боже мој, докле ли ћеш нас искушавати! Ни један сат не можемо у задовољству провести, да нас туга не очемери! – Шта сада да рекнемо? Толико бојева би у Банату, и Срби не могоше ни корака напред корачити! Под Бобалићем увек је народ страдао! Ми судимо, да се то све по плану и с намерењем учинило, па зато од тешке жалости не можемо сад ништа о томе да говоримо: у будћем листу пустићемо се у разсматрање тога обстојателства; за сада остављамо нашег дописатеља, да он говори. Ево га како пише:
Из Панчева, 19-г Нов. Ево вам и опет једне жалостне вести: Мађари и Мађарци Белоцркванци, уверени о нерадњи и безбриги Карашког стана команданта, (кажу, да се у томе стану на тенане јело и пило, и спавало, и картало), нападну јуче на неприправниј стан, па без млогог труда уплашене војнике из редута протерају, и нешто топова отму. – За Бобалића кажу, да се незна, гди је! Нека! тако је! Кад се говорило и писало и мненија света саобштавало, коме треба, да се сиреч Бобалић због неповерења и беснила дигне са места свога, и другиј народниј човек на то постави – али то су биле побожне жеље окружног одбора Панчевачког (и сваког истинитог родољубца. У.), које су неиспуњене остале! Надамо се, да ће светлиј наш и заиста неутрудимиј војвода и енергије пуниј обштељубљениј патријарх скоро друге спасоносније мере у смотренију команданта војени учинити, а не сваком шуши маршалскиј штап пружати! Но у почетку ретко се кои ваљан и хтео народне службе примити!

[JASON]

Дописи.

Из Брода, 10-г Нов. Наш град добио је опет три кумпаније друге бановачке регименте, од светлога бана натраг одпуштене, кои пијемонтезке пушке на самокрес имаду и јунаци јесу, којег имена да су вредни, показли су на повратку своме у домовину под предводителством г. генерала Тодоровића, где су Мађаре, кои су ијм чешће пут пресећи хотели, узбили и растерали. Дедер душманине, покушај твоју срећу у нашој домовини, где ћемо те, како треба, дочекати, и показати, да и простиј војник, кои до сада оруже носио није, таковим владати уме! Само сложно, јер слогом расту и најмање ствари, а неслога све поквари, и где ова влада, ту нема божијег дара ни спасења!
Ја сам једанут у овим листовима јавио, да смо се доста добро очистили од Мађара; али опет има њи још потајни, међу које спада и жупник овдашњиј М.... и један у овдашњем намастиру Францишкана бавећиј се отац К..., кои је много година у Будиму поповао, и гадним оним духом још је непрестано тако напојен, да тражи поједине људе од народа на ону, сваке погрде вредну мађарску страну привући и домовину својој изневерити. Да гадног поступања од људиј, кои у нашој домовини обитавају и од ње само своје уживљење имају! Ове би требало одавде као кужне овце из стада уклонити, да и друге здраве овде не заразе. Коима то у власти стои, нека послушају овај глас! – Једна част од они Брођана, кои су под Ротом страдали, оправљена је на војску у Италију. За њи ће нам доћи други граничари, кои се јамачно неће дати Мађарима издати. - У осталом код нас најбољиј ред влада, и све је приправно за бој.

Из Карловаца, 11. Нов. Жељно већ изчекивамо, да се домаћиј шајкашкиј баталион на своје определење у Сентомаш крене, и да толико не оклева са измарширањем. Наши граничари у Сентомашу јако су од холере нападани били, но хвала Богу, сад је престало свирепство њено. Но ипак онај подводниј, пун ритина предел, ни мало неприја граничарима, синовима бреговити предела. Они су доста славе у Сентомашу у три битке пожњели, и делом храброст србске мишице показали. Слава ијм! Слава и дичном њиовом команданту нашем народном мајору г. Биги, кога мудрост и човечност и сам непријтељ јавно похваљује. (Види Пешт. нем. новине од 19. рим. Новем. т. год. Доп.) – Чудо је да су само граничари у Сентомашу из стана, од стране Врбаса стојећег, страдали од холере највише, а из друга три стана од стране бечејске ни један. Јуче се вратио представник санитетскиј г. др. Радојчић, кои је у Сентомаш болницама у помоћ отишао, и нужна расположенија учинио.

[JASON]

У Срему, 14. Новембра. Ако ћемо да буемо истине почитатељи, то онда морамо руке на срце метнути, па пред цeлим светом јавно засведочити, да је 'великиј суд' у Руми, што се вредноће и точности у одправљању и извршивању судејски послова тиче, тело са главом без други чланова, кои целост телесног састава сачињавају. Ово наше изречење у обште узимамо. Ал' ова невоља, мислимо, дуго време трајати неће, нит' може. Онај, кои је судејском телу овом, против воље и уплива народни представника, кои су законом за сад позвани, да чиновнике бирају, на предложење и препоруку два три, обште поверење злоупотребљавајућа човека, Ј. Ст., К. Ђ. et compagnie, живот дао, увидиће скорим временом ову невољу, и постараће се, да моралном телу нужне чланове, без кои целост тела мислити се неда, придода, јер другчије тело око мораће престати живити.
Та par exellance речена три господина, славни триумфири, јесу на грдну срамоту целог сремског публикума, она званија за себе задржали, која су они желили, и метнули су, као некакви господари, оне у службу, кои су се њима препоручили, и у њиово покровитељство бацили. Тако је касаперцепторство пало у део неком благородном М. 'от' Б., кои је пре још неколико година лепу сермију, од отца наслеђену, срећно сбрисао! И покрај свега тога, што ми врло добро знамо, да онај, кои није умео своје чувати, туђе ће још мање; покрај тога, што је у свом реду, да они, кои с касама народним манипулирају, иметак какав имати морају, опет је таковоме човеку каса публична поверена, кои ни од једне крајцаре кауцију у стању дати није. Сирота раја научена је досад дефекте у касама публичним плаћати и попунити, пак зашто не би и од сад то чинила? Овај господин 'от' Б. морао је у службу, и то по жељи његовој баш у ову доћи и утурати се, што је он, као што сам вели: 'у свили и кадифи' родити се благоизволио, и што пред презименом његовим 'от' стои! Он досад још није рачуне свога пређашњег деловања предао, а неће иј никад, уверени будите, ни предати, јер поуздано из достоверног источника знамо, да се у његовима рачунима налази толико ђубрета, колико је било у штали Аугилса, краља елиског; ту би дакле требао један Херкулес, да ту грдну масу ђубрета почисти. Ми, да смо 'Hans Forgel', ми би, што се тиче овога чиновника, представницима народнима на обадва ува рекли: 'Aussi mit ihm'. Нит' би ми реченом господину касиру један грошић поверити могли, да купи тамјана и окади с њим жупанско двориште, јер би се посумњати смели, да он тај грошић не би на тамјан, него на другу ствар употребио. Па још се смеду господа ова чиновници тужити, што немају од народа уважење! Осим ови, Бог зна, какви иј још ту нема, с једном речи, ако је кои спаија свог господина фишкала, ишпана и т. д. протерао, тај је онда намештен у службу жупанску, шта више има један, кои је тако беобразан, да мисли, да је он прота у жупании; ако је која обштина свога домина нотароша протерала, онда је тај протераница, кои није ваљао за мању обштинску службу, наједанпут способан постао за више жупанско званије. Кои њи све нађе и покупи, и гди иј нађе? то нико неможе погодити, то је велика загонетка, коју само у почетку напоменута честна и поштена лица решити умеду. Ми се при овој прилици опомињемо речи Хамлетови, у Шекспиру. Овај принц позива краља Клаудија, да би он неког Полонија на небу потражити дао, додавајући: 'ако ваш посланик њега тамо ненађе, то нека га потражи на другом месту.'
Ми ово све публикуму онако, као што у ствари јесте, одкрити за свету дужност нашу налазимо, а народним преставницима, чуварима законог реда, препоручујемо, да се у будуће од оваки људиј недаду за нос вући. Овом приликом једанпут за свагда примечавамо, да у кругу чиновника налазимо неколико честити, ваљани и вредни особа, које су то? скоро ће време одкрити. А propo, у венцу чиновништва налази се, па још код 'великог суда' у Руми, један красан цветак, кои мирис свој на далеко на све стране просипа! Овај честитиј г. чиновник, члан великог суда, пре врло кратког времена је у тавници сл. варадинске регименте четири или шест месециј гвожђе носио, зато, што је изволио туђе новце инкасирати, исте новце, као своје, профућкати, и онима, коима новци собствени принадлеже, још ни до данас невратити! Он кад је службу жупанску тражио, није могао другчије, него овако своим колегама казати: 'Браћо! ако овако радећи, као што сам до данас радио, љубезном роду моме на хасну бити могу, то молим…' Е, ал' треба, да 'великиј суд' и оваки људиј има, кои ће тамо седити, судити, и пресуђивати! Аферим!

У Срему, 15. Нов. Јавну благодарност у овим листовима заслужује житељ румскиј, г. Драгутин Ристер, Србин римокатолик, кои је осим други знаменити, у 'Вестнику' опоменути, на олтар свете ствари наше принешени жертвиј, још 2.000 ф. ср. народу позајмио, и ови дана у име ове суме асигнате добио. Камо срећа, да имућни Срби красном примеру ове поштене и честите душе следују! Он у Руми одправља званије председатеља пододбора са сваком примером и похвале достојном ревношћу. Овом приликом нека овековече и таблице овог листа знатиј дар од 400 фор. ср., кои је г. Стефан Георгијевић, грађанин митровачкиј, ревностниј Србин, на ползу рода принео. Хвала ијм у име целог рода од неба до земље!

[JASON]

Из Далмације. Свето је ово изречење Доситеја, славнога србскога Сократа: 'Лежи, и лежати ће у робству свагда онај народ, којега срце не познаје шта је националниј понос!' Да би доказали истину ови свети речиј, не треба нам тражити примера у туђим повестницама, него: шта је Црнугору од Лазареве владе па до данас независиму одржало? Шта је безсмрном Карађорђу и његовим ондашњим јунацима срце охрабрило, те су од толико векова подјармљену Србију ослободили? Шта је и данас храбре угарске Србље подигло на бојно поље, да сладку слободу и милу народност прсима своима закриле и заштите? Није ли то све светиј рода жар и племенитиј понос националниј изродио? А где овога народног поноса нема, ту нема ни живота! Ту људи живи су физично само, а морално мртви су! Шта више: такове називати људма, грех је, јер нису људи, него изроди и поруга људска! О таковим може се управо казати да су: 'двоножна животиња без перја'! (Anthropos esti zoon dipoun apteron.)
Такав будући, не велим цео, али већиј део несретног далматинског пука, није се ни чудити, што се код нас слабо ко о народном покрету и о обштем благу стара; што се овде мало ко брине, да највећу народну светињу, свој језик, из тавноће, у којој вене, на белиј дан изведе и да се брижно потруди о њему, да већ и по јавним канцеларијама уведен буде; што немарљиво трпимо, да нам страни чиновници на нашу срамоту, нашим народним пословима, по својој вољи, уређују: једном речи, што ми неследујемо спасителним стопама остале наше србске браће! А како би то до сада код нас другчије и могло бити, кад нам две страшне препреке стазу народне среће препречујую? прва је: вероисповедна мрзост тврдо међу простотом укорењена; друга је: далматинска господа, која немилице мрзе и презиру свој народниј језик и своју народност. Ова је последња далеко силнија и заразнителнија од прве! Неколико родољубаца могли би лако прву одвратити, и своју браћу сељаке и простаке обавестити и дотле дотерати, да брат брата узајамно загрли, и један другоме рекне: 'Брат је мио које вере био!' А осим тога, сви ови и сад знаду, да су они Србљи, па зато што друго нити захтевају нити желе да буду. Али је с онима другима тешко, кои једнако мисле, да они морају некакаквог другог 'племенитијег' рода бити, и тим лудилом заслепљени гатају, да морају бити Талијани; зато очи и срце своје к овима окрећу, а свога се рода клоне и стиде. Та шта желе и траже, на дару ијм било; али што простаке наговарају и од благе намере одвраћају, не било ијм изродима просто!
Би ли ми ко могао веровати, да се у Далмации доста знатан број такови изрода налази, коима су новоодржане победе Срба над Мађарима неповољно у ушима зујале? Може ли ми ко веровати, да иј и такови има, кои би на врху свои жеља пливали, кад би, сачувај Боже, Мађари Србе надбили? О ви изроди и издајници свога рода, проклети Вука Бранковића унуци! зар мислите, да ће вам се ваше скотске жеље испунити? Неће заиста! Далматински родољубци, прави и верни отечества свога синови, знаће све зле намере ваше осујетити! Они ће вас победити и у пропаст низврћи; јер је с њиове стране и света моћ природе, противу које војујете, и које пред престолом свевишњега на ваша се злочинства тужи и вапије освету!  - Бриткић.

[JASON]

Србске Новине, бр. 103. од 23. Новембра 1848.

Народна Србска Скупштина 1-га и 3-га Маја 1848. у Карловци држана, пређашња политика дворска; и садашња политика нове Маџарске владе.
(Продуженије.)

Иконе су такође биле једно средство, коим се народ одржао у својој православној вери. Док је народ био под Турском власти, дотле је добивао иконе своје од калуђера, кои су кад и кад сами знали моловати, а већом страном доносили су иј из Свете Горе, и из Јерусалима, куда су често одлазили, на поклоњење, и сами они, и други Христијани с њима. И код куће је било самоуки молера, кои су са Светогорски, и Јерусалимски икона скидали нове иконе. После тога, кад већина народа придружи се Аустријском царству, онда су ијм иконе заједно са књигама долазили из Русије у толикој множини, да је и најсиромашнија кућа имала, осим иконе свога крстнога имена, по неколико још и други икона. Ове су се иконе имале на себи тип источног црквеног вкуса. И народ се тако навикао том источном вкусу, да је он цркве своје, и куће своје по иконама знао разликовати од други црквиј и кућа. Али ово је разликовање икона повукло зид између народа нашег и Римског, преко кога није могла политика тако лако наш народ превући у Римску цркву. Сад је њој требало и тај зид срушити. А да може то учинити, забрани иконе из Русије доносити, а самоуким молерима нашима није допустила у своје академије јавне ићи учити се, како тако народ наш, неимајући свои народни молера, неће имати ни свои икона; него ће морати куповати по западњем вкусу моловане иконе, и таковим начином одучити се од разликовања икона, које га је досад удаљавало од Римске цркве. Ту народ није знао шта радити, него се држао свои самоуки молера, али ови се толико налазило у народу, да су једва кадри били и цркве, које је народ од дана на дан умножавао, своим посло смагати. И тако је испало политици за руком, до тога дотерати, да већ сад на више места по нашим кућама видити је на стаклу моловани по западњем вкусу, само са Грчким надписом, икона.
Што се тиче други побожни обичајева, много би било, све oнo ређати, што је политика против њи чинила. Доста је то, да је народу нашем забрањивала литије носити, као што је у Хрватској до скора било; а где ијм је допушћено било, ту се народ Римске цркве, научен од свои поглавара, преко кои је политика своје мере извршивала, камењем бацао на њи, ругајући ијм се и безобразним своим поступцима саблазњавајући иј свакојако и њиовој побожности, како ће се народ тако одучити од тога, што га цркви његовој веже. Забрањивано ијм је било на Римске светце радити и своје послове, како ће се народу додијати сваког светца двапут светковати нерадењем, и како ће на последку пристати на то, да светкује само онај дан, кад му и онако није допушћено радити. Забрањивано ијм је било из тог истог узрока звонити на Римскиј великиј петак, као што је и до данас у Хрватској. Забрањивано ијм је било састајати се на каквом светом месту, као што је у Барањи гроб светог Стевана Штиљановића, и на водицама; – а то је све чињено из споменути већ толико пута узрока. На последку наишла је и на то, да су и школе наше, које је народ заводити почео, тако с црквом свезане, да свако дете, које иде ушколу, изнесе из ње одјачану свест своје православне вере, и цркве. Зато је тражила начин, како ће школу одцепити од цркве, и тако је удесити на своју руку, да јој она у намери њеној ништа несмета, него да је још и подпомаже. И то је био узрок, што је управљање и надзиравање школа наши одузето од духовни лица, и предано светским људма, јер је знала, да ће тако најпре позавађати поглаваре црквене са светским поглaварима школским, и тим ће се поводом после позавађати и учитељи са свештеницима, а овај ће пример свађања уселити и у децу мржњу на свештенике и на цркву, и тако кад раздвои школу с црквом, раздвоиће своим временом и цео народ са православном вером његовом. Коликиј је у том напредак учинила, видимо из последњи догађајa, где је већ у стању била наредити, да се црквене књиге из наши школа истисну, и друге, које она даје, уведу, и да се туђа писмена и туђи језици у нашим школама нашој деци предају.
Из ово неколико околностиј, а има иј такови још стотинама неспоменути, сватко може видити, како је лукава политика свакојаким начином настојавала, да наш Србскиј народ неостане у црквеном и побожном свом животу онакав, какав је овамо дошао, него да постане такав, да га она може лакше из вере извести и тим начином удалити га од своје народне политичне самосталности.
Али речена политика није употребила само споменута средства, која су моралном својом снагом подржавала народ у својој вери, и цркви; него се пружила и на она средства, која материјалном својом силом обарају постојанство народа у вери. Кад је увребала, какав је наш народ у грађанском свом животу, онда га је узастопце пратила и овде, да га превари где год може, и на своју руку задобије. Народ је наш по источном своме значају много држао на богатство, и спољашњу своју сјајност, тако,  да се онај држао за најсретнијег, кои је највише блага имао, и најлепше могао пред светом сијати. Тај истиј значај народа, по несрећи његовој, затече и овде у овим земљама, јер великаши и аристократи угарски држали су управо себе само за народ, а оно друго спадало је у ред сиротиње раје, – коју је Бог осудио на то, да терете вуче, аристократима служи, и њиову кесу пуни. Сад се и у Србским богатирима роди жеља у ред великаша ступити, и они све своје богатство, које су са собом пренели, и које су и овде, које војујући, које тргујући, стекли, обрате на куповање спаиски добара. Политика допусти нашим бољарима та добра покуповати, али после изда заповест онде, где је имала на чему ту заповест основати, као у Славонии и Хрватској, да нитко другиј неможе спаиска добра уживати, него онај, кои је у Римској цркви: даке сви они кои нису у Римској цркви, а така добра имају, или морају у Римску цркву прећи, или ће добра своја изгубити. Многи, кои су волели цркву него добра, морали су се растати са добром своим, а многи други, кои нису могли прегорети свои добара, са сузама, и највећом жалости растали су се са својом народном црквом, и пристали су уз туђу цркву Латинску, која њиовом духу и срцу Србском није могла ни најмање угодити. Том су приликом многе славне Србске породице, као Пејчевића, Јанковића, Михаиловића, Марковића, Бубановића, и многе друге народу Србском одузете. А на оним местима, где није имала на чему таку заповест основати, наредила је, да се наши великаши премаме у Римску цркву званијама, чести и титулама, као што је н. пр. једна грана Накине породице титулом грофа премамљена. Ово је био великиј удар за народ наш, у она аристократичка времена, јер таким је начином много богатства са аристократима своима народ наш изгубио. Народ, кои није имао онда јаки аристократа, могао се сматрати као сироче, које мора бити задовољно са оним, што му тко удели; а сам није могао ни с ким подухватити се за своје добро неимајући у својој средини таки људиј, кои пред власти и пред другим народом могу своју и народа свога важност и достојанство показати, и одржати.
То је политика зато чинила, да се народ простиј, кои се у свему, особито у она времена, угледао на своје великаше, и бољаре, и овом приликом угледа на своје великаше, и да и сам а њима пође.
Али је народ знао добро ту политику, и у место да се поведе за своим примораним великашима у Римску цркву,остане са своим архијереима и свештеницима веран својој православној вери и цркви, жалећи за толиким славним своим породицама, и надајући се, да ће доћи време, кад ће се све те прородице к њему слободно моћи вратити. Сад се народ морао стањити у трговачком и мајсторском реду, ма да је и толико добра стекао, да би могао купити сјајност ону спољашњу, која је народу у ондашњим околностима врло нуждна била, јер се бојао да онако непрође, као што су већ многе таке сјајне породице прошле. Но политика је и по овом стању замке своје понамештала. Ако је наш Србљин у припознаниј ред трговачкиј, или мајсторскиј ступити хтео, особито на оним местима, где су трговци и мајстори били понајвише Римске цркве, то су му стотинама препоне на пут метане, а Римљанима је био пут отворен, и лак; а то зато, да знајући то напред онај, кои жели тај ред стутити, уплаши се и у Римску цркву пређе. Ако ли се онај, кои ступа у ред њиов, сам није дао ни преварити, ни заплашити, онда су га нудили с трговачком или мајсторском Римске цркве девојком, покрај које му је ваљало од себе писмено дати, да ће сву своју децу дати воспитати у Римcком закону, па ако је кои тако уловљен, и онда му је посао врло лако ишао за руком; а онога напротив, кои се тим начином није дао на странпутицу навести, стало је многе муке, и много трошка и трговачког и мајсторског реда одличе. Наши трговаца, мајстора и земљеделаца деци нису само школе слободни наука биле затворене, него су ијм биле затворене и трговачке и мајсторске школе, најпосле затворене су ијм биле и веће трговачке и мајсторске куће, у коима би се боље могли, неголи код куће, научити трговини и занату своме. Овим начином мислила је политика, да ће и сами родитељи, кад осете, да ијм деца имају дара, и жеље за науке, или за трговину, или за занат, уклонити ту препону с пута, и децу своју Римској цркви предати, само да ијм дарови њиови неостану закопани, и жеља неиспуњена. Али народ је наш волео, да му деца никада школе невиде, и да онако воде трговину, као што код куће науче и онако раде занат, као што га код Србски мајстора радити науче: него ли да иј из првославне своје и свои праотаца вере и цркве покрене. Шта ћемо више говорити, кад је и до тога долазило, да Србљима политика није допустила ни куће куповати ни живити у гдекоим варошима, ако не приме Римску цркву и веру!
(Продуженије следује.)

[JASON]

У Београду 20-га Новембра.

Јавили смо, како је народниј логор србскиј ономадне на Карашу страдао. До сада још обстојателног известија немамо! Разни се гласови о тој битки разносе; једни говоре, да је речениј логор сасвим безчестно разбијен и разсут; другиј напротив веле, да је само узбијен и да је мало ретерирао, истина са великим губитком; сви се пак у томе слажу, да је свој тој несрећи крив јединствено командант Бобалић, за кога се још и сада незна гди је и како је, – неки веле, да су га Мађари ухватили, други опет да се Мађарима предао. Наша пословица каже: 'Што свет гата, често нагата!' Одавно су се о Бобалићу разни неугодни гласови разносили, као: да је он јединствено узрок био, што Срби при првом ударању на Белуцркву нису ову варош освоили, јер се малодушно уплашио и са војском својом узмакао; даље да врло бесно и сасвим безчовечно са подчињеним војницима поступа; да у безпослици и немарно у логору време проводи; и најпосле, да с Белоцркванцима честе састанке има. Ово последње не можемо да верујемо; ал' врло је могуће, јер Бобалић је човек, кои распустниј живот љуби. Нећемо да напомињемо његов развраштениј живот, док је још у линејној војсци служио, због чега при добрим средствима, које је на руци имао, за 15 ил' 17 година, своје војене службе није могао даље дотерати, осим до поручника; – то све спада у младост, којој се много прашта; ал' што сада, кад су већ старије године наступиле, није бољиј постао, то му се опростити не може. Што дикла навикла, каже наша пословица; и Бабалић је волио за столом при картању седити, него свој логор обилазити и разсматрати! Може он бити добар родољубац, ал' шта то помаже, кад је развраштенога владања, па као овакиј ласно своју дужност на несрећу рода пренебрећи може, а шта више и преварити се и на злу употребити дати. Кажу људи, да је пре ове битке једна се жена из Белецркве подкрала и њему дошла јавити, да се Мађари спремају на њега ударити, него нека приправан буде.
Па шта је Бабалић радио? јео и пио и картао се безбрижно, и војску оставио самој себи! И тако га Мађари неприправна нађу и срамно разбију. Ова је срамота за њега још тим већа, што су Мађари у исто време, као што чујемо, на све стране у Банату и Бачкој на Србе ударили, па нигде успети немогоше, но само код њега! Ово обстојателство, особито још кад разсмотримо, да је до сада при свакој битки Бобалић увек у штети био, да је многима сумњати, да се то све с планом учинило. Могуће је и то, ал' не сасвим вероватно. У чему се ствар састои, време ће показати. Ми би рекли, да ту није издајство, но невештина, непредострожност и немарљивост. И за Дракулића развикало се било, да је народ издао; ал' ево сада при изследованију хоће да се докаже да није тако, већ да је била непредострожност. Ово ће, чини ми се, бити и у Бобалића. У осталом и ово је исто онако за команданта једнога преступљење, као и само издајство. Војени закони осуђују свакога, кои тврду позицију испусти без довољне обране. Дракулић је ово преступљење учинио, и зато се под судом налази; Бобалић је у Јаму тако исто позицију тврду изгубио, не мање његовом кривицом изгубљена је и Стража, његовом кривицом страдао Кусић, Алибунар, Црвенацрква: па он опет не само није под суд стављен, него се и задржао за команданта логора! За чудо је, да управитељи народа србскога у војводовини толико пута већ осведочену неспособност Бобалића нису у призреније узели и њега на толику вику и захтевање народа не уклонили са његовог важног места, за које се иште не само способност, већ и трезвеност, прилежност и усталост, а код Бобалића ни једног од овога нема. Народ се за ово поражење не може окривити, зашто синови истога народа, народа србскога и румунскога, кои је под Бобалићем био, били су и под М. Јовановићем у Алибунару, и под Бесарабићем у Делиблату, и под Книћанином у Томашевцу, и под Бигом у Сентомашу, и под Н. у Фелдвару, и под Н. у Чуругу, и ови врли јунаци не само недаше се срамно од Мађара побити, но још ове јуначки и са крвавим главама узбише. Шта је дакле ту друго, него да су ови команданти добри и честити, а Бобалић кукавица, кои боље да је прегачу него сабљу опасао. Желити је заиста, да управитељи народа у војводовини обозрителнии буду у постављању војни команданта и да по кои пут и глас народа послушају, а не сасвим по својој вољи поступају и свакој шуши или протераници каквој срећу народа поверавају. Ако је у почетку било те нужде, данас је нема, данас се хвала Богу! избирати може.

[JASON]

У Београду 21-га Новембра.

Дружтво Славенске Липе у Прагу, видећи како Пољаци и у најновије време против интереса осталог Славенства греше, како код њи уобште идеа славенства и узаимности славенске и сад јоште ни мало није пробуђена, одкуда следује, да они у ово решително доба на превелику штету целог народа славенског а на своју очевидну пропаст, непријатеље и душмане Славенства у њиовом тежењу к угњетењу Славена слепо подпомажу, нашло се побуђено, једну прокламацију издати на народ пољскиј, где га позива, да се недаје више варати, но нека уз браћу своју славене пристане. Какво ће дејство ова прокламација код Пољака причинити, видићемо: међутим она је врло важна, и ми ћемо гледати да је у првом листу читатељима нашим саобштимо.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Јавили смо, да је Смолка изабран за председатеља сабора у Кромерижи! Но ко је тај Смолка, мало ће наши читатеља знати. Он је Пољак и приврженик франкфуртско-мађарске партаје; избором дакле његовим за президента Славенство је на сабору уштрб искусило, чему опет сами су Славени криви, јер се онда још нису сви искупили били. Међутим опозиција је сад против њега велика, и министри сами хоће званија своја да оставе, ако он остане президентом, јер министри изриком кажу, да хоће осигурање свачије народности, провинцијалне парламенте по народностима, и један централниј парламент за целу монархију, а овоме је противна партаја, која је Смолку на президенство поставила, те је сада у сабору велико несугласије, и Смолку противна страна тера да оставку даде, на коју се он склоњен изјавио.

[JASON]

У Београду 22-га Новембра.

Једна депутација у Бечу живећи Славена била је код Јелачића-бана и благодарила му, што се бори за ствар славенску. Он јој је овако одговорио: 'Славени сачињавају основне ступце аустријскога царства, ми као браћа морамо се тврдо један а другога држати; цељ мојега старања јест: једина, јака и слободна Аустрија. Што ова цељ још до сада получила се није, то се има мање приписати зломисленим бунџијама, него мекоћи и нерадњи добромислени.'
Из Темишвара дошао нам је следујућиј, србски, влашки, немачки и мађарски наштампан плакат:
У ратно време подпада преком суду и каштигује се са штрангом свакиј, кои врбује за страну ратну службу, а још већма кои служеће у ц. кр. армади к прелазку у страну ратну сужбу примамљује, или примамити покушава.
Кои из намеренија саветом или делом таквог фалишног врбонкаша подпомаже, равном суду и каштиги подлеже као и сам фалишниј врбонкаш.
Кои буде надлежателству каквог фалишног врбонкаша пријавио, или га ухватио и задржао, пак тим ил' иначе делом његово преступљење препјатствовао, тај ће добити награду од 100 комадиј дуката.
Ова закона опредељења достављају се с овим јавном знању саобразовања ради.
У Темишвару 11/23. Новембра 1848.
Од ц. к. ратног савета.

У Београду 23-га Новембра.

Генерал Шимунић стои сада са својом војском од 15.000 људиј код Сенице у Њитранској вармеђи; Јанечек, кои се у пређашњој словачкој буни тако одликовао да су га младим Жижком назвали, опет је дошао међу Словаке, народ га је с највећом радости дочекао, и сад организира на ново за леђима Шимунићеве војске од Словака ландштурм, кои ће се на војску ослањати и с њом сложно дејствовати. Ове чете имају пушке, које је Шимунић од Мађара узео, а по вишој заповести Словацима предао. Јанечек у јавним новинама чешким позива све младе родољубце у добровољнике из Чешке, кои према њему поверење имају, да дођу у Сеницу и да опет стану под његов барјак. - Хрвати су опет оставили Међумуре!
Из Беча нам јављају, да се тамо на берзи разноси глас, да Русија даје Аустрии зајам 100 милиона фор. ср. Кажу, да је 18-га у вече Јелачић- бан отишао из Беча к војсци у Угарску. Од Мађара су 11 ексадрона кавалерије прешли к царској војсци, стојећој под Шимунићем. У Бечу и његовој околини прекиј је суд 13. т. м. укинут, ал' стање обсаде још траје. - Управо сада стиже нам глас, да су ономадне из Врбаса два ескадрона хусара прешли к Србима у Сентомаш. Тако исто стиже нам глас, да је Бобалић ухваћен, судејски осуђен и стрељан; но ово треба да се потврди. – На место Караша устројава се нов логор у Дубовцу.

[JASON]

Дописи.

Из Руме, 13. Новембра. Аристократија – ова царица свију дојакошњи невоља и беда, која нас је варљивом својом руком то све у већу и гору немарност за обште рода благо немилице вукла, ни данас још не престаје; где већ одсудниј час над вратима свију нас куца – савршене слободе, – ил' бедног робства. – Докле ће бољетница ова грађанство наше давити! Кад ли ће се увидити нужда праведни жертва, које ће донети спасеније свега Србства? Заиста, ако по несрећи где поклизнемо – то нећемо се моћи потужити на судбину – ни на ког – него на тврдо и леденом немарности опасано себично грађанства нашег срце, које све оно, што му пред очима стои, као играчку неку сматра. Противниј случај ако нас к развалинама прошли беда на ново довуче, нико се већма од грађанина покајати неће; – јер узимајући од нижег реда, свакиј је савести својој одговорио; – оставивши плуг и све, што му је мило и драго, отишао је граничар и шајкаш бранити отачбину, ослањајући се на нас овде у миру живеће, – коима би прва и најсветија дужност била, надокнадити све оно, што к боју приправна рука учинити у стању није. При првом покрету, па и данас стиже нам помоћ и с оне стране, која никаквом до једном моралном дужности обвезана није, никакви интереса нема, осим једне срчане благодарности, која се нехотице подкрађује у грудима сваког честитог Србина. – Из Чешке браћа наша, кои су уважити знали праведне тежње србског народа, пружише на олтар родољубиву руку своју, које нам јемствује, да донде тврди и постојани будемо, докле год сунце свеобште србске слободе неогране жарко, да осветли поље негдашње славе наше, па да онда у колу слоге слободним духом дишући, покажемо свету, да злоба и пакост лукави зломишљеника, кои нас вером и писмом разставише, није у стању била угушити ватрениј дух синова србскиј, но да је овај првом приликом распознати и уважити знао сродство слављеног негда имена нашег. – Господо! руку на срце, кои се устручавате тамо на бојно поље изићи, кои сте новцем могућни, но при том мало или ни мало отачбини у помоћ притекли нисте, запитајте савест вашу, да ли сте и ви достојни назвати се потомцима силног Душана? – – Код нас од неколико дана јако од колере умиру. Боже! неће ли бар ова аристократе и саможивце опаметити! – Ђ. С.

Из Панчева, 19 Нов. По налогу светлог војводе измарширао је 8-га ов. мес. један баталион панчевачке гарде као резервниј корп у Ковачицу, од куд је друга дивизија по познијој заповест у Идвор отићи морала. Ови војници ставили су се по већој части као предстраже дуж Тамиша према бечкеречкој страни, будући је вест дошла, да Мађари намеравају мост преко Тамиша градити; зато су Панчевци бдити морали да се тежња душмана како неудејствује. – После 10 дана отишао је другиј батаљон панчевачке гарде на измену, но чим је ступио у дужност а од Орловата стиже вест, да су непријатељи на Орловат ударили и попалили село. Једна дивизија одма се крене к Орловату, али шта је било: мађарски бећари и гуљаши, ползовавши се маглуштином густом, докрадоше се до села и једну кућу запалише, да сељане забуне и да мало пљачкају, јер су около Бечкерека сва србска и швабвска села опустошили; но од Пачеваца и сељана узбијени и побијени буду. Ово зато наводим, да чиатељство увиди, од колике би ползе било, кад би и друге вароши наше своју гарду тако уредиле, да по примеру Панчеваца на прву заповест 800–1000 људиј за 24 сата кренути се могу, куд војвода заповеди. За похвалу ти људиј нека то служи, да се није гледало, ко је јединац или не; него од куће до куће редом свакиј је Панчевац готов био тамо ићи, куд га бојна трубља позове. Приметити ваља, да су тај дан, 17-га о. м., Мађари по магли на све стране покушали на нас ударити, да нам ма како штету нанесу. – Овде су још два топа 6-фунташа готова; сасвим су дакле у Панчеву 9 топова сливени. Неби ли и ревностни Земунци у томе Панчеву предходити морали, тим више, што у Земуну те забуне нема,*) која у Панчеву влада, јер сав Банат је на теме Панчеву пао, па је чудо велико, да неколико људиј све и сва набавити и намирити могу; а то је родољубивиј одбор панчевачкиј, кои се из честити чланова састои.

*) И што у Земуну више звона има, која би се скинути могла и у топове салити. Земунци великиј одговор узвикају на себе пред судом историје. Тешко њима, ако се из садашњег боја народ избави, а од њи ни један непролије крви своје! У.