Српске буне

[JASON]

Код Дунава, у Новембру. Шта се за љубав народности учинити може, показао је вредниј и честитиј капетан Тадија Бркић. Он је овде у горњем Срему народну стражу не само скупио и наоружао, већ ексзециру научио, и нашу браћу римокатоличке вере о намери покрета нашег убавестио. Хвала му и слава велика! - Данас 13-г Нов. укаже се према Вуковару код мађарске страже бео барјак, и њи неколико вичући да пошљемо на ону страну, да нам имају писмо предати. - Истиј г. капетан допусти троици тамо отићи, кои донесу прокламације некаквог Стефана Марковића, и два писма на мађарском језику. Прокламације да таки г. капетан са узвиком 'да живи цар и краљ наш Фердинанд! да живи светиј патријарх! да живи наш светлиј бан и војвода!' на бајеру Дунава пред многим скупљеним народом спалити, а писма je на наш језик превести дао. Једно је од Бетија мајору Вегу у Бач, у ком му налаже Србима објавити, да су Мађари њиови пријатељи, кои ијм у језик и веру не дирају – а друго је од истог Бега, у ком јавља, да ијм по налогу свог комисара исте прокламациј шаље. Из тога видите, да су добри Мађари на помиру, кад ијм ни вешање Срба, ни јуришање на нашу земљу, ни паљење, ни пљачкање села не поможе – на мир готови! Ти добри и мудри земље управитељи нити су што заборавили ни научили, као ни Бурбони: они нису заборавили на своје господарство, које су мислили да над другим народима имају, већ још као господари земље и народа деле и онаке милости, које су људи већ од Бога и природе добили. Нису научили и познали, да су Срби и Хрвати народ као и они и бољиј од њи. То је Мађарима највећа погрешка – њиова народна сујета.
Код Сарваша села 1 сат до Осека била је пре десетак дана мала битка међу нашим и Мађарима. Њи је било до 1000 – а наши 300 Варадинаца, и до 100 Србијанаца под Т. Јокићем; они су имали пет 6-фунтша топова, а наши само један 1-фунташ топ. Наши је пало 3 мртва и 3 рањена и то честитиј Србијанац Лука Стефановић, коме је топ стопалу однео, и кои се у Шиду преставио – а њи до једно 30 до 40 –, а рањен је Баћани у десну руку, а мајор је погинуо. Осек је обшанчен и у њему великиј страх влада. Ћуприја је од клада посрнула, и сад се на лађи превозе. Град су опустили. Ономад су однели топове и барут на пароброду – а сад носе на коли пушке и оправе солдачке. Швабе осечке, кои су иј подмитивши Талијане солдате у града увукли, сад хучу, и читајте немачке загребачке новине од 21. рим. Нов., како се Горјуп изговара, да он то није чинио, а нама је познато, да је баш он новце солдатима делио, да барјак мађарскиј натакну, и да Мађаре у град позову. Он и његов син ригали су отров на све, што се славенско зове, и сад лаже; ваљда је осетио крајњиј сат. Њему опростити не треба. - Брођани, Варадинци и Сережени сва села баш до Осека подсели. А народ од провинцијала сав је под оружем, пак и Мађари, кои по нешто у селима има – и то све трудом г. капетана Бркића. - Из Пеште ништа нечујемо, осим што њиове новине лажу, из кои се ипак очајање види. - П.

Из Брода. Некиј дописатељ у 95. броју ови новина криво кори бродску регименту, где људе ове назива као најгоре кукавице, наводећи, да нису никад имали воље војевати, за народност, а особито сада после издајства Ротова ни најмање, па ни за цара. Тај дописатељ јако се вара у своме мненију, особито што вели, да Брођани немају воље војевати. Нека промотри, како су у Италии наши војници војевали, и похвалу зато добили, па ће умукнути и неће ништа рећи. Каквим је духом ова краина напојена, ти само онај може знати, кои у њој пребива. Да би се само тај дописатељ с овим краишницима разговарао, то би увидио, да је само издајство вођа њиови, Рота и Филиповића, узроком, што су морали оруже положити. Јер где је издајство, ту нису криви војници, него вође. Добро је познато дописатељу томе, да је покорност к поглаварима прво правило војника, и да се онако радити мора, како они заповеде. Од вође много зависи; кои добро зна управљати своју чету, неће је заиста изгубити, – али ако издајство у срцу једнога вође лежи, онда је узалуд оруже! Зато би молио тога дописатеља, да би се хотео потрудити ову краину походити и с овдашњим војницима разговорити се, па заиста би другога мненија био, и рекао би: неправо сам говорио о људма, које нисам познавао. Да они радостно оружја се хватају, и још једанпут желе с непријатељем се огледати, да му покажу, како знају под вођом, кои је за народност и цара заузет, војевати; – то није ни двоумити, особито кад разсудимо, с каковом су вољом долазили амо у град, да га одбране, ако би га Мађари, као Осек, оствоити хотели. Није нам се чудити, што се с Осеком онако збило, јер град је овај увек неутралан био, а житељи његови већом страном за мађарску страну заузети; ал' нека непријатељ покуша овамо доћи и ту ће добар дочек наћи. Краина наша неће народност своју и цара изневерити, и уверен бити може свак, да ће она за ове светиње и последњу кап крви своје пролити. – Ј.

[JASON]

Из Далмације. Дневник италијански 'Уставна Далмација' садржава један чланак од неког Љубића, фратра, где се између осталог каже: 'И Далмација саучаствује у свељудском покрету; да-богме, неће ни она у данашња времена да остане непомична. Најпре протестирали смо против саједињења с Хрватском, и то је добро учињено, сада пак протестирали смо против устава, и уставо-учредника; и то је још боље учињено. А да како неби смо протестирали, када они безбожници ђакобини (посланици) хоће да римску католичку цркву поставе у равновесије с осталима овде јеретичкима? Где то може постојати, да римска католичка црква престане владајућом бити? Да полуверце будемо видити, на наше празничне дане работати и отворити дућане? Да њиове литије обносе у даљем простору? Да на великиј петак будемо чути јертичко звоно? Да када полуверци увуку се с њиовим месојеђама у наш великиј пост, да иј будемо чути играти и свирати? Пак што је најгоре, чујте људи и Христјани! што је решено о мешовитом браку? Није као до сада да је ли само једна страна наше римске католичке цркве, то је наш свештеник морао лепо у реду брак благословити и децу крштавати; но сада је зато остављено странама на вољу, како се погоде, и тада ласно је знати, да ће бити онакови бракова и од полуверски свештеника благосиљани; дакле ето видите, може ли више бити Scandalo Scandalo!!!'
Овако се овде умствује у 19-м столетију и у години 1848-ој! И у овоме пуном смислу арцибискуп далматинскиј протестирао је на државниј сабор! Да ли ово није довољно доказателство на коме степену цивилизације налази се Даламција, оне цивилизације, за коју највише се боје сајединивши се с Хрватима, кои цигло пет векова (овде се каже) изостали су у просвештењу од Далматина. Ништа вам мои драги Мађаро-Италијани*) оваковој цивилизации, – баш да се с Турцима босанским саједните! Ви одпадници народности ваше, нисте достојни ни спомињати славниј народ хрватскиј. Онај чопор дивљака, како иј ви називате, ено га за ону народност, од које ви одпадате, где славно на бојном пољу крв своју пролива; но не за реакцију, не, лажете зато ће време, историја и вас и све противинке наше, застидити. Онај чопор дивљака кои у ова времена, узаконивши за себе либералне штатуте, учинише овим саучастнике и међу њима живећу браћу православне Христијане; но ви напротив не само да ни за себе ни за међу вама живеће православне Христијане ништа не израдисте, но још гледате, да се овима одкаже и оно, што ијм се, не од вас, но од државног сабора, од цара мисли дати. Еј, еј, Бог вас у своју милост узео! – З.

*) Ја неби знао, како би другчије назвао нарочито приморце Далматине, но вазда треба разумети, да се говори о западним Христијанима. Одпре Италијани, сада Кошутовци: еле ко год против Славенства војује, за тога су и они; и сутра да Турци завојште са Славенима и турска би се страна овде држала! А зашто толика мржња? Зашто Славени хоће, да је Далмација славска покраина; но ово се овде неразумева. Славени? Боже сачувај! Кад не можемо бити Италијани, а ми ћемо бити Далматини, народности далматинске! Шта ће то рећи? То је некаква нова народност! Допис.

[JASON]

Како прођоше неки Мађарци у Бечу 7-га Новембра.

Она пословица: 'тиква дотле иде на лед, докле се не разлупа', изврши се на неким код Србаља већ одавно познатим одпадницима, на извиканом учреднику србски пештански новина, Тоши Павловићу, и његовом пајташу Исидору Николићу. Нађоше заслужену награду за принешене Кошуту верне услуге и чрез ове прама цару исто, као и народу своме учињено издајство. – Пуче сиреч са зором данашњег дана глас по вароши: да су горе опоменута два господина, и у њиовоме друштву и мађаро-министеријалног саветника Пају Трифунца ноћас из кревета сада овде постојећом војничком власти преког суда извукли и уапсили. – Овај глас мало час претвори се у истину. Очевидци приповедаху при вруштуку у славенској кавани: како је једна велика чета војника у авлии гостионице код црног орла у Леополдштату око поноћи искрснула, одма све улазе заузела, командирајућиј официр неколико речиј са келнером проговоривши, затим с једном части војника са натегнутим пушкама у собу опоменуте господе ступи, њи из кревета подиже, и све папире њиове скупивши, одведе иј са великом пратњом у апс. Говораху неки, да су чули, да су ијм у апсу при испиту и ђонове од чизама изтраживали због тога, што су код гдикои уапсеника Кошутова писма у самим ђоновима ушивена нашли.
Та вест, да су вишеречену господу уапсили, електрически је дејствовала на све Славене, али на лицу и по израженијама њиовим, а нарочито Србаља, – коима су ти људи од хрђаве стране врло добро познати, могло се је познати, да ово електричко дејтсво није производ сажаљења, – јер прама издаицама неможе човек имати сажаљење, – него више је следство изненадне вести. Изказиваху људи у кавани међусобно узроке, због кои мишљаху, да је уапшење следовало. Споменуше вероломниј правац Павловићеви Новина, које још и сада – по собственом сказанију његовом – под његовом фирмом о трошку Кошутовог правленија у Пешти изилазе под учредништвом Павловићевог и иногадашњег учреника, неког Куљанчића, – кои је од прилике пре две године дана због различита злочинства већ неколико месециј у бечком криминалу затворен био, и кога су затим због лупежлука из Темишвара протерали (Честито учредништво Павловћево! Hominem a socio nosce!) И Павловић, макар да вели, да је од Кошутовог тероризма уклонио се из Пеште; није за нужно нашао да он каковим нибуд ноивнама против тога поступка мађарског ребелијантског правителства протестира, што под његовим именом (кад он није у томе сугласан) новине издаје.
Опоменуше се људи, да у оно време, – кад се је Павловић од своје мисије, – коју је сајузу са Николићем поред мађарског комисара Чарноjeвића у Н.-Саду, по налогу Кошуто-Баћани - јевом верно одправљао, – и глас распрострео се, да је Србљима у шаке пао, и да су га ови обесили, – у Пешту натраг вратио, – како су Пештанске мађарске и немачке новине са ускликом Павловићев долазак с овима речма навестиле: 'Наш врлиј и мађарски врло добро одушевљен Павловић још живи, и срећно се ненарушим вратио у Пешту'. – Опоменуше се и тога, како је тај човек после овог свог повратка у Пешту, пакленом Кошутовом тајном полициом дао се на гоњење своје собствене браће, – што неће Кошутовом Богу, као он, да се моле, – полезно употребити.
Споменуше људи оне гадне и богомрзке услуге, које је Исидор Николић за плаћу Кошутову Мађарству чинио, што је у јавним новинама обелодањено било, а нарочито загребачке немачке новине доказале су достоверно из папира једног ухваћеног Кошуто-Баћени-јевог емисара, именом Касоњиј, да је Николић од Кошута за шпиона против народа свога дао се употребити. – Наведоше и то људи, да Николић није хотeо јавно мненије у мађарском министериуму, које су му, као што сам казиваше, понудили – примити, па опет вуче од њега плаћу, и то још већу, него што је као секретар имао! – Сeтише се људи, да је истиј Николић прошастог лета и за Беч једну мисију од Кошута имао.
Све ове узроке, и оно обстојателство, да су преднаведена господа после, кад је октоберска револуција у Бечу букнула, са Баћаном и Пулскиом у Градац одлијали, – доведосмо у тесниј сајуз са њиовим уапшењем, и рекосмо. 'Лијала си лио, док ниси долијала; мач Божиј стиже издајство'. – Хоће ли власт при нашим уапсеницима још и сад какове папире, кои би се на савез са Кошуто-Пулски-ом односили, по коима би су под каштигу преког суда подпасти морали, – о том се сумњамо; јербо се је од њиове лисичне досетљивости надати, да су такова писмена доказателства свог злоковарства, – пре него што ће се у Беч, кои се у обсади налази, и гди прекиј суд постои, – повратити, – морали уништити. – Но доста је, да њиови смрдљиви трагови, и њиова симпатија за злоковарне намере ребелијантског лупежа Кошута испред очију законите власти и правде нису могли сакривени остати, и тако бити ће, да ће у једно и због спрама свога народа учињеног издајства, – ако можда и не у заслуженој подпуној мери, – одмарштење примити.
У осталом у смотренију Трифунца рекосмо, да његово уапшење има се том случају, по оној немачкој пословици: 'mitgesangen, mitgehangen', приписати, што се je он, по своме удаљењу из Пеште, све једнако у друштву Николића и Павловића налазио; јер поред свега тога, што се је он свагда од Павловића дао за нос вући, – и што је као без икаквог значаја сталног характера, и због лисичијег пузења познат: опет више за подлога и за таквог, кои није за импутацију способан, држе га људи, него да би се могло помислити, да он толико бодрости има, да би смео хотимице узети участије у злочинство од грдне величине. Нека му ова платка, у коју је упао, на покорење његове луде високоумности буде, и нека одале себи науку изведе, да недотупавно мудровање, и дволичниј характер нити су у стању холост човека покрити, нити га против достојног посрамљења и презрења сачувати; јербо умеду људи кукољ од чисте пшенице разликовати! – Шта буде следовало, јавићу вам.*) - 902.

*) Учтиво молимо; но за читатеље приметити предварително морамо, да смо с друге стране већ разумели, да су вишепоменута господа преког суда ослобођена, и то јединствено посредствовањем св. Јелачић-бана.   Уч.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Најновије. Овога часа из поузданог извора разумели смо, да је патријарх и војвода србскиј, заједно са војводином, која ће заузимати Срем, Бачку и Банат, од њег. велич, цара аустријскога за цело потврђен. – Мађари су јутрос са великом силом навалили били на Томашевац, но по известију, сада баш дошавшем, ово дрзко покушење своје скупо су платили, почем су иј војници из тамошњег логора страшно поразили и кудкоје растерали.

[JASON]

Србске Новине, бр. 104. од 26. Новембра 1848.

Народна Србска Скупштина 1-га и 3-га Маја 1848. у Карловци, држана, пређашња политика дворска; и садашња политика нове Маџарске владе.
(Продуженије.)

Кад увиди политика, да јој је и на овом путу лоша срећа, онда отвори школе и нашег народа деци, али под оним уговором, као што сам већ напред споменуо. Овде још само то имам додати, да ни један наш младић, ма да је покрај најбољега свога дара, и владања, и најсиромашнии био, никакве штипендије, буди од државе, за добре сиромашне ђаке заведене, буди од другога кога на то остављене, није могао добити зато, што је православан. И да је скапавао од глади и сиротиње, они би га пустили да скапа, ако неће прећи у Римску цркву. – Али смо ми по школама сиротовали, и у сиротињи нашој опет остали верни народној нашој цркви. А наши архијереи и други бољари, где су могли ученике помагати, помагали су и њиове, као и наше, које сведочи и карловачко благодејанско заведеније, у коме се ране без разлике вере добри и сиромашни ђаци. Какво нас чуство задовољства мора обузети овде, кад ову нашу благородну добродетељ христијанску сравнимо са оном подлом зависти нехристијанског духа Римског; а особито кад још погледамо у каквим се обстојателствима та наша добродетељ према њима показивала, онда морамо с поносом неким у срцу нашем осетити, да смо и у највећој понижености нашој знали бити и велики, и у највећим невољама нашим знали бити благородни!
Још нам остаје, да видимо, као је политика поступила са народом нашим у милитарском стању. – Народ је наш дошао овамо, да оруже узме и да војује против Турака, и сваког другог царевог и њиовог напријатеља; и да и онда остане под оружем, кад ратове сврши. Народ је дакле наш као милитарскиј народ дошао. Политици је то с почетка по вољи било; јер је памтила, од колике су јој користи били наши предци особито у Хрватској, кад је требало под Ферднандом І. Запољину силу сломити, и кад је требало Фердинанда ІІ. од бунтовника сачувати. Али после, кад је Турска сила на мањак стерана, онда јој се већ војничкиј дух наш није више допадао, јер је тај дух кадар био народ задржати у оној снази, која је могла одбити од себе свако њено нападање. – Требало је дакле народ наш у толико обезоружати, да јој у намерама њенима неможе сметати. Најпре и најпре старала се она, да народ наш поцепа у томе, да нема једног и јединог господара, како ће јој после лакше бити савладати га, и из вере извести, а то је већ онда учињено, кад су дела наша предана дворским дикастеријама. Том приликом добије политика повода, да многиј наш народ обезоружа; јер сви они, кои су по Срему, Бачкој, Банату и по Барањи живили, и оруже носили, подвргну се сад под вармеђе где иј забрањено буде оруже носити; него су морали солдате у регуларну царску војску, као и други немилитарци, давати. Ово је народу нашем противно било, јер је видио да политика дворска неради то зато, што јој нетребају више наоружане Србске руке, него ради зато, да га може лакше поунијатити и поримчити, а тим начином и одузети му народност његову и политичну самосталност. Зато су многе породице, видећи, да cу ијм с једне стране оруже отели, а с друге опет насилним унијаћењем на њи навалили, волеле том приликом сва своја добра оставити, и у Русију се изселити, него ли на ту наредбу политике пристати; а други, кои остану, оставе с жалошћу оруже, и покоре се кои вармеђама, кои диштриктским, кои варошким магистратима, завидећи оној својој браћи, која су као граничари оруже своје задржали, и с њиме се од њи поносили. Политика се овде није преварила у рачуну, јер је тим начином отуђила браћу од браће тако, да јој је сад већ лакше било једног без другог свладати, – и особито лакше јој је било сад против они кои нису били под оружем, радити. То нам показује, и историја унијаћења; јер је ово лакше јој ишло за руком у паории, него ли у милитарии и кад је год предузимала унијаћење, увек је у паории почињала, јер на оружаниј наш милитарскиј народ није још смела тако јавно с тим насртати. Него је она и у милитарии свој посао радила, само другим начином. Она је знала, да ће народ наш остати јак, ако узима све своје капетане, обрштере и генерале. Зато је она на ова званија намештала туђе људе, кои ни језика Србска незнају, а камо ли да познају дух народа, а од наши само су они могли доћи до обрштера, и генерала, кои су се тако показивали, као да ијм срећа народа нашега ни најмање нележи на срдцу; или кои су узимали за жене своје Римкиње и сву своју децу предали Римској цркви.
Но и покрај тога је опет наши виши официра тако мало било, да смо могли држати када иј и немамо; јер кад је требало по јунаштву и заслугама наши људиј да имамо двадесет генерала, и толико наши обрштера, онда су се једва двоица или троица појавила у целој армади царској; па и ови ако су се показали да су синови нашег народа,били су одма у пензију постављени, где ништа за свој народ нису могли радити, живећи од њиове пензије, и бојећи се да ијм се ова не укине. А да се може политика у својој неправди изговарати, као да се зато наши непостављају на та виша званија, што нису способни, одузме ијм и начин, да се не могу за та званија приуготовити. Јер у оне више милитарске школе, где би се могли Србљи довољно спремити, за така званија, Србље није другачије примила, него тако, ако су у Римску цркву прешли, а изговор је наводила тај, да је тако уредио онај, кои је те школе завео, да се само Римске цркве деца у њи примају, као што је и до данас Најштадска милитарска академија и друге, које су нам већ толико синова наши до данас поримчиле. Те су школе понајвише заводиле крунисане главе, које су добро знале, да у њиној држави живи многочислениј јуначкиј, милитарскиј Србскиј народ, и да би требало и томе народу, кои ијм је највернии, средства изображавања дати у руке тако исто, као и другима; али политика је то тако уредити дала, да лакше може на њему своје намере извршити. А код простог милитарца тако је исто поступала; јер и њему није дала код куће свои школа, него му је наметнула немаче школе, у коима деца нису имала ништа, по чему би се познала да су Србскога народа синови. У једној Петроварадинској регименти, која спада у архидијецезу Србску отеле с се покрај немачки школа и наше србске, али и оне су увек, а особито у последња ова времена под обрштаром Растићем, силно нападане; и да се није архиепископ својски одупро против тог нападања, до тога би било дошло, да већ до сада ни у њима не би имали наши србски слова, ни црквени књига. Политика је наводила тај узрок, да је тешко народу куповати за децу своју скупе црквене књиге Псалтир и Часловц; и у место да спусти цену Псалтира и Часловца, коју је она подигла, изведе то, да те књиге треба из наши школа избацити. А латинска писмена треба примити у школу зато јер су све табле, које показују пут из једнога села у друго, латинским писменима писане; и у место тога да нареди, да са напишу те табле и србским писменима, изведе то, да се уведу латинска писмена у наше православне србске школе, како ће тако наше дете србско још у школи научити своје заборављати, а туђем се навикавати.
Најпосле и по самим тавницама и вешалима ловила је народ наш за своје намере. Она се није стидила, и до тога неваљалства и беззаконости кадкад доћи, да је и убице, разбојнике и свакојаке злочинце нашег народа, ако су се ови приволели на Римску цркву, из тавница без и какве каштиге попуштала, да и под самим вешалима осуђенима на смрт живот опрости, ако су ови изрекли да примају Римску веру. Али и наши су злочинци волели по десет и двадесет година у тавницама трунути, и на вешалима живот изгубити, него ли слободни са Римском вером к своима се вратити. И врло је редак случај био, да су кога страшљивца у гадним и неповољим околностима његовим могли на своју руку преокренути, кои ако је то учинио, међу своје се више ни враћао није.
У том свом по целом животу народа разгранатом поступању против наше народне политичне самосталности, није изгубила политика дворска испред очију још једну врло важну околност, с којом се мислила у намерама своима подпомоћи. Она је видила, да су своје право народно име Србин задржали само они Србљи, кои су остали у православној вери и цркви; а други, кои су оставили ову цркву, и пристали уз Римску, оставили су с црквом и име своје; а нова ијм црква другога имена није дала, нити је могла дати, него то једно, да су Кршћани; и тако су они остали без народног свога имена. Њима су после које Србљи, које и други издевали различита имена по наречју, коим су говорили, или по земљама, у коима су живили. Они су се звали Шокци, Буњевци, Бошњаци, Славонци, Далматинци и другачије; а кад се рекло Србљи, то се онда знало, да су то само они, кои су у православној вери и цркви остали. Политика је добро знала, да се Србскиј народ народним своим именом веже за своју прошлост; и кад изгуби име своје народно, онда ће изгубити и историју народну, а кад изгуби своју народну историју, онда се већ одцепио од своје прошлости, и може га водити к онакој будућности, каквој она хоће да га води. Ту је цељ она докучила код они, које је у Римску цркву још пре уловила, јер њи није никаквим именом називала, него кад је о њима што говорила, онда иј је називала пуком, кои Славонски или Босански, или како другчије говори. А да може с њима то исто учинити, чувала се увек, да нас нашим народним именом нигде не назива. Још с почетка кад је уговоре с нама правила, да се подигнемо против Турака, у место тога, да нас је назвала оним именом, као што ми себе код куће зовемо, ни у једној дипломи или одписима своима никад нас није хтела звати 'Србљима', него називала нас је Илирима, Расцијанима, Грцима; како ће нас таким начином помешати са онима, које је већ на своју руку дотерала, и навикнути на то, да заборавимо наше право име, и тим начином прекинемо свезу нашу са целим народом србским, и са славном прошлости његовом. И од то доба до данас нигде нас није именовала Србљима, него или Илирима, или Грчко-несаједињенима; и тако нас је сматрала, као да ми никаква на свету сродства немамо са онима Србљима, кои по другим земљама живе. Као што се види и онде, где је светце наше укидала, кад је рекла, да смо ми у календар увели светце, које она недржи да су наши и да могу имати места у нашем календару, јер су то светци Србије.
Њу су подпомагали понајвише у тој њеној намери Римске цркве бискупи, и плебеноши, кои су научили пук свој, да нас зову Ришћанима, Власима, Шизматицма, Рацима и свакојако другојачије, само не Србљима, и у најновија времена, кад су се људи почели у свему по начелу своје народности управљати забрањивала је она, где је год могла, ишта Србским именом звати, као што пре три четири године није допустила ни Читаоницу, коју су Н.-Сађани завели, назвати србском, него само народном. – Кад су Хрвати пре неколико година у Загребу намеравали све Југославене идеом Илирежа у један народ свезати; онда се то с почетка политици допало, мислећи, да и то иде њој на руку; а кад је после спазила, да то Србље још већма одтуђује од Римске цркве; онда је забранила била то име употребљавати. Али Србљи су кадри били свему томе доскочити, јер да нису до данас ни једне печатане Србске књиге имали, опет би ијм саме народне Србске песме, које живе у народу, и које ијм недаду заборавити на име своје, и свои славни предака, довољне биле на то, да народно своје Србско име и с њиме своју прошлост и будућност сачувају од пропасти!
(Свршетак следује.)

[JASON]

У Београду 24-га Новембра.

У засeданију сабора аустриjскога од 15.т. г. повела се реч о томе: да ли су они протоколи, кои су вођени у заседанијама после октоберске револуције у Бечу, законити? и имају ли се, како је члан Хелригел предложио, сада од сабора припознати и примити? Она страна, која је у Бечу заостала била, бранила је ове протоколе; али напротив она друга, са Ригером на челу, жестоко се опирала томе и нипошто иј није хтела узети за своје, јер би тим пала у платку, да пропозна ону револуцију, а то учинити не може. Најпосле по дугом препирању већина реши, да се ти протоколи од сабора не пропознају за законите и обвезујуће. У то дођу и нови министри у заседаније, прочита се царско ручно писмо, коим се они постављају, на које министер-президент, кнез Шварценберг, устане и изговори политичну вероисповед министерства следујућег садржаја:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Моја господо!
Позивом њ. вел. сакупио се установљавајућиј сабор, да настави саветовања о уставу. Кад нас је поверење царево у савет круне позвало, нисмо ми непознали тешкоће задатка, величину одговорности према престолу и народу. Има рана из прошлости да се лече, незгода у овоме тренутку да се уклоне, нов поредак ствариј брзо уведе. Сведомост поштенога тежења за благо државе, народа и за слободу, поуздање и ваше садејствовање при великоме делу, склонише нас, да лична призренија жертвужјемо љубави за отечество и да следујемо позиву монарха.
Ми примисмо руководство правителствене власти из руку њ. вел. заједно са одговорности, тврдо одважни, од свакога, уставу противнога уплива удаљавати се, али не мање и не допуштати, да се ико меша у извршителну власт.
Сложни у основоположењима, речи и делања свакога појединога између нас биће изражај политике свега министерства.
Ми хоћемо уставну монархију искрено и без задржања. Ми хоћемо ову државну форму, које биће и обезбеђено постојање припознајемо у узајамном извршивању законодавствене власти чрез монарха и представничко тело Аустрије, – ми хоћемо да је она основана на једнаким правама и слободном развитку свију народностиј, као и на једнакости свију државни грађана пред законом, да је утврђена јавности у онима струкама државнога живота, ношена слободним обштинама и слободним правленијем покраина у свима унутрашњим пословима, свезана обштом копчом крепке средоточне власти.
Надамо се, да ће се дело нашега саветовања о уставу скорим моћи поднети њ. вел. цару на одобрење.
Министерство ће се старати, да управљање по потребама времена преиначи, а док се о томе путем законодавства постојана определења не установе, оно ће нужне наредбе издати.
Двогуба цељ овде ће нам престојати: да се без свакога уштрба одрже слободе, народима Аустрије дате, и да се обезбеде условија, без кои слобода постојати не може. Да ова живом истином постане, да се њена условија испуне: о томе мислимо својски и озбиљно радити.
Министерство неће заостајати иза тежења за слободомисленим и народним установљењама, оно много више држи за дужност своју на врх овога движенија ставити се.
Сељаци, управо сада ослобођени земаљски терета, с нестрпљењем изгледају, да закон нареди, шта ће се и колико за накнаду дати, и шта ће они, по основоположењу правичности, сносити имати.
Основе слободне државе сачињавају слободне обштине: необходна је потреба, да се овима слободомисленим законом о обштинама утврди самостално определење и управљање међу границама, обзиром на обште благо повученима.
Као нужно и неизбежно следство самосталности обштина показује се ујединостручење државнога правленија, и потребама времена одговарајуће уређење надлежателства.
О овим предметима, као и о преустројенију судопроизводства у духу уставности, о уведењу земаљски судова на место спаински и обштински и о строгом разлучењу управљања од правосудија, поднеће вам се, моја господо, сходна предложења. Тако исто и о предупређењу злоупотребљења печатње чрез репресивне законе, о уређењу права здруживања на основу, кои се слаже са државном цели, и о устројењу народне гарде. Зашто баш тим, што министерство ствар слободе својом прави, држи оно за дужност своју да поврати обезбеђено стање права. Министерство обриче себи, да ће га у томе ревностно и по дужности помагати све власти. Органи правителства средоточију монархије, као и у провинцијама, у извршивању њиове званичне дужности најсвојскије подкрепити, биће особита његова брига.
Сажаљења достојни догађаи случили су се. Сила оружја морала се употребити против факције која је главниј и престолниј град преобразила била у позориште анархични смутња. Тешке су ране задане. Њи блажити и видати, колико је могуће, Беч, срце царства, у његово пређашње благостање повратити, и о томе се старати, да се нагоном нужде приведеном стању изузетка, чим обстојателства допусте, крај учини, биће наше ревностно старање.
У Италии је наша велеславна војска победила неверство и издају, и старе врлине аустријске војске, братско сугласије свију племена, храбрено пожертвовање за чест, славу и величину Аустрије најсјајније сачувала. Још тамо стојати мора, да целокупност царства чува.
У органичком сајужењу са уставном Аустриом наћи ће ломбардо-млетачка краљевина, како се мир сврши, најпоузданије јемство за чување своје народности.
Пододговорни саветници круне тврдо ће се држати уговора. Они се надају да ће скорим и италијанскиј народ уживати благодети устава, кои ће имати различита племена у подпуној равноправности скопчати.
Повређење овога првога права народа запалило је грађанскиј рат у Угарској. Против партаје, које је последња цељ преврат и одцепљење од Аустрије, подигли су се тамо у своим неоспорним правама увређени народи. Не тиче се тај рат слободе, него онога, кои ће иј слободе да лиши. Одржање целокупне монархије, тешња свеза са нама, припознање и обезбеђење њине народности, јесу предмети њиовога тежења. Министерство ће иј подпомагати свима, у власти му стојећима средствима. Силом ће се оружја, почем су се на жалост сви путови помирења без успеха прошли, страхотна влада преступне партаје покорити и унутрашњиј мир опет повратити.
Моја господо, велико дело, које нама у споразумљењу са народима предстои, јест основање нове свезе, која ће све земље и народе монархије у велико државно тело сајединити.
Ово гледиште показује скупа и пут, коим ће министерство ступати у немачком питању. Не лежи величина Немачке у раскинућу монархије, нити у ове ослабљењу ојачање њено. Постојање Аустрије у државном јединству јест немачка и европска потреба. Овим уверењем напојени изгледамо природниј развитак још неоконачне парнице о преображају. Истом кад подмлађена Аустрија и подмлађена Немачка дођу до нови и тврди форма, могуће ће бити њино узајамно одношење државно определити. Дотле ће Аустрија наставити своје сајузничке дужности верно испуњавати. У свима спољашњим одношењама царства ми ћемо интересе и достојанство Аустрије чувати знати и никакво сметајуће утицање са стране у независно устројење наши унутрашњи одношења недопустити.
Ово су главни основи наше политике. Ми смо иј отворено и искрено изложили, зашто без истине нема поверења, а поверење је прво условије благопоспешнога садејствовања између правителства и сабора.

[JASON]

Прокламација, коју је Липа Словенска на Пољаке издала:

Браћо Пољаци! Бој, у кои је мржња душмана Славенства, Мађара и Немаца, несретниј Беч запалила и утерала, приведен је к жалостном концу. Беч, почем је од ови наши непријатеља крвљу укаљан и сасвим освојен био, пао је сад паденијем грозним! Војник гвоздене мисли и воље сад је у њему господар и судац. Бол и гроза обузела нас је одма при почетку споменути догађаја бечки; јер смо ми предчуствовали, да ће се догодити, што се ево сад и збило: то јест, да ће војник давати законе покореном граду и да одтуд може следовати опасност за слободу. Ми смо напред знали овај жалостниј конац; али смо и то знали, шта значи слобода у устима наши противника, а шта би била за нас победа наши непријтеља!
Браћо Пољаци! Ви сте веровали обећавању и речма њиовим и стали сте под њиове барјаке: обманути варљивим гласом оне проклете политике, која проглашавајући слободу, једнакост и братство, кује робске ланце, приправља тавнице и подиже вешала за све верне Славене, пристали сте и ви к четама главни противника наши, кои се непрекидно труде и усиљавају да упропасте Славенство.
Браћо Пољаци! Ми знамо, шта је вас довело на ове путове. (Затим се говори о судбини Пољске, како је ова раздељена, како су синови њени страдали и међу све народе по свима крајевима света разтерани, па да иј је то привело на ове споменуте путове.) Као пчеле изтеране из кошнице (вели се даље) тражите ви без одмора изгубљену матицу. Гдегод зазвечи глас, подигнут против тиранства, где се год одзове вест о боју за слободу, ту вама бива, као да вам од туда помоћ долази, чини вам се као да вас тако мајка ваша Пољска сазивље на празник васкрса од мртви, и ви онамо летите, ма кроз ватру морали прелетити. – Подобним гласом – много обећавајућом надеждом обмануо вас је и насилничкиј Мађар и Немац, кад су Беч побунили. Будући одушевљене само љубави к слободи, нису смотриле очи ваше замке ове, у које је издајство наши врагова хтело заплести и уловити Славенство. Заборавивши за своју рођену браћу летили сте онамо, где су под барјацима слободе стари душмани наши нове ланце и вериге нама Славенима готовили. Војска је сатрла ове наше душмане. Истина да овај победитељ није пожеланиј штит наше слободе, али побеђениј био би заиста убијцом њеним постао.
Браћо Пољаци! познајте већ једанпут где је истина и љубав; познајте нас, познајте своју рођену браћу, па да с руком у руци тежимо сви сложно за напредком слободе Славенства. После дуговечног мучења и угњетења наши домовина дао нам је свемогућиј знак сада; и Славенин, овај мученик међу народима, устао је да прими своје праведно наследство, и да разбивши ланце робства понови на земљи владу слободе, једнакости и братства, – да буде већ једанпут слобода у истини и у делу. – Тешко нама а зло свакоме од нас, кога ће морати проклињати потомство, да онда, кад је време звало, није испунио своје звање, да није се поставио под барјак слободе племена свога.
Браћо Пољаци! на нашим барјацима већ од много година блиста се у златној сјајности онај светиј надпис; и бесниј глас овог тројног знамења одмамио је вас из севера, те сте летили проливати крв своју и под пирамиде Египатске и у снегом покривене равнице код Москве, у Апенине и на Пиренејске планине. – Али жали-Бог! досад вас је свет варао, крв синова и браће наше проливала се у свима частима света, – али се проливала бадава и безполезно. – Дај сада, познајте Славене, познајте нас и искусићете, да је правиј Чех и свагда био, а и сад јест верниј брат своје браће, – уверићете се, да је Славенин, кои се гнуша оног угнетавања, од ког је он кроз толике векове страдао, кои више него и саму смрт мрзи робство, које је крв племена његовог окаљало, да је тај Славенин избраниј љубимац праве слободе. – Досад сте ви имали пред очима једино спасење предраге ваше мајке ојчизне, зато нас нисте познавали, нисте ни марили за нас, а противници наши разпиривали су неповерење међу нама. Досад су многи од вас једино и изкључително само по своим стазама ишли, и одтуд је следовало, да су се многе хиљаде жертвиј верни синова пољски изгубиле као дим под облаке.
Браћо Пољаци! свет вас је варао; али брат брата преварити неће. Зато у име слободе обште, коју ми сви, као један муж, тражити и бранити морамо, у име ваши мученика, кои су пали на бојним пољима, кои су изгинули на губилиштима и у тавницама, у име покрвављене и разкомадане мајке ваше Пољске заклињемо вас братском речи, немојте презрети глас, коим вас позивље Славенин, да нас већ познате и да се и ви к Славенству признате. – Станите под барјаке, које је Славенин развио, да војује за слободу крви своје и рода свога. – Слобода за све, то је наше значење. Век деспота заиста је већ проминуо и несме се никако више вратити, брат несме себи присвојавати господарење над братом, народ над народом. – Славенин, овај избраниј љубимац новога века, кои је био досад мученик, сад је апостол и биће заштитник праве слободе човечества.
Браћо Пољаци! ово је наш знак и наш задатак! Зато се немојте од нас Чеха, Моравана, Словака удаљавати, немојте се бочити од Срба, Хрвата, Словенаца и Русина, него напротив придружите се и ви к браћи вашој досад непознатој али и досад сажаљевајућој и милујућој вас. – Сугласијем, слогом и снагом братском процветаће Славенство, родиће се нама спасење, а мајка ваша ојчизна Пољска постаће зрно бисера у венцу слободни славенски домовина, и биће апостол слободе на истоку. Пољаци! будите браћа ваше браће. – Љубави и правдом задобићемо наше наследство – слобода, једнакост и братство постаће чрез нас истином и делом.

У Прагу, дана 18. Новембра 1848.
Од одбора Липе Славенске.

[JASON]

Из Темишвара послана су нам три прогласа тамо постојећега ц. кр. војенога савета. У првом се вели, да ће се свима терористама будимско-пештанске владе преким судом судити; заједно се забрањује свима племићима и властелима изилазити из града или предградија без особитога допуштења. Другим се проглашава Сава Вуковић, кои још непрестано народ против цара буни, за фоглфрај и изван закона, па се обећава 100 дуката ономе, кои би га жива или мртва у Темишвар донео. У трећем се пак проглашава темешкиј другиј поджупан Култерер, иначе Мурањи, такође изван закона.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Мађарска бунтовна влада поставила је пољског генерала Бема за заповедника војске, кои ће против Ердеља војевати. За начелника главног штаба придат му је мајор Чеч, такође Пољак.

Надвојвода Јован, увидивши како франкфуртскиј парламент иде на пропаст Аустрије, он, као принц аустријскиј, на тај начин није могао задржати част рајхсфервезерна, но дао је оставку, и враћа се натраг у Аустрију. Ово ће бити смртоносниј удар за Немачку.

[JASON]

У Београду 25-га Новембра.

Са политичном вероисповеди аустријског министерства сви су журнали, изузимајући претеране немачке и мађарске, посве задовољни. Славени аустријски гледе у њој своје избављење, само жале, што ни јeднога Славенина у министерству нема, па би онда били савршено задовљни. И сабор у Кромерижи ништа интерпелирао није, шта више, и сам Шуселка, коловођа радикалне партаје, изјавио је министарству благонародност своју за изложена начела. Ми од наше стране само толико рећи можемо, да је та вероисповед такова, као да је из нашег срца изчупана. Србин у данашњем положењу ништа боље пожелети неможе. Слава честитоме министартву!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Аустр. кореспондент' јавља, да је 17. т. м. у Оломуц дошла србска депутација, под предводителством г. Ђорђа Стратимировића, да издејствује скоро решеније питања о србској војводовини; па примечава следујуће: 'Тим је више желити, да се праведне жеље овога, за целокупност државе толико заслуженога народа што скорије испуне, што дуго оклевање незадовољство међу Србима породати може, које би сада кад је крепко и пређашњему подобно садејствовање њиово необходно, тек од убитачни следства било.'

Генерал Шимунић лепо у Угарској напредује. Словаци га свуда, и његове солдате, примају радостно као избавитеља, и туже се на свирепо поступање, скаредна и грозна насилија мађарски гардаша. Шимунић се влада као човек од народа, као достојниј борац за ствар славенску. У Сеници, где се сада бави, сам је походио тавнице, где су многи домородни Словаци у тешком гвожђу и у мукама глади стењали. Капелана Врбовечког сам је извео из тавнице, а осталим заробљеницима дао је у своме присуству ланце скинути. После тога отишао је и под вешала, где су висили пет политични мученика, међу тима и младиј Шулек. Овде је генерал са страхопочитањем скинуо шешир и дуго гологлав и са сузним очима ћутајући стајао. Затим даде мртва телеса погубљени, кои је једина кривица била, што нису род свој издати и мађарски робови бити хотели, скинути и свечано у гробљу саранити. – У оним тавницама у Сеници, где су пре сажаљења достојни Словаци скапавали, седе сада њиове неправедне мађарске судије, међу тима и грозовитиј гроф Њари.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Вестник' саобштава следујуће ручно писмо цара аустријскога, писано светом патријарху:

Љубезниј Архи-Епископе Рајачићу!

Почем су издајничке смутње Људевита Кошута и његови саучастника у Мојој угарској краљевини до јавне побуне нарасле, ја за краљевску Моју дужност држим, да исту побуну са оружаном силом уталожим; да могу верним Моим народима обезбедити благодејанија мирног уставнога бића, што под тероризмом злоковарне једне факције учинити није више могуће. Зато Вам у прилогу саобштавам Моје, овим поводом издане манифесте, са том препоруком, да би сте и Ви са Ваше стране садејствовали, како би они што скорије распрострањени и извршени били. Осведочена верност Вашој црквеној власти подчињени обитатеља угарске Моје краљевине уверава Ме, да ће се они од сваког саобраштаја, и сваке такове свезе, која ће се неизоставно као издајство казнити, уздржати, и к повраћењу поредка сваку помоћ Мојој, под врховном командом Мог фелдмаршала кнеза Виндишгреца стојећој војсци, пружити. Од Ваше пак верности и привржености надам се, да ћете Ви утицај Ваш код ондашњи житеља краљевине Моје на то употребити, да се свако безполезно угњетавање, злостављење и свака свирепост предупреди, па да ћете и тим начином садејствовати, да се испуни најтоплија жеља Мог отеческог срца, која се у том састои, да се поврати стање мира и поредка, у ком ће Ми бити могућно правичним захтевањама србски Мои поданика за доста учинити.

У Оломуцу 14. Новембра 1848.
Фердинанд, с. р.

[JASON]

У Београду 26-га Новембра.

Стижу нам гласови, а и у 'Напредку' читамо, да је 17-га т. м. било у Бачкој боја између Срба и Мађара. Нама је тешко приметити, да су нам се дописатељи наши улењили, те нас до сада још ништа обстојателно о томе неизвестише. Како је у Банату било, о том смо извештени; а шта би у Бачкој, још ништа известно незнамо! Писма дописатеља нашег из Карловаца, ваљда ће једно десетак дана путовати! тако је тамо пошта добро уређена! Писао једно, 16-га т.м. одонуд писано, тек нам је данас стигло: дакле 10 дана је путовало! Заиста брзе поште! – Како 'Напредак' јавља, овако се у Бачкој збило: 'Пођу Мађари тобоже на Ст. Томаш, а ударе свом својом силом на малениј шанчић на Сиригу. У томе шанцу није било више од 250 људиј. И бадава су Мађари на њи насртали. Наши се сами чуде, да су иј тако поштено узбили. Потврђује се, да су овде, на овом малом шанцу, страдали Мађари као год на каквој већој битки. Око триста морало иј је пасти. Два или три капетана њиова погинула су. Видили су наши очима кад је и један мајор на белом коњу свалио се. Заробљенци казују, да је Стева Зако на белом коњу био. И било би време, да му се већ једанпут конци смрсе. Ст.-томашани су Сиригу притрчали у помоћ, и тако Мађаре по готову достојно узбили, да ијм се неће милити скоро на Србе ове нападати. У истиј мах Мађари су ударали и на Борђош, Феудварац и Турију. Свуда ијм је лоша сећа била. На све стране су узбијени и збијени. Од Србијанаца су шесторица рањени, између кои је и један капетан србијанскиј Дим. Стајевић. Ови су из Ст. Томаша Сирижанима помажући преко канала на непријатеље јуришили. Битка је на Сиригу била најјача. Па овде бијаше само 250, а на Карашу 3.000 људиј: и ови да се разбегну, а они да онако ваљаниј одпор непріятелю даду!' 

Како је у Банату било, ево шта наш известитељ П. јавља из Панчева, 23. Нов. у 12 сатиј полноћи. После него што смо данас читав дан грмљавину топова од Томашевца слушали, и многе непоуздане вести о томе добивали, приспе овдашњем окр. одбору овај час из логора од г. Книћанина у 4 сата по подне оправљено писмо, које нам ту радостну вест донесе, да је непријатељ, кои је јутрос у 7 сатиј преко собом саграђене ћуприје под Орловатом преко Тамиша са 300 од прилике коњаника и 1.000 пешака на наше с леђа, и подобном силом од стране Орловата и Пет Кућа жестоко напао био, после непресано трајавше битке из топова узбијен тако, да су наши Томашевац, у ком је непријатељ две куће запалио био, опет заузели и тако саобраћење између себе (Србијанаца и Граничара), а и с нама, као што ево видимо, повратили.
Из Алибунара је опредељен неодложно народниј мајор г. Михаил Јовановић, да са своим велким баталионом и довољном артилериом у помоћ г. Книћанину притече. И будући да је баталион наш панчевачкиј, кои је одавде у Ковачицу, и оданде на првиј глас топова на бојно поље похитао био, због малог числа свог и слабог једног јединог топа од катана непријатељски разбијен, то су оправљне одавде одма две комапније наше са два 6-фунташа, да непријатељу с ребра приближе се, кои је, ако и узбијен, опет с ове стране Тамиша пристанио се. Овим начином надамо се сретном успеху још сутра до подне.'
Друго овога часа дошавше известије јавља, да је бој и 24-га срећно испао за наше. Мађари су до ноге потучени и преко Тамиша отерани. Битка је дуго трајала, и жестока је била. Од наши је 5–6 пало, а од непријатеља неизбројена множина. Чест и слава г. Книћанину, кои је и овај пут осветлао свој и народа свога образ! Обшриније у следујућем листу.

Из Вуковара нам под 22. т. м. следујуће јављају: 'Овај час чујемо једва дочекану и одавна потребну наредбу, да се пошта преко Опатовца, Илока, Сусека и Черевића за Варадин укида, и одавде преко Товарника у Земун уређује. Одсад ће нам Ваше, па и загребачке новине, ако се одавде у Винковце пошта установи, уредно долазити, које смо досад, као и загребачке, кадкад, и као од беде, примали. Ово ћете писмо још преко Винковаца добити.'

Бобалић није стрељан, како се глас разнео био; већ је у Панчеву под затвором и судом. Њему су Мађари на Карашу отели три топа: један од 12, један 6, и један од 3 фунте. На његово место за команданта новог логора у Дубовцу, св. војвода је поставио капетана Шарића. Ово је стариј солдат, кои је још под Наполеоном војевао. Он ће ваљда Мађарима показати, шта вреди србска мишица.

Кнез Виндишгрец послао је војводи србском 18 комадиј медаља, да иј раздели међ војнике србске, кои се у боју одликују. – Прекјуче је на пароброду дошло у Земун 150 артилериста, са џебаном и 6000 пушака, опредељени за Ердељ. Исти су данас пред подне на пароброду са св. војводом дошли у Београд и узевши са собом овдашњег ц. кр. конзула г. Мајерхофера, отишли одма Дунавом у Банат; кажу, да су пушке Срби задржали за себе, а Ердељанима ће друге послати, кад дођу. – Ноћом је прекјуче отишао један баталион Варадинаца у Банат. Без Варадинаца нигди ништа! Они су свуда на мејдану. Слава ијм зато!

Св. паријарх јуче је добио од кнеза Шварценберга писмо, где га уверава, да код двора ствари народа србскога врло добро стоје, и да ће све по жељи испасти.

Из Прага 12. т.м. отишла је једна чета добровољаца у Словачку, да Словаке опет подигне. Њи предводе Штур, Хурбан, Зах и Блуден.

[JASON]

Дописи.

Из Карловаца, 21. Нов. У петак у вече, т. ј. 19. Нов., са две стране два стигоше гласа, с једне стране лепи и повољни, с друге опет тужни и чемерни. Лепи су гласови из Бачке дошли, где су Мађари са четири стране ударили на наше; с једне стране од Турског Бечеја код Борђоша, (пре два месеца од Шајкаша попаљеног мађарског села на Тиси, с банатске стране лежећег); с друге од Србског Бечеја на Фелдварац; с треће од Врбаса на Сентомаш и Турију; с четврте од Кера на Сириг, где су свуда онако узбијени и потучени били, како ваља. Њина је главна намера била Сириг освоити, но лоша ијм је срећа послужила. Каже се, да је на Сиригу и Пишта Зака из србског тела мађарску своју душу, ударцем србске веште мишице, изпустио. Колико су нас ови гласови обрадовали, толико су наш из Баната од Караша стижући ожалостили, јер су тамо Мађари и Швабе ударили на Караш, где су многе војнике потукли, и три топа, један од дванаест, другиј од шест и трећиј од три фунте отели. У Банату дакле рђаво стоимо, тамо смо несетни. Ја истина нисам војник, али мислим, да би се у Банату имало с друге стране радити; требало би ту сиреч најпре Турскиј Бечеј освоити, пак с освојењем Бечеја две хасне имамо; једна је та, што би се онда Мађарима из Бачке пут пресекао; а друга је што би се диштрикт Кииндскиј ослободио, па кад диштриктски лавови буду слободни и колико толико оружани, онда иј треба пустити на Мађаре, пак да је пет Бели Црквиј, а не једна, све би иј с црном земљом поравнили, а у Бечкерек ће ићи као у сватове, јер великиј чин за њега имају. Без ослобођени диштрикта нема добитка у Банату.

У Срему. У 'великом суду', кои у Вуковару дејствује, упливом славног аге И. С. и Ђ. К. наименован је за председатеља некиј М. 'от' М., кога иначе сви зову господин 'per se'. Овај господин 'per se' зове се зато, што ма на какво најважније питање, њему предложено, да одсудително мненије своје даде, одговор свој свагда ограничава на предлог латински 'per'  и местоименије 'se'. Докле се са оваким великим судиом доћи може, то зна свакиј, а да му ми не кажемо. Ми би овој речи 'предлог' још које слово додали, пак би онда могли с њом врло згодно назначити, како га треба звати. Он седи у Шиду, и иде на великиј суд у Вуковар, жалибог и они кола и коња, кои овога господина из места садашњег пребивања његовог, које је 2 ½ штације од Вуковара удаљено, возати морају. Блажениј Доситеј, да је жив сад, рекао би јамачно за њега, да два – вуку трећега. Ми уверити сваког читатеља поуздано можемо, да овај господин 'per se' није вредан једну честиту квиту, на каквом он хоће језику написати, ал' он као господин 'от', како је на овај свет ступио, постао је 'per se' способан за свако жупанско званије! Quousque tandem abutere patientia nostra? Ал' та господа 'от' ово нечују, пак веле, – само, имејај уши слишати, да слишит'.
Сами сасудије румског вел. суда туже се јавно, да неће млоги од постављени приседатеља на суд да долазе. Тако г. Ј. К. у два три месеца само је једанпут двапут у суд дошао. Шта ради код куће у Иригу? Ваљда га сиромаха мучи реуматизам. Овај господин седи на две столице, он је фишкал намастирскиј, и заједно члан великог суда, он приљежно алегира на намастире, и у једно доба има столицу код суда. Ваљда сад зато одсуствује, што се намастирски послови у суду расправљају? Legalis заиста excusatio, ако зато у суд недолази! Зна он, као јуриста, да неможе бити у једно време и парничар и судија. Што А. З. у суд недолази, није се чудити, он врло паметно ради; он као савестан човек сам зна, да није на свом месту. Плаћа иде, долазио он у суд, ил' недолазио. Шта раде народни представници?... Е!... сад је пост.

Из Скардина. Наши далматински депутирци не давно из Беча упуте далматинске обштине да се подпишу главнија лица од њи на одржање нашег језика, т. ј. да се уведе по судовима и школама, као дипломатичниј. Овог се дела прими г. Спиро Поповић и г. прота Шушић у шибеничком обштеству, к томе и један римокатоличкиј фратор; они почну подписивати и доста иј се подпишу, док наједанпут један иј од римокатолика именом Галиотовић саблазни, и докаже, да се они врбују на преверење, и да ће се сви повлашити. Простота огорчена на то, скупи се, и с оружаном руком науми нашег г. проту у конаку убити. Чувши о том наши Србљи, известе проту, и он се уклони из конака, и буде спасен. Наш г. Поповић похити до фратра, и покаже му дело; овај устрашивши се зли следства, увери пук да је лаж оно, што му је казано, и тако људство се разиђе. Но приметити је достојно то, да истиј фратор у самом почетку дволично је мислио, и свој учињениј подпис је био одказао, но када је видио, да ће се озбиљна кавга између ова два пука подићи, потврдио је, и сваку је сумњу уклонио. – Кад вам све ствари правилно описивати почнем, какве су данас код нас, мора ћете се и Ви и свакиј Славенин удивити, које скорим временом започећу. За сада оволико.