Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр. 105. од 30. Новембра 1848.

Народна Србска Скупштина 1-га и 3-га Маја 1848. у Карловцима држана, пређашња политика дворска; и садашња политика нове Маџарске владе.
(Свршетак.)

На последедку морам још једно средство напоменути, коим нам је више шкодила политика, него ли и чим другим. Нама је обећано, да ће све оне од искона наше земље, које од Турака ослободимо, поново наше бити, и ми смо по ономе обећању населили Срем, Бачку и Банат, одакле смо Турке оружем истерали, и које смо ми земље као наше увек сматрали. Видећи политика, да се народ наш по овим земљама тако понамештао, да ће се из њега, кад се умножи, једно велико једноставно тело изобразити, које ће у снази напредовати, и које ће лако моћи електичка сила слободниј мислиј и јачи осећања своим временом за тилиј часак потрести, и за својом политичком слободом покренути га. Томе је требало пут препречити; јер то би је зауставити могло у њеном лукавом корачању. Она је изнашла начин, коим ће једноставно тело Србског народа, док јошт није одјачало, изпрекидати, и тако га по изнастављати, да неможе никада срастити, одјачати, и до једноставности своје доћи. А тај је начин био: населити туђег језика, и туђе вере народе у ове наше земље, и тако иј с нама измешати, да се своим временом неможе ни помислити, да су то наше земље. А да се Србљи недосете њеном лукавом тежењу, изнађе му она вешто одело, у које га је обукла. Она је непрестано викала, да наш народ ненапредује у радиности, и послености зато, што незна господарски послова радити онако као што знају други народи, и да је то велика штета за господарство државно, што је радиност у овим најплодниим земљама запушћена. Овом је виком забуњивала народ наш с једне стране, а с друге стране насељавала друге народе, и мешала с нашим, да га они такорсе науче пољским и рукоделским пословима, предњачећи у овима пред њим. Тако је политика по своим добрама, које је у нашим земљама неправедно под своју камеру подвргла (јер та је добра требало дати Србским породицама, које су се најбоље у ратовима показале) населила Маџаре, Немце, Рушњаке, и Словаке, а после су то исто и друге спаије, кои су увек били рука политике, на своим добрама учинили. И тако је она за кратко време заплавила сав Банат, Бачку, да и самиј Србскиј Срем, туђинцима. Ови се нису само на особита за се селишта спустили овде међу нама; него су и по нашим селима понамештани, како ће наше људе боље моћи таманити. Осим оне главне цели, због које су исти туђинци међу нас насељени, имали су они свакиј свој задатак. Маџари су само зато насељени, да нашој народности стану на пут, да ова неможе у својој снази напредовати, јер они нису били ни у каквој радиности, или рукоделију бољи од Србаља. И кад би политици за тим стајало било, као што је она говорила, да ми напредујемо, онда би морала забранити, да се Маџари овамо населе, кои су наравно простиј побожниј наш народ многом злу научили. Немци су насељени, да наше добре земље мало по мало изпридобијају, и тим начином нас осиромаше, тако, да неможемо никада главе подигнути. Њи је политика за ту своју цељ свагда и у свакој прилици подпомагала, јер осим тога, што ијм је у куповању наши Србски кућа и други добара на стотину начина ишла на руку тако, да где се год Србска кућа или Србско какво добро продавало, ту је увек Немац, а на много места и Маџар, или другиј тко, био, и морао бити купац; а Србљин ако је као сродник и прече право имао на то, да тако добро задржи, опет је морао изостати. Бивало је хиљадама и таки случајева, где су спаије земље од наши људиј на очиглед неправо отимали, и Немцима и другим иј предавали. Рушњаци су понајвише унијати, и њиов је задатак био: са својом црквом, која је остала налик на нашу, мамити народ наш по овим земљама на унију. Но они су врло слабо напредовали у томе, јер незна се, да је кои Србљин у Срему или у Бачкој прешао на унију. Приповеда се, да су унијатски бискупи обећали, да ће цео Срем поунијатити, ако ијм се спаилук Шидскиј на уживање даде. Они су то и добили, али до данас јошт никога нису поунијатити кадри били, осим две преварене жене, које су тако после презрене биле од свакога, да су под туђим плотом умрле.
А у Бачкој зна се, да су једног нашег Србљина ови последњи година преварили, кад се венчавао са унијатском девојком, да се подпише на контракт, у коме је то стајало, да он са својом породицом прелази на унију, но кад изиђе 1844. године на дијети закон, да се из Римске цркве може одсада слободно прелазити у Лутеранску и Калвинску, онда и тај одма пређе у Лутеранску веру, из које се опет после врати у своју православну цркву. Словаци, кои су по Бачкој, Банату и нешто мало по Срему насељени, понајвише су Лутерани. Они су понамештани зато, да нама као и други сметају, а при том да и сами као одцепљени од своје Карпатске браће с нама заједно овде поримче се. – Колико је политика у тој својој намери успела, мислим да сватко у садашњим околностима најбоље може видити, кад погледи око себе, и види да у овој нашој светој битки нестоимо један до другога, нас прекида сад овај, сад онај, туђин, и у напредовању нам нашем смета.

Из свега овога, што сам говорио о законости народне Србске скупштине, 1-га и 3-га Маја у Карловци држане, и о упутности поступања њенога; и из свега тога, што сам о судби народа нашег досада приметио, сватко је могао увидити, у колике нас је невоље пређашња лукава политика дворска заплетала. А кад помислимо, како је силна и снажна средства имала у рукама политика дворска, и како смо ми без икакви скоро средства морали се против ње одупирати; – онда се морамо чудити, и дивити, како смо се могли одржати и овако као што смо се одржали.
Њој је служила Римска црква, служиле све политичке власти, служила књижевност. У Римској цркви били су учени и богати бискупи и плебаноши; а у нашој прости и сиромашни епископи и свештеници; у кабинету, војеном савету, свима канцеларијама државним, свима вишим судовима, вармеђама и магистратима седили су учени и добро плаћени њени људи; а ми не само да нисмо ни у једној тој даљој власти наши људиј имали, него ни код куће нисмо имали у Бачкој, Банату и Срему никада нашег врховног жупана, ни поджупана, да ни у самим Србским политичним властима, као што је била Србска дворска депутација у Осеку, канцеларија Србска у Бечу, нисмо имали на челу наши људиј, него у депутации су били на челу којекакви Кенигсеги, Колиери и Матесени, а у канцеларии Балаше; – а наше су власти биле кнежевина, капларство, и стражмештерство. – У књижевности имала је она по свима школама у монархии професоре и учитеље своје људе, кои су нас из реда народа и у јавном мненију света истиснути старали се, пишући против нас дела књижевна, или у писању дела књижевни изостављајући нас онде, где би требало да нас спомену; а наши људи ма да су најучении били, као што иј је доиста и бивало такови, нису ни у каквој вишој школи професорства могли добити, нити су се могли код куће бавити око тога, да политичној књижевности писањем књига о своме народу доскоче, јер су имали цензуру политике на врату, која је сваку њиову реч на све стране знала окренути, и ако би она ма најмање неслагала се са намерама политике, њу је она обрисала, а више пута бришући најглавније речи из дела, цело дело тако је осакатила, да га ни сам писатељ није могао познати. – И ми смо и покрај наше простоте, сиротиње, понижења крајњег, и наравне политике опет кадри били свеколике те невоље, нећу рећи јуначки, али доста сретно надјачати и у најгорим и најтежим нашим околностима остати онај народ, кои смо од постанка били, и као какав смо под нашим краљевима и царевима некад уз друге слободне народе у Европи стојали.
Србљи браћо, и јунаци! Видите ли колике смо, и како страшне невоље, које нам је мајсторска лукава политика на врат товарила, кадри били надвладати јединим постојанством нашим у православној вери нашој, и прадедовским нашим народним обичајевима! Видите ли, како смо и најжешћа нападања, која је лукава политика потајно и мајсторски на нас управљала, с простотом нашом без и какви велики наука од нас знали одбити! Видите ли како нас је Бог кроз толике љуте стреле лукави времена, рањене истина на више места, али опет живе провео, и довео до првога Маја ове године! – Ако смо за времена наше несреће много и трпили, знајте, да је божија воља била, да трпимо. Ако смо кад одупирући се против крвника, и пали, знајте, да је божија воља била, да паднемо. Ако смо и у највећој нашој беди желили вратити се на нашу некадашњу народну славу, знајте, да је божија воља била, да то желимо, јер је у божјој власти стојало или срце наше слободом наоружати, да се и у злу добром нада; или га стравом ослабити, да и у добру на зло слути!
Сад су времена лукавства прошла и настала времена искрености. Што је досада лукава политика дворска потајно с нама хтела да учини, то нам сад ево искрена политика нове Маџарске владе јавно пред целим светом у очи каже, да ће она оружем оно на нама извршити, што није могла пређашња дворска политика потајним своим мајсторисањем да изврши. То је браћо! страшна политика; али ако је и страшна, опет зато није за нас и за нашу будућност зла, јер је искрена. Нетреба нам више омишљати се и погађати, од куд нас је које зло снашло; видимо ето где стои пред нама са топовима, пушкама, и сабљама наоружаниј душманин, крвниј непријатељ, проклетиј враг, кои нам непрети само тим, да ће нам наше име Србско одузети, православну веру под развалине већ досад разрушени, и које мисли одсада разрушити, наши храмова навек саранити, језик Србскиј затаманити и на самом огњишту нашем све, што је нама свето, обезсветити, и све, што нам је мило и драго, крвнички и разбојнички отети; непрети нам, да ће нас разтерати, и развјати којекуд са ови наши земаља, које смо ми нашом рођеном крвљу толико пута већ платили и преплатили; него нам прети, да ће и нас саме до једног са света и лица божије и наше земље истребити, и искоренити тако, да нам се ни имена нашега овде незна; и да више никаква спомена неостане иза нас у овим нашим земљама, осим једни небројени наши гробова, по коима ће они безбожним своим ногама, као најбешњи вукодлаци, безбожно газити, и на пепелу и мртвима костима нашима погану своју освету зверски показивати! – То је браћо! великиј непријатељ; али ако је и великиј, опет зато за нас није страшан, кад га знамо тко је, какав је, и шта је наумио с нама учинити! – Лукавог и потајног непријатеља дочекивали смо и одбијали и ми лукаво и и потајно; а јавног непријатеља морамо и ми јавно дочекати, и одбити. У нашем народном Србском духу има толико силе, у нашем Србском срцу има толико снаге, да смо ми и сами кадри без ичије помоћи таквог крвника, кои нигде под божиим небом рода нема, не само од наши Србски огњишта одбити, него га и с његова стерати. И ја се тврдо надам и у тој мојој надежди још тврђе сам уверен, да ће онај јуначкиј Србски народ, кои је преко полдругог столећа старој лукавој политици без оружја с једном наравном простотом својом кадар био одолети, јер је то божија воља била, да ће, велим, онај истиј народ Србскиј и овој безбожној политици са оружем и ученом вештином својом не само вешто одолети, него је јуначки и славно и победити; јер је то божија права воља, по којој се и царска равнати почела. – Србљи браћо! Душанов силниј дух у оваким пословима најлепше доликује Душановим потомцима! – Милошево храбро срце најјаче је у прсима ови, кои Милоша спомињу! А поуздано оруже Краљевића Марка непобедимо је у рукама они, кои под оружем певају Краљевића Марка!
- Један православниј родољуб.

[JASON]

Из стана Томашевачког, 24 Нов. Јуче у вторник 23-г тек. мес. имасмо ми овде жесток и управ рећи страшан дан. Непријатељ, прикупивши из свију оближњи страна, чак од Сегедина и Вршца, сву своју силу, ударио је са 20.000, ако не и више, регуларне војске – међу коима је, колико смо дознали, 13. батаљона сами регулаша пешака од разни регимената било, и 1 читава регимента коњаника Јосифови хусара и више него још толико њи од други каваљериски регимента – и са више од 24 топа, – међу коима је 4 од 12 фунтиј, 7 аван-топова (хаубица) било, а никаквог од 6 фунти мањег, – на наш овај стан, кои нема више, него само 1 батаљон граничара и 1000 и нешто мало више Србијанаца са 11 топова свега, међу овима само 1 од 18 фунтиј, 2 од 6 фунтиј, а остали сви од 3 фунте. После подобне но слабије битке од 19. т. м., гди је непријатељ овако исто, као и сада прошао, али ништа не могао учинити, у граничарско село Ботош, десно од наши редута, постављено је једно сто Србијанаца, и ту се јуче прво у саму зору бој отворио кад је непријатељ ону ноћ са неколико хиљада пешака, више стотина коњаника, 3 топа и 1 хаубицом у истиј Ботош дошао, пак наши не могавши толику силу војске и топова уздржати, пушкарајући се с непријатељским воинствима у винограде Ботошке повукли се, одакле су затим у редуте наше прешли. Докле је ово на тој страни било, са друге стиже у свануће глас, да је непријатељ још са већом и војске и топова силом у друго граничарско село Орловат, лево од наши редута, улегао, и онде под Орловатом ћуприју преко Тамиша прави. На ово буде једно оделење граничара, неколико пешака и неколико коњаника Србијанаца са 1 топом трифунташом, Томашевачком страном Тамиша према Орловату, где непријатељ хоће да пређе, опремљено, да му не даду прећи; а у Идвору са 2 топа под капетаном Линком стојећој дивизии Панчеваца још је у вече поручено, да на првиј пуцањ од овуда потрче на исто место, и помогну непријатељу прелазак преко Тамиша забранити. Међутим је силна непријатељска војска, ухвативши круг од Ботоша, изпод Жигмундфалве и Ечке, до Орловата нашим редутима проближавати се почела и на своим топовима спрама нашег стана поставивши се, по кратком времену, око 9 сатиј, стала наше редуте са три стране из толико батерија бити: од Ботоша из 3 топа и 1 хаубице, од Орловата к Ечки из 4 топа и 2 хаубице и од винограда Орловатски опет из 3 топа и 1 хаубице, осим кои је са оном преко Тамиша упућеном војском 2 топа и 2 хаубуце било, а са војском од Жигмудфалве ишло је опет 3 топа, и осим тога је још једна полубатерија са резервом у самоме Орловату за обрану ћуприје и оне војске, која је преко ове прећи имала, а друга је полубатерија са још већом резервом под Жигмундфалвом стојала. Из ови 14 топова и аван-топова, што су на наше редуте ударили, пуцао је непријатељ, што се год хитрије може, и танета топовска, све од 12 и од 6 фунтиј, и кумбаре, које кад падну, разпрштају се, бију и пале, непрекидно су летила по врх наши редута за читава 4 часа. Овој тако жестокој и тако јаки топова ватри наши су 11 топова по мало одговарали, почем ми аван-топа никаквог немамо. Међутим је она непријатељска војска из Орловата направила ћуприју и прешла са 2 топа и 2 хаубице Тамиш, почем је наше из топова како ови, тако и они кои су јој у резерви у Орловату стојали, била и узбила, особито од свог капетана остављене Панчевце из Идвора, кои су и 2 топа имали, али само двапут из њи опалили, и од кои је непријатељ двоицу убио, а њи неколико заробио; а друга дивизија гарде Панчевачке, под г. Милутиновићем у Ковачици стојећа, која је такође за времена овамо у помоћ позвана била, није никако ни дошла, него у место тога, као што чујемо, из Ковачице к Панчеву до у Црепају отишла. На овај начин непријатељ продре и у Томашевац, из кога се скоро све поразбегало, куд које, попали овде неколико кућа и слама, побије неколико људиј у селу, међу овима и старога свештеника местног Лазара, – кога су Мађари летос ухватили били и више недеља дана у Бечкереку у тамници држали – и једну жену.
На редутима, почем је већ и подне у непрекидној ватри из топова превалило било и непријатаљска војска од Ботоша у винограде изишавши и линију до самога Тамиша ухвативши, крајноме од те стране редуту нашем приближила се, ту је прво пушкарање започето. Затим на скоро и од Орловатске стране приближивши се непријатељ и зауставивши ватру из топова јуриши на крајњиј редут од те стране; но буде од наши животом ватром како из топова, с картачима тако и из пушака узбијен, на које опет живо бомбардирање продужи, пак за овим на ново јуриши, и тако и по трећиј пут све с новим колонама, где је свакиј војник по једно бреме увезаног сена носио, да са овим обколе наше затрпају и тако у редут поускачу. После покушаног и узбијног и трећега јуриша од Орловатске стране, иста непријатељска војска почне ретерирати, бранећи се пуцањем из топова, а наши иј топови са своим танетима и кратачима и пешаци, поизскакавши из редута, са ватром из пушака терати, те се тако једна част исте војске, изгубивши много људиј, повуче и утече к Ечки, а друга остане под Орловатом, заједно са својом онде бившом резервом, за одбрану они, кои су преко Тамиша у Томашевцу затекли се. У исто време, кад је та главна војска почела ретерирати, и друге су исто учиниле, и једна у Ботош, пак из овога даље, а друга у Жигмундфалву измакла, такође од наши, као и она права, гоњене. – Затим брже одтрчи више наши војника у Томашевац, те ону на овој страни заоставшу непријатељску војску из истог села изтерају и помоћи једног 3-фунташа топа живо преко Тамиша претерају, премда је непријатељ с друге стране са топовима и из пушака наше био, а своје бранио, као што су то и ови сами од своје стране по могућству чинили. Кад тако и ови из Томашевца преко Тамиша продеру, онда сви заједно из Орловата даље исто тако нагло бегајући отиду, од куда су дошли, које је већ у самиј мрак било, оставивши и ћуприју своју, као што су је оно јутро онде на Тамишу наместили; и наши, кад за њима у Орловат дотрче, нађу ово село, а тако и Ботош, сасвим чисто од непријатеља, као и Томашевац. Наши је у свој овој битки васдан пало: Србијанаца 7 мртви и до 31 рањeни; а граничара војника 8 мртви и 33 рањена, у Томашевцу неоружани поубијано једно 5 – 6 и 2 – 3 рањени, и једнога су Орловаћанина, кои је као депутирац обштине на нашим народним скупштинама био, непријатељи у његовом гувну ухватили и са собом одвукли. А његов губитак морао је десет, пак и више пута већиј бити. Кроз Ботош су видили и набројали људи ондешњи деветора кола, где су прошла са наслаганим једно на друго мртвацима; а кроз Орловат исто тако 40 кола пуни мртваца; где сва такова нису људи ни видити ни пребројати могли; исто тако су видили, да је њи 10 – 15 у воду попадало кад су преко ћуприје натраг бегали, и више не изишло, као што су и наши, кад су њи јурећи онамо стигли, веће число чамаца, на коима је ћуприја стојала, у воду потопљени и једног коња хусарског поред чамца, где се дави, нашли, кога су после извукли; све пак мртваце и рањене своје није непријатељ ни вукао преко она два села, но само неку част, т. ј. оне, које су од исти села овамо к нашим редутима идући падали, него остале из целога поља на страни од Ботоша и Орловата управ у своје станове у Жигмундфалву, Ечку и Бечкерек, где се узети мора, да иј је опет много било. Осим тога нађено је јутрос још и позаковано мртваца њиови које по сокацима у Томашевцу, које по пољу око редута наши преко 70, које нису имали кад потоварити и однети. Синоћ су троицу њиову наши у Томашевцу ранили и заробили, од кои, почем су у шпитаљ заједно с нашима однешени и намештени, два су већ мртва, а један је још жив. А јутрос су троицу здраву читаву нашли наши у истом селу у једној слами, где су се сакрили били, и заробили иј. Ови кажу, да су сами њиови генерали: Киш, Фетер, А…л, неки обрштари и многи други у овој битки били и њоме управљали. Нађено је такође по пољу потучени 7 коња њиови; на две стране, где су ијм топови стојали, по један великиј комад од топа, по чему се види, да су наша танета морала и два топа њиова разбити: ухваћена су од наши 2 њиова коња, а још више је пусти поутицало, одела и оружја њиовог много је од наши задобивено, и задобивена је, и овамо у Томашевац данас дотерана изпод Орловата читава њиова ћуприја од 16 велики чамаца, силни и грдни греда, многи дасака, све од 2 хвата дужине, и многи и дугачки паламара од три прста дебљине, све гвозденим пијавицама уковани. То и толико учини мала наша војска са малом својом напред изчисленом снагом противу толике силе непријатељске. Хвала Богу и нашим јунацима!  - П. А. Поповић.

[JASON]

БОЈ МАЏАРА СА СРБИМА
на Томашевцу
2З-га Новембра 1848.

     Тек даница помолила лица,
И загрија на истоку своме,
Кликну вила са Вршачке куле,
Из грлашца млађанога свога.
Колико је узкликнула гласом,
Сав је Банат пробудила равниј:
'Ој Бога ти побратиме С т е в о,
Врстна главо а из Кнића дична!
Да ли спаваш, да л' нехајеш за се,
Ил' си болан посве оглунуо,
Кад, не чујеш тутањ са сви страна
Од јунака и помамни коња,
Од топова и војнички кола.
Диж' се, побро, на ноге јуначке,
И колане путаљу потегни:
Ево теби по жељи мејдана.
Ето на те поносни Маџара
Од Вршачког шанца маџарскога,
Од Бечеја и од Сегедина,
И од главна Бечкеречка стана;
Силна сила подигла се на те
Од двадесет хиљада Маџара,
Па повукла топове огромне
Преко двајест има бар четири,
Хоће на те данас ударити,
Са свију те страна обколити,
Сву ти војску огњем попалити,
Јал' изсећи, или заробити.
Пред њоме је Ф е т т е р ђенерале,
К и ш  и  А п п е л  и још многи други.
Још се хвали Киш племе банатско,
Да ће тебе ухватити жива,
Са живога кожу одерати,
Одерати па је попунити
У Србију тако оправити,
Да се прича маџарско јунаштво.'
Ал' беседи К н и ћ а н и н у  С т е в о:
'Ајд умукни посестрима вило,
Кад си данас тако заблудила;
Нисам дош'о из Србије дичне,
По Банату да кости одмарам,
Нит' сам дош'о браћи у походе,
Да се рујна понапијем вина,
Већ сам дош'о, моја посестримо,
Да ја браћи будем у невољи,
Те да браним Србство од душмана.
Ако сам се данас ућутао,
Ја се нисам, сејо, одпасао,
Веће стоим, на мејдан изгледам,
Готов свагда на бој са Маџаром.
Док је мени мои соколова,
Из Србије до хиљаду друга,
И хиљада браће граничара:
Ја с' не плашим ти Маџара клети.
Бог би дао, да ударе само,
Хоћемо се, сејо, огледати.
У мен' нема толико топова,
Колико је у Маџара бесни.
Мало ми је на броју топова;
Коекакви једанајест имадем.
Али имам добри соколова,
Са шишаном што гађати знаду.'

     Истом ово К н и ћ а н и н изусти,
Али пушке припуцаше силне
С десне стране Томашевца дична,
У Ботошу селу граничарском,
Ђе удари Маџарина клета
С неколико хиљада пешака,
И повише стотина коњика,
Са три топа и громним кубузом;
Но ту Срба тек стотина беше,
Мала чета без громки топова,
Те не могав' сили одлети,
Оборивши некол'ко Маџара,
Повуче се своме главном стану.
Тек се ово с десне стране свило,
Али с леве сад допреше гласи,
Да је душман још са већом снагом
У Орловат село улегао,
И да онде сад ћуприју гради
Преко реке Тамиша крвава.
Кад разабра К н и ћ а н и н у  С т е в о,
Шта је душман наумио клетиј,
Он оправи некол'ко пешака,
И коњика, све феслија љути,
И уза њи једно топче мало,
Да препрече душманину пута,
Тврду веру у Л и н к у држећи,
Да ће тамо из Идвора доћи,
И довести дивизију славну
Павчеваца на гласу војника;
Но се у том преварио љуто,
Панчевачка дивиз'ја не дође ,
А душмани топове опреше,
И ћуприју силом саградише,
Мало србску потакнуше снагу,
И у шанац дотераше силно.

     Сад се диже силна сила врага,
Те у кругу поље притиснувши
Од Ботоша и села Жигмунде,
И од Ечке па до Орловата,
Прближи се шанцу јуначкоме,
Са сви страна обколи га страшно,
Са сви страна нападе га љуто,
Са сви страна топе наперио,
Са сви страна ватру управио ,
Ха да потре војску србску малу.
Када виђе К н и ћ а н и н у  С т е в а
Колико се Маџар усилио,
Он разреди својо малу војску
На све стране по окопу своме.
Кад је војску разредио лепо,
И топове свуда наместио,
Онда викну својој храброј војсци:
'Чујте мене мои соколови,
Нека тутњи Маџарина луда,
Нека пуца на окопе дичне?
Нека троши барута проклета:
Ништа нама учинити неће;
Ви не мојте пушке да бацате,
Па ни топа баш ни једног клетог,
Докле моја пушка не опали.'
Стаде рика маџарски топова,
Пада ђуле по окопу храбром,
Кано туча из облака црна:
Стаде праска проклети кумбара
По окопу поносита стана,
Али Србо у окопу ћути,
Канда тамо ниђе никог нема.

     Када виђе Маџарина луда,
Да одзива из окопа нема,
Превари се, ујде га гуја,
Те се онда окопу прикучи,
И на јуриш удари јуначки,
Али онда К н и ћ а н и н опали,
Када месо промашити неће,
Па повика на топџије љуте:
'Картач сада сићан просипајте,
И поздравље Маџарима дајте!'
Па повика на пешаке бесне,
И на своје феслије јуначке:
'Ето браћо жељеног мејдана,
У маџарско сад гађајте месо,
Нека знаде душманин проклетиј
Како Србо тек у месо гађа.'
Кад топови зарикаше србски,
И кад пушке препуцаше силне
Са окопа огњевита бесна:
Паде Маџар као мува мала,
Око шанца у крви се ваља,
Стаде тутањ Маџарине бесне :
Своја плећа окрену проклета,
Наже натраг изпод огња живог,
Те се тако мало поудали,
И понови ватру из топова,
Не би л' шанац порушио дичниј,
Да б' јуришом у њег' улегао.
Но кад виђе душманин проклетиј,
Да од тога ниђе ништа нема,
Он с' наљути, на шанац нагрну,
Ха у шанац улегнути шћаше,
Носећ' бреме увезаног сена,
Чим би шанац затрпао дичниј.
Ал' му лоша у том срећа била;
Дочека га Србадија славна
Лепим огњем и ситним картачом,
И оловом из шишана красни,
Те множину по земљи повали,
А остатакт одби у бегање.

     Виђе Маџар свого муку црну,
Па се опет од шанца удали,
И на шанац топове окрену.
Бије клетник из топова грдни,
Сипа ђулад и кумбаре силне,
Баш засути већ окопе шћаше;
Али Србо одпор даје силниј,
И не гледа на ту силу грдну,
Силну силу душманина свога. —
Наљути се Маџарина пуста,
И трећиј пут на јуриш потеже,
Да б' изтер'о из окопа Србе;
Но му и ту лоша срећа беше,
Одбише га, разбише му пере,
Па га онда појурише бесно
По равници поља широкога.
На Тамиш га махом натераше,
Једва нађе ћуприју проклету,
Нешто нађе, нешто и не нађе,
Нешто пређе, нешто се подави;
А што пређе безобзирце оде,
Оста Србо Бога певајући.

     Ту је пало Србски соколова
Свега мртви петнајест другова,
А рањени шесет и четири;
Ал' Маџара има шест стотина,
Што је пало и познало Србе. —

     Кликни вило из гр'оца бела:
Подај Боже Србадии тужној
Мало снаге, мало среће красне,
Да у слави узбије Маџаре,
И слободу да оснује своју.
И подржи К н и ћ а н и н а  С те в у,
Са његови храбри ратоборци,
На обрану равнога Баната.
А. Н.

[JASON]

У Београду 27-га Новембра.

Као што смо у прошастом листу напоменули, Словаци се на ново дижу. 12-г праштали су се у Прагу у заседанију Липе Слованске гг. Шур, Блудек и многи други Словаци; сви су ијм најсрдачније желили срећу, здравље и напредак на њиовом предузетом путу; а сутрадан јављено је, да су сви у Прагу бивши бегунци Словаци, са једно 40 пражки добровољника Чеха, кои су са свима потребама изобилно снабдевени, отишли у Словачку, и да ијм је од Липе у њиову војену касу дано 250 фор. ср. и 60 фр. ср. на путниј трошак од Оломуца до границе. – Ова чета добровољника отишла је у 5 сатиј пред вече на гвоздениј пут, где се мноштво људиј скупило, да иј испрати, и да се с њима опрости. Певајући песму 'ој Славјани!' пуни одушевљења пошли су на пут у величествену Татру. Скоро ћемо моћи о томе дати обширније известије, и тако ћемо извинити тим владавшу до сад у послу Словака тајност, па се надамо, да ће бити могуће и јавне кораке предузимати и чинити за Словаке.
15-га т. м. имао се скупити збор добровољника Хурбанови из кромерижке околине у Прерову, и отићи преко моравске Остраве у угарске Татре; 6000 пушака је приуготовљено за њи, а чујемо да имау и неколико топова. Ми ијм желимо срећу и напредак.
Из Хулина пишу: 14-га г. мес. после подне прошло је овуда на железници једно оделење чете добровољника против Мађара. Било иј је преко 500 сами Словака, пред њима Хурбан и Моравци гг. Зах, Микшичек и браћа Полесњани, кои су се својом храбрости и одважности одликовали. Сви су добро наоружани и одевени, веселог духа и пуни нестрпељивости смелим делом приспети к ослобођењу рођене браће Словака од мучеништва душевног и телесног, и к укинућу права вешалског, које бесни Мађари над овим угњетеним народом себи приписују и џелатски извршавају. – У Прерову, где иј командант Блудек очекује, сајединиће се са другом добровољничком четом, из Чешке долазећом, и одтуд ће заједно ићи у моравску Остраву, где ће се сви скупити и сајединити. За њима иде један особитиј паровоз са мунициом и другим војеним потребама.

Из Оршаве пишу нам: 'Карансебешка регимента добро напредује. Команду је сада узео подполковник Грлић. Народниј комисар Поповић дао је Карансебешу 12 познати Мађараца повезати и у Темишвар оправити; међу тима су и трговац Пошта, наместник Јанковић, плебанош римскиј Боди, и један официр. Није истина, као што је пре јављено било, да је мајор Ајслер Липову освоио; ова слава припада капетану Веселиновићу. Генерал Апел показао је опет своју ћуд; он се још није опростио шуге мађарске. Он је ови дана предводио до 6.000 Влаха на Бокшан, где је 5–6000 мађарски гардаша било. Дошавши на ову варош, остави људе на отвореном пољу ноћити, недопустивши ијм на њино наваљивање и захтевање, да у варош јурише па одма је освоје, и у безбедности преноће. Мађари преко ноћ ползују се маглом, те на Влахе неутврђене ударе и узбију иј; а у тој битки генерала Апела нестане. Сада су Власи на њега огорчени, и убили би га, да га добију; јер сви кажу, да је од Мађара подкупљен. Сада је, као што рекосмо, други узео команду, и до кои дан удариће опет на Бокшан. Ако одавде Мађаре растерају, онда ће моћи имати саобраштај са србским логорима.'

[JASON]

У Београду 28-га Новембра.

Од више страна стижу нам повољна известија, како је народу Србском мило, што је преблагиј Бог нашег Светлог и доброг књаза Александра Карађорђевића, пре неколико дана (између 18 и 19 т. м.), једним сином уштедрио и тим његово и неумрлог Кара-Ђорђа потомство једном мушком главом умножио.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Обично су народи благодарни своима благодетељима, особито народи, кои чест и правду љубе. Да неидемо даље од нашег времена, и да неузимамо за другиј, но французскиј, целоме свету у љубави к слободи и другим патриотичним добродетељима за образац служећиј народ, па ћемо у њему видити троњавајућиј пример благодарности. Сад, при најважнијем и судбину света решавајућем делу избора председатеља републике француске, највише гласова има за ово достојанство Луи Наполеон, синовац великог Наполеона Бонапарте, и може бити да данас (10. Дец. по р.) као на дан избора већ вичу по Паризу одушевљни Французи: да живи Луи Наполеон, президент републике!
Ово није син, нити какав у правој мушкој линии, или да се Србски изразимо, од срца потомак Наполеона Бонапарте, и истиј овај његов великиј стриц није Француску из робства, него из анархичног стања избавио, и победоносним спољашњим ратовима увеличао и прогласио; па је опет францускиј народ толико признателан његовим безсмрним делима, његовом имену и његовом ма и споредном племену, да ће само да оствари и обистини чуство благодарности, по свој прилици, његовог синовца, Луи Наполеона, кои је досад изван отечества живио, нити какаве особите услуге овом учинити могао, избрати за главу свога републиканског правленија.
Па кад је ово тако природна ствар племенито чуствујућем народу, онда није чудо, што је народ србскиј, кои највеће число свои круноносни благодетеља не само слави него и светкује – није чудо, што је, оставши 1842. г. без поглавара, при првом свом у најновије време слободном давању мненија, од политике гоњеног, странствовашег и остављеног сина Карађорђева Александра 2-г Септ. исте године на Врачару једногласно за књаза изабрао; што је овај избор, при оноликом са стране потрзању и подривању, 15. Маја 1843. у Топчидеру равним одушевљењем потворио; што је избраном свом и од царева потврђеном, и многим знацима царске милости уштедреном књазу Александру, у вишекратним непријатељским покушенијама веран остао; и што не само жели него преко свог правителства и законом утврдити настојава, да племе Карађорђевића, док је год, у Србии влада.
Ово наравно да су понајвише плодови велике благодарности народа србског према своме избавитељу Карађорђу. – Знамо шта је Србин у Србии био пре његова устанка: био је правиј роб, био је народ без сваке правице, без сваког имена и гласа у свету! – А од оног славног устанка, ослонивши се на Карађорђа срећу и јунаштво, и слушајући га као врховног вожда и господара свога, стресао је јарам робства, под коим је четири века стењао и готово изгубио се; борио се десет година за пример целоме свету против онако силног и стаховитог варварства; добио тим сајузника и покровитеља у највећем цару, и издејствовао покрај онако мучни, при концу војне наступивши, обстојателства, без кои би самосталност постигао, главне, трактатима опредељене, основе данашње његове унутрашње независимости и слободе!
Ово народ зна, ово народ уживајући данашњу своју срећу, на подвизима и пожертвовању Карађорђа основану, с благодарносћу и одушевљењем свакиј дан повторава и омладини својој, опомињући је на верност Карађорђевом сину, светлом књазу Александру, у преданијама и јуначким песмама оставља, док и вечна књига – историја она славна дела достојно опише, па целоме свету на поученије и пример, а и Србству на подрањивање красно и добро стварајућег народног поноса, саобшти.
Зато и гласи једно од многи известија, из Крушевца од 22. т. м. између осталог овако:
'Јуче нас изненада посети неописана радост, радост велимо тим више, што је за свакога Србина полезна, јер нам је у јутру рано дошавша пошта београдска ту новост донела, да се је Његовој Светлости премилостивом господару и књазу нашем милиј син, а Србии наследник и у њему нова надежда на свет појавила. Вест ову получио је г. началник окружниј, па у каквој је радости не само он, него и сво чиновништво и грађанство овдашње, кад је о том извештено било, кипило, могу читатељи из следујућег закључити. У вече, не нагоном чиим, већ својевољно грађанство варош целу за чест новорођеног књажевића младог осветли, свирке и песме различите свуда су се и на све стране по целој вароши ориле, и, тебе Бога хвалимо, каковиј се је изглед радости на лицу веселог Србина за љубав и приврженост владаоца свога онда примечавао, перо наше искрене жеље и послушљиву верност прама личности светлога књаза описати у стању није. А док је то све тако било и трајало, у два сата ноћи, да би се весеље ово још величествениим учинило, и дан получене новости ове боље прославио, стане пуцњава прангија код куће г. началника окружног, где се сви такође чиновници и грађани отмени са женама своим и свакога реда и заната људи скупе, између кои је и неколико Турака трговаца из суседне Турске, људиј отменог характера, десило, и овде поред играња како у кући г. началника, тако и пред овом у авлии, где су машале гореле, оро се водило, и поред певања састанку овом сходни песама као и непрестаног пуцања прангија, напијане су здравице како за здравље пресветлог књаза тако и новорођеног младог књажевића србског и осталу светлу фамилију његову до саме зоре ноћас.
Кад је све било у највећој радости, која се на лицима грађана овдашњи тако силно показивала, да овакву радост и весеље до данас овде живећи житељи, као што и сами приповеедају, никада доживили и дочекали нису; онда врстниј и отмениј трговац овдашњиј Тодор Стефановић, сузама радости по лицу орошен, заплакавши се, почне сабору говорити: како ће Србија владајућим светлим књазом до највећег степена благостања свога узвишена бити, и како се наследницима милој надежди крепке будућности своје неописано радовати има, и томе подобно; а г. началник окружниј, кога су такође чуства искрене радости обузела, желећи прама оваковим искреним израженијма врлог и жарког родољубца, с примером житељству овдашњем предходећег, нелицемерну љубав показати, дао му је на поклон најбољу своју пушку двоцевку, која 20 # ц. вреди. – На глас овога пуцања из прангија сељаци из сви околни села, мислећи Бог зна шта се је у вароши догодити и изненада појавити могло, оружани варош обколивши, кметове су своје у ову послали, да виде какова се је то пуцњава изненадно у вароши увеличала, па сазнавши ови шта је и како је, известе сажитеље своје, на које и ови уз наше весеље пристану, и тако се и пуцање плотуна из пушака учеста. За сву ову пуцњаву потребан барут, да би показао знак искрене привржености своје прама пресветлој породици књажеској, дао је на поклон честитиј грађанин и трговац овдашњиј Ђока Кара-Антоновић.'
Участвујући у обштој радости народа Србског, повторавамо и ми његове племените речи: Да живи светлиј књаз с целом његовом фамиліом; да живи новорођениј књажевић са стариим братом Петром; да за своје младости здрављем и добрим воспитанијем обнадеждавају свој род и отечество, а кад одрасту, да дејствују као достојни унуци свога великога деда, на понос и ползу Србства, Славенства и целог човечества! То је и наша искрена жеља, као и ова: да живи и да се слави тако племенит и према добротворима истинито благодаран народ србскиј!

[JASON]

У Београду 29-га Новембра.

Најважнии догађај у политичком свету данас је оставка цара Фердинанда, и ступање цара Франца Јосифа на престол аустријскиј. Ово је тако важно, да се за сад његова следства довољно ни увидити немогу. Тек време ће показати, да л' је то сада учињено на ползу Аустрије, ил' на њену штету! А зашто је цар Фердинанд круну оставио? То није баш лако погодити. Он у својој оставки вели: 'из важни узрока', а кои су то 'важни узроци', не наводи се. Неки веле, да је узрок болешљилост његова, која му не допушта у данашњем тежком стању државе напрезати се; други опет суде, да није то, јер у држави уставној све је на министре положено, и цар се, кад ови само поврење народа уживају, може сасвим на њи ослонити; него је оно одношење, у које је он сада са заклетвом својом према круни угарској ступио. Он се као краљ угарски заклео, да ће целокупност и неразделимост круне угарске одржати, а сада наступише обстојателства, где је раскидати мора, и тако би имао своју заклетву погазити. Хрвати се од Мађара цепају, Словаци и Румуни такође, Срби одкидају Срем, Бачку, Банат и Барању од Угарске: цар уз ове народе пристати и жеље ијм испунити мора, јер у противном случају предстои му погибељ престолу његовом. Да би дакле престол династи својој сачувао, а и заклетву не погазио: ништа друго није му остајало, него се круне одрећи и предати је ономе, коме истина по санкции прагматичкој припада, ал' кои још никакве заклетве положио није, па тако по слободној вољи увређеним народима задоста учинити може. А зашто није предао круну брату своме Францу Карлу? и зашто се овај, коме би пре пристојала, ње одрекао на ползу свога сина, младића од 18 година, кога је зато још цар морао пунолетним прогласити? Ово се другче објаснити неможе, него ако узмемо, да су томе причина јединствено фамилијарна призренија између чланова династије. Било како му драго; историја ће показати правиј узрок, еле је фактум већ учињен, кои ми сматрамо за срећу народа славенскога у Аустрии. И у томе се неварамо, јер прво је дело новога цара било, праведне жеље Хрвата и Срба услишати. Хрватској је присајузио Далмацију и приморе Речко, поставивши Јелачића-бана за грађанскога и војенога гуверна исти покраина; Србима је патријарха и војводу, патријаршију и војводовину потврдио: истина још немамо о томе званичнога акта, ал' имамо поуздана известија, која нам не даду о истини посумњати. Чему се други народи надати имају, најбоље ћемо увидити из манифеста, коим ступање своје на престол објављује, а тај овако гласи:

Ми Франц Јосиф І. божиом милости цар аустријскиј и т. д.
Будући да се је наш узвишениј стриц цар и краљ Фердинанд првиј, у Угарској и Чешкој овога имена петиј, престола оставио и наш прејасниј господин отац надвојвода Франц Карло наследија престола одрекао, то смо ми прагматичном санкциом позвани, да метнемо на своју главу круну наше државе:
Зато проглашавамо овим свечано, да смо сели на престол под именом Франца Јосифа првога.
Признавајући из властитог уверења потребе и велику вредност слободни и времену сходни уредба, ступамо поуздано на стазу, која нас има довести к спасоносноме претворењу и подмлађењу купне монархије.
На темељу праве слободе, на темељу равноправности свију народа монархије, једнакости свију држављана пред законом и участију народни заступника код законотворства подигнуће се на ново домовина, у старој величини но с помладеном снагом, да буде сграда напорушива бурама времена, пространиј стан за племена разнога језика, које под жезлом наши отаца од векова веже братинскиј сајуз.
Крепко смо решили издржати светлост круне без оскврне, и целокупност монархије без уштрба, но заједно смо приправни делити своја права са заступницима наши народа: зато надамо се, да ће нам Божиом помоћи и слогом народа за руком поћи, те ћемо све земље и племена монархије у једно велико државно тело сајединити.
Тежко нас је допало изкушавање, мир и ред поремећен је у некоим крајевима државе. У једној страни монархије букће и дан данас домаћиј рат. Све су наредбе учињене, да се прибави посвуда закону штовање. Свладање буне и повратак унутрашњега мира, то су први увети, да сретно успе велико ово уставо-творно дело.
Ми се у том уздамо у разбориту и искрену помоћ свију народа по њиовим заступницима.
Ми се уздамо у здраву памет увек вернога сељанства, које је услед најновии закона о решењу подложничког савеза и о ослобођењу земље од бремена почело подпуно уживати права држављана.
Ми се уздамо у наше верне државне чиновнике.
Од наше дичне војске надамо се старој храбрости, верности и постојаности. Она ће нам бити, као што је била и нашим предцима, ступ престолу, необоривиј бедем домовини и слободним уредбама.
Добро ће нам доћи свака прилика за награђење заслуге, која незна за разлику сталиша. Народи аустријански! Ми се хватамо престола наши отаца у озбиљно време. Велике су дужности, велика одговорност, што нам је Божии промисао напртио. Но помоћ Божија пратитиће нас.
Дано у нашем краљевском главном граду Холумуцу на дан другога Децембра године Господње тисуће осам стотина четердесет и осме.

Франц Јосиф.           Шварценберг.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Франц I Аустријски службено је носио овај наслов:
Ми, Франц Први, милошћу Божјом цар Аустрије; краљ Јерусалима, Мађарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Галиције и Лодомерије; надвојвода Аустрије; војвода Лорене, Салцбурга, Франачке, Штајерске, Корушке и Крањске; велики војвода Кракова; кнез Трансилваније; маркгроф Моравске; војвода Сандомира, Масовије, Лублина, Горње и Доње Шлезије, Аушвица и Затора, Тесина и Фурланије; кнез Бертхесгадена и Мергентхајма; кнежевски гроф Хабзбурга, Горице, Градишћа и Тирола; маркгроф Горњих и Доњих Лужице и Истре.

[JASON]

У Београду 30-га Новембра.

Данашњиј наш земаљскиј празник св. Првозванога Андрије прослављен је у вароши овој велелепно. Том се приликом и крстио новорођениј син нашега светлога књаза, и дато му је име Андрија.

Из Беча нам јављају, да је на свечаност ступања цара Франца Јосифа на престол позван био у Олумуц и кнез Виндишгрец и Јелачић-бан, кои су 18-га у Оломуц отишли, а 21-га се у Беч вратили, и сутрадан се на Мађаре кренули. Пожун је јако утврђен; са кућа су сви кровови поскидани и куће по тавану земљом насуте, да иј запалити немогу. И Беч се нешто утврћује: око града су постројене палисаде и шанчеви, и хитно зидају свуда унаоколо великиј зид, кроз кои ће (изван палисада) топови на варош наперени стојати. Из благајнице царске све се драгоцености у Оломуц носе. Бившиј цар Фердинанд отишао је у Златниј Праг, и тамо ће одсада седити; а цар Франц Јосиф кажу, да ће у Беч доћи. И сабор веле, да се натраг премешта у Беч.

Најважније, што нам је данас бечка пошта донела, јест бегство папе Пија IX. из Рима. Он је ноћу између 12. и 13. тек. мес. са француским послаником отишао у Чивитавећију, одкуда је на лађи одпловио у Француску, и до сада већ у Марсељ стигао. Будући се о бегству овом већ 13-га у народној скупштини у Паризу знало, то људи суде, да је папа то учинио у договору са правителством француским. У Риму до 13-га није се мир нарушио, ал' била велика усколебаност. Тамошња народна скупштина прогласила се за сталну, и хоће да сазове посланике из свију италијански земаља, па да утврде слободу и јединство Италије. Говори се, да ће Француска оружаном силом да посредствује за папу. Мутни се облаци опет скупљају.
Из Темишвара послали су нам од тамошњега војенога савета прокламацију, којом се објављује, да ће се сваком, кои би од мађарски бунтовника у своме имању оштећен био, накнада дати од добара, која ће се од участника у побуни узети, а у колико та неби достигла, дометнуће се из царске благајнице. По гласу пештански новина Мађари непризнају новога краља.

[JASON]

Дописи.

Из Руме, 10. Нов. Lucri bonus (est) odor ex re qualibet, рекао је један жалостниј римскиј император, кад су му грађани римски пребацили, што он преко слугу свои по улицама градскима псећe блато купити даje, и после исто блато занатлиjaма, кои то за своj посао потребуjу, са хасном својом продаје. Тако исто веле и гдекои чиновници великог суда румског, кои нестиде се пред истим судом, где позвани, да важно званије судија одправљају, под јапунџетом и адвоцирати, и тако покрај јавне роле судија и потајну ролу адвоката код суда истог играти. Зар ови јадни људи, кои достојанство реченог великог суда ногама газити нестиде се, још незнаду, да је време мистификације и варања прошло, а и није никад време за варање ни било, и да варање више обстати неможе, па да ово одма на видило изаћи мора?! Они мисле, пробитачно је и покрај добре плаће, коју имају, и од друге стране каквим таквим начином штогод добити, да се од ти новаца бар трошкови, које кец однесе, покрпити могу. Ја ћу имена ови жалостни и сваког презренија достојни чиновника за сад прећутати, јер поуздано знам, да би они морали одма од стола судејског уклонити се, како би имена њиова јавности предана била; а уверен сам такођер јамачно, да би други врли чиновници ове кукавице, као шугаву овцу, из средине своје таки одлучили, и никад више с њима несастајали се, кои достојанство овог великог судејског тела, особито у ово врме, кад је цео публикум очи своје позорљиво на њега обратио, каљати ни мало посумњали се нису.

У Вуковару, 16. Нов. Данас је смешана комисија почела испите због убијеног грофа Елца. У колико је успела незнамо; ал' мислимо да, колико иначе сажаљујемо онај страховитиј случај, том испиту сад у овим околностима није време. По нашем мишљењу Елцова је смрт fatum, а не смишљено и хотимично убиство, ком је он сам са својом несмотреношћу и малоумљем крв.
Како год што сте јавили, да се Варадин изпражњује и управ од Мађара роби, тако из сигурног извора знамо, да се и из Осечког града све односи преко Драве, и већ је град опушћен; може се казати, да је Јовић царско-земаљскиј иметак Мађарима продао. Најпосле су пре три дана однели телећаке и каише, кои од Бог зна ког времена онде леже. Две су лађе са топовима и барутом однели, сад носе пушке и танад, па ће по свој прилици онда град пуст оставити. Човек, кои је јуче био у Осеку, казује, како се Швабе, које су Баћанија као месију дочекали, сад вајкају, што су угазили; све иј по 10 у кућама на квартиру држе, и пуне ијм куће ушима. Страх је великиј у Осеку, будући да су чули да 7 батаљона граничара нуз Драву к Осеку силазе, осим што иј сад тишти, да су бунтовници против цара; јер су бунтовнике у град дозвали. Тако свако хрђаво дело само се казни. Чујемо да је Житвај у Осеку; у крчми код белог курјака живи. Није ли опет као краљевскиј комисар за сремску жупанију одређен? Добро. Ми ћемо га с топовима дочекати; али без доста топова нека он и неиде. – Усеви код нас и око нас добро стоје. Колера је престала. Из оне стране Дунава туже се Мађари, да је код њи 1 фунта сланине две цванцике, а холба ракије 1 фр., и код нас је до душе оскудост у купусу, ал' ми мислимо да је лашње бити и без купуса него без сланине. – Мађарскиј мајор Вег седи у Бачу, и ономадне је писао амо наше трупе команданту, и вели: 'Браћо Срби! ' а пре 20 дана бомбардирао је браћу Србе у Вуковару! Шта то Мађари ћуд променише? Јесу беде – јесу политичари!

Из Карловаца, 16. Нов. У вашим новинама читали смо с радости обнародовано од вас писмо св. Јелачића-бана и кнеза Виндишгерца, на обштељубљеног нашег светог патријарха Јосифа писано, и надам се, да сте и царево ручно писмо већ досад штампали. (В. прош. бр. н. нов. У.) Овде код нас је већ обнародовано. Из овога види милиј наш народ, да смо на најлепшој стази, и красну будућност пред нама видимо. Ту нас цар сад првиј пут правим нашим генетичким именом 'верним своим Србским народом' назива, и уверен будући, да ћемо непоколебими у верности спрама њега остати, и свако одношење са непријатељем, т. ј. Мађарима, избегавати, тврдо вели, да ће тако праведна захтевања наша (не само жеље) скоро с радости испунити моћи. Заиста се поносити може наш народ, што је у највећем искушењу пре 5 месециј био, и од цара и од Мађара; али је по урођеној му правди, и по аманету стари, славом увенчини праотаца свои и по основу њином у својој прама цару верности непоколебим остао, и не из милости, него по својој заслуги крвавој, праведна захтевања своја очекива да се испуне. Истина да и цар и кнез Виндишгерц и светлиј бан уверавају нас, да ће војводовине териториум и војводу и патријарха народ добити; ал' ми Србљи већ искуством чрез дуга столетија кињени, и при испуњавању наши жеља од Понтија до Пилата шиљани, пак' се опет на последку са празним обећањама морали задовољавати: сад смо већ невере постали, и желили би, да светла круна нас већ једаред са потврђењем праведни захтевања наши, као свој највернии народ, усрећи. Зато је и наша депутација у Бечу отишла обоима војеначелницама, изјављујући ијм, да наш народ жели и хоће да се што скорије, и то још пре похода на Угарску, србска захтевања потврде. Кнез Виндишгрец је нашао за праведно то, и дао ијм је од себе препоручително писмо на цара, с коим су они одма у Оломуц управо цару отишли. Сад нестрпељиво живимо у тврдом уверењу, да ће нам цар жеље наше све испунити. Дај Боже, да нам депутација наша радост ту донесе. Јуче је већ у Оломоцу могла бити. (В. пр. бр. н. У.) За 10 дана чуће народ глас избављенија свога.

[JASON]

Србске Новине, бр. 106. од 3. Децембра 1848.

У Београду 1-га Децембра.

О биткама на Сиригу од 18-га пр. мес. овако гласи известије које смо из Сентомаша добили: 18-га Нов. око 10 сатиј у јутру зачула се овде у Сентомашу канонада из Феудвара, које је мало час  и на овдашњем, прама Врбасу лежећем логору, а у исто време и на Сиригу следовало. Пошто се овдашњиј логор до једно 20–30 топова (све из великога калибра) опалило, и канонада у Феудвару тек да се рече ударано, а да је на Сиригу морало бити право ударање. Овим поводом морадосмо 130 војника са два официра, под командом капетана Стеина, са једним топом од 6 фунтиј и једним од 3, на Сириг опалити, која војска од прилике на пола пута опази непријатеља, где се враћа у Кер и Врбас, те опали на њега само неколико топова, што непријатељску колону, од пешака и коњаника састојећу се, натера, те је брзо измакла.
Затим смо се осведочили, да је непријатељ, кои је до 2 батаљона пешака, 4 ешкадрона коњаникам јак и једном каваљеријском батеријом снабдевен био, и кои је трипут на сиришки логор јуришио, - одвећ много страдао, т. ј. изгубио је два официра (међу тима једног штабалнога) и многе просте војнике, од кои једног су официра и два тобџије близу шанца оставили, а друге све на петора, у приправности бивша кола натоварили и собом одвукли.
Непријатељ је мислио овај пут маглом се ползовати и неопажено приближити се како Сентомашком тако и Сиришком логору, али код Сентомаша на дат знак од предстража, које су се међутим натраг повукле, буде с неколико топова поздрављен и натеран, одма се вратити; на Сиригу је то још скупље платио.
Овом су приликом не далеко од Сирига од пленкара ухваћени, осим лако рањенога простака Франца Киндернена, још ови: Франц Куцман и Јосиф Флинтиус, кои кажу да су каплари, затим простак Антон Нун и силбашкиј житељ Павле Кернаш, кои последњи донели су били десном обалом Јегричке баре рану за непријатељску војску, - по свој прилици да су Мађари мислили, да ће с нападањем своим успети.
По сказивању ови заробљеника на овој битки на Сиругу од стране непријатеља били су 44-тиј батаљон гардаша и 5 компанија од 8-га батаљона, са 4 ешкадрона хусара, кои су сви малом посадом Шајкаша, Варадинаца и Србијанаца с грдним губитком узбијени.
У овој битки, које своим присуством духа и неустрашимости, а које мудрим управљањем, особито су се показали: народни подпоручници Ђорђе Девић и Марко Николић, затим подпоручник Новак Николашев од шајкаша, фелдвебел Арсеније Војковић од Варадинаца, србијанскиј буљукбаша Милија Јовановић, и уобште сва посада, а преимућствено топџије.
На концу примечавам, да од наше стране, - осим једног неоружаног чобанина, кога су непријатељски солдати не далеко од Сентомаша изсекли и тако се на њему осветили, - ни овде у Сентомашу ни на Сиригу нико погинуо није, само што су у сиришком логору 5 коња непријатељска топовска танад убила.
Ко човечније и христијански поступа, види се из преднаведенога, што је сиреч јединиј и неоружаниј Србин, кои је Мађарима у руке пао, изсечен, а њиови наоружани, како у наше руке дођу, до згодне прилике за размену свако благодејаније уживају, а многи се и без измене одпуштају.

О битки, која се 3-га пр. м. више села Сарваша под Осеком догодила, сада смо истом, како се поштовниј пут из Вуковара отворио, добили обстојателно известије. Ми га овде саобштавамо: 'Дана 2. Нов. у вече дође 4-та и 10-та кумпанија наше варадинске регименте у село Сарваш, на глас да ће непријатељ ударити. Сутрадан у јутру рано народниј мајор Јокић наша 2 официра и 2 стражмештера к себи позове на договор, где се посаветују, и нареде да свакиј официр и стражмештер по пола кумпаније са собом поведу и на њима позната места непријатељу напротив поставе. Тек свој уговор да окончају, али наше предстраже почну пуцкарати, и тако се поводом тога уговора наши задоцне, а непријатељ згодне бусије похвата. Наши граничари премда су силу непријатељску преко 2.000 момака, између кои се један батаљон регуларне војске Италијанаца а остали саме гардисте налазили, увидили, ипак су се храбро одржали, ако иј и није толико као непријатеља било, јербо од наше стране нит' је више нит' мање било од 300 граничара, 120 Србијанаца, и 50 Сережана са једним топом 3-фунташем, и једним од 1 фунте. Храброст и јунаштво граничара и Србијанаца, кои су онде остали, описати се не може, где су се тако борили, да је коме било могуће стати па гледати, морао би њиово јунаштво са сузама описати, јербо је то нечувено, да је таково мало число против онакове силе одржати се могло; није другчије, него су прса у прса са ускликом 'живио', а Мађари са 'иљен' одговарајући, ударали, и да није њиов командант левог крила час на једну страну час на другу бегајуће људство к јуришу са сабљом у руци приморавао, заиста би непријатељска страна од наши људиј разбијена била; но њиов командант опазивши нашу маловажну страну, полети њима за леђа и тим начином морадоше наши натраг се повући.
Један стражмештер од ерц-херцога Леополда регименте, кои је 28-га к нашима у Вуковар пребегао, приповеда, и својом чести уверава, да је 389 које мртви које рањени на тој битки од непријатеља пало, а од наши није ни пет-шест људиј погинуло.'
На концу овога известије од 29. пр. м. саобштава нам се још следујуће: 'Сад баш добили смо истините вести, да је гроф Нижан већ у Барању продро, с тим намерењем, да са оне стране град Осек обсади, а с друге га већ у обсади држи генерал Тодоровић са 16 хиљада војника. Баћани је 27-га отишао из Осека.'

[JASON]

У Београду 2-га Децембра.

Још од синоћ разносише се неповољни гласови о Банату. Једни једно, други друго говораху, а нико ништа известно немогаше казати. Видићи к томе још многиј свет, нарочито женскиј и децу одонуда непрестано добегавајућу, нисмо могли ништа добро слутити. И тако смо данас до подне све у страху били. Сада пак стиже нам следујуће поуздано известије из Панчева од јучерашњег дана, које нас мало разведри и охрабри. У томе известију јављају нам ово:
'Јуче, 30-га пр. м. логор нам је наш алибунарскиј чак до Петровог до Новог Села узбуњен био, и Алибунар и Карлсдорф леже у пепелу. Данас пак претио нам је непријатељ, да ће за цело г. Михаила Јовановића воинство обколети, но ево нам сретнога гласа, да је опет Алибунар вратио се. Узрок ће томе по свој прилици бити, што су г. Книћанин и сви остали станови у Ново Село на помоћ дошли. Батаљон банатскиј г. Браића сасвим је јуче распуђен, него војнике на ново скупљамо и у логор шиљемо. Ми с наше стране радимо, што у овом одсудном часу чинити морамо. Народ је свуда, тако и у Панчеву на ландштрум подигнут. Панчево је јутрос у стање обсаде и тако под војничкиј закон стављено, и Панчевци су се писмено обвезали, да ће се до последњег часа бранити. За заповедника Панчева од св. војводе наименован је г. подполковник Оцверек, и под председатељством г. мајора Радојковића установљен је један војениј савет од чланова војнички и грађански, и по заповести г. војводе положен у споразумљење са окр. одбором за одправљање дела, у ком савету елемент србскиј влада и у члановима и у деловодству. Светлиј војвода сасвим отеческо старање о свему води, нештедећи ни труда, нити на личну своју опасност, много обзирући се. Још се овај час, у 7 сатиј вечера, из воинства нашег вратио није, као животворниј дух руководи, храбри, крепи и пасти му недопушта.'

У исто време јављају нам следујуће из Карловца, такође од јучерашњег дана: 'Данас имамо битку на Марија-Шнее. Још нисмо на чисто, коим поводом; ал' тек тако изгледа, да су наши преко границе мајорске прешли, и трску косили, ту се са солдатима варадинским побили, и тако од 1 сата после подне битка је започела, и сада је 4 сата, а још се по гдекои пуцањ чује. Наши су и неколико топова са шајкиј опалили. Долазе гласови да непријатељи узмичу и наши иј гоне. Г. патријарх је на Дунаву, и гледа позориште, чинећи нужне наредбе. И из Бачке су се чули данас топови. Толико за сада.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Глас о овим случајевима многе је застрашио, и чујемо, да су се неки из Баната у бегство дали. Ово не можемо да верујемо. Та ко смо ми!? Јесмо-ли ми потомци јуначки предака, кои се ничега више нестрашише, већ помисла: бити туђим робом? – А ми, кои смо се досад тако витежки држали, кои смо толико дивљи силни нападања мађарски храбро одбијали, при свем том, што нас је млого мање оружани, много мање на броју било, ми зар сад, кад је непријатељ наш дошао већ до издисаја, пре него се за свагда смири, последња трзања чини, зар сад да се плашимо, зар сад да нашу лепу војводовину остављамо и да бегамо? То би крајња срамота била!
Нас треба она мисао да руководи, да смо ми, одушевљени честитим духом србског јуначког народа, на ноге скочили против непријатеља наше народности, наше слободе, и нисмо се плашили онда, када је цар наше непријатеље подржавао, кад још нисмо ни устројени били; та онда, кад ни мало пушчана праха и други потреба војени неимадосмо, кад безсмртна она два брата Пивничанина, с осталом храбром дружином, с моткама у руци дивљој чети Грабовској и устима његови топова у Карловци на сусрет идоше; - а сад, кад цар наше душмане за издајнике и бунтовнике прогласи и силну своју војску на њи шиље, зар сад да се плашимо, ако се поједини несрећни случаи у нашој војсци догоде? – Зар да бегамо, кад се непријатељ вароши којој приближава? Зар ми неби умели правити барикаде, и зар и красне јуначке Србкиње неби соколовима србским на томе светом послу помогле? – О би, би доиста! Ми можемо, ми нећемо веровати, да су неки Срби око Панчева – бегали, хтели бегати. То је клевета на њи. Они, као и сви други Срби, радије ће сви јуначки изгинути за своју слободу, него удаљавати се с оног места, где има надежде, да ће доћи до битке. Опоменимо се, шта учини варош Милано са своим барикадама! – Ко је истинито одушевљен за своју домовину, може истина умрети, и тога се неплаши, ал' док год дише, неда се, неможе се победити. Ко љуби своју народност, ову светињу, блаженство осећа, кад се може за њу борити, за њу мрети. На оружје Срби мало и велико, све што земљу своју бранити може; ствар је наша већ при свршетку, још сада сложно, јуначки скочимо, па ће док је света, потомство наше уживати благодети јунаштва свои предака. Историја нас означава као светско-историјскиј народ; ево приближи се време, да се народ србскиј поново појави као великиј и слободан. Сад за свагда ајдмо сви на непријатеља!