Српске буне

[JASON]

У Београду 3-га Децембра.

Вести, које смо данас од Арада добили, јављају нам, да су тамо Мађари љуто страдали. Командант њиови гардаша из Н. Арада, Марјаши, ползује се 4-га т. м. п. р. маглом, те направивши неке мердивине и ћуприје, увуче се са нешто војске, међу коима и Секељи бијаше, у шанцеве града, с намером, да у град уђе и освои га, ал' кад су му војници у таквом положењу били, да није даље напредовати, ни натраг се вратити немогоше, стану они из града палити на њи топове, и картачима иј листом потуку, а затим бомбама на варош ударе, ову већом части попале и мађарску војску куд које растерају, и тим отворе комуникацију између Арада и Темишвара. Лоша срећа Мађарима!

Аустријскиј сабор у Кромерижи са великом је радости примио известије о ступању цара Франца Јосифа на престол, и закључио једном депутациом истога поздравити, а бившем цару Фердинанду послати адресу опроштаја. - 'Аустр. кореспондент' следујуће пише под 6. р. Дец. из Оломуца о послу аустр. Срба: 'Србскиј посао због важни догађаја није могао ови дана никакав знаменитиј напредак учинити, и осим потврђења војводе никакво друго важно питање није се могло решити. Јуче је ипак генерал Ђ. Стратимировић (Немачке новине све једнако г. Стратимировића именују генералом; ваљда ће дакле бити истина, да је таковим постао. Уч.), кои се неколико дана у Бечу бавио, опет амо дошао, и од сутра ће се даљи договори започети, кои добар успех обричу.'

Управо сада добисмо следујуће важне дописе, које спешимо одма читатељима саобштити:
Из Панчева, 2. Дец. у вече. Овога часа дође поуздано известије, да су на Вршац дошли из Темишвара 7 ешкадрона кавалерије и 2 регименте пешака и варош позвали да се преда; но почем гардаши и Швабе нису хотели то учинити, почне иј царска војска из топова и кумбара тући и варош, где Немци пребивају, запали, те је јуче у 2 сата по подне још горела, али није била освојена, но без сумње после тога су је морали освоити, јер и житељи Срби тукоше гардаше и Швабе. – Мађари, кои су наше логоре напали били, повукли су се опет натраг, ал' г. Михаил Јовановић и остали команданти отишли су за њима у потеру, и по свој прилици сајединиће се са царском војском.
Из Карловца, 2. Дец. у подне. Топови из даљине данас од 5 сатиј у јутру јако пуцају за цело на Феудвару или Сентомашу. – Топови из Варадина, тешки од 18 фунтиј, тутње непрестано. Ватра се велика дигла од Новог Сада; извесно је да варош гори. – У јучерашњој битки овде под Карловцима рањена су од наши два човека; од непријатеља незнамо колико иј је погинуло или рањено. Шајкаши су у Мајуру ракетама запалили 10 – 15 кућа, и ове су изгореле. (Обстојателно у следујућем листу.)

[JASON]

Дописи.

Из Панчева, 18. Нов. Одговарајући на онај чланак из Карловаца од 11. Нов. под знамењем Р. у овим листовима печатан, морам за љубав истине и чести мађистрата панчевачког то приметити, да се у мађистрату никакви частника не налази, кои би намера била, да 'стариј ред у суду на ново уведу,' како би немачкиј језик као и за време блаженопочившег хофкригсрата парадирао. За то нека слободно г. дописатељ мирује и спокојан буде, и ако га преко свега овога изјаснења и даље срце болело буде, нека потражи вернијег и вештијег лекара, кои ће му болно срце његово извидати може. Ја пак на умирење целога рода србскога, а нарочито да оне, код кои је по речма г. дописатеља вест та обште негодовање побудила, о противном уверим, овде јавно очитујем, да се у мађистрату панчевачком, и у обема региментама, под нашом власти стојећима, у свима готово струкама изкључително србским језиком ради и дела, изузимајући оне послове, кои у струку рачуноводства, које контроле ради као непрекидниј сајуз бивше системе другчије водити се засад и не може, спадају, или пак где се сбог референта Немаца, кои нашем језику још вични нису, дела нека немачким језиком водити морају.
Иначе сви правословни, судејско-грађански и криминални, навластито пак економично-политични и полицајни послови јединствено се на србском језику воде, што до данас није ни у Земуну, нити пак, као што се гласа, у Карловцима, у сред места правитељства и сиона србског.- О одборима наравно да овде говор није, кои све и сва србским језиком делају. – Нека дакле, и опет молим – г. дописатељ карловачкиј, бол срца свога стиша, и лека земунском и карловачком мађистрату тражи, а о панчевачком слободно спокојан може бити, па другиј пут нека се по чувењу не влада и сламку пресуде над невинима прекида.
Што пак вели да неки частници теже, да стариј ред у суду заведу – то или ја неразумем, шта је г. дописатељ казати и написати хтео, или баш сам дописатељ незна и неразуме, шта је стариј, шта ли је новиј ред? – Зар незна г. дописатељ, да ред суда и језик, кои се у судејском поступку употребљава, није једно и исто? Или ваљда је ред суда другчији (у граници војеној) него овде у Панчеву? Колико је мени познато, стариј ред суда (ту се закони и уредбе разуму) још свуда постои, као и за време 'хофкригсрата', од хрватске до ердељске границе, и докле год је старо, ако Бог да, савршено не преиначи или сасвим неукине, и ново неизведе, донде свагда старо постојати мора, јер и без новог и без старог неби ништа било, него Faustrecht, т. ј. песница би или новац анархијски владао. – Језик пак србскиј у суду можда се у Панчеву више, него у граници употребљава, али шта ћемо, када г. дописатељ, седећи у Карловцима, са Доке или Банстола гледи на сву војводовину, и аргусовим очима све види – чује – и зна!

[JASON]

Из Срема. 'Напредак', као лист народа, има свој грдниј задатак. Он много за добро рода свог зградити може. Њему противници слободне штампе пропашћу грозити никако и никад немогу. Он ће као политичниј народа лист у одјеку народа србског наћи највећу гаранцију. Наћиће ту гаранцију из призренија доброг правца, и благородне своје намере. Било је слободождера, а има и данас, кои на поједина учредништва и лица отровно своје, само својој саможивости служеће оружје устремити покушавају. Ал' је учредништво 'Напредка' морално лице, које по себи доста физичне и моралне снаге има, гонитељима слободе говора и штампе србском решителности у очи гледати; а као правиј народа орган имаће за себе јавно народа мненије.
Кад је дакле недвоумително благодарна, на срећи само народа основана намера 'Напредка', прећи ћу мало на предложено у числу 4-м устројеније правителства особито, а поособ правосудија, полиције, економије – финанције, санитета. Зашто је устројеније правителства, и овамо спадајући врховни оделенија један од највећи основа сваке државе.
Да држава какова врховно правителство устроити може, потребно је:
1-во Да је иста држава независима.
2-го Да такове државе цео народ у устојенију форме правителства, - и ако не непосредствено у бирању, оно у представленију достојни за правителство лица участвује.
3-ће Ако је држава та у положенију федеративном (као што је војводовина србска), да се правителства њеног одношенија, како спрама централног правленија, тако и спрама други федеративни провинција утемељи.
Ја велим, да се војводовина данас ни у једном од три преднаведени главни положенија не налази.
а) Војводовина данас није независима. Не мислим независима, као што су пет европски сила, но да је иста од непријатељског оружја слободна, - под неприкосновеним војводе србског правленијем.
б) У устројенију форме врховног србског правитељства, у бирању или само представљенију врховног чиновништва (које је право једина и највећа гаранција грађанске слободе) само једна част војводовине данас участвовати може. Колике је пак важности право, у организацију правителства целог народа наравно не viritim но по представништву утицати моћи, погледајмо на неке наше околности, пак ћемо се достојно уверити.
в) Одношеније војводовине данас спрама владатеља, спрама други федеративни провинција утемељити се неможе. А зашто? Треба да нам владатељ изабраног војводу царском речи потврди – да војводовину од њени непријатеља очистимо, - да јој границе положимо – јер без тога са суседним народима уговарати, с овима и краљем одношенија државно-политична кроити неможемо.
Зато премда је друштво напредка против свог начела: 'Да се нико за званија не препоручује, нити што је још горе, препоручивати даје', нека лица у броју 4-м препоручило, - ако заиста то право уживати жели, нек се претрпи, док војводовина у физичкиј барем живот свој ступи, па онда нек' ужива право препоруке са саучастијем целог народа војводовине, али нек' метне руку на слободне груди, па нек' се добро промисли, кога ће за које од толико племенити Србаља званије препоручити. Треба добро загледати у историју сваког, кои за великодостојништвом жедни. Sapienti panca.
Aл' манимо се браћо данас устројенија врховнога војводовине правителства, - доћиће за то скорим удобније време, знаће народ, у колико је ко заслуга имао, наградити га, - знаће народ и краљ свакога на себи слично место ставити. Ко није никад ред љубио, неможе јавним редом управљати. Ко није умео своје сачувати, неможе му се обште благо поверити. Ко је само преко рамена гледао Србство, неможе исто подрањивати. Коме је правда двострука, нетреба нигди и никад да је дели и т. д.
Ми смо, браћо, редке у истории жертве за целокупност аустријске државе, за спасеније династије хабсбуржко-лотаринжке поднели, и данас подносимо – свакиј тренутак, кои од данас у двоумљу и пустој надежди проведемо, може нам бити смртоносан. Наша војводовина не ствара се данас – она је србском крвљу одавно завојевана, и Леополда првог царском речи завештана. Немојмо више као пијан човек посртати: час на овог час на оног правду, милост, благовољење, интервенцију рачунати. Ми смо за државу целу и цара војевали, и војујемо, царев је непријатељ наш непријатељ, војводовина је пре једног и пол столетија наша – стоји ли Аустрија, мора стојати и војводовина, падне ли Аустрија …
Пошљимо дакле владатељу најскорије одважну депутацију, и иштимо потврђење војводовине, војводе и патријарха, и трудимо се tandem aliquando познати, кои нам је као слободног народа светиј правац. – Ст. Поповић.

[JASON]

У Вуковару, 20. Нов. Из Осека нам стижу гласови, да су се Швабе, кои си су Мађаре у град дозвали и талијанске војаке подплаћивали, нашле у чуду. У варош нико недолази, одцепљени од Славоније и Срема, од кои су живили – обтерећени са копањем шанцева и држањем распуштени мађарски гардаша, пиште као змија у процепу, и желели би се беде опростити. Али јест! плаћајте сада неверство роду, народу и цару швабске издаице.
Код нас је шанац готов, ако би се прохтело Мађарима у Срем нападати. Јуче нам је један Осечанин приповедао, да је на Сарвашу највише Талијана изгинуло, и да су 3 кумпаније одказале покорност Мађарима и да иј сад неби ни вилама више из града изтерали. Погинуо је мајор Молнар, а К. Баћани је рањен и носи руку у марами.
Новине ваше добијамо неуредно, јер пошта варадинска непропушта, а код Винковца и Товарника неиде амо пошта; пак нам је тако и са загребачким новинама. Пештански су листови ускраћени, као што је и право – зашто да овдашњи Мађари чате своје новине, а Срби у Пешти да србске не чате.
Ми овде нисмо са Весенберговом нотом, немачким дворовима разасланом, тако задовољни као Ви,*) и мислимо да би више одјека нашла она нота у срцима Славена, да је у њој слобода политична сасвим проглашена, и да се о нама својскије говорило. Та ваљда ћемо престати бити орудија само у аустр. монархии, које целокупност ми једини сад држимо. Ваљда нисмо само за слуге рођени, а Немци за господаре. 'Да што свог блага и роб има, само то хоће мудар цар,' рече Мушицки.
*) Нисмо ни ми ни мало задовољни. В. бр. 99. н. н. У.

У Вуковару, 22. Нов. У броју 191-м новина ваши има једно писмо из Фрушке горе, у ком дописатељ патриотично говори против умложења службеника сремске жупаније и грдне плаће њиове, како је јунска скупштина, у Илоку држана, свршена. Ја сам једном од ти службеника рекао: 'Све је то добро брате, али ко ће вас наплатити.' Зато се у свему с дописатељем слажем, и још дометао би и то: да би врло добро било, не само да се службеници у жупании умале, и да би од они, кои су најнужнии, и у служби остали, с пуним правом од њиовог народољубља захтевати могли, да за полак плате служе, но би им круто препоручити требало, да они своју власт по новом сад са слободом ускрснувшем духу – употребљују, да се оставе старе солгабировске неограничености – и теремтетовани – да забораве на своје 'от' и 'Божјеју милостију' – да престану мислити и на том делати, као да је свет за њи створен, а не да су они за свет у служби, већ иј је он – то јест народ поставио. То би ијм, реко, требало круто казати, ако је човечјој нарави могуће ту промену учинити, и за кратко време од самовласника – самовољника – и ником под одговором бивши – учинити законом повлашћене – закона извршитеље под одговором. О којој брзој промени – метаморфози, мотрећи наравно човечију, свако мора сумњати, само онај не, кои мисли да 'Wem Gott ein Amt gibt, dem gibt er auch den Verstand.'
Лепо захваљујемо ево јавни г. дописнику за комплимент вуковарској интелигенции учињениј, и желили би таку лепу похвалу заслужити – само би још питали, јер се из онога писма неможе право дознати кога се у прав' тиче? Или, аристократије и с њом службеника жупаније, јер је онде о њима реч, или укупно Вуковараца, и сви или поједини чланова досадашње miserae plebis, које члан имао је част бити и ваш       Мргуд.

П.П. Она жена, која је од Брођана оружје и фишеке отела, зове се Драгиња Врачарић, рођена Николић.

[JASON]

Из Панчева, 25. Нов. Вторник прошлиј, дан сиреч 23. ов. мес., знаменит је за повестницу нашу, као год што су напротив неки дани, кад је перлезскиј, алибунарскиј, стражанскиј и карашкиј стан од непријатеља разорен, жалосни и спомена не милог пуни. Јер у горенаведениј дан од јутра, па до мрклог дана, грмљавина топова од стране Томашевца навешћаваше напад љутиј душманина наши на тврде обкопе стана томашевачког. Онде, где је пре 60 година поток крви узвис врх Тамиша више Томашевца полио, где су многе жертве србске под јатаганом Турадије верност србску према двору аустријском оправдале и обелоданиле, где се и данас споменик храброг капетана Радивојевића поносно у вис као чудно знамење редког пожертвовања уздигао, тај дан су јатагани србијански и бајонети граничарски сјајну сведоџбу славне победе над Маџаром дали, и нови блистателнии споменик своје неустрашимости потомству сазидали. Прва, жестока и споспешна битка и преславна победа над непријатељем, коју је Србин у Банату, овом гнезду мађарске централизације војене, свечано одржао!
У овим листовима од части је описана битка томашевачка, подобније и обстојателније нека читатељство из листа, уз ове новине на немачком језику излазећег под насловом 'der Serbe', као званично известије команданта граничарског баталиона на високу једну особу народну увиди. Задатак допистељев тај је, да овде јунаштво бораца србски, у том боју достојно одликовавши се, верно опише, остављајући участницима и очевидцима битке поменуте гг. П. С….. и П. А. П. да повестно цело сраженије опишу, које ће листове нове историје знаменито украсити.
Јунак битке томашевачке, љубљениј Србин и гост наш г. Ст. П. Книћанин, извешћен о долазку Маџара, учинио је размере и приправе, вредне слави имена и војничке крепости његове. И што је већа опасност у походу том грозила му, то је неустрашимост његова већма растла, и што је погибељ сбог напада непријатељског са свију страна, имено: са орловатске, ботошке, од Пет Кућа, и с леђа од самог села Томашевца појављивала се, то је он оштроумније војску разређивао, и ладним духом операције војене чинио. Лукави непријатељ, да би Книћанина, којега је малену силу познавао, у шкрипу држао, докле би он против Панчева воинство своје кренуо, гледао најпре безбедства свога ради на Томашевац ремек јунаштва и стратегије своје учинити, да после у Панчеву сватове паризке међу пуцњавом и свирком држати може, ударио је најпре са ботошке стране, како ће позор и пазљивост Книћанинову тамо обративши на Орловату с лева мост на Тамишу прелазка ради, њему с леђа, саградити, које му је за руком изишло. Да је којом срећом ту какав резервниј корп наш, и то од ваљани јунака, десио се, био би у рачуну преварен, али будући да ту ни на какав одпор нашао није (Наишао је на одпор, како гласи наше известије у пр. листу, али мала сила не могаше му одолети. У.), зато је мост направио, после ударивши са своим средоточијем, и тако за себе најзгодније положење, а за наше најгори теснац заузео. Непријатељ је још у маршу почео из топова грувати, давши времена једном и другом оделенију своме, да прешавши неосетно Тамиш, покрете лакше и удобније с леђа Книћанину чинити може. На стотину непријатељски топова јунак наш ни одазвати се не хтеде, него сакупивши своје воинство, Србијанце и граничаре, рече ијм крепким гласом:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Јунаци! На Перлезу, Стражи, Алибунару и Карашу зло се наши владаше, на првиј топ гледао је свакиј, да умакне; свака је битка у Банату несрећно за нас изишла; од нас зависи, да свима образ осветламо и срамоту оперемо. Ако ли сте бежати или неодважно бити се наумили, а оно извршујте сада, док није непријатељ под обкопе и шанчеве наше стигао, ту подлу намеру; но ја вам се заклињем, да се одавде са мејдана ни маћи нећу. Ја хоћу и желим, да или душманина коначно одбијемо и побијемо, или да онакав споменик, какав гроб Радивојевићев краси, будућим и позниим потомцима казује храброст и пожертвованије наше; јер ми нисмо дошли да се од првог топа као кукавице разбегамо, но да као јунаци бојак за живот или смрт рода бијемо. Нећете ли се као Срби борити, а ви смилујте се бар на мене, кои ћу се овде до капи крви борити, па пре него ме изневерите, ево груди, па проспите прах и олово у мене, проста вам крвца моја била, - та боље ми је од ваше руке погибнути, него ли од душманске деснице, боље ми је овде очи стиснути, него ли бегство моје браће гледати и срамоту такову преживити!'
Речи ове прођоше као жива кроз срца војника наши, и углас сви кликнуше: 'Аман, нећемо те ваистину, господару, изневерити, док сви изгинемо!' – Трогателном позорју овом следовала је радост и одушевљење, и наш јунак очекиваше са чибуком у усти и мачем у десници непријатеља, кои је непрестано из топова – рикао. Али чим је на једно 300 корака обкопима приближио се, а наш 18-фунташ загрми једанпут, и другиј и трећиј пут, и направивши у грдној маси непријатељској грдне провале и улице, разпуди иј; али прикупљени коњаници и пехота нагне на јуриш, но граничари удри из пушака, па кои од кише танади о земљу лупио није, тога је оштриј бајонет на бег опоменуо. И после трипут покушаног јуриша тргне се непријатељ. Међутим из шанчева Србијанци поздрављали су љуто душмане куршумима тако, да ијм ока отворити недадоше. Но у селу Томашевцу другиј је акт трајао. Гардаши и нешто коњаника упадоше у село, и по обичају почеше одма свирепствовати. Међу првима паде стариј парох сеоскиј и два друга граничара, које видећи сељани, потрчаше у куће па из кућа кои птичарама, кои из пиштоља, удри у њи. То је непријатеља не мало забунило, кад ти по заповести г. Книћанина приспе изненада за обе стране бореће се једна компанија граничара и 100 Србијанаца, коим долазком охрабрише се наши сељани, па кои пушком или пиштољем, кои пак сикиром или вилом, нападну као лавови на гардаше, јер коњаници за рана умакоше, те иј ту поштено почасте. У дому пак томашевачког трговца Буковале, и у близини, велика чета гардаша и гаћана дадоше се у пљачку, које осетивши наши упутише се тамо и изненадним нападом стераше мложину њи (око 150) у двориште Буковалинино, па по договору пустише унутра до 50 горски ајдука. Јо писке и јај иштенем од Маџара; на одпор и одбрану ни мислили нису, него сви као плашљива телад руке на очи турише па певаше и врисак 'Јеремијаду Кошутову' и 'На реках Томашевачких, тамо бихом и плакахом!' а јатагани ајдучки секоше главице купусни глава маџарски, и учинише јада од њи. И сутрадан су њи неколико у слами затрпане нашли и на онај свет оправили. - Да је срећом когод мостове са Тамиша укварити могао, ни један пешак главе изнео неби.
После 12-часовног боја одоше непријатељи и без трага, и немогавши се сви мостови ползовати, подавише се млоги, и по ритовима заглавише. 30 кола рањеника собом су одвукли, осим небројени мртви, кои се главе и данас под ћуприом томашевачком видити могу. – Ту се незна, ко се одличније показао: Србијанац или граничар. Чест дакле и похвала и једним и другима! Но највећа слава припада храбром, неустрашимом и честитом јунаку и Србину г. С. П. Книћанину, кои је тај дан заиста срећу и безбедност Баната утврдио и опасност најгрознију уклонио. Као знамење, да је његов драгоцениј живот више путиј у опасности био, доказује то, што је ђуле непријатељско балчак сабље његове размрскало (која је у Београд послана), и његовог једног уз њега јашећег коњаника убило, кои је мртав њему на прси пао.
Од наши је више рањено него мртви пало, сасвим је и рањени и мртви до 50 војника које граничара које Србијанаца. Међу овима је и честитиј панчевачкиј гардиста, лицедер Ђорђе Јовановић, отац 5 ситне дечице, кои је на мртвој стражи стојао, и рањен из пиштоља једног катану с коња оборио, но после од ови изсечен био. Он је у Уздину лепо оплакан и сарањен. Вечна му памет!
Сутрадан послао је окр. одбор Панчевачкиј великиј, у Панчеву саливен топ г. Книћанину на дар; на њему је следујућиј надпис изрезан: 'Срб јунаку Стефану П. Книћанину, благодарни панчевачки окружни одбор, за спомен-победе томашевачке 23. Нојеврија 1848. бивше.' Сада се јунак – Книћанин још јаче обкопава. Бог га живио и сваку му срећу с повољним здрављем даровао; а народ ће га умети славно прославити. – Приметити морам, да г. Книћанину ни с које стране у помоћ прискочили нису; њему дакле једином та славе пуна победа приписати се има. Живио!

[JASON]

Србске Новине, бр. 107. од 7. Децембра 1848.


Јосиф,
Божјом милости Православниј Патријарх Србскиј, архиепископ Карловачкиј и целог Славено-Србског и Валахијског народа Митрополит,

Братскиј позив к народу Књажества Србије.

Премила и предрага Браћо!

Ако је игда брат брату и свој своме мио и драг, важан и скупоцен, то му је заиста најмилии и најдрагоцении он у време нужде и невоље његове. Европи је позната непоколебима верност народа нашег к пресветлом двору аустријском. Ако икоме, Вама су познате жертве, које смо свагда с највећим стрпљењем подносили за подржање престола царског у отечеству и изван отечества. Војевали смо, куд нас је год високиј двор наш определио, и војујемо и дан данашњиј. Која се пак год провинција или народ противу законог поредка царства нашег подизала, свагда смо први били, кои смо се са највећим пожертвовањем нашим на подпору мира и поредка, на подпору престола представљали и нудили, кадкад позвани, а кадкад и незвани бивши. Кад је мађарскиј народ пре сто и педесет година у време владе блаженог спомена императора Јосифа I. под бунтовним Ракоцијем противу доброг императора и краља свог подизао се, и к својом худом намеренију турског цара и французког краља у помоћ призивао, позвао је Ракоци и патријарха нашег у исто име противу императора и краља; - но верниј патријарх саобштио је издајничкиј позив овај цару, а народ је свој на оруже против бунтовника сам собом позвао. И наш је народ највеће жертве поднео, само за доброг цара на престолу његовом одржи, у чему је помоћу божјом и успео, и император Јосиф I. у привилегии својој признаје му заслуге и пожервовања ова.
Кад је ове године истиј мађарскиј народ противу краља свога узбунтовао се, и с једне стране краља гонити, с друге пак народност и веру нашу и света права наша, крвљу отцева наши много путиј здраво окропљена, газити и уништожавати почео, ми смо за царства престол, за целокупност царства и за осигурање народности и остали права наши на одпор покренули се. Мађар је непријатељска нападенија на нас чинио, јаук рањеника, плач немоћни стараца, слаби жена и нејаке дечице прешао је преко границе савске и дунавске и подобно тужном гласоноши поразио је срца родољубиве браће Србаља у књажеству Србии, колевци постанка нашег, и гомилама прешли су добра јуначка браћа у пределе наше, да с нама срећу и несрећу деле, и да нам худог, зверског душманина отражавати помогну. Они за свето име вере и народности под барјацима једним и истим неуморно и неустрашимо стоје с нама заједно и данас пред непријатељем. Они су уверени, да непријатељ иде противу цара, иде противу вере и народности наше, у чему, ако му за руком изиђе, онда и сама браћа у Србии у опасности стоје. Историја ће најсјајниим прикљученијама овога народног рата украсити листове своје за спомен и пример свим народима на свету, како је Србин, брат брату, кадар у помоћи бити. Слава буди вечне тим родољубивим витезовима нашим, које славећи и преузносећи, позивамо Вас мила браћо наша, да нам сад, когод веру и народност љуби, у помоћ притрчи, да нас Вама на очиглед не тамани један неблагодарниј бунтовниј народ, кои у гнусној гордости својој јавно виче и доказује, да му краљ нетреба и да му је краљ издаица, и сваког рода неваљалац на свету, а у исто време преузноси се, да све, што под круном угарском живи, јест Мађар, и нема другог имена ни језика. Шта више, говоре и пишу, да су књажество Србија и Босна и Бугарска њиове собствене земље, сигурно чекајући прилику, докле нас поработе, да и Вама књиге, протоколе, и заповести мађарске у правленије земаљско, у школу и у саму цркву с преким судовима, вешалима, са убијствима, као спрама нас што поступају, пошљу. Оваково беззаконије и управо безбожије не може остати не наказано. Праведниј наш цар подигао је оружану своју руку противу овог бунтовног народа мађарског. Цар похваљује верност и храброст србску, и позива нас, да се само храбро држимо, докле иј он с горње стране непобеди и непоработи. Но докле је царска помоћ удаљена, наше силе мале, и чрез седам месеци боја већ малаксавају и ослабљавају, непријатељ може сила штете и квара нами учинити, као што је већ учинио, и сад чини, и Бог зна кад ће се та штета надокнадити моћи. Он прети уништити и нас и браћу Србље, кои су нам у помоћ дошли, можете ли Ви браћо! с ладним срцем и скрштеним рукама гледати, да у Вашем здрављу тиран нас, браћу Вашу, жене и децу нашу, и имање наше, пали, роби и ара? У нужди непријатељ свети се и досађује, но у нужди брат помаже и избавља. Послушајте глас народа србског овостраног, послушајте позив после сто шездесет година васкрснувшег војводе србског, прејемника деспота и војводе Георгија Бранковића! Послушајте архипастирскиј глас патријарха србског, ког се народ овај више од сто година лишавао, и кои је прејемник патријарха Арсенија Чарнојевића и пријемник патријарха Јоаникија II., кога је великиј цар Душан патријархом наименовао! С небесни предела гледа Душан и кнез Лазар, гледају Неманићи сви и светиј Сава, да ли Србљи греју у прсима чуства братства и љубави негдашње? Да л' они храбром мишицом отражавају непријатељска нападенија туђеродца на веру, језик, имање њиово? Похитајте дакле драга браћо, докле још касно није и да о мање штете буде, у помоћ нама, рођеној браћи Вашој! Што пре и у што већем броју дођете, то ће непријатељ брже и сигурније отражен бити, и покрај хасне народне остаје слава народна, да Србин Србину у помоћ притече, и да му туђин досадити неможе.
Благослов Божиј нека буде на домовима и родовима Вашим сада и до века!

У Земуну на светог Николу месеца Децембра 1848.
Горепоменутиј смирениј Патријарх,
Јосиф.

[JASON]

Дописи.

Из Карловца, 1. Децембра. Ево баш по свршеној битки, долазећи управ из ње, узимам перо у руке, да Вам пишем. Битка је данас између нас и Мађара из Варадина не толико силом, колико с највећом огорчености вођена. Управо је почетак пуцњаве почео још јутрос око ½ 10 сатиј, где су наши Шајкаши, кои су у мајурском риту около цркве текијске трску косили, од њиове предстраже нападнути били. Hо премда ови није више од 6 било, имајући код себе пушке, опале на њи и тако прву мађарску стражу растерају, и отму ту находећа се једна мајорска кола и 2 коња. Почем је ово од наши учињено, умири се цела ствар за пола сата. Но около ½ 2 сата по подне Мађари разјарени пошљу 4 дивизије солдатиј Дон-Мигуелаца, са хонвидима (чујемо да Мајурци нису хтели на нас ићи, желећи ма које новце платити, само да се са Србима помире), у намери Буковац попалити и освоити, па потом и на Карловце ударити, но лоша иј је срећа послужила, јер наши иј домаме близу, још сниже брега тако названог Пуцкароша, и почем се к нама приближе, почну наши из плутона бити, и тако иј страшно осакате, да су после 1 сата безобзирце натраг се повукли; наши јуришећи за њима терали су иј до саме њиове у Мајуру калварије, и почем помоћ њима ту приспе, наши одпор давајући, пусте се у јаку ватру. Непрестано из пушака бијући се, у пушкарању, које је пуна 3 сата трајало, њиови су јако пуцали, но и наши су неустрашимо још јачиј одпор давали; и почем је мађарска гордељивост толика била, да су, покрај великог губитка свог један за другим падајући, ипак уступити не хотели, наши иј примаме мало ближе и одма опале картачима, које кад на несрећу своју увиде, да ће сви изгинути, јер они топове ту довући не могоше, почну безобзирице ретерирати. Код нас су само двоица рањена, један граничар Нестор Попадић из Сланкамена, коме је зрно кроз руку прошло, и један Карловчанин Георгије Штродел, Немац, такође je у руку рањен. Од њи је много мртви морало пасти. Битка је код Карловца трајала од ½ 2 сата по подне до 6 сатиј у вече непрестано. Ми од те битке највећу у том корист имамо, што смо се јасно се осведочили, да Мађари никакве силе немају у Варадину, која би нама крепак одпор могла дати, и да иј је и у Варадину сва артилерија изневерила, и Мајурци. Сада у вече управо око 7 сатиј дође нам вестник из Буковца, куда смо једну дивизију граничара у помоћ послали, да је и тамо сјајна одржана битка; Мађари, кои су до самог Буковца допрли, и 6 кућа запалили били, платили су прескупо ту жертву, јер су наши хусаре, кои су смело у сами Буковац упрли били, побили јако, њи 6 на место убили, и 3 отета коња вечерас у Карловце довели. Кажу, да су се наши тако јако у Буковцу држали, да је једно дете од 13 година два хусара из пушке иза плота убило. Сутра ћемо о тој битки чути обширније. – Карловачкиј ландвер особито се у Карловци добро показао, јер су Мађаре неустрашимо напред гонили, до калварије саме.

[JASON]

Из Карловца, 2. Дец. Ноћас се одкрио у Буковцу комплот од Шваба против нас. Један Шваба Буковчанин је са 2 солдата и 1 капларом са 6 сандука фишека из Варадина у Буковац ишао, да своме друштву дели фишеке против нас. Но срећом иј ухвате и ево донесоше тај барут у Карловце са преступницима заједно, које ће достојна постићи казн. – У Буковац се још на ново подкрепљење шиље, јер се чује, да ће на Буковац да ударају. Но храбри Буковчани са њиовим неустрашивим свештеником г. Арс. Поповићем, уверени смо, да ће као и досад Србству осветлати образ.
Као што сам вам јуче јавио, да је битка, међу непријатељем из Варадина од 2 дивизије и нашим главним станом карловачким, кроз пуни 6 сатиј трајала, где је непријатељ с великим губитком натраг се повући морао, а напротив код нас само 2 рањена била; тако вам јављам, да је главна цељ непријатељска била, Буковац освоити и попалити, и зато се подигао у истиј пар, кад је на карловачкиј стан ударио, са топовима, и то са три 6-фунташка и 2 хаубице, на Буковац око 3 сата по подне. Наш врстниј мајор Милекић пошље одма и тамо подкрепљење од 2 кумпаније са једним 3-фунташом топом. Битка је жестока код Буковца пуна 4 сата трајала. Непријатељ је најпре топовима запалио куће, где се јак пожар подигне, одкуда се онда управо унутра у село упути, но наши га ту оштро дочекају, јурише на њега, тако, да је одма натраг с великим губитком своим ретерирати морао. Наши су ту у великој опасности били, што су и саме буковачке Швабе у договору са непријатељем беле барјаке поразвијали, и комплот учинили, кои се срећно то вече одкрио, где су они из града 4 центе барута примили, у намери да наше забуне; но лоша ијм је срећа била, почем се барут ухвати и међу њима не подели, а зликовци, њи 4, међу тима један каплар из Варадина и један Мајурац, овамо допраћени буду. Од наши су у Буковцу само две жене од топа мртве остале и 2 рањена. Од непријатеља су већ, осим однешени у Мајор, нашли 12 мртви, између њи једног официра, једног каплара и 4 хусара. Кад су наши, исто вече после битке непријатеља терали, при повратку наиђу на једног хусара, покрај потока лежећа, при последњем већ часу, кои је по несрећи Словак био, и од наши један војник, покрај све жестокости и огорчености против душмана свои, ипак га пошкропи ладном из потока водом и подигне га горе, а овај дижући руке к небу, за знак захвалности, проговори нашки, србски: 'Ја сам Словак, дајте ми мирно да умрем. Ми смо хтели Буковац да освоимо, и зато се сутра чувајте, јер ће вас опет напасти. Камо среће да ме мајка родила није!' Наши га лепо опоје и саране, са тужном жалости искусивши, да смо једне мајке синови, Славије обште мајке наше, и ми и Словаци, и да се од њине Татре храбри синова тако, тужан, грешни налази, да за атар татарском колену, на свога брата Србина подижу руку! Кад ће та грозна позорија, кад то несретно неспоразумљење међу Славије синовима нестати!? Свештеници и учитељи народа, гледајте да вам грех на души не остане, јер ћете пред строгим судиом света много одговарати имати.
Међутим непријатељ сутрадан није ударао на Буковац, ил' боље рећи није ударати смео. – Овде се јако говори, да је Благојевић у граду, улучивши прилику, да Мађари из града изиђу, затворио за њима све капије градске, и сад иј у град неће да пусти; ништа известно истина не знамо, но у Мајуру ево већ другиј дан хука и бука се чује, и пламен се јак од велике ватре вије. Не би л' Бог дао, да се већ и Благојевић једаред освести!

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Из Карловца, 3. Дец. Јуче се овде цело пре подне од 3 сата у јутру јака канонада чула. Данас смо се тек устмено известили, да је непријатељ у Бачкој опет са јаком силом ударао са 3 стране: на Сентомаш, Сириг и Феудварац. Мађари су, особито код Феудварца, са великоим губитком, где иј је до 50 погинуло, натраг се повући морали. Наша тужба је и сад, као и досад, непрестано та иста: 'Да смо срећом коњаника имали, непријатеља би до ноге побили, да неби један главе изнео!' Дајте за име Бога помоћи, браћо драга у Србии! Кад вам је Бог дао, да лепо у миру на дику милог нам народа напредујете, и физично и морално крепко и снажно стоите, а сад при ваше браће овостране одсудном часу са свију сте страна лепо заклоњени, шаљите, и то што скорије коњанике и храбре пешаке, да се већ душманскиј рог и сила његова сатре, да нам дично племе наше у спасоносном миру узвиси се и напредује, и да срећној и сјајној будућности зараније спеши! То мора бити, та пре, та после, јер је определење саме нарави и промисла Божија. Немојмо, да нас наши потомци коре; што ми можемо учинити, неостављајмо на њи; имају и они великиј од Бога задатак! Само ми дуго политизирајући да не изгубимо правиј наш наравниј скок, .. да не буде касно, .. да не огрешимо душу нашу. Нарав ће своје учинити, та ми после столећа тужни!

Из Карловца, 4. Децембра. Све јаснија на видило излази сјајност победе наше код Буковца, јер смо известно разумели, да су ту 37 Мађара погинула. – Све се већма обистињава радостниј глас, да је командирендер Благојевић град затворио и ни једног од Мађара од оне 4 дивизије, које су против нас ономад тукле се, непушта унутра. Данас чујемо, да само светлог војводе и светог патријарха писма унутра пушта, ником иначе, ни самој пошти унутра и напоље неда. Хука се непрестано у Мајуру чује; Мађари с Мајурцима пију и свађају се. Од официра је међу њима некиј несрећниј Бакаловић, родом Карловчанин, и неблагородниј, покрштениј Чивутин Раић, кои је мађарским мајором постао. Шта ће бити даље, јавићу вам.