Српске буне

[JASON]

2-г о о д  ц а р с к е  а р м а д е  и з в е с т и ј е  о д 6-г а Д е ц. 1 8 4 8.

По телеграфском известију, управо сада дошавшем из Трнаве од 5. т. м., бунтовници, кои су се при наступању војске ф. м. л. Шимунића до Серада одвукли били, пошто су 3-га из Пожуна добили знаменито подкрепљење, опет се око Трнаве наместише. Њи тамо 4-га у 4 сата по подне нападне ф. м. л. Шимунић, и после борбе од 2 сата сасвим побије; 5 топова, много оруже, један барјак, 766 заробљеника и 43 коња осташе у рукама победитеља.
Војска ф. м. л. Шимунића заузела је Трнаву и околна места.
Мајор Луинген од лаки коњаника надвојводе Карла Лудвика извешћава из Кашове под 29. пр. м., да је ова јако обшанчена варош још 28-га аван-гардом војске ф. м. л. грофа Шлика после врло жестоке борбе на јуриш узета.
На жалост ова је победа стала смрти многи честити официра, међу коима нарочито оплакујемо мајоре Конкореџија и Сендијера, последњег као ађутанта грофа Шлика.
Велден,
ф. м. л., гр. и в. управитељ.

Њ. св. кнез Виндишгрец је јуче своје предстраже на десној обали Дунава до Пожуна повукао; на левој је обали другиј корпус заузео без сваке противности  Штампфен, а аван-гарда дошла је већ под Пожун.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
3-ћ е о д  ц а р с к е  а р м а д е  и з в е с т и ј е  о д 7-г а Д е ц. 1 8 4 8.

Његовом превасход. г. ц. к.р. тајном саветнику, ф. м. л. и управитељу Беча, барону Велдену.
У Пожуну, 6-га Дец. 1848.
Хитим вашем превасходителству јавити, да сам ја овај час, у 3 сата после подне, са 2-гим армаде корпусом преко Штампфена у Пожун ушао, почем је ова варош јуче од непријатеља сасвим остављена,  и ћуприја од лађе дигнута. Обстојателно известије поднећу. Мој главниј стан премештам данас у Карлбург.
Алфред кнез Виндишгрец.

Исто тако јуче, 6-г Дец., Мошон по жестоком од више сатиј боју 1-им армаде корпусом под командаом њег. преузв. бана узет.

У граду Араду 2-га Дец. 1848.
Град Арад је ослобођен, - колона рану доносећа ступа у град, - варош Арад гори на једном месту. У овом часу траје жестока ватра из пушака и топова на мосту, на горњим млинама код села Задрљака, - ми за заштиту добављања ране правимо логор код касарне пред М. Ст. Миклушем. – Нападај се учинио под најжешћом ватром из топова од стране непријатеља, - наша је артиљерија јуначки одговарала, - битка из топова на пољани око Ст. Миклуша претходила је нападању од Бјанке и Лајнингера, кои је врло храбро окончан. Две дугачке од 7 фунтиј хаубице и једна кратка, и један топ од 12 фунтиј отели смо непријатељу. Ми смо му лево крило обколили били, и то га је натерало, те је у дивијем нереду бегао. Један одсек буде заустављен, и крепко се стави на обрану, - морало се јуришити и из кућа пуцати започети. – Губитак се састои у 15 мртви и 40 рањени, међу првима је и поручник Хајлиг од Живковићеви пешака. – Непријатељ је много изгубио, 180 заробљеника већ су у граду, а 18 топџија к нама су прешли.

Гроф Лајнингер,
генерал-мајор.

[JASON]

Из Темишвара, 4. Дец. Част једна од оне војске из Ердеља, на коју се је овде тако жељно изгледало, већ је амо приспела. Число њено за сада још известно определити не можемо, јер иста војска амо није још стигла; но таки је из Лугоша пут к Липови и Араду узела, али чује се: да су за сада само два батаљона од Бијанке, и шест ескадрона од савоен-драгонера амо приспели. – Овима су таки још два батаљона од Живковићеве и Лајнингерове регименте, - и четири ешкадрона од уланера одавде на сусрет и у помоћ к Араду на тај конац отишји: да град Арад на ново са раном и мунициом снабдеду; и непријатеља, кои је опет све силе своје, како од оне, тако и ове стране Мориша и из самог Бечкерека повукао, и на ново га са 15.000 и многобројним великим топовима на истиј град ударити, и њега освоити намеравао, отуда протерају. – Непрестана грмљавина топова, која се је прекјуче отуда амо чула, предвозвештавала је жестоко сраженије и бику, која се је тамо догодити морала; - и тек јуче, око 10 сатиј пре подне, стигао нам је овде отуда курир, кои нам је од генерал-мајора Лајнингера ту радостну вест донео, да је наша војска победу одржала, и њега на главу побила и сатрла. Одушевљење, са коим су се трупе наше, а особито уланери борили, безпримерно је; и ови су последњи чудеса храбрости чинили, будући у почетку још ватре таки са боишта изчезли, и незнајући нико о њима, у најодсудителнијем часу тако вешто непријатељу иза леђа дошли, да су већу част непријатељске војске од моста, кога је непријатељ за случај ретарде преко Мориша код села Задљака (мало сниже код новог Арада) направио, одсекли, и до ноге, у сојузу са Живковићевим пешацима, побили и у Мариш сатерали, никоме пардона недавајући.
Цела битка ова догодила се са ове стране Мориша, око новог Арада и Задрљака; - и по окончанију исте нашло се је: да је непријатељ 600 мртви само на боишту оставио, небројећи рањене и оне мртве, које је на ону страну са собом одвукао, као ни оне, које је мутна река прогутала, и кои два пута оне, што су на обали остали, са мером превосходе. Осим овог, изгубио је непријатељ и 5 велики топова са колима, коњма и свом оправом; - као и 16 царски канонера, кои су при тој прилици амо прибегли. – Наша пак штета састои се из 15 мртви солдата и једног обрлајтнанта од Живковићеве регименте именом Хајлига, кои су сви, као храбри ратоборци, за цара свог и отечество пали, и као јунаци, а не револтанти и разбојници погинули. Рањени пак 45 свега било је. – Трајућој битки овој, муниција и рана у град се је унела, и целиј су дан топови са града стариј Арад рушили и палили. – Доцније вести, које смо пред вечер јуче чули, јављају: да стариј Арад сав у пламену стои, и да је на ново 2000 војске из Ердеља у Липову стигло, а сам Урбан са 30.000 да је већ к великом Вараду приспео.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Из Панчева, 9. Децембра. Сбог особени околностиј морало се 4. Дец. све воинство наше из свои обкопа и станова у Панчево повући, где су се и сви војени команданти, имено: гг. Книћанин, Михаил и Петар Јовановић, Бараић, Шарић, Лазић и Базарабић сабрали и са св. војводом нашим саветовали, како ће операције војене започети и с успехом непријатеља нашег од границе одбити. То је повод, што је стах овдашње житеље обузео, те су многе породице, особито жене и деца, у Србију и Земун одбегле. Лицем пак на св. Николу отишло је воинство на определенија своја: Книћанин и Лазић у Црепају, Шарић и Базарабић у Францфелд, а Михаил Јовановић и Бараић у Новосело, од куда ће наскоро и даље. Непријатељ је по сказивању два бегунца, јуче к нама добегша (од кои се један зове Мутибарић), пре 10 дана код Алибунара, у Карлсдорфу, и Јарковцу страховиту штету претрпио, тако, де је преко хиљаду војника на месту оставио. У Јарковцу, кои су непријатељи задобили, када су га наши са три само кумпаније под Петром Јовановићем на јуриш освоили, ако се наша трупа и морала натраг повући, опет су наши 6 топова отели, но немогавши све собом понети, два су у канал бацили, два у плеву затрпали, а два су у Панчево довукли. Непријатељ је 17 кола барута, бежећи из Јарковца, у воду просуо. Ту се Петар Јовановић, командант Петроварадинаца од 2 батаљона, отлично и јуначки показао. Но кад су се наши натраг повукли, непријатељ се врати, Јарковац запали, народ на заповест позове, кога дочепаше – изсекоше, а на жене и децу, које преко канала у гомилу сатераше, из топова тукоше! Ту су и оба местна свештеника изсечена била; међу њима особита је штета за свагда ревностног младог пароха Јарковачког Душана Вукоњанског. Бог да га прости! Тај дан је Ботош, Томашевац, Иланџа и Јарковац у ватри плануо, и паклениј Мађар учинио је и селима тим такове покоре, да се и највећиј тиранин од његовог безбожја и окрутности згрозити, а човекољубац заплакати мора. Тако наше ствари у Банату стоје. Но и непријатељ је скупо злочинство своје платио, јер као што официри из Италије овамо дошавши казују, ни у Италии толико људиј на бојном пољу непада, као овде. А Мађари су већ сустали, но само лукаво и незаконим неприродним начином цркве нам скверне и невину децу и жене убијају. У Иланџи су најлепшу ваљда у граници аустријској цркву нашу разорили; у Томашевцу и Јарковцу од црквиј штале начинили! – Од жалости немогу вам све достаточно описати.
Од Темишвара добри гласови стижу, да наши свуда туку непријатеља; код Ђулвеза царска војска улогорити се почиње. Мочоњи воинство то, јер је село то његово, снабдева са провијантом. Владика Живковић скупио је од Темишвараца на потребу нашу 10.000 фр. ср., које ће г. патријарху, као што курир из Темишвара дошавши сведочи, што пре послати. – И непрестано се у Темишвару за нас подарци купе. Чест и похвала овом неутрудном владици, и врстним нашим Темишварцима!

[JASON]

Из Карловца, 11. Дец. Мађари у своме беснилу напрестају на наше станове насртати. Прекјуче, 9. Децемб. рано из јутра тајно подкраше се њи до 200 из града покрај Дунава гудурама управо к Каменици, и ту крајње куће запаливши, почну по кућама пленити. Наши до 80 људиј из околни места провинцијалски, у оружју невешти, а ваљаног оружја и немајући, разбегну се. Мађари кад виде, да никаква одпора нема, оплене што могоше, и дођу у крчму и ту Баха обгрлише, али међутим војениј командант г. Бига са своим Варадинцима приспе, и на њи удари. Од њи је преко 30 ту погинуло у месту, осим што свакиј дан по гудурама, куда су бегали, налазе мртве. Од наши су 2 погинула, један Каменчанин и један из Леденица. Изгорело је до 80 кућа у Каменици. Страже су сад подкрепљене, и у место провинцијалаца, граничари су наређени. – Из Варадина никакве поште већ од 6 дана немамо.

[JASON]

Дописи.

Са Саве. Има људиј, кои и дан данашњиј мисле, да је кошуља ближе телу нежели хаљина, и кои овог начела тврдо држећи се, и сада још, кад цела држава огњем букти, кад топови на све стране ричу и жертве хиљадама падају, о себи, за себе и за своју кујну брину се, а ова грозна позорја на најмање упечатљење на њи у стању нису учинити. Зато дакле мирно и без сваког обзира даноноћно гледе, како ће џепове своје напунити, па баш да би то на грдну пагубу народног блага било. Да, има и такови међу њима, кои се, бринући се тобоже о народним стварма, своје собствене подижу и радећи у интересу нашем, свагда свој собствениј пред очима имају. И ово је она класа људиј, која по варошима војводовине србске знатну трговину води, па бринући се само јединствено о добром напредку своје трговине, не малиј утицај и на финансију народну имају. Скромност моја недопушта ми сад људе такове овде именовати, но надам се, да истирија наша неће пропустити такове у ред они ставити, кои као пример потомству и с ове за нас неповољне, да не речем несрећне странке забиљежени бити заслужују.
Други пак, и особито младићи наши, у безпослицама живот свој проводе. Немарност за обште благо тако ијм је чуства њиова затупила, да иј ни гром топова, ни јаук и вапај сирота, нити опустошена села и варошиј из дубоке њиове летаргије у стању пробудити нису. Кад прост наш граничар цело своје имање, које му је од дедова његови још остало, и које је до данашњи времена сачувати трудио се, на коцку метнувши, с пушком у руци против свирепог непријатеља бори се, онда они по каванама из камиша мира дуван пушећи, препиру се, како овај или онај чиновник дужности својој за доста учинио није, и како би по њиовом плану боље било, да је овако, а не онако, као што је, битку против непријатеља водио. Кад жене и деца гомилама у бегству спасеније своје тражећи, са собом добра своја у пламену оставивши, код браће своје у Србију прибежишта тражећи; онда они на обали реке ладнокрвно грдну несрећу бедне ове гомиле гледајући, туги и крвавим сузама њиовим смеју се, остављајући иј неутешне тужној судби својој, и хитећи брже боље и каване, из свег срца певају:
Устај, устај Србине / устај на оружје / дан те чека, ноћ већ бега / устај, не оклевај / на ноге, Срби, браћо / слобода зове.
Кои не зна кад треба / за род свој умрети / није Србин већ је изрод / тог ће земља клети / на ноге, Срби браћо / слобода зове.
Браћо сладка! Има ли којег међу нама, коме једна бар искра народног блага у срцу тиња, кои неби несрећниј клуб овај младежи проклињао, и коме неби крв у жилама узаврела, да ако не другчије, а оно силом оружа одпад овај човечества на боље мисли не принуди, и тамо иј не оправи, где иј света дужност позива, где јарост зверска на пољу марсовом бесни, где стотинама жерве падају, да светињу своју, светињу од Бога и дедова ијм предану: 'чест народа' сачувају!
Браћо Земунци! Ви, кои сте прву заставу слободе по домовима Вашим подигли, Ви, кои сте народ на оруже подизали, зар сте тако онемили, зар сте се тако занемарили, зар тако ослепили, да невидите и да нечујете, да Вас цео свет наш гледи, да дела Ваша сузним оком сад прати да се Вашем немарењу за обште благо диви? Та можете л' кадгод пред неумитним судиом с чистом савести предстати? Можете л' на самртној Вашој постељи с пуним утешењем срца и души рећи: 'и ја сам по могућности сила мои од оног, што ми је Бог на земљи овој даровао, на жертвеник народног добра, народне славе принео?' Кажите ми: колико мртви, колико ли рањени у борби овој данашњој изгубисте? Кажите ми, тако вам светог имена божијега, где се бористе, где ли мејдан одржасте? Је ли то стид, је ли срам, да Ви, кои би 1000 оружани људиј на образу народа дати могли, ни једног човека у Бачку или Банат непосласте? Та зашто пример од Панчеваца не узесте? Панчевци су највеће жертве и у новцу и у људма народној нашој ствари приносили, и дан данашњиј приносе. Ви то ваљда незнате, хоћете л' да вам ја, и то колико ми је познато, кажем? Панчево је од почетка знатне суме новаца у Карловце за потребе народне шиљало, Панчево је логор перлезкиј са потребама за цело време понајвише снабдевало, Панчеви је звона са своје цркве скидало па топове лило, Панчево је грдну суму новаца на обдржање браће Србијанаца потрошило, Панчево је јуначку чету из собственог подигло. Панчевци су се код Перлеза, Панчевци код Томашевца, Панчевци свуда по Банату борили. Сада учинимо сравненије са Земуном, дед браћо Земунци, начислите и ви Ваша жертвоприложенија. Опростите ми, ја и незнам, може бити, Ви сте у тајности што чинили које 'ниже око виде, ниже ухо услиша', и ком дела 'у срце человека не виидоша!'
Немојте дакле браћо драга, још и даље ту немарност терати, немојте клетву народа на себе навлачити. Имате још времена, можете се поправити. Терајте ту несрећну мисао од себе: ако Банат пропадне, да ћете се ви одржати моћи. Нећете, заиста нећете, јер чим несрећан тај удар Банат постигне, ето Мађара на обалу Дунава, ето иј у Земуну где на стражи viguaz вичу. Па куда ће онда Ваше благо, куда кесе дукатима напуњене, куда ли житељи Ваши, кои би варош Вашу одбранити могли? Не, нетерајте ствар до живца; принесите, колико кои можете, на олтар блага народног, кои за бој нисте – принесите у новцу, кои сте за оруже – похитите брже тамо, где Вас браћа Ваша жељно очекују и где се њиова и Ваша судбина решава. Немојте чекати, да вас мудриј Нестор, благиј патријарх моли, немојте чекати, да Вас јуначкиј војвода наш опомиње. Латин вели: Prima parcata, secunda mandata, tertia dáta; први пут ти праштам, другиј пут заповедам, трећиј пут богме бијем. За сад доста.
Један граничарскиј син.

[JASON]

Из Панчева. (Због званични хитни послова задоцњено.) Кад је Книћанин 23. Нов. ов. год. Мађаре код Томашевца онако страшно узбио и растерао, саветовао се окружниј одбор Панчевачкиј, чим и како ће признателност своју честитом јунаку србском указати. Закључи дакле топ један 6-фунтовниј, кои је у Панчеву саливен и баш тада готов био, г. Книћанину на дар послати – најсходније одличе за србског јунака. Закљученије ово окружнога одбора овако гласи:
N⁰ 4568. – У призреније уважително узимајући окружниј овај одбор постојанство јуначког характера и храброст редку г. Ст. П. Книћанина, при одбитију силног непријатеља 23. Нов. ов. год. код Томашевца показану, једногласно је закључио:
За признателно одличје примерено – редког хатрактера јуначког предхваљеном јунаку г. Стефану П. Книћанину топ један 6-фунтовниј, овде у Панчеву саливен, с надписом: 'Срб јунаку Стефану П. Книћанину благодарниј панчев. Окруж. Одбор за спомен победе томашевачке 23. Новембра 1848' посветити, и у стан, заједно са посланичеством из своје средине, које ће предхваљеном јунаку и лично благодарно – признателна чуства овог окружија саобштити имати – неодложно одаслати; закљученије пак ово предхваљеном јунаку у препису предати. (М.П.) Председатељ, Пеичић. Секретар, Стаић.

[JASON]

Из Славонске краине, 5. Дец. Јављено је у Вашим новинама, да је у Брод један батаљон друге бановачке регименте дошао; и ево овај 1. о. м. оде под Осек. Људи су врло одушевљени и за бој оправни, оборужани су сардинским оружем. Боже дај да ијм за руком пође, Осек од мађарског гада очистити. – Осечани су се заситили Мађара и њиовог пријатељства, - 20 ушљиви хонвида у једној кући смештени, где ијм газда и конак и храну прибавља и давати мора. – То је богме људма – па баш и најмађарскима Швабама досадило, виде се у чуду, помоћи се незнају; - молили су дакле Баћаниу, нек' иј тако неугњетава, а он ијм вели: дајте ми 80.000 фор. ср., колико ме Осек кошта, јер сам 40.000 Јовићу платио, а с 40.000 солдате подкупио, пак онда на част вам Осек, ја ћу таки с моима хонвидцима из њега отићи. (То можемо врло лако веровати, да би сад ћуланиа, гле зареко се, Баћаниа радо из Осека ишао – јер му се много војске около Осека сабира, а новиј  га управитељ града Едер у град непушта, јер вели – мене су овамо за управитеља града послали, а ви сада, господине Баћанио, с вашим хонвидима идите пак обезбедите обадве вароши.)
Дакле сада је у Осечком граду само регуларна војска и то Талијани, Словаци, и нешто Мађари; генерал Едер није могуће, да је мађарска подрепина, он је живиј Немац - ал' по том може бити франкфуртовац – пак тако и мађарскиј пријатељ. Еле сад што Бог да – ваљда ће наши на Осек јуришити.
Ови дана утекоше два официра из града Осека, и прибегоше к нашима – шта су, како ли су – то још нисмо дознали, него то, да су ова два официра чешће бивала код Осечког трговца Гвоздановића, а овај је сиромах одма уапшен, и због њи прав здрав страдао. Међутим, послали си Осечани у Будим-Пешту депутацију Тирнера, Гилминга, и Чардашића, да се тамо код управитељства помоле, или да своје хонвидце плаћа и храни, или иј из Осека крене, ако неће да њиови пријатељи у Осеку попреко осиромаше. Шта ће тамо оправити? – видићемо. А ево сада видимо, да се невера по самој себи казни!
К бродској регименти долази за обрштера Халавања – и то му се надају, да ће с првим паробродом из Петриње стићи; хоће ли он као Ранковић од савета капетан-аудитора Фрича зависити, то ћемо видити. Мајор Ранковић као живиј војник ставио је своје поуздање у политичном управљању у горе реченог аудитора Фрича, а ко је, и каквиј је човек тај Фрич, можемо разсудити из тога: он је онај, што је на праве здраве Маринчане војску послао, и кукавно село Маринце мал' не разорио, без сваког узрока, само на молбу капетана Гаша. – Он је онај, што је у Винковцима дао обнародовати, да се нико под оштру кашигу није усудио, о издајству Ротову говорити, или Рота за издаицу проглашавати. – То је онај, што је (како се сумња) сам наговорио Немчане, да на њега навале, кад буде банскиј прекиј суд проглашавао; - и збиља тима бунтовницима ништа није учинио. – То је онај истиј, кои је некои дан подпоручника Петра Ергортића, познаног Мађарца, кад је све по бродској региментаи разсмортио и развидио, у Мађарску отићи пустио. – Петар Ерготић већ читавог лета по бродској регименти бунио је пук против бана, и наводио га на мађарску страну, пак је зато кроз Славонију проходећем бану обтужен био, и бан је наредио, да се има таки у Италију опремити. Генерал Рот, познавајући свог човека, није банову заповест послушао, него га је код себе задржао, и са собом у Мађарску повео, - како је тамо било, знате, дакле је и Петар Ергота био, као и Рот заробљен. Сада – пре 2- 3 недеље дана – ето ти дође из робља Ергота, провуче се кроз све страже, и дође у бродску регименту, ту га људи улове и одведу у Винковце – пак шта учинише с њим у Винковци? – испитивао га је аудитор Фрич – пак му подписавши мађарскиј пасош опет га у Мађарску опремио! – Да шта је још смешније, Ергота је за своју бољу сигурацију, повео из Будим-Пеште и једног такођер заробљеног бившег кадета Поповића, дечака од 13 – 14 година, - пак вели да је своју поштену реч заложио, да ће њега са собом натраг довести, - дечку небијаше мило оставити жељне своје родитеље, пак опет у робство ићи, ал' Ранковић и аудитор Фрич хотеше силом, да га с Ерготићем натраг пошаљу, и ту је дечков отац сто мука и трошкова имао, док је свога сина од такве навале изкупио! – Еј, ко је видио, да је Ранковић слаб политичкиј управитељ, а аудитор Фрич – ако није Мађарац, а он је као рођениј Шваба с душом и телом франкфуртовац, и по том мађарскиј главниј пријатељ! – А докле ћемо још морати оваквиј гад и смет у нашим земљама трпити? – та зар није време, да се оваки људи с метлом из нашег отечества протерају? – Сад је ред на Халавањи, да све поступке овог аудитора размотри, провиди, пак онда с њим онако поступа, како се у ово време с таквима људма поступати мора.

Из Митровице, 12. Дец. Сад ће се у четвртак држати у Митровици конгрегација Сремске жупаније, где ће се уредити, да ова 6 батаљона војске даде, и да се на тамошње Србље одма оруже разда. Познавајући ови Србаља дух и родољубије, надамо се, да ће они јуначку славу србску умножити, и са другом браћом својом душмана коначно поразити. Само ијм треба дати онакове предводитеље, као што је Книћанин, Бига, М. Јовановић. П. Јовановић, које би Наполеон досад јамачно за ђенерале произвео.

[JASON]

Београд, 14. Дец. Г. министеријални саветник и председатељ Матице Србске, Павле Трифунац, правда се у додатку к вечерњем листу бечки новина од 10. р. Дец. на онај чланак у бр. 103 наши новина: 'Како прођоше неки Мађарци у Бечу 7-га Новембра', доказујући, да је у томе чланку само пресна лаж и једна клевета на њега просута, која никаквог основа неима, но само иде, да њега оцрни код народа србскога, кога је он увек љубио, и коме ће и убудуће верно служити. Истина, ово правдање није против наши новина управљено, но против Загребачки, где је такође истиј чланак на свет изашао; ал' почем је то исто стојало и у нашим новинама, то би дужност наша, по безпристрастности, којом се одликујемо, била, и то печатити; и зато би г. Трифунац боље учинио, да нам је србскиј превод свога правдања послао, него немачкиј печатан оригинал, за кои смо сасвим банбадава платили 37 кр. ср. поштарине, јер нит' је наш посао, нит времена имамо овакове туђе ствари преводити. У осталом свакоме, па и г. Трифунцу, ако се чим увређен нађе, стоје листови наши увек отворени за свако оправдање. – Уч.
Вечерас смо добили овај патент и у немачком оригиналу и у србском преводу. Србскиј је превод врло не достаточан, на многим местима или удаљен од правога смисла, или овај ослабљавајућиј; зато смо за нужно нашли сами га од речи до речи превести, верно држећи се назорнога смисла. - Уч.

Патент царскиј о пословима аустријскиј Срба.

Ми Франц Јосиф I. божјом милости цар аустријскиј и т. д.
Наш храбриј и верниј народ србскиј одликовао се славно у сва времена привржености к Нашем царском дому и јуначким одпором против сваки непријатеља Нашега престола и наши царевина.
За признање ови заслуга и за особито доказателство Наше царске милости и старања о обезбеђењу и напредовању србскога народа закључили смо, највише црквено достојанство патријаршије опет повратити, као што је у пређашња времена постојало, и са архиепископском столицом у Карловци сајужено било, и дарујемо наслов (титулу) и достојанство патријарха Нашем љубезном и верном архиепископу карловачком Јосифу Рајачићу.
Нашли смо се даље решенима на Нашег генерал-фелд-вахт-мајстера Стефана Шупљикца од Витеза падшиј избор за војводу србскога народа, с повраћењем овога староисторијскога достојанства, потврдити.
Наша је царска воља и намера, повраћењем ови највиши духовни и светски достојанства, Нашем верном и храбром народу србском дати јемство за народно, његовим потребама одговарајуће унутрашње уређење (организацију).
Чим се мир поврати, једна од први брига Машега отеческога срца биће, таково народно унутрашње правленије по основу равноправности свију народа уредити и установити.
Дано у Нашем кр. главно граду Оломуцу ¹⁵/₃ Децембра 1848.

     Франц Јосиф св. р.
        (царскиј орао)
    Франц гроф од Стадион св. р.

[JASON]

Србске Новине, бр. 110. од 17. Децембра 1848.

Жалостна вест.

Из Панчева нам стиже глас, да се светлиј војвода србскиј Стефан Шупљикац Витез 15-га т. мес. по подне изненадно ударом погођен, преставио. Обстојателног известија још немамо. Кажу, да је изишао пред дошавшу једну чету србијански добровољаца, њу преко обичаја свога дугом беседом и громким гласом поздравио, и на то му Србијанци усклицавали, а он, од радости раздрагани чуства бившиј, у истиј мах стресе се и околостојећи га мртва прихвате. Заиста поразително позорје!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Овај је дан у повестници Срба аустријски знаменит с два сасвим противне точке вида, с вида радости, што су истиј дан у Земун приспела два курира из Беча, један по подне с орденима за патријарха и војводу, а другиј у 8 сатиј у вече с ручним писмом цара на патријарха и високим манифестом од ¹/₁₃ т. м. на народ србскиј, коим најдрагоцениим актима потврђавају се закљученија народна од 1. и. 3. Маја, и тако васкршавају се погребена бивша права народна на јемству боље будућности; - а с вида жалости, што у ноћи, кад се још преважни акти сасвим ни прочитати нису могли, стиже трећиј курир из Панчева са тужним гласом, да се војвода Шупљикац – Витез у вечност преселио. Тако дакле неби му суђено, још неколико сатиј поживити, и дочекати плодове трудова и жеља свои! Вечна му памет! – Тело ће његово, како нам из Земуна јављају, бити пренешено у Срем, и погребено у намастиру Крушедолу, поред тела деспот-војводе Ђорђа Бранковића.
Ово је у садашње време страшан пораз за народ србскиј! Он немогаше славити празник васкрса свои права, а да не буде принуђен, прогутатиу среди великолепног торжества свог горку чашу туге и жалости. Но шта је ко врстнии и крепчии, то спадају на њега искушенија тежа! Овим уверењем тешећи се, неће Срби духом клонути у садашњем часу одсудном, у часу решителном новорођења свог; неће у обштој туги овој народну цељ храброг издржанија рата с очију изгубити, већ ће у слоги и сугласију један другога подпомагати и крепко радити за утврђење политичког бића народа.
Да би се целом војеном походу јединство прибавило, послао је св. патријарх по г. генерала Теодоровића, врстног Србина, кои у Славонии пред непријатељем стои, да похити и за сада врховну команду у војводовини прими, док нов војвода изабран не буде. У овом пак магновенију команду је преузео г. полковник Мајерхофер.

Несрећниј случај смрти војводе србског поразио је срца свију нас силно, будући су њиме Срби аустр. jаку подпору и надежду велике и лепе будућности своје изгубили. Војвода је за Србе аустр. у толико више значајан, што је биће његово међу њима сад у најодсудителнијем магновенују свом од највеће нужде. Шта су и кога су у Шупљикцу изгубили, то ће сваком од нас најбоље познато бити, ја нисам у стању слабим моим пером то описати. Јуначка његова дела, као и остале добродетељи изчислити и за потомство сачувати, предајем вештијем перу. Намера је моја за сада та једина, да покажем, како би грдну ову рану србску што скорије залечили, и кои би пут преузели, да би што скорије цели доспети могли. Први и најглавнии задатак Срба аустр. тај бити мора: стање ствари своје онако себи представити, као што јест, јер ће се само онда, кад иј обозрителниим оком посмотрили буду, уверити, да ијм све и сва на то употребити ваља, како би грдну ову за народ србскиј штету што брже надокнадити могли, да неби одуговлачењем ствари с једне стране непријатељу прилику дали на њи неприправне и без главе ударити, и још већу и страшнију штету народу принети; с друге пак стране мненије оно, које су они у последњим временима овде задобили, где се о срећи и несрећи њиовој ради, одржали; а треће што ако би дуже време без војводе били, и самом би народу повод к неспоразумљењу дали, а споразумљење и тврдо постојана слога, ако икад, сад ијм је најпотребнија. Дакле избор војводе сад је жила живота народног. О избору војводе сад још овог магновенија постарати се мора.
-Светиј патријарше! на теби су очи Србства управљене, ти кои си до данас бригу народа носио, ти, кои си се у најкритичнијем времену на чест и славу народа жертвовао, тебе једног молимо, да Србма руку благе помоћи твоје у овом одсудном за народ часу не одречеш; тебе народ љуби и као зеницу ока поштује, он ћете и сад као и свагда послушати, и мудрим саветом твоим ползовати се. Сакупи верни ти народ, посаветуј се с њиме, и изаберите за главу народа мужа, кои је кадар великом достојанству овом у пуној мери саотвествовати. Вами пак браћо Срби! препоручујемо јединство и слогу; немојте се шалити, да при великом овом делу погрешку какову учините, за коу ће вас цео свет наш проклињати! Помислите, да у име целог Баната и Бачке – којег посланици неће моћи на сабору бити – судбу Србаља ондашњи решавате, па уверени будите, да ће цео народ, кад грдни окова свои данашњи опростио се буде, не само поступак ваш одобрити, но и вас на веки благосиљати.   T. J.

С вечера радост с утра плач! Истом што нам сунце србску земљу ограну, већ и залази! И више уподобленија немиле судбине наше слушаћемо ми не од једнога појца нашега, кад нам је измољениј од Бога и цара војвода наш умро. Истина, и тому треба бити, кад год врстнога Србина изгубимо: то је знак, да народ разликовати зна, и уважавати своје членове. Но није толико помоћи, чуству срца предавати се, колике је ползе, глас разума слушати, кои вели: није војвода србскиј умро, но Стефан Шупљикац као човек смртниј; а народ ће и другога деспота-војводу себи изабрати, и цар потврдити. Каквог војводу треба бирати, и како, мненије је моје ово: за деспота-војводу је човек грађанскиј. Од овога се је свагда надати већему слободомислију. А треба њему владу имати и над грађанским, и над војеним редом Србаља. Њему су нужна својства: по срцу родољубије, по разуму мудрост, по духу изображеност, по годинама зрелост. Он да буде Србин из Срема, Бачке, или Баната. Само овуда, и по оближњим крајевима Србије, обично је један и једнак народниј дух; иначе је у Србаља по различним пределима земље различан дух, и тон. Избор деспот-војводе нашега треба да буде по разуму, по слободно вољи, у слоги и у свакој тишини, без плетака и врбовања. И онда ћемо учинити, но онда, да нам је био с вечера плач, а с утра радост; истом што нам је сунце зашло, да нам је опет земљу србску огранило!   В. Л.

[JASON]

Бојно поље у Угарској.

Код Дунава, о св. Николи. Једен ми пријатељ пише, да се 7-га Дец. страшна пуцњава топова код Винковаца од Осека чула, која је од 10 сатиј у јутру до 5 по подне непрестано трајала. Пише ми 8-га у вече, и вели, да још милитарна команда у Вуковару известија нема, ни где је, а камоли излазак битке. Једни веле, да су Мађари из Осека са 2000 мађарске војске (јер Талијани од Занинине регименте неће да иду) испали, Чепино село, 1 ½ сата од Осека десно лежеће, напали, и 2 топа изгубили, али известно се до онда ништа није дознало. Кажите ми, није ли то жалостно војевање, где се два сата далеко лежеће војске, које се за једну ствар боре, ни у толико неспоразумевају, да једна за другу читава два дана незна, и може ли се тако војујући напредовати? Ја мислим да не може.   П.

У Панчеву, 12. Дец. Прекjуче добисмо приватну вест, да се сила непријатељска из бечкерека извукла, и да је преко Зичидорфа некуда отишла. Говорка се, да непријатељ преко Алибунара прећи и на Панчево ударити намерава. У Бечкереку се нешто просте гарде налази, џидама и косама наоружане. Гардисте су се изјаснили, да они против Србијанаца несмеду се више борити, на које ијм је команда њиова одговорила: кад нећете против Србијанаца, а оно ћете морати противу бана. – Онај дан, кад је непријатељ из Бечкерека изишао, чула се велика пуцњава топова; кажу да је на путу, и то код Модоша непријатељ на улане нагазио. Јуче се потврди она вест, да је непријатељ главну силу из Бечкерека извукао. Данас нам је достављено, да се непријатељска сила у Вршцу купи, куда ће и растерани из Ердеља Мађари похитати, да тако саједињеним силама против Баната, а имено против Панчева дејствују. По известијама ноћила је војска непријатељска у малом и великом Гају. У Орловату се младиј гроф Естерхази, кавалеријскиј поручник, изјаснио, да је мађарскиј губитак приликом Томашевачке, Алибунарске и Јарковачке битке великиј, јер ијм је до 4.000 људиј нестало.
Мађари се Србијанаца као грома плаше, сад је дакле време, да нам једнокрвна браћа наша што скорије у великој множини у помоћ притеку, па је известно, да ћемо с добрим успехом, и то скоро, војну окончати и пострадавшиј Банат од татара очистити. Ако оклевали будемо, Банат је пропао. Чујте дични Србије соколови братскиј позив умалени овострани Срба, па похитајте браћи својој у помоћ! Та потомство ће нас проклињати, а име ће србско у истории света потавнити, ако бунтовничке чете мађарске над србским јунацима победу одрже. Зато сложно браћо, на ноге јуначке, напојте се духом Неманића, па брзо на оруже против непријатеља, венци Вас победе на бојном пољу очекују, а вечита благодарност и признателност страдајући Срба и мајке србске – благослов обезчешћене светиње наше православне – пратиће вас непрестано, докле траје сунца и месеца.