Српске буне

[JASON]

 
Од Дубовца. У смотренију пада стана Карашког и нарочито бића и моралне војеначелне кончине Бобалићеве доста је погрешака у овим листовима, да-бог-ме од стране дописника подкрало се. – Тако је у последњим бројевима ови новина, које онострана публика прерадо чита и цени, млого узрока несрећног карашког сраженија наведено, а јављено је такође, да је Бобалић поводом своје неатости и издајства осуђен, стрељан, па после опет порече се то, и читатељство се извештава, да је он у Панчеву под присмотром. – За љубав истине и правде, коју нетреба Србство, потомства и странаца ради, да из вида изпусти, нуждно је, да о томе коју реч прословимо. Необорима је истина, да је у почетку Бобалићевог пристанка уз народ, он лепе услуге чинио, стан је брзином муње васпоставио, шанчеве изкопати дао, војнике је ваљано увежбао, које Панчевци најбоље знају, кад је једним батаљоном, из Црепаје дошавшим, командирао, и најпосле толико је неуморимости показивао, да је по сву ноћ и сваке ноћи, оком нетренући, патролирао и чак до Белецркве долазио, Немце плашио, и застрашивао. Шта је пак узрок, да је Бобалић после повратка свога из Црепаје ролу сасвим променио и недејателнии постао, чега ради је и народ према њему неповерителнии постао, и онај хвалителнии глас о честитости Бобалићевој наједанпут умукао, - то је тајна, која ће се можда тек поздније одкрити. Људи пак свашта о томе гатају. Вероватно је пак то, да Бобалић, пре учтив и решителан, после готово бесомучан, неиздржителан и закерало, није из другог повода ћуди и нарав променио, него јединствено зато, што је таст његов од млоги био љубљен, а од млоги и нападан, кредит изгубио, из знатности у незнатност пао, и у јавности презреније и лево мненије нашао. – Веле неки осуђивајући Бобалића, да је са непријатељима много шуровао, па најпосле и у Белуцркву под именом патролирања одлазио, и тајне договоре држао, јер га је озлобило боцкање и потварање, у јавним листовима на њега подигнуто. – Мала пак и проницателнија част публициста наши отуд пропаст стана Карашког изводи, што је околина Бобалићева развратна и неваљала била, премда неки кажу, да је Бобалић користољубије народној слави предпоставио, и од непријатеља преварити се дао. – Ја би, колико ми је стање целе ствари познато, казати смео, да је целој несрећи не само Бобалић крив, него и ми сами, кои смо свакада немарни били, и млоги којешта кроз прсте гледали, па слабости и погрешке наше и наши извињавали. Бобалић је крив зато, што је, можда из причине паденија тастова, недејателан постао, а после видећи, да се на своме положенију, без ичије контроле, поштено меда набрати може, пристао је уз развратно коло своје окружности, па са удаљењем Книћанина и овога честите дружине, покушао је господство своје над Безарабићем силом прострти, да тако сам са својом худом дружином, која му је ласкати умела, лакше жарити и палити може. Онде пак, где користољубивиј мнимиј родољубац проглашениј  самостворениј војениј секретар Мата Поштић, и брат му, кои првиј, потуцајући се од немила до недрага, нигде коре хлеба наћи немогаше, суди и расправља и на очиглед команданта свога крајња изступљенија чини и за све то капетанску плату комотно вуче, поклем ни два парића заслужио није; онде, где сам у себе заљубљениј Петровић Сомборац читаве судове заводи и по сто батина са неким Какотовићем храбрим панчевачким војницима тирански дели; - онде, где одпуштениј неки учитељ Белић распутне цедуље војницина за малу награду даје и тим војнике развраштава; - онде, где неколико млади ађутанта, безпосличара, по вољи гуде и играју, па сви добро плаћени немаре за обште благо, а сви на миг командантов готови и пукле правећи бадавџишу; - онде, где којекакве безобразне уводе овамо онамо муте и славу Бобалићеву телале, где добра куварица разне смокове за мокру браћу готови, где се шампањ, кава и пунч са старим добрим шиљером точи, па где се непрестано на велике новце карта, лудује и дембелише – онде браћо добра бити неможе! – И то је узрок, што наше делије Карашке, кад ијм је госпа једна, из Белецркве пребегша, навестила долазак непријатеља, ни укајет не учинише, док би због падше густе магле војничке приправе учинити морали. – То је узрок, што су пет до шест стотина Швабова и хонвида из Белецркве смели на 2500 наши граничара ударити, топове и муницију ијм отети, из обкопа иј истерати, и којекуда растерати, док је честитиј  Книћанин са 2000 војника и кудикамо мањим војеним средствима силу страшну непријатеља коначно уништити могао. – Но наша је кривица опет, што ми, и његово нехајство и ладноћу добро познавајући, при свему том, што је одбор панчевачкиј крепко се заузео, да се Бобалић са места свога дигне, - ипак нисмо га хтели збацити, ако и јесу се други врстнии налазили, кои су га ваљано накнадити могли. Сад Бобалић можда се смеје нашој немарности, пун новаца – и свега. – Толико за сада! другиј пут за повесницу више!   В.

.

[JASON]

Станојло Петровић, вођа српских добровољаца.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Из Бродске краине. Број 102. Ваши многоцењени новина од 19. Новембра т. г. донео је из бродске краине известије о овдашњем стању. У том известију вели се између осталог: 'Ова регимента (бродска) ужива најполдоноснии комад земље и највеће шуме у читавој аустријској краини, тако ијм се и позна, код све њиове нерадиности, имућност, и готово богатина; него они те земље према другој браћи по краини, особито према нашој браћи у 'ништеј земли Хрватској' не заслужују, и то би ијм требало објавити, јер таки несрећа није свет видио – нити тај зна за Бога, ни за цара, ни за народ, ни за част, ни за славу – него све му је то у 'ракее' – као што они лепо говоре. Само треба видити Брођанина и Варадинца, пак ћеш га на мах познати, и по ходу и по погледу – да неразбираш.'
Овај известитељ је у тој приметби о Брођанима описао, оклепао и окрпио ове људе као људске карикатуре, као најглупље и најсировије створове на земљи, као дивије Канибале без Бога и човечности, као људске наказе.
Оваквиј суд над људма, кои да како нити су бољи, а нити и гори од други прости људиј по целом свету, није упутно било изрећи.
Осведочење, да човек ни један није биствено опак и злочест, припада једино најчистијој савршености човеческог духа; како год осведочење, да је човек биствено злочест, назначује средњиј ступањ изображености. Једино властита крепост даје становитост туђој, како год што се разумом познаје, вели Ф. В. Мајер.
Нигде нису људи тако добри, особито прости, какви би могли бити, да су мудрии, но немогуће је, да би могли пре бољи бити, док њиови отци, њиове матере, њиови педагоги, учитељи и свештеници, са свима њиовима осталим старешинама, кроз ове ступње, од кнеза у селу почевши, пак до краља, тако мудри не буду, какви би свакиј по званију, по одхрањењу и свом упливу имао и морао бити, да може човеческом друштву доиста хаснити. Брођани су, а тако и други остали прости људи, онакви, какви су по одхрањењу, по околностима и по своме положењу могли постати. Но онакви ипак нису, какве иј известитељ из бродске краине потвара и безобзирце назива, наиме да су понижени до сурове животиње. Човек кад куди зло, и мрзи на њега, треба зато да држи за човека оног, кои и зло чини, као што то љубав искренога захтева.
Господине известитељу! Ви ваљда знате, да смо ми људи овде на свету један ради другог, из чега следује зло, да обучавамо један другога, или да један другога подносимо, ако нећемо већ прво чинити. Ако је ваша намера била Брођане, кои су заведени поклизнули, побољшати, као што братска љубав то сваком налаже, то сте ударили кривом стазом, почем сте, најстрожиим погледом проникнувши некоје Брођане, над свима злим и добрим без изузетака изрекли јавно пресуду.
Вилама се неседлају коњи! вели наша пословица; тако и заблуђени људи не могу се, верујте, привести на праву стазу ружењем и хулењем. Само изванредне околности узроковати могу изванредне погрешке или заслуге, то нисте узели у призреније, него сте дошли у ватру, у којој сте и оно исказали, што при ладној крви може бити ни сами неодобравате.
Ако ли сте оно известије при ладној крви писали, то сам онда уверен, да незнате начина, како се људи побољшавају. Онаковим хуљењем и ружењем нашем свеобштем славенском тежењу, које за братском слогом иде, и на изтребљење међусобне мржње, од векова обстојеће међу разним гранама нашег народа, смера, више шкодите, него ли хасните.    М. Стојановић.

[JASON]

Најновије.

По најновиим известијама из Баната, војска г. Книћанина налази се прекјуче у Ботошу, одкуда се имала сајузити са царском војском из Темишвара и до сада већ на Бечкерек ударити.
'Die Presse' као најновије јавља из Беча, да се тамо разнео глас, да се Будим-Пешта предала. Напротив учредништво вели, да његова приватна известија гласе, да су предстраже царске војске близу Будима, а главниј стан у Вички код Тотиса. Кнезу Виндишгрецу Деак је предложио неку капитулацију, но он је одбаци, с тим примечанијем, да се с ребелима неће да договара. Говори се сасвим известно, да је Пулски у Братиславу побегао.

[JASON]

Србске Новине, бр. 1. од 1. Јануара 1849.

Ступамо ево у нову годину. – Брат брата, пријатељ пријатеља, познаник познаника поздравља, и жели му срећу у новој години. Ми, кои немамо већег и милијег сродника од народа србског, ми њега поздрављамо с новом годином. Прелазећи у нове дане, њему хоћемо да представимо с једне стране важност ове прошле 1848. године, као једне у целој свесветској повесници најзнаменитије и најбогатије и у великим делима и мислима, а с друге стране изгледе и будућност нашу.
Шта је прошла година донела француском народу, овоме првенцу у предузећима за усрећење народа, или боље рећи: шта је француски дух у Фебруару те године створио, и како се одјек тог величанственог народа по целој Европи, по целом свету заорио, историја ће знати оценити; - ми хоћемо само о нашим србским стварма у кратко овде да споменемо.
Ми непознајемо веће радости од обожавања народа, у кои спадамо, из чијег смо топлог гнезда излетили. Али највећа милина тек онда човека обузима, кад зна, кад народ такво уважење доиста и заслужује. – А заслужује ли народ србскиј то уважење? – Ми из наши уста нетреба то да искажемо, није нужно, да ми нашим пером то напишемо: то су већ страна уста исказала, то су страна или сродна пера већ за свагде тако забиљежила, како се нигда више неће изгладити: да је србскиј народ најчеститија грана у врлом племену славенском. Откуд ово уверење о честитост народа србског и код страни, то се и пређе из јуначки поступака његови сваком наметало, ал' прошла година то је завршила. – Обазрите се Срби на наше дане, особито од Маја прошле године, обазрите се, опомените иј се, они ће вам највеће блаженство набавити!
Као муња кроз ум србског народа севну: 'време је васкрсу.' Писа се, говораше се: војводовина србска опет треба да се појави на лицу земље, да војвода, да патријарх србскиј треба из гроба опет да устану. Неисказано удручење притискало је браћу нашу, но није иј могло оборити; то сведоче 1-виј и 3-ћиј Мај, кад сабраниј народ србскиј са свију крајева, па и из Србије, ове колевке србске, као из једни уста громовито повика: хоћемо војводовину, хоћемо војводу, хоћемо патријарха, хоћемо савез са побратимском троједном краљевином. – Реч постаде дело, као што уобште честит човек оно и ради, како мисли и како говори.
Они, кои су били на мајској скупштини, кои су на пароброду са народним посланицима, идући цару ради потврђења народни захтевања, видили, како се србско-народном барјаку, од толико времена првиј пут опет развијеном, од улазка Саве у Дунав и с једне и с друге обале реке, србски, југо-славенски духови клањају, они, кои су видили, како и жене и деца, слаби старци за летећим Аргонаутима србским трче, падну и опет устају, да иј стигну, само да се јошт једанпут чује: 'живили,' они, кои су видили, кад се светиј патријарх србскиј, предводећи народне посланике, са сајузником баном, а тима и народ србскиј са једнокрвним народом тројне краљевине загрлио: они су у више маха, најлепшим, најблажениим осећањма надвладани, морали изрећи: та ово су најдражии тренутци живота.
Доба свести, спојавања, особито од тада, настаде међу народом србским. Срби схватише велику мисао свесрбства, узајамности, братства, слободе. – Ми изричући ово, сваку реч добро меримо; та ми смо тога жељни били, ми смо чезнули за тим, нама Бог даде, да то доживимо.
Између осталога споменусмо свесрбство. – Куд ће најлепшег доказа о тој срећи, која нам предстои, од они србски мишица, које се за ослобођење Србије борише, па сад уставшој браћи у војводовини помажу? – Крв није вода; она највећу, најплоднију силу има; а ено крв с крвљу србском у светој борби помеша се; ми већ сада гледамо онај највеличанствении плод, кои ће отуд сазрети; семе је већ бачено, њега србска срца, србска најплеменитија осећања греју; изнићи ће тај цвет, развиће се и бациће ново још величанственије семе за будућиј напредак свесрбства. – Јунаштво је дакле природниј значај народа србског, кои га је у свим временима одликовао.
Но ми желимо да се јошт и другиј светлиј значај: 'просвета' са нашим народом сроди, те да та два моћна чинитеља: јунаштво и просвета, наше родољубије и отечествољубије оживљавамо, почем је само онај народ у правом смислу срећан, где су обе те стране у лепој слози спојене. – Нама остаје ова друга страна, да на њој јошт врло млого радити морамо, ако хоћемо да наш народ до крајње цели, до праве славе доспе.
Науке, народе србскиј, науке још грлити треба, свом душом и срцем; само још тај одважниј корак учинити треба, па си за свагда од свака зла избављен, па си славу твоју на ново свагда утврдио, тако, да ти је нико више поколебати не може. Све друго имаш, честитиј народе србскиј, само просвета треба да још већма по твоим крајевима просине, да собствено робство, које проистиче из незнања и предрасудака, са себе скинеш, да боље познаш стазу, којом ћеш поуздано до пожелане цели обштег напредка доћи, да се утврдиш иравствености, добродетељи и другим духовним врлинама. – Јошт једанпут потворавамо, само јошт један одважан корак, па је сјајна будућност србска за свагда утврђена; ваља нам се одважавати, да и науке и знања исто онако радо грлимо и обделавамо, као што се јунаци србски весело оружја лаћају, кад опасност србским благословеним крајевима загрози. Сродимо ли се јошт и с наукама, онда смо се сродили са најверниим и најмоћниим сајузником, кои нас нигда оставити неће, но с коим се најизвестније постићи може тешкиј, ал' великиј задатак онај: да народ србскиј постане и остане славниј светско-историјскиј народ.
Народ србскиј, стариј, јуначкиј народ, подмлађује се, прапорођава се, и мишице и дух србскиј челичи се, ум се развија, румен сјајне зоре србске пробија кроз густиј мрак, кои нам је кроз толико столећа ведро небо, светло сунце покривао; - увиђајмо знаменитости и ове године, у коју корачисмо; нама, кои смо млого због немиле судбе издангубили, нама млого остаје радити; ево наше најтоплије жеље: да до године, кад нам опет овај дан сване, подобном радости усхићени будемо, да смо оволико, а и више велики послова у овој години израдили, да нам се овај нов цвет, лепа војводовина србска, добро устрои, утврди и красно процвета, да нам и остале србске земље, које се јошт нису могле у раду показати, у томе ускоре и успеду, да нам се свест ова, која нас све као Србе одушевљава, узвиси, да у сродству бежества и човечества, у овом највишем стању и наш народ, као један слободан и јунаштвом и просветом славан, погна историју напред, јер је и на нас ред дошао, да на позоришту светском, на суду светском, нашу, ал' врлу, добру, честиту реч кажемо.   Д. М.

[JASON]

Бојно поље у Угарској.

10-т о  о д  а р м а д е  ц а р с к е  и з в е с т и ј е јавља да је војска кнеза Виндишгреца 22-га пр. м. била на четири сата близу Будима. Тај дан долазила му је у гл. стан у Бички од стране Мађара из Пеште једна депутација, која је капитулирати хотела, но фелдмаршал је није пустио пред-а-се, будући тражи безусловно покорење. Бан је, разбивши Перцела, кои се после к Столном Београду повући и са бунтовником Секулићем сајединити хотео, ал' опет одбијен био, отишао преко Ловаш-Берина десном обалом Дунава к Будиму.
(Ерд. В.) Кад су 18. Дец. маџарски бунтовници под Катоном код Банфи-Хуњада царском војском узбијени били, искупе се они опет, нове силе из Угарске под пољским генералом Бемом добивши.Истим подкрепљени, продру преко Банфи-Хуњада и Диша у две колоне у Ердељ, а царско изаслањем на Харомсик ослабљено воинство остави, сили непријатељској одолети немогавши, без сваке штете, Брашову, и к великом Ендеду, очекујући нову помоћ, повуче се. Колоне полковника Јаблонског и Урбана крену се у Бистриц.
У Харомсику се операције противу Секула продужавају, и надати се је, да ће покорење ове ребелијантске столице скорим окончано бити.
Из Баната нам јављају, да је царска војска ови дана заузела Васиову и Ораовицу, и сад се приближила к Вршцу, кои по свој прилици до сада је већ пао. О србској војсци за сада немамо никаквога известија; толико само знамо, да се г. Книћанин налази под Бечкереком. Међутим из Србије војска непрестано у помоћ прелази. Некиј дан је г. Богдан Ђорђевић из Ћуприје са више него две хиљаде војника отишао. Из Ваљева нам пишу, да је из ток окружија 27-га пр. м. под г. Павлом Гудовићем отишло опет преко две хиљаде људиј. Ово је красан пример братске љубави и саучастија.
11-т о  о д  а р м а д е  ц а р с к е  и з в е с т и ј е јавља, како је бан под Будим дошао и са маџарском војском побио се.
12- т о  и з в е с т и ј е  пак следујуће јавља: Њ. св. фелдмаршал кнез Виндишгрец 24-га Дец. у подне са царском војском ушао је у Будим и Пешту и не побивши се.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Богдан Ђорђевић (Татар Богдан), вођа српских добровољаца.

[JASON]

Војводовина Србска.

Из Бродске краине, 16. Дец. Данас одлазе у Вуковар 2 кумпаније Брођана. Чујемо да су у Вуковар дошли Клименташи, и наша друга браћа варадинске регименте, кои досад нису хтели са својом браћом пристајати. Онде су 150 момака митровачке и толико шидске гарде на кордону. Јамачно Вам могу јавити, да је јуче из Вуковара отишло 37 момака, за 1-виј батаљон, кои ће сремска жупанија установити. Међу њима су синови први кућа, лепи, млади људи, кои су радо отишли отачбини у помоћ. Баш сам се нашао у Вуковару, кад су отишли. Многи је гледаоц сузу пустио, гледајући цвет младости са с 'богом!' растајући се. И самог ме је мекушко чуство обузело – и желио сам цара Франца Јосифа, да види ове младе Србе, како за уздржање његово у бој полазе. Е да ли ће, помислио сам, и у ползу нашег рода то бити? Видите! ја се још боим преваре – за све жертве – које немилице подносимо. Помислио сам – зар ви млада, учена и воспитана браћо? да ви са маџарским разбојницима, као што је Шандор Рожа, бој бијете? Просвећена Европа гледа, и ћути – где маџарски узурпатори разбојнике оружају и на бој шаљу. Гледа па не само ћути, него се још занешени глава находи, кои ијм страну држи.O tempora! o mores!

[JASON]

У Тамишграду, 17. Дец. Познате су вам победе, које је наше воинство у горњој Угарској над непријатељем досада задобило; - што се пак овдашњи победа тиче, наша је овдашња, истина числом мала, но храбра војска, окром победе код Липове, Арада града и Задрљака, 12. т. м. нове две сјајне победе, у Бокши и Решици, над непријатељем добила, и том приликом, осим потучени и заробљени, од непријатеља 6 топова, од кои је један од 18 фунтиј, са припрегом од коња, и другим потребама отела. – Осим тога задобили су наши врло много барута, ђулета, и друге ратне потребе. – Кад се дакле у призреније узме, да је непријатеља, у свима овим бојевима, врло много; - напротив пак наши врло и несразмерно мало било, - да наше овдашње воинство, осим главног непријатеља, са свима овде, и по селима станујућим Немцима и Чивутима, кои су сви маџарски сајузници и шпиони, борити се мора; - да исти ови Немци и Чивути непријатеље наше јавно и тајно подпомажу; - напротив пак солдате наше и страже њине ноћом нападају и на њи пуцају; - онда се признати мора, да су одважни ови војници наши чудеса храбрости досада већ починили; - за које све велика благодарност нека буде врстним царским генералима гг. Рукавини и Лајнинген-Вестенбургу, кои су са мудрим поступком своим осведочили, да они, као храбри ратоборци, задатак свој разумеду, и да су цара свог верни ђенерали, а Србаља, кои за цара и праведну ствар војују, прави пријатељи.
Но при свем том што непријатељи наши од ови гадни чивутски и швабски сајузника подпоможени бивају, опет зато свуда лоша иј срећа прети, због чега су они тако јако духом клонули, да при самом погледу војске наше, као плашљиви зецови беже, и с њом се више у бој упуштати несмеду. – Сад је дакле мила браћо! згодно време дошло: да се ми гнусни и крволочни душмана ови наши ослободимо, - кои невојују као други христијански народи, и као храбри јунаци и војници, но као грозни варвари и подле пустаије, децу нашу и жене кољу, села и цркве руше и пале, и крвљу стечено наше добро харају и робе. – Сад је велим време: да свакиј руку помоћи милом роду свом пружи, и њему, у црној нужди и беди овој, притече. – Ах! та је ли могуће: да и сада у овом одсудном часу, где се темељ среће народне оснива и полаже, где се о бићу и животу милог рода нашег, и народност његове ради, - је ли могуће, велим, да при свему томе и један Србин и Влах равнодушан остане, и жаром љубави прама милом роду свом, - прама срећи и чести народној духом неплане? – Па опет на црну жалост и тугу нашу казати се мора: да је то могуће и да иј и такви има! – Има милиј роде! и такви изрода и гуја, које си ти у недрима твоима одранио и неговао; - коима је све оно, што је туђе и страно, милије и рођеније, него што је своје; - кои срећи и напредку твоме кивно завиде, и као шугава овца, душмана се твои лепе. – Има иј, кои су душманима твоима Мађарима по пет, десет, и тридесет хиљада форинтиј у сребру поклањали и у помоћ давали, да они лакше тебе, милиј роде! утамане и искорене, а теби сада, у овом одсудном часу, ни једне крајцаре неће да жертвују! – Па опет, исти ови људи највећа захтевања сада већ у роду правити почињу. Они себи, ако и нису роду ни најмању жерву принели, Бог зна какве заслуге, и преимућства приписују, и друге, кои су мањег стања, али много већи и заслужни родољубци од њи, преко рамена гледе. – Па шта више, гдекои од њи, да би велико, али незаслужено званије получити, или получено задржати, а тако себе са грабежом и туђом муком обогатити могао, по обстојателству ствари, сад Србљином се назива, сад пак против Србаља виче. Влаха се лепи, семе раздора између једни и други сејати желећи. – Зато чувајте се браћо Власи! оваки лажљиви пророка и терајте иј између себе, као проклету кугу. Та ви сте онако сити овакови родољубаца, и довољно искусили већ: пси ови нелају села ради, но себе ради! – Хоће људи да буду влашки капетани, војводе, викари, и митрополити, али за род свој што жертвовати, себе изложити, или роду у помоћ притећи: то је тешко, ту  'уши имут, и неуслишат.'
Но на страну са оваким и овим подобним људма, и да се вратимо к милиим предметима, обзнањивајући милом роду: да се је већ овде у Тамишграду, топлиј жар љубави и одушевљења прама срећи милог рода подизати почео; - и да су које овдашњи, које пак страни родољубци неки, кои су избегши тиранство грозни душмана наши, милу домовину и фамилију своју оставили, и амо прибегли, знатне већ прилоге новчане, на олтар народне среће, пронели, и на тај конац једну суму од 15.000 фр. на расположење њ. св. г. патријарха ставили; другиј пак родољубци, особито врстни Фабричани, да би својој браћи граничарима у помоћ притећи могли, као својевољници уписали су се, и тако ће ови дана, под предводителством свога поручника г. Златке, њи до 100 и више момака, пут преко Оршаве, у границу предузети. Живили врстни родољубци!

[JASON]

У Срему, с концем год. 1848-ме. Гдекои чиновници, о коима се у 'Србским Новинама' реч досад повела, здраво су се мргодили, и код свои једномисленика јадиковали, кад су дописе, кои су се њи тицали, прочитали. Неки пак од ови, коима је мозак на свом месту, нису речене дописе на зло толковали, добро знајући, да слободне мисли о њима, овом приликом изражене, ништа друго за њи немогу бити, него право благодејаније, јер мисли и израженија наша опомињу иј, да у будуће у истој прилици свољевољност своју зауздају. Ми од наше стране уверавамо читајући публикум, да смо мненија наша баш из добре намере, и само у истини и правди, из чистог срца, изразили. И ако нам је слободно мале људе са великим успоредити, то ћемо овде навести, да је Наполеон, кои се свагда и свуда тужио, да су га 'либералне идее' са најсветлијег престола у бездан бациле, у доцније време, на своју највећу штету, јасно увидио, и код пријатеља и почитатеља свои јако жалио се, што није гдекои лист, кои су му различни журнали давали, у своје време свог вниманија удостоио, и на своју и државе корист употребио. Зато господо, коима су поменути дописи очи гребали, nichts für ungut. Ми исповедамо, да нећемо за атар овог или оног мисли наше у окове бацити, и језиком робова говорити. Многима, као што горе напоменусмо, умствовања наша нису у рачун ишла, она су њима трн у оку, и постала су за њи некакво страшило, ал' она су нужна, да тим начином долазимо на правац и истину. А за утеху сваком нека служи, да ћемо све њиове, у духу времена, човечности и правде учињене кораке, пазљивим оком пратити, и са достојном похвалом јавности предавати. Тако ће таме нестати, а сунца зраци све ће боље сијати.
Пре кратког времена ми смо, руковођени истином, у смотренију неки деловања г. вел. судца Ј. С. у Руми, наше негодовање јавно изрекли, а сад ћемо пред целим србским светом, у смотренију точности његове у одправљању послова, кои у кругу делателности његове спадају, опет чисту истину рећи, да је он између свију жупанијски велики и мали судаца најточнии. Исто тако за г. А. З., при свем оном, што смо пре казали, велимо, да реченог човека, као свршеног правдослова, и родољубивог Србљина, у реду судија радије гледимо, него многе друге, кои су се тамо понамештали, и кои су до јуче јавни непријатељи наше ствари били, а и данас јошт пријатељи нису, и кои осим тога, за оно место, где сад стоје, баш ни мало неприличе. Овде разумевамо некаквог г. С. Ш. Аристократија је желила, будући је он на оном месту, где је пре био, као што је обште познато, зло прошао, да га због његови заслуга у пожелано стање 'покоја' метне. У овом случају боље и угодније за њега није могла постарати се, него да га направи председатељем великог суда. Он сад заслужениј 'покој' у пуној мери уживати може. Сећате л' се оне анекдоте, кад је питао један судија свога колегу, кои је у суду заспати благоусредствовао, за његово мненије у неком предмету судејском, кои се онда претресао, како је овај, чим га је колега најпре подобро са лактом гурнуо, из сна тргао се, и у мисли, да је код своје куће, и да га његова госпа пита хоће л' рибу, на коју је г. спаваџија пишман био, пржити ил' кувати, - мненије своје у предмету судејском дао, нек' се пола пржи а пола кува. Овај, истина-бог, необичествује у суду дремати, али за суд, и за оне људе, кои са судом посла имају, све је једно, ил' он спавао, ил' неспавао. Ми ћемо код прве промене чиновништва, ако нам милостиво дозвољено буде коју прословити, и ако, nota bene, народним представницима свемогућа овдашња аристократија, по старом обичају, неодсече језик, готови бити, глас наш за реченог чиновника дати, да постане semritatis commissarius. Мимогред нек је речено, да је он добар и пасионират ловац. У бакоњским грдним шумама, по гласу маџарски артикула, а имено 1618: 24, 1622: 51 и т. д., држе један приличан део племићи de Szent-Gall, у вармеђи веспримској; ови је племића, ваљда јошт и данас, света дужност, да дивљач сваке године туку, и за краљевску круну лиферују; зато ако нам првиј план не изиђе, даћемо му спроводително писмо, и уверени смо, да ће га његова тамношња и по благородству и занату браћа одма примити, и у протокол свој увести. Gleich und gleich gesellt sich leicht. Одакле је овај господин, не можемо засад служити, доста је то, да је он јак ступац овдашње аристократије, која од неког времена, на своје зло, здраво главу диже, и која га радо гледи, и с њим у свакој прилици кокетира.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Стеван Петровић Книћанин, командант српских добровољаца у Војводству Србији за време Мађарске буне 1848/49.