Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр. 4. од 11. Јануара 1849.

Наредба св. патријарха (в. у пређашњем листу), којом се свеколиким војводовине надлежателствима налаже, да се имају свестручна дела јавна у војводовини на србском језику одправљати, - јест најважније дело, које се досад у народном интересу учинило.
Ово је првиј и најважнии корак к природном развитку србског народа у војводовини. Овај народ, кои је до последњи времена у туђинском духу са туђинским језиком управан био, дошао је већ једанпут до те точке, где се може поуздано оријентирати. Заиста оваково уређење било је најпрече нужде и тако рећи основ свему другом, што у интересу војводовине у будуће следовати има.
Шта је било нужније, шта ли праведније него завести одма србскиј језик у јавне послове војводовине? Шта је била прва, шта ли најглавнија тежња угарски Србаља, него отрести се јарма монополизирајући језика?
Смеса Славена, а нарочито јужни са своим угњетатељима, већ од много година састојала се у борби језика, у којој су при ондашњем тесном стању трудили се своју народност одржати. Немачки елемент на северу, маџарскиј пак на југу монархије аустријске усиљавао се распрострети у корен други народа. Ондашња политична одношења и тактика Метернихове системе таковој пропаганди не само што није на пут стајала, већ исту све јаче и јаче подпомагала. Државна машина старе Аустрије рада је била два царствујућа елемента утемељити, и тим све к јачој централизации напредовати. Овоме противан одпор давали су особито Срби и Хрвати, и ако не баш са дејствителним успехом, оно барем та противност, прама туђинском елементу мало по мало укорењавала се у социјалан живот народа. Ово све је за народ од велике важности било, јер је народ тим за своју нужду у првом покрету приправљен био, и није попустио, да у реформи своју најглавнију тежњу не изјави.
Борба језика у последње доба принудила је Србе и Хрвате пре свега за језик побринути се, њега утемељити, јер у језику налазила се јошт котва народности.
Ово прво изискивање србског народа војводовине, - дипломација србског језика, на чему се све друге нужде оснивати имају, - наредбом св. патријарха у дело је произведено, и тим се положио основ правог развитка србског народа у војводовини. Ово је било условије србске будућности у војводовини; без тога биле би све материјалне слободе, које се из демократичног садашњег времена достићи имају, само дивљиј плод.
Истина, како се стари свет срушио, одма је србскиј језик у војводовини до природног терена дошао, али јошт нешто је недостајало, у оном кругу, где се народна животност усредоточава, - где се народности разграњавају, - србскиј језик није био довољно ауторизиран. У тој струци нужно је било обвезателно каково решеније средоточне власти, и то се сада са наредбом св. патријарха испунило.
У истој наредби уважени су у интересу језика свог и други, кои нису Срби.

[JASON]

Бојно поље у Угарској.

1 5 - т о  и з в е с т и ј е  о д  ц а р с к е  а р м а д е  јавља, како је ђенералу Бему у Ердељу пошло за руком царску војску на више страна узбити и сатерати је у Галицију и Буковину, куда су бунтовници такође намеравали били продрети и тамошњиј народ узбунити. У следству тога су од надлежни властиј сви путови, водећи у Галицију и Буковину, силном војском заузети, и обе ове земље стављене под војене законе.

Овог часа добили смо обстојателна известија о заузећу Вршца србском војском под командом г. Книћанина. Краткост времена не допушта нам иста јошт сада саобштити; у другом листу ћемо то учинити. Како пак г. Книћанин једно знаменито лице извешћава, то смо саобштили у прошастом листу, придодавши истом факсимиле његовог известија. Он вели: 'Невидима сила, која ме заједно са мојом храбром војском руководи, доведе ме овде у Вршац.' За Вршцем сутрадан покорила се Бела Црква, плативши 200.000 фр. ср. војеног намета. А сад чујемо да су се и оба Бечеја предала. Маџарска војска свуда се одвлачи и у Дебрецину концентрира. Тамо ијм је сада и земаљскиј сабор, и правителство, а Кошута су примили с највећим одушевљењем.
Из Земуна јављају нам, да је св. патријарх јуче у Вршац одпутовао, да и тамо народне власти заведе, и народ поздрави.
Из Бечеја стиже нам радостна вест да се сва војска маџарска оданде к Дебрецину повукла са свима чиновницима вармеђским, тако, да су Бечкеречани од Маџара сасвим ослобођени, кои су повезали неке поглаваре србске, и у Дебрецин одвели, и то због тога, да би њиови маџарци били поштеђени од наше војске. Како су Маџари из Бечкерека одпирили, одма су неколико Срба похитали браћи србској у Панчево, да исту вест србским предводитељима објаве. Тако дакле за кратко време ослободиће се цео Банат од Маџара, и Срби ће заузети границе своје војводовине.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Војводовина Србска.

У Панчеву, 4-ог Јануара. Данас су два она ешкадрона наши улана, кои се тек сад организирају, под царским барјаком младом цару Францу Јосифу заклетву верности положили. Истиј дан прочитано је Талијанцима 14-сто известије од царске армаде, у ком се Шликова над Месарошем код Кошице одржана победа описује, а заједно и ове кумпаније Занини због верности своје к цару похваљују. – Тај дан певаху Талијанци у овдашњој касини талијанске песме. Весели људи, честито певају; весело срце кудељу преде. Ово је надчеље задовољства, а одовуд се закључити даје, да ће честити јунаци ови за врстног цара свог, ком су се заклели, с добром вољом на бојном пољу јуначки напредовати.

У Панчеву, 5-ог Јануара. Данас после подне одмарширао је онај батаљон Сремаца, кои се прекјуче у варош повукао био, - и један јакиј ешкадро наши улана к Новом Селу, за бој справни. Чује се, да ће са другим воинством, које се на пољу налази, против Вршца и Белецркве дејствовати. Врстниј јунак г. Книћанин имаће против Бечкерека оперирати. Бог и наша праведна ствар нек' иј руководи! Говори се – а и вероватно је – да су и Вршчани и Белоцркванци поручили, да ће се граничарској војсци предати, само да прилику добију, јер се међу њима маџарска војска налази, па се за сад ни маћи не могу. Ови дана рече нам један из Тамишграда дошавшиј Србин, да се онај из Бечкерека изрод Лаза Хаџић, садашњиј Хадфи, у Тамишграду налази. Он је тамо пребегао, да се од Маџара избави? Красна је то птица, свакојаке боје. Ваљало би је у кавез метнути, да не шпионира, - ал' да неби рану трошила, најбоље би било обесити је, под именом Хадфи-а. Међутим нека темишградско надлежателство пази, да јој презрена мала варница великиј пожар не учини.

У Панчеву, 6-г Јануара. Данас је отишао г. ђенерал Теодоровић с ђенерал-штабом за воинством к Новом Селу одмарширавшем. Срећен му пут, и добар успех! За њим је још једно одељење наши улана отишло. С.

[JASON]

Србским јунацима на ново лето.

     Опет једно у бездну вечности
Кану лето од нашега века.
Јарко сунце свој течај понавља
Да обасја војводину младу,
И у њојзи Србадију храбру,
Која неда одолети врагу,
Ни у дому угњездит' се гуи.
То је наше да небуде лоше,
Нит' туђину тамјан да палимо, -

     Кликни громко с Фрушкегоре вило,
Ако игда сад не штеди гласа,
Да те чује и разбере речи,
Свак брат Србин, где год кои живе.
Бела вило! по навади старој,
У честитки небуди подашна.
Певај томе, ко род од зла брани,
И твојега заслужује гласа.
Јунацима о новоме лету
Перјанице по реду задевај.
Слави славу Книћанина Стеве,
Нечовечни страшило Маџара,
Што иј разби и два и три пута
Код лијепа села Томашевца,
Још славније код Панчева града;
Пој Бигу, Србобрана дику,
Што у трипут одолео врагу
Од Врбаса, Кера и Бечеја;
И Боснића, на гласу јунака,
Што приволи на бој граничаре,
А за србско право и слободу;
Певај Јоцу, неузинског борца,
Што слободу и србинство љуби,
Весела му у Црепаи мајка,
Где је прво угледнуо сунце.
И друга му крилатога Јефту,
Што одлети с војском у Кикинду,
Да од јарма браћу ослободи;
И Лалића, десно крило Стеви,
Код лијепа села Томашевца.
Пој Стеина, што пази на Јарку,
Да пас црниј у њег' неулезе;
И таста му стара Давидовца,
Наследника Биге господара
У маломе граду Србобрану.
Певај Михла, гују за Маџаре,
Што ијм редом по Банату треби,
А утуче на Алибунару;
И јунака Јовановић Перу,
Што од врага устрашит' се неда;
Пој Сурдучког, услужног војника
У шајкашком дичном батаљону;
Милекића, и Милинковића,
Команданте стана у Карловци;
И на Вуки пограничној реци,
Слави брата славног Ајдук-Вељка,
И Станојла, што љутије рана
Допануо код Бијелецркве, -
Са Богданом, што је у свем' раван,
Имењаку Љутици Богдану;
И сву прочу Србадију младу,
Што крв лије за ћесара свога,
За ђесара и војводовину,
Да ијм вишњиј мишицу укрепи,
И оруже благослови њино!
С летом старим раздор и неслогу,
То зло старо, нек' одпусте к врагу,
Па ће река тећи куд је текла,
И имена њина бити славна,
Докле текло сунца и месеца.

У Панчеву на измаку старе године 1848.
Ђорђе А. Поповић.

[JASON]

Код Дунава, 3. Јануара. У данас дошавшем листу 'Напредка' бр. 17-м читали смо са жалости, да се у Карловци против слободе штампе онако поступа – и стресамо се од страха, ако се у томе буде напредовало. Ко обштину служи, мора и треба да обштем суду подлежи. Ми верујемо, да је лакше и комотније са sic volo, sic juben – са народом управљати, а да нико несме ни против најнеуреднијег поступка зуба помолити – али је питање, да ли се то у данашње време тако управљати може, а коме је то 'ункомотно' нека се не хвата у коло. То нас доводи до уверења, да људи, кои су под старом системом служили, људи, кои мисле, да си ма каквом службицом, и 'божијеју милостију' њему припада, да ти људи нису за јавне службе у данашње време, они могу бити људи добре главе, али су зли и из моде изишавши принципија. Ми неодобравамо лично нападање и оговарање, али судове о јавним поступцима треба јавно обзнањивати, иначе ћемо доћи где смо и пре били, а то нисмо ради. Та то су маџарске системе, да се против шпектаблиса несме речица присловити, така господа нека траже службе код Маџара, та и њима ће се т. ј. Маџарима њиова земља за њиову управу уступити, онде нека остану и немешци, и текитеши и спахилуци, и сав чамељ маџарске отрове.
Јуче су се у Опатовцу побили Срби и ондашњи житељи Маџари, и зато је ноћас онде дошла 1 кумпанија Варадинаца и свезали су 4 Маџара, кои су, као што се чује, војводу, бана и патријарха ружили.

Г. садашњиј управитељ војске србске, ђенерал Теодоровић, управио је под No 192. Следујуће писмо главном одбору народа војводовине србске:

Господо!

Примио сам Ваше почитајемо писмо под 22. Дец. т. г. число 4129. на мене одпуштено, у ком изражавате внутрење удовољство и радост Вашу сврху тога, што сам се ја на позив светога нашег патријарха у овом одсудном тренутку примио врховног управителства војске у млађаној војводовини; и желите ми у том обштеполезном предпријатију моме срећу и од Бога благослов. Искрена ваша чуства прама личности мојој, ја високопочитујем и уважавам, тиме више, што такова происходе од Вас, а Ваше су ми заслуге о целокупности монархије аустријске и о утемељењу среће и напредка народног добро познате. Јер заиста Ви сте, кои сте народ свој у време најкритичнијег земаљског покрет к свести довести трудили се, и освештени у покретима његовим вешто и савестно руководили. Ви сте садејствовали к томе, да су народу нашем повраћена стара његова на основу равноправности свију народности обновити се имућа права. Примите дакле од мене ово јавно признаније заслуга Ваши о влади и народу, с уверењем мојега усрдија и почитанија.

У Панчеву, 31. Децембра 1848.                                                                              Врховниј вожд србскиј, ц. кр. генерај-мајор, кавалер,
                                                                                                                                                          К. Теодоровић, св. р.

[JASON]

Хрватска и Славонија.

У Загребу. Ствари наше хрватске ступиле су у нов штадиум развитка свога. Непријатељ је тако названи сдружени краљевина, Маџар, побеђен, и већ се вије са поносити гора будимски црно-жути барјак, као верниј доказ, да народи заслепљени и фантазирани нису никада кадри независност своју одржати, већ да пре или после морају постати пленом друге које силе. Овако се случило с Маџарима: шта ће с нама бити, то Вам напред казати нећу, зашто не желим да ме земљаци мои злокобним пророком називљу! Но шта ћемо више, ми смо победили Маџаре, или ако иј ми победили и нисмо, а оно смо бар помогли победити иј, и тако осветили ијм се за оне неправде, које су народу нашем починили; а то је доста за нас. Ако не верујете, да смо ми Хрвати са тако маленим стварима задовољни, а оно дођите у коју год хоћете кавану, а макар и у дворану нашу, па ћете се уверити, да наши 'табла-бирови' тако мисле. Како ће се ствар сада развити, кои ће правац влада, овако ојачана, као што је сада, узети: о томе ми себи главе не таремо, та имамо и онако одбор, кои седи и знои се над будућом организациом државе. Шта је овај одбор закључио, то Вам казати не могу, јер не само што седнице своје тајне држи (!? У.) него и у своим делима у толико пази на правила дипломатичног затаивања, (!!..?? У.) да ако једнога или другог од поштовани гг. чланова запитате о једном или другом питању, које се у одбору претреса, он ће Вам највећим мучањем одговорити. На скоро ћете можда и операт истога одбора готов у Вашим рукама имати, но онда Вас молим, да и Ви коју речцу у Вашем листу о њему пробеседите. (Имамо га већ, и нећемо пропустити што скорије то учинити. У.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Код нас ништа ново не има, стара хрватска летаргија завладала је опет, и она ће дотле трајати, докле год наш бан не дође, те нас женијалним своим духом мало не пробуди. – Наша журналистика почела је понешто умножавати се, и надати се можемо, да ће и боље напредовати. Неке промене, које су се код овдашњи 'Новина далматинско-херватско-славонски' случиле, заслужују позорност и од публике србске. Тако више не парадира pl. t. саветник Људевит Гај као учредник новина, него онога учредника име стои, којега трудом и настојавањем и одржао се је тај лист за време пакленог инштитута цензуре. Види се, да су стечевине месеца Марта и код нас некиј успех имале, и да су краљевском саветнику оно перо исчупале, коим се он тако дуго китио.
Шта кажете на то, што се Даница опет зове илирска? Зар то није шкандал? Зар ћемо опет почети семе раздора и неслоге међу једнородну браћу сејати? Па јошт у ово време! Ми доиста не знамо, какви су узроци били, због кои је г. саветник ово име опет адоптирао, но многи мисле, да је то тога ради учинио, будући се нада, да ће му овај експеримент сада за руком поћи тим већма, што је у свима своима експедицијама зло прошао. Премда је ратно време, и премда наше новинарство има узвишеније звање, него ли се са плановима дра. Гаја занимати: то ипак мислим, да неби погрешили, кад би га позвали, да у интересу слоге југославенске одступи од тога омраженога имена. Ми се надамо, да ће он то, само ако буде од Србаља позван, тим пре учинити, будући је код нас у Хрватској с тим именон већ одавна 'fiasko' начинио.

[JASON]

Србске Новине, бр. 5. од 14. Јануара 1849.

У Београду 13-га Јануара.
Хрватскиј државниј одбор саставио је план о устројењу одговорног државног савета у 'троједној краљевини'.
План тај да је лане у ово доба био предложен, свакиј би га радостно примио, ал' у данашње доба, кад смо на доланешња одношења готово заборавили, мора се као престар и изреченом аустријске монархије начелу противан сматрати.
Нећемо се упуштати у то питање, да ли је државниј одбор сву своју науку исцрпио, да створи један управљајућиј земаљскиј савет, кои ће поред праве одговорности све струке земаљске аутономије представљати… премда би се и у овој струци доста примечавати могло… узимамо истиј план само из међународног обзира.
Истиј план, да се већ одавна прави, и да су се многи о њему намучили, верујемо: но баш зато се види неупотребљив, јер је давнашњиј и по основу корпус-јуриса израђен. Оваковиј план да су маџарски таблабирови начинили, неби се чудили, ал' код толико паметни домородаца хрватски… доиста смешна је ствар.
Кад се државниј одбор установио, и кад се тај план државног савета правио, - од тог доба много је времена протекло, многе политике срушише се, народи међутим заузели су себи сходан правац, а из свега тога као неизбежно следство произродила се равноправност народности.
Ово је дакле сад дипломатично изражен фундаменталан закон Аустрије. Овом се мора подвргнути све друго, што је старо. Старе политичне свезе морају нестати, стара географија мора се одбацити, народи ће за себе нову правити, - ово све из равноправности произилази.
Равноправност народности, повторимо јошт једанпут, за све народе Аустрије закон је фундаменталан. Из овог произилази један главан резултат, а то је: да је стара Аустрија, што се форме тиче – tabula rasa, и по овој табли народи писаће нову форму, која ће нову Аустрију представљати. Из овога следије и то, да Вербецијев корпус-јурис не суштествује; нема више 'regnum Hugariae' и т. д., но суштествују народи: србскиј, хрватскиј, влашкиј и т. д., но и ови морају за себе нову географију, нову мапу сделати.
Равноправност народности је сад сам самцит основ, по којему се народи успоредити имају. Ово је сад за све народе легалитет, и осим тога нема јошт ништа друго. На одношења стара, столетна, несме се нико позивати, јер кои то чини, тај неприпознаје револуције народне, неприпознаје постојећиј легалитет равноправности, тај је реакционер и стару Аустрију имати жели.
Начело равноправности несме се из вида бацити, но једнако у сваком конштитуирања коракљају на исто пазити се мора. Државниј одбор хрватскиј на то није пазио… по свој прилици иста равноправност за начело Аустрије јошт онда изречена није била, но баш зато је истиј операт одборa за данашња одношења res obsoleta.
Одма у првом параграфу истог плана 'троједне краљевине' се спомињу. Ово је требало јасније по основу етнографичном и народности назначити, јер има, кои ће тако наименовање из Вербеција толковати, што опет противслови начелу равноправности.
Дакле у целом том плану већ напред кондиционира се строга централизација монархије, а најмање неопомињу се оне ствари, које би народну – поред начела целокупности Аустрије – аутономију означавале. О квалификации парламента хрватског из државног вида ни спомена нема, а о акциденталним шпецијалитетима, које се и после лако установити могу, много се говори.
Даље, већ предпоставља се установљење некиј круг свеаустријског министерства и свеаустријског сабора, што јошт непостои, тако као што по начелу равноправности установити се има. Ово је јошт загонетка, коју решити ваља.
Министерство и парламент свеаустријскиј; међународна одношења; народни пододговорни савети; народни парламенти… све је то јошт у ембриону, све то има се по начелу равноправности народа и једнакости органично и у солидарној узајамности установити, а не не стару форму таблабирова.
У плану том све је смешано, бело са црним, сладко са киселим, онде је filius ante patrem, pater ante atavum. Он садржава у себи ствари, које су од части већ остариле, од части пак јошт недозреле.

[JASON]

Бојно поље у Угарској.

Битка код Вршца 7. Јануара тек. год.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Одавно смо очекивали, да се с Tамишградом сајузимо, и с умноженим силама на грозног непријатеља ударимо: и Бог је жеље наше испунио. 5-га т. м. закључено буде, да г. полковник, наш врлиј и далеко чувениј јунак србскиј, Книћанин, са својом војском и топовима, као и са србско-банатским батаљоном капетана Косанића, 6. т. м. у 8 сатиј у јутру из Сентомаша преко Селеуша пут Вршца пође, и логор падинскиј, кои је имао такође у Селеуш доћи, под своју команду прими, и да 1000 Србијанаца и један од два србско-банатска батаљона са 4 топа у Сент-Михаљ пошље, кои ће тамо авангарду образовати.
Г. капетан Михаил Јовановић са два батаљона и топовима имао је доћи у Ново-Село и онде сајузивши се са србско-банатском региментом, под капетаном Шарићем, са сва четири батаљона и обостраним топовима истог дана у Алибунар стићи. Батаљон пак капетана Милинковића послат је из Петрова-Села са 3 топа у Карлсдорф, да се онде са Србијанцима, из Долова долазећим под командом г. мајора Саве Јовановића, сајузи, и да патролира у Николинцима, Павлишу и Влајковцу. Прва војска сачињавала је лево крило, друга центрум, а треће стајала је на десноме крилу. Резерва пак са џебаном и ешкадроном улана имала је станити се у Петровом-Селу, и даљу заповест очекивати.
Све ово кад је учињено, састану се у Алибунару договора ради господа: ђенерал Теодоровић, Книћанин, Мајерхофер, Сава Јовановић и јошт неколико старешина. Међутим приспе једна депутација по имену србска, но као што се доцније видило, маџарачка, и јави истој господи, да Вршац жели предати се, почем је, као што су говорили, више Маџара у Бечкерек отишло, па да ће и остали сви за првима отићи. Иста депутације приметила је, да само 1000 Маџара у Вршцу има са 8 топова. Чувши ово вишехваљена господа реше: да се 7. т. м. у 1 сат по подне на Вршац удари, и нечекајући на улане сарске, кои су са 4 батаљона пешака и две батерије топова из Тамишграда Србима у помоћ доћи имали. И тако 6. т. м. у 1 сат ноћи крене се госп. Книћанин преко Сент-Михала у Зичидорф, да Маџаре, ако би у Бечкерек пошли, предусретне. Око 4 сата после поноћи стигне на опредељено место, и овде изненада затече неколико Маџара хонвидаца, и заробивши њи числом 45 са једним доктором, пошље иј у Панчево. Видећи да овде Маџара више нема, упути се г. Книћанин управо к Вршцу и ту дању око 12 сатиј стигне. Но њему није суђено било, да осталу војску нашу, т. ј. центрум и десно крило, мирно дочека. Три катане укажу се на брду по сата далеко од вароши и тим покажу, да је непријатељ већ позицију по извишеним местима заузео. Г. Книћанин заповеди, да г. Тривковић са коњаницима левом страном изнад указавши се катана, Стеван Жупаљевац са једним оделењем десно к шуми пође, да се кроз исту провуче, и да редут спрам вароши заузме, а сам по средини са г. Богданом непријатељу стане се приближавати, заповедивши г. Миливоју Петровићу, да са резервном трупом остане, и топове и џебану, где требало буде, разашиље. Г. Добрњац пак и г. Бараић са једном дивизиом на лево крило к виноградима упуте се.Овако док су се наше трупе повлачиле, непријатељ ослаби, почем се и сам морао по заузетим позицијама развлачити, бојећи се, да му наша трупа за леђа не заиђе. Г. Жупаљевац редут узме, остала војска позитира се, а непријатељ, видећи ово, изиђе иза брда са 5 батаљона пешака, 5 ешкадрона катана, две батерије топова и неизвестним числом Немаца вршачки и Чивута, и пуцао је на наше колоне, а из резерве наш 18-фунташкиј топ одпоздрављао га. А кад се наше трупе у позиције ставе:загрме са свију страна србски топови на Маџаре, и жестока је ватра за читав један сат трајала, а није се знало ко је победитељ; док наједанпут лево крило наше непријатељ узбије и с брда га стера, па свом снагом на центрум, где је г. Книћанин био, јуриши. Сада и центрум наш мало се сузбије натраг, и сви топови повуку се на ниже. Маџарски пленкари с нашима, а тако исто и прве трупе помешају се и већ бости стану. У то приближе се маџарски топови, па картачом стану грувати, и наше још већма узбију тако, да је и сам великиј наш топ у опасности био, што је баш онда, кад га је натраг повући требало, 1 тобџија и 1 коњ убијен, и код њега нико други остао није до Марко Рапа. Ово смотривши Маџари, управе се да га на јуриш отму, на то притрчи г. Тома Ковачевић са два граничара, опали картачом неколико пута, а непријатељ несмеде се више топу приближавати. Међутим и резерва стигне у помоћ левом крилу, а г. Книћанин, кои је на највећем ударцу, где су Маџари јуришили, стајао, повиче на храбриј батаљон Косанићев: 'Јунаци! ви сте цело лето са мном славно војевали; поновите и оправдајте и сада вашу славу: на штик јунаци!' На ове речи сав батаљон јуриши на непријатеља, те тако Маџаре, кои су нас у првиј мах узбили, у бегство поставе, да су у највећем нереду на своју прву позицију ретерирати морали. Сад се устреме катане, ал' иј опет истиј батаљон и 18-фунташкиј топ са своим друговима поздрави и то првиј са бајонетима, а другиј с ђулетима, те и по другиј пут Маџари нагну бегати, а наши већма охрабривши се са свију страна заокупе чете непријатеља. У овом јурењу, које је до саме ноћи трајало, одликовао се г. Младен капетан, г. Добрњац и Јустин калуђер из Србије. Г. Книћанин са првим топовима непрестано просипао је ватру на бегајуће, и тек онда трупама је заповедио вратити се, кад је ноћ непријатеља од нас сакрила. Ми смо 24 кола сваке струке муниције задобили; сами Чивута од стране непријатеља пало је 20, као што смо по лешевима познали, осим други. Куда је 18-фунташкиј топ, терајући непријатеља, повучен, 50 мртви Маџара набројали смо. После славне победе ове, све трупе наше у 11 сатиј ноћу уђу у Вршац, а ниједна пушка није пукла. Од стране наше пало је свега 10 мртви и 8 рањана, а да у одсудном часу одважни били нисмо: пало би нас двоином више него Маџара. Но Бог, кои све види, наградом је увенчао праведну ствар нашу! – Маџарима је, незнам одкуда, помоћ дошла, кад смо иј већ 1 и по сата од вароши отерали. И ову трупу јунаци наши са своим храбрим предводитељима растераше.
Остала наша војска приспела је тек онда, кад смо ми непријатеља у највећем јуришу гонили, које смо по рикању њиови топова познали. На њи су ударили Немци вршачки, и помоћ која је од Беле-Цркве дошла.
Данас је г. Книћанин, дао два србска и два царска барјака правити, кои ће се сутра торжествено на саборну цркву нашу, које су маџарске боје оскверниле, поставити. – Некиј, те некиј од господе наше јако се за Немце заузима, и хтео би да 12 Срба а 12 Немаца у одбору буде; ваљда да Маџарима боље могу шпионирати! Ми се овоме довољно начудити неможемо, почем нам је добро познато, да су они све од почетка па до данас наши највећи душмани били. Та зар томе господину довољно познато није, како су они наше невине Србе а своје сажитеље, кои су им оруже и сваку обрану у руке предали, на најгрознии начин убијали, и очи ијм избадали? Сада смо познали какав нам је пријатељ овај господин, кои од почетка нашег покрета једнако петља. Овај господин, кои је хотео Банат напустити, и кои је саветовао, да се Панчево непријатељима уступи, по природи старе школе, из које је он произишао, продужује своје петљарије, наравно не на ползу србства. Но надежда је, да ће и св. патријарх увидити, да је већ доста ови петљарија.

[JASON]

У Белојцркви, 9. Јануара. Спешим вам јавити, да је наша војска под командом г. капетана Косанића вечерас у Белуцркву стигла. Депутација једна са г. мајором градоначелником дочекала нас је на брегу код редута с фењерима. Компаније гг. Лазића и Шоштарића остале су горе у обкопима, а три компаније најбоље намештене су на квартире по вароши. Немци се радују нашем доласку; бели барјаци свуда се вију, а војска је наша била од варошана лепо угошћена. Од непријатеља нема ни гласа ни трага, он је у петак са једним батаљоном и 12 топова одавде отишао.

У Карловци, 10. Јануара. Данас је гл. одбор добио известије, да је нар. полковник г. Давидовац са своим шајкашима и граничарима јуче у недељу са весељем и свирком у Врбас ушао. Непријатељи никакав одпор не дадоше, но повукли су се које у Варадин, које у Сегедин. - Синоћ је овде једном знаменитом лицу од г. Книћанина приспело известије од 12-га т. м., у ком овако вели: 'Мени Бечкерек прошлога лета грдне јаде зададе, но свемогућиј Бог данас у три сата после подне мени га и мојој војсци у руке предаде.'

Виндишгрец је све војском заузете стране на три војена окружија разделио. Под прво окружије подпадају: Пожунска, Њитранска, Тренчинска, Арванска, Липтовска, Турчанска, Зволенска, Барошска, и Каморанска жупанија, под заповести ф. л. Кемпена, - столица у Пожуну; Пештанска, Београдска, острогонска, - окружије Кумана и Јазика под заповести ф. л. Врбне, - столица у Будиму; Барања, Толна, Шомођ, Зала, Весприм, Гвозденска, Мошон, Шопрон, Ђур под заповести ђенерала Бурића, - столица у Шопрону. - Ђенерал Чорић са 8 батаљона, 6 ешкадрона и 30 топова гони уступајућег маџарско-бунтовничког ђенерала Гереја, и заузео је пут к Шемници; ђенерал Гец у Кременицу је пошао. Месарош се около Јегре налази. Ђенерал Отингер, гонећи Маџаре, заузео је Солонок и 98.000 мерова жите задобио. Около Бакоња, у намастиру Баконбел, наишло је неко одељење Огулинаца на једну чету маџарску од 300 људиј, и сразивши се с њима, десеторицу су убили, многе похватали, а остале разагнали. Ту се храбро показао подпоручник Котур од Огулинаца. – Ђенерал Јовић, кои је Осек Маџарима предао, ухваћен је у Сентандреи, одкуд су га у Будим одвели, и под војени суд ставили.

[JASON]

Војводовина Србска.

Код Дунава, на св. Јована. Ви сте из мои дописа, за сво време покрета нашег, могли смотрити, да сам ја за подпуну политичну слободу и једнакост свију житеља државни пред законом јако заузет, зато ћете ми моћи веровати, да над тим благом тако лебдим као мајка над јединцем, од сваког ветрића зазирем, сваког се облачка страшим, да том милом цветку не науди.
Народност је велико благо људско; нити се народ може народом звати, кои простора нема своју народност развијати, крепити и подизати. Па видите, ја то велико људско благо тако ценим и уважавам, као и политичну слободу, и једва би народност над слободом (по жељи мог Ђ. Д.) превагу допустио. Ми смо за обоје крв лили и много благо поарчили. Цар је добриј признао наше жртве, признао је народност нашу. Ми смо сад у држави аустријској као Срби признати, а досад нас нигде и нигди нису тим именом звали; него смо били Раци, Илири, греконеунитски поданици (рекао би да ми морамо и да се очекује од нас да ћемо бити унијати), и најпосле су нас звали Грецерити. Сад нам треба све силе ума нашег на то употребити, да то са крвљу купљено благо, народност, одржимо, и то како треба одржимо, укрепимо и тако утврдимо у народном нашем лепом србском језику – да онај гениј, кои је над певцима наши класични народни песама лебдио, не сакрије са жалости лице своје од нас. Накратко да прозаичним речма рекнем: да утврдимо и у све послове да заведемо правиј чистиј србскиј језик, а не смесу од језика. Добриј млађаниј наш цар неће нам ни од дане политичне слободе ништа одкрњити хтети, али и ми треба да то друго благо људско чувамо као зеницу ока. Хоћемо л' знати, хоћемо л' хтети то чувати и одржати? то ме је страх тако, да би волио жив се у гроб закопати, неко у старе окове шију пружити. Мала је ствар, али сам се стресао, кад сам у инштрукции о постављању војника у провинцијалним батаљонима наишао на точку, у којој се вели: 'да се адвокати, земљомери – и на кратко дипломатици од војене службе ослобађавају.' Реците право – незове ли се то нове немеше правити?? Како је нама простим људма, кои нисмо имали среће у Шарошпатаку Кевија слушати, кад то чујемо и видимо? Та зар тужан онај, кои је учен, па кои би требало и да је боље (свему?) и научен, неиде са својом простом браћом у бој за род, народ и отачбину? Зар да му ми прости отачбину, у којој ће он господовати, стварамо? То је, реко, мала ствар, али ме јако страши, да се тако мало по мало неће опет стара песма започети. Да су онде, где су се те инштрукције градиле, седили и већали по старом обичају сами дипломатици, неби ми чудо било, ал' се пита: где су нам онда били наши народни представници, кад се та уредба стварала?
Таки би вам примера могао навести и у смотренију народности, кои ме нагоне да будем песимиста – и да се боим, да и њу нећемо знати ни умети утемељити. Примери о томе више би спадали у какав белетристичниј журнал него у политичне новине, као што су ваше, зато иј нећу сад ни напомињати. Људи, кои знају да је најтврђиј темељ народности језик, спазили су то као и ја – мисле о томе као и ја – и желе да се окренемо на боље као и ја.

Ново од Осека ништа. Да куд ће опет нападати, то у њиовом садашњем стању није ни мислити. Ваљда ијм је стигла бурунтија из Пеште. Кошут је у стању разгласити, да је он кнеза Виндишгеца и бана из стратегички узрока пустио у Пешту. У Вуковару је силно људство, првиј је провинцијалниј батаљон наоружан – другиј се сад подиже – а трећиј као резерва, као и ландштрум већ је наређен. - У Срему ни у чем нема оскудости; ока је брашна 6-7 кр., холба вина добра 6 кр., маст 27-30 кр., говеђина 10 кр., све у шајну. Трговина по обстојателствима дрема – свиње ни рогата марва непролазе горе као досад. Свет је здрав и према времену доста весео. Од женидбе, као по обичају уз месојеђе, нема ни спомена. Ако тако дуго остане, запеваће девојке младом цару: 'Пуштај момке, остаће девојке.'