Српске буне

[JASON]

На Дунаву, 8. Јануара. Првиј величествен, част и славу оружју нашем прибављајућиј корак учини јуче напред, победом код Панчева добијеном одушевљено, воинство наше. Вршац је, после више сатиј трајуће жестоке ватре, хвала Богу, у руке наше пао, и дични су војници наши већ 7. т. м. у њему преноћили. Победоносно оруже наше, са тамишградским сад састављено, оперираће без сумње и даље, кои дан, кои час, нарочито против Беле-Цркве и Бечкерека; о том нас многа брига више не пече.
Али нам се велика брига у том рађа: хоће ли врстниј наш врховниј вожд г. ђенерал Теодоровић, хоће ли достојниј наш саветник његов царскиј осведочениј и војводовине показујућиј се пријатељ, г. конзул и полковник Мајерхофер, најсветију народну жељу испунити, хоће ли народно правленије – одборе - окружне, местне, установити допустити? Хоће ли окружниј одбор панчевачкиј, ова вредна и безсмртна војводовине банатске матица, свој позив са дрзновењем и постојанством, које представницима толико за престол и за себе жертвовавшег народа србског пристои, ово хтети, умети, смети не само искати, него и својом власти, коју ће народ наш и у Вршцу и свуда својски обгрлити и подупрети, извршити, и то неодложно извршити, да се неби ма каква друга форма, ма под коим видом, (подмуклог се највише бојати) у правленије народно увукла?
Разни се не повољни гласови овуда разносе, између кои нас највише онај обезпокојава: по ком је св. бан, наш славниј савезник, г. патријарху наложио, да се цела народна влада укинути, и старе власти, као што су биле, неодложно васпоставити, имају: регименте, мађистрати и т. д. – Ово је од прилике и 'привремено г. Јакова Живановића устројеније' намеравало, у ком је и регимента и мађистрат воспостављен, и решено, званије своје језиком народним извршивати; у ком се комисару народном, од народа не изабраном, самовластан у све и сва уплив даје; у ком се официри, по смислу и жељи народа само за војевање позвани, опет за властитеље народу намећу; у ком се најпосле немачки судари народу србском на мучење и злостављање, због недотупавог од малоумаца толмачења, опет на врат бацају; али смо се надали, да ће ово деспотичко покушење распудити се на одпору духом слободе наданути родољубаца.
Пазите Србљи! узмите се на ум браћо Вршчани, Бечкеречани! Виндишгрец има власт, свуда војничку владу завести; али само у бунтовника земљи, у Маџарии, а не у војводовини србској, овој крепкој сајузници и пријатељици царској, која је и онда за срећу, постојанство и светлост престола аустријског, и против воље краљеве, драгоцену крв своју проливала, кад је забуњениј цар у своју собствену утробу нож забадао, и са бунтовницима и највећим душманима своима, Маџарима, на чудо света и историје, држао. Од вас и ваше крепке воље зависи, народно правленије одма увести и одржати. Одборе одма заводите, и местне и окружне. Узмите образац себи од честити одбора банатске границе, особито од панчевачког. Али више учени људиј у њи узимајте, него Панчевци, кои су честнима и богатима, али слабо изображенима, столице одбора попунили, и тим послове своје грдно обтеретили. Пазите браћо! време је дремежа прошло.

[JASON]

У Вршцу, 9. Јануара. Колико су се овдашњи Срби нашем долазку обрадовали: описати не могу. Наше трупе са свију страна, особито где је г. Книћанин био, са гроновитим 'живио' и 'ура' поздрављене су. Г. Книћанин није у стању све депутације саслушати, које му од стране ове вароши и из околни села долазе. Синоћ је пред његовим двором до неко доба банда свирала, а јутрос то исто чинила, желећи му и од своје стране топлу благодарност указати. Да би се увеличала радост, г. Книћанин наредио је, да се четири барјака, два народна и два царска, данас на торањ величествене вршачке саборне цркве поставе. Наредба ова не следујућиј начин удејствована је. Јошт пре зоре пробудила је банда сво воинство и житеље овдашње, и објавила ијм наступање торжества. На знак овај све је оживило, мало и велико очекивало је почетак славе, воинство регуларно и Србијанци ставе се у параду. Око 9 сатиј дође граничарскиј батаљон, кои славно име Книћаниново са поносом носи, и кои је с њиме цело лето и ево већ пола зиме срећу и несрећу делио, па се пред квартиром његовим са бандом у ред постави. Затим се опет једно одељење Србијанаца пред батаљоном, а друго за овим упарадило. Ово кад је учињено, г. Книћанин и остала свита изиђе на коњма пред параду, преда јој четири барјака, и војску к цркви са барјацима спроведе. Г. Книћанин и ађутант његов г. Миливој Петровић јашили су на коњма у само злато обложеним. У пролазку своме до г. ђенерала Теодоровића, а одавде опет с ђенералом до цркве, са свију страна поздрављан је са 'живио избавитељ наш Книћанин!' По пространој пијаци и око цркве упарађени 11.000 србски јунака показивали су на лицу оно весеље, које у души и срцу осећају, што су грозног непријатеља поразили, и страдајућу браћу своју избавили. Кад је г. Книћанин у огромну ову цркву са свима предводитељима у златноме ћурку ступио, многочислениј народ протурао се и издизао, да види тог прослављеног јунака србског; за цело никад се није веселије народ у цркви овој слегао. Данас је првиј пут у цркви чуо спомињати име патријарха, војводовину и војводу србског. – При свршетку служве дигнути су барјаци од Србијанаца на поменуту цркву, и тада су загрмили топови и плутони, да и околна места знаду, шта се у Вршцу ради, да се сете старе славе србске. По овоме у највећем весељу са командантима разишла се војска наша. Г. Книћанин расположење је учинио, како ће се ред у вароши увести. Оволико за сада; а кад другиј венац славе јунаци наши сплету, његову красоту описати, моја ће највећа дужност бити; а даде л' нам живота Бог, наћи ће се што се писати може.
Данас у подне отишао је г. Книћанина батаљон на Белу-Цркву. Овај прекјуче одликовао се и јуришио на Маџаре: па му је г. Книћанин послао печена вола и 10 акова вина. – Овај час, док ово пишем, у 10 сатиј ноћи, дође шајкашка банда, честитати г. Книћанину, што је Вршац узео; 'живио' ори се на све стране. Помислите, како су ови људи морали брзо ићи из батаљона свога, док су овамо дошли!

У Карловци, 9. Јануара. У очи богојављења приспео је овамо стариј јунак србскиј г. прота Наенадовић са једном части спомагателне војске из Србије; а данас је са истом отишао у Бачку к г. Давидовцу. – Из Сентомаша овога часа добили смо вест, да су 7 официра са неколико прости војника и петоро кола муниције из Врбаса к нашима прешли. Из Жабља опет јављају нам, да су из Бечкерека два официра тамо прешла, са гласом, да је данас имао Киш са маџарском војском одонуд отићи и у Сегедин се повући. – Новосађани, кои су данас из Н. Сада пребегли, казују, да се Маџари из Кера и Врбаса са свом оправом селе у Варадин. – Гл. одбор позвао је св. патријарха, да се у Карловце поврати. Он – т. ј. одбор – намерава народну скупштину сазвати. (?! У.)

Њ. св. г. патријарх-управитељ оправио је следујуће благодарствено писмо г. Книћанину на победу код Панчева:

Ваше високородије!
Г. ц. кр. обрштар, бившиј војске наше врховниј привремениј управитељ, Мајерхофер, званичним своим од 21. Дец. пр. год. известијем саобштио ми је славну ону победу, коју је војска наша тај истиј дан, кад је непријатељ успехом пређашњег дана надувен на само Панчево ударити усудио се, над тим одржала. Он ми је у истом писму с особитом похвалом споменуо храброст и јунаштво вашег високородија, као и предострожност и ратну вештину, којом сте и нападајућег числом много јачег непријатеља у бегство обратити и бегајућег живо и неуморно гонити и трупе његове разсути умели. А нарочито исповедио ми је, да се славна ова у повестници нашој победа, после Бога, кои свемогућом руком својом праведну ствар нашу невидимо руководи, највише и нарочито храбрости и мудрим уредбама високородија вашег приписати има.
Високопочитајеми господине! по величини заслуге ваше требало би да сам у оном тренућу, кад сам радостну ту вест добио, одма похитио благородност моју вама изјавити, но надам се, да ћете ме због гомиле не само преважни, но и хитни послова, коим сам преимућствено у ово последње време обтерећен био, зато сами довољно извињења наћи.
Примите високопочитајеми господине! за редко пожертвовање ваше, за вашу храброст и јунаштво, које се само са примерима стари јунака србски сравнити може, моју и целога народа војводовине србске најтоплију благодарност; повестница ће србска име ваше славом увенчано с достојним писменима у листове своје увести и спомен победе шанчевачке, коју сте ви одржали, и за најпоздније потомке наше славно овековечити.
Мени служи за особито задовољство, да вас и овом приликом уверити могу о најотменијем почитанију моме, с коим јесам

През. No 120. У Земуну 31. Дец. 1848.                                                                                      вашег високородија преданејшиј
                                                                                                                                                                   Јосиф с. р.     

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Прота Матеја Ненадовић, командант одреда добровољаца из Србије.

[JASON]

Хрватска и Славонија.

Из Осека. Стање осечки Срба почиње од дана на дан све чемерније и жалостније бивати. Маџарски гардаши, састојећи се понајвише од којекакви швабски и чивутски битанга, поједоше нас до голе коже. Наше Швабе, од кад се овде неки лажљиви гласови проносити почеше, да је наш светлиј бан рањен, Виндишгрец узбијен, почињу опет уши рогушити, а помамниј Леман, градскиј књиговезац, мути по граду као бесонучан, и где на ког хонвидског официра наиђе, ово су му прве речи: 'Jetzt ivdre die höchste Zeit aus die Raitzen mit sturm los zu brechen, um das ungezisser aus unserer Begend zu vertilgen.' Али се Маџарима недопада више на наше јунаке нападати, јер су под Чепином искусили наши граничара мишицу. Ову чепинску експедицију предводио је нуз Баћанија некиј обрлаћман из Винковаца именом Периша Ергота, ђенерала Рота десно крило, а маџарскиј заробљеник и Кошутов изасланик. Овога кукавицу тако су банкноте Кошутове заслепиле, да је за љубав ови на браћу своју оружану руку дигао, и Маџаре на њи довео; он је маџарскиј шпион, тај вам свакиј час у Винковце пребива, тако је и ономадне у очи римског божића отишао ноћу тамо, онде преданио, и опет се другу ноћ у Осек вратио. Заиста се доста начудити неможемо, да винковачка полиција таковог опасног човека овлашњим погледом прати, ал' напротив тамошњи грађани чујем, да му озбиљно прете, ако га још једанпут уоче, да ће му сами попару скувати, кад му аудитор Фрич, имавши га толико пута у рукама, судити није умео или смео?!!!
Горјуп, овај заклетиј наш непријатељ, пристаје нуз Баћанија као шипка нуз бубањ и служи му за толмача: тако пре неколико дана дође овамо у Осек нека кекавачка депутација из Корођа на тужбу Баћанију, жалећи се, како ијм већ додија возакати граничаре и њиове топове овамо онамо, молећи га, да ијм пошаље неколико свои хонвида на обрану; на које Горјуп прихвати реч и рекне: 'Вама сад г. Баћани никакву помоћ дати неможе, но претрпите се за једно 14 – 15 дана, онда ће вам и одвише Маџара у помоћ доћи, а међутим браните се сами, и где год ког граничара нађете, убите га као псето, пак ако пушке немате а ви га премлатите коцем.'  Простаци на то заишту писмено, да они то смеду чинити, а Горјуп ијм даде на место бурунтије Баћанијеве прокламације и с тим иј одпусти.
Сад да рекнемо коју и о нашем маџарачком мађистрату, његовим уредбама и нечовечним поступцима. Познат ће вам бити онај манифест јошт иу почетку вратоломства нашег од истог издан, у коме се свима осечким бегунцима рок к повратку до 1-г Децембра ставља, а по истеченију овога кои се повратио неби, сматраће се као издаица отачбине, и сва ће своја добра изгубити. Што рекоше то и учинише, те тако ови дана продадоше Бушаку и Весићу, врстним народољубцима, све покућство. Вахтеру, вармеђском партикуларном касиру, све, тако и Атанасијевићу доктору, и Вуковићу градоначелнику и Георгију Хаџићу, поште управитељу;овога последњег опустише до голе душе, продадоше му све покућство, заједно са његовом скупоценом библиотеком, која је најмање до 2000 комада све одабрани књига имала, и у рукопису находећу се Кантемирову историју целог турског царства, до 800 табака, коју је он трудом своим на србски превео, пак ово све будзашто Чивути разнесоше; најпосле одузеше му и његову пошту, коју је он пре неколико година за скупе новце купио, и дадоше је бадава шталмајстору Брки. Рећи ће когод, а зашто овога тако немилице осакатише, та Хаџић бар није никакве факције правио? Овде се гласа, да су зато од њега то починили, што није хотео прво: заклетву маџарском министериуму положити, но волео цару и роду свом остати веран, а друго, што је Клемпају, загребачком главном поште управитељу, из поштанске касе 700 фр. ср. издао. Овог човека, кои га изближе познаје, његово поштено срце, његове способности, његова добра дела, која је досад роду и цркви починио, при том јошт обтерећена с четворо недорасле дечице, лишена крова, имања и службе своје, и сад у зимно доба потуцајућа се од немила до недрага, заиста из свег срца пожалити мора. Али ово починише маџарци осечки од наши врстни домородаца а наиме Пожоњи, садашњиј маџарачкиј градоначелник, овај нико од човека, кои је одавно вешала заслужио због свог вухерајства и пропуштеног једног из апса банкнотара. Но ми се надамо, да ће браћа наша овим страдалницима, где се год они сада налазе, руку помоћи пружити, и њима делом и словом судбину њиову олакшати постарати се; ми се у правду божију и у победоносну мишицу јуначке браће наше уздамо, да ће невољама нашима и наши страдалника скоро крај бити.

[JASON]

Србске Новине, бр. 6. од 18. Јануара 1849.

Бојно поље у Угарској.

У Бечкереку, 13. Јануара. Стигосмо ево данас у ову лепу србску варош. Радост коју смо при походу угњетене, а сад ослобођене браће наше осећали, описати се не може. – На по сата од вароши предусрела нас је депутација грађана са 'живили'. Трупа је наша ступала даље к вароши, и кад смо до пијаце дошли, гомиле народа радостно клицајући изницали су из улица. Старци су сузе проливали, младеж је певала, а миле и благородне Србкиње нежним гласом вичући 'живили!' бацале су исплетене венце на главе јунака србски. Ми нисмо знали какове Србље у овом крају земље наше имамо! Ко је дакле тај, кои за оваку добродушну и племениту браћу умрети жали? Али хвала поносноме вођи нашем Книћанину, на мудрим уредбама његовим. – Весеље у вароши непрестаје. Свуда се браћа састају и као добри пријатељи грле и љубе, певајући дивне србске песме. – Прексутра ће се војска наша кренути у Кикинду, да и тамо браћу своју од робског чаменија избави. - М. П.

У Бечкереку, 14. Јануара. За спомен срећног и торжественог улазка у Бечкерек, г. полковник Книћанин дао је данас десет волова испећи, и војсци на част дати, и у једно наредио је, да ијм се колико нужно буде акова вина даде, па да се данас, као и иначе на великиј србскиј празник св. Саву, провеселе. Они истина ово требовали нису, будући иј врло отмено Бечкеречани примају и часте, но то је зато учињено, да ијм се и с ове точке докаже, колико јунаштво њино предводитељ уважава.
Сад баш по заповести г. Книћанина полази г. Александер Тривковић, да Бечеј и Врањево заузме. Он води са собом и војску: Миленковићеву, Добрњчеву и Николајевићеву, свега њи 700. Ово су преднаведени места житељи захтавали. – К. (Добили смо још два обширна известија о заузећу Бечкерека; но тесниј простор листова наши недопушта нам јошт данас иј саобштити; у другом долазећем листу следоваће. У.)

Ђенерал Гец покоривши турчанску столицу, спремио се већ, да узме Кремницу, и друге рудокопне вароши. Маџари около Кремнице, напали су на неко одељење Гецове војске, но узбијени, платили су своју продрзљивост са 100 мртви, и 117 заробљени, међу коима налазе се и 4 официра. Ђенерал Чорић отишао је с војском из Пеште преко Ваца, да разштркане Маџаре потражи. Около Мишковца и Ђенеша непријатеља гони ђенерал Шулгиц са 4 батаљона, 18 ешкадрона, и 18 топова; Шлик пак заузео је пут к Дебрецину. – Мађари су се скупили око Дебрецина, В. Варада и Сегедина; Кошут је отишао из Дебрецина у В. Варад и чувају га Маџари, да неби утекао. – Виндишгрец дао је опис лица они, која као предњаци у револуции маџарској участвују, разгласити, да неби могли какогод утећи; а та описана лица јесу: Кошут са његовом женом, Њари, Мадарас, Ирањи и Селеши-Нађ. Круна угарска налази се код Кошута, коју 30 ешкадрона хусара чувају.

У Винковци, 16. Јануара. Ноћас дође нам штафета из Осека од нашег г. полковника Халавање, где јавља, да се Осек предао. Баћани са своима официрима побегао је; хонвидци су положили оруже, и с тим одпуштени. Данас је наша банда у Осек отишла: сутра ћемо са частити у Осеку. Обширније известије док у Осек дођем. – Овога часа добили смо известије, да Срби у Бачкој напредују; до сада су ваљда већ у Суботици. Код Хеђеша потукли су се с Маџарима, и ово село морало је постати жертвом пожара, на које су се Маџари разбегли.

[JASON]

Војводовина Србска.

У Карловци, 11 Јануара. Данас при јавном саветовању гл. одбора под председатељством г. Ђ. Стратимировића решено је, да од сада само гл. одбор као средоточно правленије врховна је власт у војводовини, као од народа постављена; и зато на ново позива св. патријарха, да се у средину њиову поврати.
(Овде се,по нашем мненију, гл. одбор јако затрчао; он од народа није постављен да буде врховна власт, но само да руководи народ до окончања његови послова. И овако је било од 3-га Маја до друге скупштине; на овој и то му је одузето, и народ је врховну власт предао св. патријарху као управитељу народа, опуномоћивши га, да по благоразсуђењу правленије народно састави, које ће њему, као глави народа, бити подручно, и спомагателно, и имати глас саветователниј и саизвољавајућиј, не пак решавајућиј. Тако дакле круг делателности гл. одбора, кога је патријарх у виду правленија на разне струке поделио, простире се на саветовање о делима народнима у предписаним струкама, и на предлагање свои закљученија управитељу, коначно пак решеније предстои светом патријарху, као што и свако решеније од стране св. патријарха, пре него добије закону силу, има проћи кроз саветовање гл. одбора, и овога саизвољење получити. Из овога следује, да је прва и врховна власт у војводовини усредоточена у св. патријарху, гл. одбор пак тек је друга и споредна власт. Тако дакле ово решеније гл. одбора сасвим је противно закључењу народне скупштине и вољи народа, на овој израженој и узакоњеној. – Но да се неби овака неспоразумљења, и недоумљења, као што је оно са г. Ђ. Стратимировићем, где св. патријарх једно о њему налаже, а гл. одбор друго закључава и налог патријархов уништава, која у садашњим околностима само на зло народа служити могу, и даље догађала, нужно ће бити, што скорије сазвати народну скупштину, на коју ће сад већ и из Баната и Бачке представници доћи моћи, да ова народно правленије састави, и свакоме круг делателности определи, а посаветује се и о предстојећем избору војводе. Ово св. патријарх треба одма да учини, зашто је periculum in mora, и свако оклевање може раздор у народу произвести, и онда смо спевали за душу војводовини и свој слободи народа. Ко има уши да слуша, нека чује!
Што се пак повратка св. патријарха у Карловце тиче, у колико би желити било, да се он код правленија налази, ово руководи и присуством своим оживљава, а тим сваку сумњу о присвајању само себи неограничене власти избегне; у толико га двапут за досадашње одсуство његово из Карловца извињавамо, особито кад разсмотримо, да је сав садашњиј напредак о народној ствари учињен само од како се он у Земуну бави. Мисле ли гг. одборници, да је он овде безпослен и не на ползу народа био? Разсудите господо, да вам је он , од како је у Земун дошао, помоћ од Србије родољубиво издејствовао, без које би до сада одавно већ сва народна ствар пропала била, као што вам је већ натрашке и ступати почела. Мислите ли, да би ову добили, да се св. патријарх лично са старешинама народа у Србии није састајао и договарао? и зар би се без личнога договора и споразумљења такова помоћ дати могла – дати смела? Судите ли, да св. патријарх неима сад посла у Банату? Зар овај народ, кои је удручен и духом већ клонуо био, нетреба охрабрити, оживити, подићи, народне власти установити, и народ од кужнога уплива туђинскога сачувати, кои јако већ почиње мах заузимати? Ко би другиј то кадар био учинити, него света глева народа! – Еј, моја господо! баш показујете, да сте деца у политици, да сте јошт зелени, и да нисте за те столице, на које сте се посадили!  -У.)

Из Митровице, 11. Јануара. Данас је отишао одавде г. капетан и регименте управитељ Радосављевић са народним г. комесаром Георгијевићем у Земун к његовој светости г. патријарху, а г. Јован Суботић, главног одбора одбора члан, и г. гарде-капетан Наца Поповић у Карловце к г. Ђорђу Стратимировићу, и к главном одбору, да између ови и св. патријарха заметнуто неко неспоразумљење, ако буде могуће, уклоне, и на мир иј склоне. Ми сву господу нашу почитујемо и заслуге њине врло уважавамо, али они нетреба да забораве, да је народ њин господар, и да иј све на одговор за поступања њина може позвати. Зато би требало народниј сабор сазвати, да сваком своје по заслуги или кривици даде, јер ако с то неучини, прогутаће нас вуци, кои са сви страна на нас зубе оштре. Самовољства и самовластија несмеду се трпити, а народ није ничија лутка, да је може окретати, ко како хоће. Народ може свакога па и г. Стратимировића дотерати у ред. Што он кортешује, да постане војводом: тога се ми небоимо, њему  је сав труд сујетан, нити ће се народ дати од једног детета обманути, кои за војводу није дозрео, а и нема он преважности над свима духовима целога народа. Нека седи с миром, па ће му народ знати његове заслуге наградити и другим начином.

[JASON]

Из Карловца. Као што сам обећао, да ћу за дужност моју сматрати, саобштити србству из кои нам је окружија кнежевине Србије на позив нашег св. патријарха помоћ дошла, тако не пропуштам ово обећање моје испунити.
У пређашњем мом саобштенију изоставио сам назначити, да је његове светлости господара књаза србског ађутант, капетан Александер Трифковић, 250 момака, као љути скендерлија, у Београду сакупивши, похитао у Панчево, и тамо у добро време приспео, да је на панчевачкој битки јуначки участвовао и наше непријатеље са одличијем гонио. Не мало имамо благодарити и капетану Младену из београдског окружија, кои је такођер с неким числом добровољника овамо прешао и таман на битку пристао. Из окружија ужичког знаменута нам је помоћ дошла, коју су довели гг. капетан Периша Марковић, поручник Петар Раић и Радисав Поповић, с коим је и члан суда г. Каљевић дошао. – Из ваљевског окружија довео нам је добру помоћ г. капетан Павле Гудовић, а с њиме је дошао и стариј Карађорђев војвода, познатиј г. Прота Ненадовић. – Из крушевачког окружија одличну и знамениту помоћ довео нам је начелник истога окружија г. мајор Радован Петровић; и напоследку арачлија господин Таса довео нам је два ешкадрона коњаника са своим бандама. Слава буди овој родољубивој господи, слава и похвала јуначким војницима, с њима дошавшима! У срдцима нашима остаће имена њиова у вечитом спомену.

[JASON]

Атанасије Ивановић – Таса Арачлија

Што ми претиш, Бођи душа?
Што говориш, мој Алија?
Ако ј' и Књаз Милош,
Није Таса Арачлија!

Веле људи, да је нешто овако, како написасмо горе, одговорио некакав Циганин другом, кад му је овај претио Кнезом Милошем 1859, после Милошева повратка у Србију. Па, ко је био Таса Арачлија?

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Отац му је, Иван Ражњалија, старином са Косова. Имао је још 3 брата, од којих је један погинуо на Делиграду, другога су некако ухватили Турци и посекли. Иван је, по свему изгледа, доста рано дошао у Јагодину и ту почео са једним ортаком трговати, те је за кратко време стекао глас доброга и имућног грађанина. Овде се и оженио добивши сина Тасу од прилике 1799. године.
Желећи да сина, колико се тада могло, школује и будући доброга стања Иван га даде учитељу и Таса започне науке, али са већим прекидима. Школу је свршио, као већ одрастао младић, заједно са Стевчом Михаиловићем, од којег је био знатно старији. Размажен, а без занимања, желео је само да се лепо одене, да се дохвати и најаше добрих коња, да носи лепо оружје, да добро гађа, и још којешта. У правом смислу 'газдашки син'. Најпосле, он са својим братом Алексом учини једну већу грешку, због које буде јавно кажњен. Нешто ова казна, нешто мржња на оца, учине те Таса напусти Србију, оде у Ниш, чега ради, незна се. Ту га идући за Цариград у почетку новембра 1820. год. нађе Аврам Петронијевић да лута улицама и пошто је добро познавао и њега и кућу његову, поведе га собом и намести у службу, као гаваза, код Строганова, рускога посланика. Током боравка у Цариграду научио је Таса турски, грчки, руски и румунски језик.Крајем јула 1821. год. руски посланик напусти Цариград, те са њим оде, у Русију, и Таса. Колико је тамо пробавио и шта је радио, не зна се тачно. Његов син вели, да је у Петрограду нуђен да ступи у царску гарду по препоруци Депрерадовића, генерала и губернатора вароши, али да се Таса на томе захвалио, молећи, јер је чезнуо за својом отаџбином, да му даду какво место при рускоме конзулату у Београду. По овој молби Тасу поставе за царско-рускога курира код Вашченка, прве половине 1838.год. По другоме извору, Таса се брзо вратио из Русије и ступио код кнеза Милоша у гарду, постао кабадахија, оставши у томе положају до одласка кнежева 1839. године.
Било једно или друго Таса се вратио у Србију и у тадашњим размирицама између кнеза и великаша, ушао у коло ових других не играјући никакву већу улогу у томе. Кад је дошао кнез Михаило, Таса 1840. год. добије за писара циганскога арачлије Јевте Стојановића, вероватно заузимањем својих пријатеља. Задржавајући и на овоме положају везе са противницима династије Таса је постајао знатнија личност, и кад је кнез Михаило оставио Србију, а место арачлије остало празно, пошто је и Јевта отишао са кнезом, од присталица новога стања није било никога позванијег и заслужнијега за тај положај од Тасе, те кнез Александар њега постави крајем 1842. год., са платом од 400 талира годишње давши му чин подпоручника. Упознат довољно са овим радом а притом још и истакнута сада личност, Таса је не само у финансијском, већ и полицијском и сваком другом односу према Циганима из целе Србије био апсолутни господар свих Цигана у Србији. Тих његових поданика у то време било је од 12 до 13.000 душа а државна каса добијала је од њих прихода годишње од 85 до 90.000 гроша, што ће рећи 8 – 9.000 талира. За оно време то је била велика сума новца.
Таса је сам расправљао све спорове међу Циганима, сам кажњавао крупније кривице и нико му се у то није мешао; апелате није било; ситније зађевице расправљале су његове кабадахије, које је сам постављао. Међу овим његовим помагачима беху најзнатнији већили Ђорђе Лалић, кога су звали 'секретар Тасе арачлије', коме је Таса дао титулу капетана, ма да му је господар био само подпоручник, и Алија Ибрахимовић, први из Крагујевца и главни Тасин гаваз, а други, Циганин, из Јагодине. 'Господар Таса' потрудио се да заведе ред међу своје 'поданике' у целој земљи. И заиста се, док је трајала његова власт, знало међу Циганима за ред и власт. Власт се заиста 'почитовала'. Тешко је веровати причама о појединим Тасиним поступцима према његовим поданицима растуреним по целој Србији, али ће ипак можда донекле у њима бити и истине. Те га приче, па и нека службена акта, цртају као суровог, отимача, мало моралног према слабијима од себе, а попустљивог, мирног, гостољубивог према јачима и виђенијим. Без сумње ће добар део ових прича бити производ оних Цигана, који су само лутајући и ништа не радећи живели од туђега зноја; према оваквоме елементу Тасу би било врло тешко замислити бољега него што су га ти Цигани престављали. Вредни Цигани стално настањени, нарочито трговци и занатлије по варошима, често имућни, поштовали су га и нарочито волели, а мечкари, торбари, скитачи, коњокрадице, врачаре и т. д. страшно су викали на 'неправде господар Тасе'.
На овоме положају Тасу је затекла и 1848. година. Кад је Србија почела озбиљније да помаже Србе преко Саве и Дунава у борби њиховој против Маџара, Таса је био међу првима који се одазвао и пошао у помоћ. Он је издао наредбу свима Циганима преко својих 'већила' да се са оружјем прикупе на одређено место, а Цигани Јагодине и околине да се скупе у Јагодину. И скупили су се Цигани. А ко је смео да не послуша кад наређује 'господар Таса'?
Извесно време пред полазак Таса је своје војнике вежбао и 'муштрао' прво у своме дворишту, а после, кад су били мало 'измуштрани' и без батина приучени егзерциру, саставио их је у веће јединице и почео вежбати по пољу код Јагодине, учећи их, да кад пролазе кроз варош између чаршилија не осрамоте себе и 'своју част' а нарочито њега.
Дан поласка био је свечан; искупише се сви чиновници, виђени грађани и остали радознали свет. Таса, обучен у турско одело (на глави му бела чалма од скупоцене источњачке материје, чакшире од тамноплаве чохе са широким турим и долама са златним ширитима по ивицама, чизме на ногама, крива сабља са свиленим гајтанима о врат обешена) само је шетао, ћутао и очима стрељао издајући врло кратке наредбе десетарима и барјактарима. Тасина јагодинска чета састојала се од 300 одабраних Цигана, одабраних по здрављу, снази и годинама. Упарађени у редове трудили су се, да буду што озбиљнији, оштра ока, јуначка погледа. Али одело и оружје! Еее, то је тек било шарено и разноврсно; могао би се од одела њихова саставити читав етнографски музеј.
Некоји су имали шал око главе, некоји шубаре, други широке фесове с кићанком. Било их је у обичном оделу од сукна, а било их је у чохи са свиленим гајтанима, плаве, црне и црвене боје. Било их је са гуњама и памуклијама, рукава тесних и широких па још поврнутих уз руку. Имало их је са чакширама уским – хајдучким – и са широким туровима, који су се ваљали ударајући по листовима испод колена; било је чакшира са пачалуцима широким украшеним посребрним копчама са шнолама на ногама; било их је у чизмама са великим зврчковима позади али и у опанцима. Чакшире су им испод колена биле подвезане подвезицама најразноврсније боје; било их је и свилених и обичних узица.
Ако им је било овако разноврсно одело још им је разноврсније било оружје. Ту сте могли видети оружје из средњег века: копаља, буздована и троструких канџија, али и врло лепа оружја из времена похода Наполеонова на Русију. Једни су носили силаје о појасу и у њима заденути пиштољи са арбијом; некоји су имали мале силаје, о које се задену пиштољи па се обесе преко рамена као торба; било их је с јатаганима за појасом, чије су рукнице окићене разнобојним каменом и племенитим металом, али било је јатагана с рукницама од проста црна рога. Па тек што су били пиштољи, пушке и сабље свих могућих облика и накита, који су се употребљавали од Кочине Крајине до Једренског мора.
Елем, као што рекосмо, на дан поласка скупила се цела јагодинска чаршија, сви чиновници и виђенији грађани, да виде кад се крене војска Тасе Арачлије. Војска упарађена, чека свог команданта; виде се на миждрацима разнобојне заставе, десетари пазе на своје десетине, да је све у реду, а мраз стегао, децембар је. А ево и Таса излази. Грунуше бубњеви и таламбаси, писнуше зурле, алакнуше џамбаси, одјекну команда, залепршаше се барјаци, грунуше прангије и Тасина војска крете се ка Београду по снегу и децембарској цичи. Уз пут та војска постајала је све већа. Њој су се придруживали Тасини већили  са својим четама из Крагујевца, из Шабца, из Пожаревца, најпосле и из Смедерева. Код Вишњице на Дунаву било их је до 900. Свуда уз пут тукли су бубњеви и таламбаси, одјекивале су зурле и песме. Преко леда код Вишњице пређоше Дунав и одмах код Јарковца наиђу на мало одељење непријатељске војске, коју потисну. Од првог сукоба много зависи. То је знао и Таса. У Панчеву их дочекаше одушевљено; све је било изишло да види ову невиђену војску. У магистрату Тасу врло лепо примише чиновници; и званичне аустријске власти беху изненађене овим доласком, нарочито се чудише ратној опреми војничкој коју дотле нису имали прилике видети. Овде Таса добије извештај од свога побратима Книћанина, у коме га зове да са војском дође у Бечкерек. Добивши пратњу од Срба из Панчева Таса без икаква отпора стигне у Бечкерек, где је са Книћанином био цео штаб. У овоме месту, где је дочек такође пријатно изненадио Тасу, војска се ради одмора и спремања задржи 2 - 3 дана. За то време у част Срба из Србије Бечкеречани приреде велику забаву, на којој су Тасини свирачи, јер је и њих повео, привукли особиту пажњу и србијанским песмама изазвали неописано весеље. Из Бечкерека, по распореду, Таса је пошао у Арад, где је требало издржати главну битку. Книћанин му остајући у штабу, уступи од своје војске до 200 коњаника, те је Таса сада располагао са 1100 људи. И чим су стигли у Арад ступили су у бој Тасини војници и осветлали храброшћу образ и свој и свога заповедника. Ево, шта вели биограф Тасе Арачлије:
'Приспевши у Арад Таса одмах нареди да све буде спремно за бој. Сутрадан навале Маџари на онај део вароши у коме беху Срби. Праскање и пуцање проламаху ваздух. И Срби одговорише; испале један топ и почеше пуштати ракетле. На другој страни, преко реке Мароша, указа се велики дим, па онда пламен - било се нешто велико запалило.Таса одмах нареди својима полазак; требало је прећи преко моста и ударити на непријатеља. Одушевљена Тасиним присуством српска војска већ на мосту, који је био закрчен од непријатеља, поче сећи; оштри цигански јатагани овде се највише напише крви; начини се права касапница, у којој Срби потискиваху Маџаре. Видећи своју пропаст, нарочито изненађени овом чудноватом војском која само коље, Маџари почеше узмицати и бежати, али их Цигани сустизаху. На кућама се с друге стране реке почеше лепршати беле мараме - желео се мир. Предаја је одмах извршена и српска се војска врати у свој стан. Цигана је погинуло 15, Маџара пак много више. Пљачкања није било, али је Таса као награду допустио да сваки војник може од изгинулих Маџара понети по једну добру пушку…'
Убрзо после овога сукоба Руска војска под Паскијевићем ушла је у Угарску; Книћанин је прешао у Србију, а после 5 - 6 дана и Таса са својом војском победоносно дође у Јагодину крајем марта 1849. год. Награда за ово помагање, јер је тешко замислити да је Цигани нису тражили, била је више морална; ипак је сваки Тасин војник добио по 50 талира и ствари што је могао понети са бојнога поља. Патријарх и неки Србин, спахија, благодарећи Таси за указану помоћ, послаше му поклоне у стварима.
Дошавши својој кући, коју је био нову подигао 1845. и 6. год. по своме плану, Таса је, пун поноса, и даље вршио своју дужност, сада са много више угледа и код Срба. Вероватно да је тада добио и за капетана као награду за указану помоћ Србима преко.
1853. год. марта месеца Совет је дао мишљење да арачилук какав је тада био, треба укинути, а послове његове пренети на полицијске и финансијске власти. 22. маја исте године ово је мишљење поновљено, те је јула месеца арачилук и укинут. Али је извршење могло бити остварено тек после годину дана, јер је Таса оклевао и радио преко својих људи да се ово решење поништи, у чему ипак није успео. Кад је арачилук потпуно укинут, Таса је добио указом од 4. маја 1854. године за помоћника окружног у Јагодини, на место Јевте Теодоровића, а по том премештен на исти положај у Алексинац, где га је затекла и промена 1858. године. Почетком 1859. године под Стевчиним намесништвом буде отпуштен без права па пензију, а по доласку Милошевом још и оптужен што је у метежу 1842. године узео некакве Милошеве ствари (Марашлијин шатор, оружје и некакво одело), за које је опет Таса тврдио да их је купио на лицитацији. До смрти Милошеве Таса је био излаган разним непријатностима: пенсија му није давана, кућа му је једном пљачкана, он сам везиван и затваран као опасан противник кнежев, али је он све то мирно подносио уздајући се у кнеза Михаила, за којег је знао да не одобрава такав рад очев према противницима. И пошто је кнез Михаило дошао на владу Таса одмах оде у Београд и изађе пред њега. Не имајући ништа против Тасе кнез му понуди повратак у државну службу, али се Таса захвали на тој пажњи. Том приликом одређена му је и исплаћена сва пензија, а ствари, одузете раније из куће, враћене уз кнежево извињење. Таса је од тога доба имао врло лепо мишљење о Михаилу поштујући га као частна човека. Од тога времена Таса је остао непрестано у пенсији живећи у Јагодини са својом породицом. Кад му је жена умрла он се пресели у Београд у своју кућу, где је уз синове живео све до своје смрти, 28. маја 1896. год. Пренет је и сахрањен у јагодинско гробље.
За време свога службовања под кнезом Александром, кућа му је била, као и он сам, врло угледна. У њој је врло често дочекивао и кнеза и остале великаше. Са Аврамом Петронијевићем био је у највећем пријатељству; њега је врло често гостио у своме дому. Крсно име Тасино св. Алимпије, прослављано је нарочито весело и по староме српском обичају. Кад би и Книћанин, поред Аврама, тада био у Јагодини, гошћењу није било краја. Весеље би се протезало по неколико дана. Тада би свирали најбољи, Тасини Цигани, а коло би се вило далеко око Тасине куће и по улицама. Цела је Јагодина била тада узнемирена. Ове би свираче по позиву Таса слао и паши у Београд, који би их увек награђивао, њих 25, са по једним паром одела и по 10 дуката у новцу. Жена је Тасина, Софија (Сока) била права домаћица и Српкиња у сваком погледу. Рођена у Шапцу, где је уз кћери Јеврема Обреновића, са којима је скоро одрасла, добила одлично васпитање и образовање, пошла је за Тасу по препоруци Јевремовој. Таса врло много има њој да захвали што је у томе времену постао угледна личност. И у кући и у друштву она је увек била скромна, необично гостољубива, лепо васпитана и врло вредна: њој имају да захвале многи Цигани што нису осетили сву суровост Тасину. Са њом је Таса имао два сина, Петра и Стевана.
Таса арачлија био је полуписмен, за оно време врло срећан човек. Његова канцеларија није знала за велику преписку. Један једини писар у њој отправљао је све послове на време. Осим њега држава му је плаћала и неколико момака, гаваза, које је слао у све крајеве Србије, обилазећи је и сам бар једном у години. Према своме положају био је врло достојанствен; и ако је по плати и рангу био раван среским начелницима, он је за себе тврдио увек да је трећа личност у Србији; кнез, митрополит, па арачлија. Као такав он се и одевао по своме укусу. Са својим оцем, а доцније и са својим братом Алексом, није се слагао. Кад му отац није хтео мирним путем оделити од имања његов део, Таса га 1825. године, неразмишљено и јогунасто, оптужи лажно Стојку арачлији, који је баш тада дошао у Јагодину из Пожаревца да покупи цигански арач, да је био умешан у Ђакову Буну. Ивана под овако тешком оптужбом вежу и одведу у Крагујевац Милошу. Угледни јагодински грађани уверени у невиност Иванову ослободе га код кнеза. Пошто овако није успео Таса налазећи се уз Милоша, изради код њега те овај нареди суду нахије јагодинске 31. авг. 1830. да Иван одели део од очинства и материнства Таси и да му даде коња, мале пушке иза појаса, једну кубурлију, сат и све његове хаљине. Са овим се Иван није сложио, те је та парница између оца и сина дошла пред суд. Како је свршена, није познато.
Таса није био богат човек; по имању он далеко изостаје за Стевчом и Аврамом. Према данашњим приликама имао је толико да је врло угодно живео. 1846. и 7. године, по актима у општинској архиви, имао је свега 2 дана ораће земље, те је по овоме плаћао само данка по тадашњем распореду. Осим ове земље, коју је после 1848. год. знатно повећао куповином другога имања, имао је поред двоспратне куће, која је 1846. год. процењена да вреди 950 дуката, још нешто зграда у Јагодини. Покућанство пак вредило му је много више, нарочито ратна опрема, која ће вероватно доћи у Народни Музеј, добротом његова сина.

[JASON]

Бој Србаља са Маџарима
код Панчева 20. Дец. 1848. године.

Затече се Кишу ђенерале,
У механи поред чаше вина:
'Нит' ћу сести, нит' ћу хлеба јести,
Нит' стајати, нити мировати,
Нит' ћу пити вина, ни ракије,
Нит' пушити маџаског тутума:
Док јуначки мене не осветим,
Не покајем битку орловатску,
Орловатску и тoмашевачку,
Јарковачку и алибунарску. –
А тако ми Бате и Лехела,
И Тухута наши праотаца,
Имам доста праха и олова,
Лубарада огромни топова,
Подићићу моје Угричиће,
И повући војску са сви страна,
Ударићу с војском на Панчево,
Прије дана по новој години.
Или ћу га јунак освоити,
Ил' на мени главе бити неће. –
Панчево ћу с ватром погорети;
Старо, младо под мач ћу метнути,
Србску војску у прах учинити
И утрти орјатско колено; -
Заробићу србског обрштара,
Обрштара Книћанина Стеву,
Па ћу њега на муке метати,
И ружном га смрти уморити:
Нек' се прича, нек' се приповеда,
Нек' казује колено колену:
Да је било у Банату Срба,
Негда било ал' иј више нема;
Свију иј је Кишу исплатио,
И послао Богу на истину.' –
То говори Кишу ђенерале,
То говори а Бога не моли. –
Слушао га Фетер ђенерале,
Слушао га па му говорио:
'О мој брате Кишу ђенерале!
Прођ' се, брате, беде и зулума.
Доста беше крвце проливати,
Села палит', жене, децу клати. –
Крв праведна у небо вапије;
Није шала и ми смо Христјани. –
Од Бога ће већ' бити грехота,
А од света покор и срамота. –
Ајде брате, да се оканемо,
Оканемо клања и харања; -
Па да нашу војску распуштамо,
И светлом се цару покоримо.' –
Ал' говори Кишу ђенерале:
'Не слушам те милиј побратиме!
Воља моја заповед је царска,
Ја не имам другог господара.' –
Па се маша пера и хартије,
И написа до три књиге беле.
Једну шаље селу Зичидорфу,
Другу Вршцу, трећу Белојцркви,
Књиге шаље своим капетан'ма;
У књигама овако говори:
'Ој на ноге мои витезови!
Ваља сада образ осветлати.
Ко је Маџар и крви маџарске,
Нек' покаже сад се ма мегдану;
Па нек' буде под белим Панчеву,
Другог дана по новој години.' –
Књиге шаље по брзом ускоку;
А он стеде себе оправљати,
Па искупља пешце и коњице,
Мегданџије све младе гардаше. –
Још не прошла ни три бела дана,
Ал' се силна војска сакупила,
Силна војска са силним топов'ма;
Са пушкама и бојним копљима,
Коњаника и више пешака;
Свега војске шеснајест хиљада,
Све љутије србскије душмана,
Све варвара људски крволока,
Што не хају за Бога ни душу,
Нит' имају веру ни закона,
Већ харају божје намастире,
Села руше а вароши пале,
Под мач мећу и старо и младо.
Од њи живи одпадало месо! –
Божја лица нигда невидили,
Као што га ни видити неће. –
А кад се је војска искупила,
На две се је стране разредила,
На две стране по осам хиљада,
Не би л' лакше Србље савладала. –
Па се крену татарска ордија,
Куд пролази, свуда зулум гради.
А кад веће до Јабуке дође,
До Јабуке на близу Панчева:
Глас допаде србском обрштару,
Обрштару Книћанину Стеви;
'Ај на ноге србски обрштару!
Ај на ноге и коња витеза!
Ето на те силна иде војска,
Са две стране по осам хиљада.
Пред војском је Кишу ђенерале,
Србски душман, издаица царска.' –
Кад то зачу србскиј обрштару,
Скочи јунак на ноге лагане,
Па се хвата коња и оружја;
И он стаде уређиват' војску. –
Тек што су се Србљи оправили,
Ал' са стране рикнуше лубарде.
Ситниј огањ ста се просипати;
Ударише маџарски гардаши; -
Ал' иј Србљи лепо дочекаше,
Са тридесет огромни топова.
На гардаше топе управише,
Па топов'ма живу ватру даше.
Три пут пуче по тријес топова,
Таки паде хиљаду Маџара, -
Подиже се тужба до облака;
Потресе се земља из темеља;
Од пушчаног праха и олова,
Једна војска другу не виђеше. –
А кад виђе србскиј обрштару,
Да је сада згода за мегдане:
А он скочи са коња витеза,
И потрже сабљу саковану,
Па повика из грла бијела:
'За мном сада, србски витезови!
За мном, браћо, ево нама ћара,
Данас ћемо мегдан отворити. –
Шаре пушке на плећа бацајте,
И вадите ноже од појаса,
На душмане јуриш учинимо;
Нека виде како Србљи секу.
За маџарску главу дукат дајем;
За топ даћу педесет дуката.
Ко покаже сад се на мегдану:
Тај ће бити детић над детић'ма.'
То изусти а калпак накриви,
Па се стиште с браћом међ' Маџаре,
Боже мили срца јуначкога!
Да је коме погледати било.
Кад потиште Србљин Татарина;
Чак до Бога земљица зајеча. –
Стаде цика оштрије ханџара;
Стаде писка јадније Маџара. –
Сева сабља Книћанина Стеве.
Кудгод сева, Маџар мртав зева.
По једнога кад омане с њоме,
По две по три на земљу падају.
Још се срди на Петра ковача,
Што је сабљу кратку саковао:
Могао би машат' петорицу;
И бољим иј напоити пићем. –
Кад виђоше мађарски гардаши,
Да су Србљи мегдан задобили: -
Побацаше од себе оруже;
Побегоше главом без обзира.
За њима се Србљи натурили,
Као мрки за овцама вуци,
До хиљаду и ту исекоше,
А хиљаду живи заробише.
Отеше ијм огромне топове,
Сву џебану и светло оруже.
Од Србаља мало ко погибе;
Од Маџара мало ко утече.
Што утече, по пољу разсу се;
Ко од кобца птице јаребице,
Утече ијм Кишу ђенерале,
Са своије седам осам друга.
Ал' ијм и он неби утекао,
Но имаде брзога кулаша,
Па му кулаш испоручи главу,
И побеже преко поља с њоме;
Ал' се често натраг осврћаше,
Па Панчеву тако говораше:
'О Панчево! не срди се на ме,
А ја више нећу доћи на те.'
Боже милиј на свему ти хвала,
Од како је света и вијека,
Није јунак доче'ко јунака,
Нити га је лепше послужио,
Ко Книћанин Киша ђенерала,
Код Панчева свету на видику.
Браћи песма, певцу чаша вина,
Книћанину слава и поштење.
С. Ц.

[JASON]

Ј о с и ф  I., патријарх србскиј, и управитељ народа у војводовини србској.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Јосиф Рајачић, од породице јуначке и свештеничке рођен 20. Јулија 1785. у селу Лучану пограничнога полка огулинскога, у Хрватској находећег се, био је од свога отца проте Луке у местној немачкој школи, потом у Карловцу и Загребу у наукама, за децу сходним воспитан. Отац његов видећи у њему красним даровима ума и срца снабдевена младића, дао га је у гимназију карловачку, која је у оно време одличне мужеве за професоре имала. Јосиф се је у овом училишту кротким владањем и успешним прилежањем међу саучесницима сјајно одликовао. Кад је гимназијалне науке свршио, учио је Јосиф науке философијске у лицеуму сегединском, и потом продужио је науке права у бечком свеучилишту. Но обсада Беча од Француза г. 1809. присилила је Јосифа у своје отечество, које је по уговору између Франције и Аустрије под владу прве подпадало, вратити се.
Јосиф, дошавши у своје отечество, буде од блаженопочившега карловачкога епоскопа Мојсеја Миоковића, кои га је за време наука благодетелно подпомагао, возљубљен, и у монашескиј чин примљен. Пре него што је на степен овога достојанства уведен, свршио је Јосиф науке богословске у Плашком, и био је затим за кратко време постепено за архимандрита од свога благодетеља произведен, и с архимандриом намастира Гомирја обдарен.
Ово је достојанство Јосифу широко поље делателности отворило. Он је у пространој и врлетној епископии карловачкој по налогу свога владике често званична истраживања и испите чинио; он је дела консисторијална у Плашком обављао; он је клирике за свештеничкиј чин приуготовљавао; он је по заповести свога дијецезана са француским властима службене договоре и разговоре имао, у коима се је мудро и обзирно владао. Кад су му званична дела одмор души и телу дала, а то је оскудно било, занимао се је у своме намастиру са поучењем деце окружне парохије.
Време искушенија народа хрватскога окончало се је г. 1813. и ова отргнута част краљевине подпала је под крила аустријског дома. Сабор европски царева, краљева и земљовладаоца, године 1814. и 1815. у Бечу држани, имао је у следству, да је епископ Миоковић у Беч отићи морао.Јосиф је кормило епархијско у руке примио, и управљао је паству духовну примерним и редким начином. Судбина је хтела, да се Јосиф не само за епископско достојанство приуготови, него да и своме земљевладаоцу, блаженопочившем цару и краљу Францу I., засведочи, да је најмилостивијега његовога покровителства достојан. Епископ Миоковић мало време по повратку из Беча буде ударом у стање постављен, да није могао дела званична обављати. Од тог часа примио је Јосиф управљање епископије карловачке, и био је до смрти епископа Миоковића г. 1922. овога наместник.
Цар и краљ Франц I. посетио је г. 1818. Хрватску, и Јосиф га је пратио по свима местима карловачке епархије. Јосиф је овом редком приликом широко поље добио, своју љубав прама земљовладаоцу, своју ревност к цркви, своје народољубије, своју способност баш на очи свога цара и његова светлог двора показати, и засведочити, и тим царску милост задобити.
Гуја је из потаје злобним оком ово царско благовољење гледала, те је отровним језиком своим блаженопочившега архиепископа и митрополита Стефана Стратимировића гонитељем Јосифовим учинила. Јосиф, кои је у време промене владателства, и за време болести свога владике скоро пуни 10 година карловачку епархију управљао, кои је главу унии, у тој епархии породившој се, паметно сатро, буде од свога врховнога јерарха неправедно опечален, будући да је архимандрит шишатовачкиј Лукијан Мушицкиј за управитеља карловачке епархије послан био. Но ревност Јосифова за цркву и народ србскиј није се овом увредом ни најмање оладнила, шта више он је своје труде усгубио, и одушевљенога архимандрита Мушицкога упознао са свим недостатцима и потребама поменуте епархије. Имајући велико поверење у народу и клиру Јосиф је са свим жаром на воспитање младости и свештенства дејствовао. Зидање школа у Плашком, и знаменити прилози од народа Јосифу особито приписати се морају. (Продужење следује.)