Српске буне

[JASON]

Домаћи гласоноша.

У Јагодини 17. Дец. 1848. Позив св. патријарха није остао као глас вапијућег пророка у пустињи, него је и код нас, верне браће, нашао одзива. А и ко би се од нас икаквому добру надати могао, кад би према својој рођеној браћи у највећој невољи њиној тако ладнокрвни били. Истог дана кренула се одавде једна поуздана чета под предводитељством г. Илије Николића, начелника среза левачког, тврдо заверивши се, или погинути, или се душманима за нанешену срамоту роду и образу србском осветити. – Један од служећи свештеника после свршене молитве окрене се нашим полазећим војницима, благослови иј и рече: 'Частним крстом ограђени, светим еванђелијем настављени, и божиим анђелима руковођени, здраво нам отишли, врага сакрушили и на нашу обшту радост, са части и светлим образом међу браћу своју повратили се!'

У Ужици, 1. Јанара 1849. Нечувена злочинства душмана имена србског, и тужни уздисаи оностране браће наше, побудише и овдашње Србе, те се њи до 400 све сами љути убоица горски на мејдане опремише, да огледе шаре пушке своје, и освете браћу уцвиљену. Њи предводи члан суда Милан Каљевић и капетан Периша Марковић из Моравице, одакле је негда у поље Косово прелетао соко сивиј дијете Лауша, да своме цару Лази у невољи буде. – Овдашњи грађани лепо су иј испратили, као што се обичају србскоме пристои, све певајући: 'На ноге Србљи браћо, слобода зове!'

[JASON]

Угарска.

Светиј Стефен учаше сина, а тим и цело потомство своје, да све стране и пришелце љубе, и уважавају, дајући ијм тако вољу, радије међу Маџарима живити, него на другом буди којем месту: ut tecum libentius degant, quam alibi habitent. Апостола својега слушаху речи, и свето храњаху Маџари од године јоште 1035., верујући му, да је слабо свако царство, и непостојано, у којем један је језик, и једна нарав: unius linguae, uniusque moris regnum imbecille, et fragile est. Тако и живише на многа столетија сви народи у Угарској братски.
Но мало по мало поче Угарска одустајати од науке светитељеве, изведене из књиге практична живота његова, иждивена у труду, у страдању свакога рода: in quibus ego jam fere totam meam contrivi aetatem. Маџари сиреч, силнии и богатством , и бољарством од народа отечества, сташе мрзити на Немце, и зажелише круну краљевства с главе, којој су се заверили, снимити, и народу маџарском присвоити, противу краља вероломно, противу други народа неправедно. Искусивши Маџари, да учестана покушења своје револуције немогу произвести, једно што ијм самим недостају силе на то, друго што прочи народи отечества с њима не пристају, понајвише што су разноплемени, или по слову краља Стефана, различнога језика, и различне нарави: почеше и на друге народе отечества, с коима живе, како и на Немце, мрзити и љутити се. Мрзост на сваку другу народност пређе ијм у жељу, растопити сваку другу народност. Да би сиреч кадтад могли у револуционарном својем намерењу успети, давно свећаше, све друге народе у народ свој мало по мало слити, и тим начином себе осилити. Јоште године 1792. показало се начело маџарења. Прво почеше језик свој маџарски увлачити у школе свију народа, затим и у дела државна; на место језика латинскога. Од године, реци, 1826. сав је разум, и сву беседу саборим земаљским занимао предмет језика.Може бити, да политика аустријска није прозревала намере маџарске, а може бити да се задовољавала тим, да у Аустрии влада језик немачкиј, а у Угарској маџарскиј. Представници други народа може бити, да нису имали довољно чуства за своју народност, а може бити, да се нису ни могли, ни смели противити преобвладајућој на саборима страни. И тако Маџари разсејаше језик свој по свима надлежателствима отечества, вишима и нижима, судејскима и уредбенима, црквено – политичнима, и заведенијама школскима. Кои год службе јавне желише, сви језик о маџарске речи ломише. Сами принцеви двора царског о граматике се Мартонове грабише.
Победом језика опијени Маџари, приступише к другом средству маџарења, и на последњем сабору маџарском, по истини не земаљском, и не угарском, јавно изрекоше, и у црну књигу законодавства уписаше, да је у Угарској само једна нација маџарска, а сви други народи да су само видови људски. Чим бише Маџари и том маџарења струком у теорији готови, дуну ветар реформе из Париза, гњизда револуције. Кошут, једини руководитељ трајућега јоште сабора маџарскога, човек прежарка родољубија, поразителни витијства, нарави нагле, мудрости оскудне, закључи тај час трећим средством маџарења народ свој увенчати, то јест савршену владу маџарску Угарској задобити. То и учини нарочито помоћу младежи, и голотиње пештанске и бечке, не приклонивши уха науци светога краља својега, кои му говораше, да не иште савета од младежи, но од мужева старии, старости ради и мудрости знајући добар савет дати: ne de juvenibus consilium quaerat, sed a senioribus, guibus illud negotium propter aetatem et sapientiam sit aptum. И тако се предпостави Угарској министерство чисто маџарско. Сада му је требало владу маџарску и практично распрострти на све народе, и по свима пределима Угарске. У провинцијалу је то од лако било, поглавито што народ је у души својој обрадован био престанком власти земљевладичне, то јест спаиске. Но по граници војничкој више је труда требало. С границе хрватске почињати није му се свидило. Почетак је дакле учињен на граници влашкој, где је народност јоште дубокиј полноћниј спавала сан. Регимента је карансебешка, и белоцркванска за кратко време предала се влади маџарској. Сада је требало ступати на регименту панчевачку. Но међутим је онај истиј дух реформе и народ србскиј задануо био преко листова јавни, из уговора и права народа србскога списани, а на страдањма и гробовима предака народа србскога запечаћени. Једна је само разлика била међу одушевљењем маџарским и србским. Маџари сиреч мислише, да је дух времена, једну народност уздизати над другима; а Срби су видили, да је време дошло, све народности у смотренију права равнати. Зато се Срби и сабраше у Карловци, и закључише, глас времена боље разумевајући, језик свој, народност своју, и цркву своју, од нападања маџарска, ако не може по слову Кошутову, даному депутации новосадској, иначе бити, и мачем хранити; круну Угарске, блистајућу се на глави наследствена краља, противу намере маџарске и мачем заштитити. Истина је, да је народ србскиј на овај исполинскиј предузетак, од којега му је или велика слава, или известна пропаст зависила, тим лакше одважио, што се и на обећану помоћ братску ослањао. И тако народ србскиј диже оруже на Маџаре, имавше скоро сву силу државну у рукама, за спасеније своје, и благо целокупне државе. И тим се заустави буица маџарска на народу србском у регименти панчевачкој. А да је политична ова буица само јоште и овде, и у регименти петроварадинској, и батаљону шајкашком, бурном силом својом продрла; лако би се, и без сваке препоне, разлила и по регименти бродској и градишкој, на маџарство и тако наклоњеној; а после би и сву Хрватску лако поплавила. И кад би се то збило, никаква више сила аустријска неби могла од Маџара владу одтргнути. Тако о груди србске разби се сва сила маџарска! О груди само србске скрушише се стреле маџарске, наперене у срце свима другим народима Угарске и краљујућој династии! О том се тврдо уверише Маџари, и зато саборно изрекоше, сав народ србскиј, а ни један другиј, до једнога лица истребити, и искоренити. На Србима, народу не многочисленом, но војничком, и храбром, види и сам бан хрватскиј, искуси и сам краљ угарскиј, да се може Маџарима на пут стати. Зато се и подиже и сва хрватска војска, а после и цела армада империје аустријске, Словаци и Власи, противу Маџара, доказавши међутим и газењем краљевски манифеста, и убиством комисара краљевскога, и побуном Беча, и нападањем граница аустријски оружаном руком, целом свету јоште јасније вољу своју, и све народе у Угарској себи подвргнути, и од Аустрије сасвим се одцепити. Истина, и народ је србскиј превеликом ценом насип ударио против буице маџарства. Србе су Маџари затворали, били, вешали; Србљем су Маџари невину децу клали, слабомоћниј пол женскиј срамотили; Србљем су Маџари села и градове палили, домове рушили, и сва блага отимали; Србљем су Маџари храмове божије сквернили и разоравали – докле су сви народи отечества плоде мира брали и уживали. Србско срце није могло већ слушати више туге, и јадиковања и устмени и писмени: права су то мучења и страдања била, која није могао другиј човек жертвама назвати, но само онај, кои је или тврђа срца био, или кои је сладком речи желио судбину своју тешити. Рат је то био не грађанскиј, но варварскиј и истребителниј, по пределима србскима, подунавскима и потискима. И трајало је не само више месеци пређе дигнуте војске царске, но траје и данас, од како се цела сила војена дигла противу Маџара. Борбом је овом србскиј народ много назад отишао, и много ће година требати, да се поврати у стање, у којем је пређе био, и људства, и имућства, нарочито када се губитак народа нашега у Италии узме у разсматрање. Сумњати се може праведно, је ли где жива Маџара, кои би жалио Србе, што пропадају, кад су пошли противу изреченога јединства нације маџарске у Угарској; но истини за љубав тајати се неможе, да је било међу Маџарима мужева, кои нису одобравали нагле поступке свои родољубаца, и кои су се бојали, да неће пренатегнуте жице политике њиове попуцати, и краљевство у пропаст низвргнути. Но глас мудрости није се мога чути од гласа глупости. Да! и родољубије без разума и смирености, зло је. И неразуман пријатељ може више зла починити, него разуман непријатељ. Зато већ почиње и Маџар уздисати на грехе неразумнога родољубија свога. Зато већ и готово сви, кои Угарску политично познају, очима гледе, како седи Кошут према Пешти и Будиму, како год Адам према рају, и плаче горко. А како тужан и да запоје песну господњу на земљи готово туђој! Сени светога краља излазе му пред очи, и коре га, зашто се није у тескоби својој  обраћао богу заступнику, но помоћи је по паклу тражио, кад му је светима устма речено: ако буде штит држао вере, да ће имати и шлем спасенија – si scutum retines fidei, habes etiam galeam salutis. Саме усне му шапући три речи: себичност, потајна мрзост, савет јуношкиј, с кои пропадају сва царства: privatum comodum, latens odium, juvenile consilium. Per heac triaperenut omnia regna. А те три речи су биле Матије Корвина, по делима бога, по судбини човека... *)

*) Истиј овај чланак дошао је јуче у Вестнику; то нас принуди прекинути га. Г. сачинитељ, кад нам га је предао, није казао да је и Вестнику послао, које би требало да је учинио, да га иначе не држимо за саделатеље само нашега листа. Ми би велику неправду учинили нашим саделатељима, кои јединствено наш лист за орган свои мненија изабраше, кад би њиове чланке одбацили, а онима место давали, кои на две стране обраћају се. Нека нас г. В. Л. извини, што смо из ови узрока његов чланак прекинути морали. За другиј пут молимо га, да се држи или нашег листа, или ма ког другог. Ми ћемо од наше стране увек с благодарности примити, што само нама послано буде.  У.

[JASON]

Србске Новине, бр. 8. од 25. Јануара 1849.


После смрти војводе Шупљикца о новом избору војводе разна су се мненија изродила; једни су желили одма војводу бирати, други пак доцније, - кад се сво србство од јарма маџарскога ослободи; на послетку Славенска липа у Митровици предложила је питање: неби ли добро било, да Србљи цара Јосифе Франца за свога војводу изаберу?
Треба ли одма војводу бирати? – о томе се већ говорило, да то одма чинити не ваља, због тога, што неби праведно било, да се искључе од избора они Срби, кои јошт слободни били нису; другиј пак узрок, са избором не хитати, био је тај, што је нужно било, да се народ мало опорави, па да са чистом свести и разборитости најдостојнијег за велико но и тешко званије војводско – изабрати може.
Што се пак тог питања тиче: би л' добро било цара Јосифа за војводу имати, тврдо верујемо, да би Срби таковим поступком својој народности великиј уштрб нанели.
Кад би аустријску монархију за једну државу сматрали, онда – из вида државног јединства, наравно, боље би било једну – а не две главе имати, но будући да у Аустрии ствари тако стоје: Србима избор таковиј велику би штету нанео, јер би сами себи пут правили најстрожијој аустријској централизации, која би иј на последку прогутала.
У аустријској монархии и Угарској, од како постоје, налазиле су се државе у држави. Разне области позивале су се на првобитна своја права, и на уговоре, и биле су саме са собом – државе; свештенство и племићство имало је своје привилегије, а у смислу ови сачињавало је за себе државу: народи угњетени, на свом огњишту позивали су се на права, и ако и нису послушани били, зато опет у животу самом државе особене су сачињавали. Ово је истина велика сплетка била за јединство државно Аустрије, ал' бадава, кад се томе помоћи није могло.
У Марту пр. год. аристократија прелила се у народе, старе дипломе и привилегије ослабише, а народи тим већма одјачаше. Аристократија и свештенство престаше државе бити; географија стари краљевина сбрисала се, а народи од столетија неприпознаване државе своје подкрепили су и уважење своим државама оружем потражили.
У аустријској монархии дакле толико држава има, колико народа; толико суверенитета има, колико народа.
Кад је србскиј народ за своју народност на оруже устао, цељ другу имати није мого, него одавна већ угњетено своје државно право одбранити. Србин од оног часа, од којег је војевати почео, уместио се у свој суверенитет. То исто се и о другим народима разумева.
Сад је нужно, да се сви народи, на темељу државног свог права уреде, и да се установи начин, коим ће к цару, као обштој својој глави, односити; овде се већ предпоставља, да свакиј народ своје народно правителство имати мора.
Ово је већ у начелу аустријским царом изречено, ал' досад јошт нити се сабор свеаустријскиј, нити министерство, нити пак ико други о том побринуо.
И то је баш права невоља за све народе.
Начело је већ одавно изречено, ал' о устројењу правителства особени, за све народе, није јошт ништа говорено, а док се то јошт неуреди и неутврди, народи на свакиј корак обозрителнии морају бити.
Узмимо сад пред себе војводовину.
Војводовина у унутрашњем свом управиелству није јошт уређена и утемељена, сад се тек комисија сазива, која ће у тој ствари делати, а поред тога сама народна србска ствар и противника има. Хрватски одбор прави план за државан савет 'троједне краљевине', т. ј. за Хрватску , Далмацију и Славонију, а под овим последњим хрватска аристократија разумева и Срем – један предел војводовине.
Има стари ђенерала, кои су веома заљубљени у војене диштрикте; налазе се и околи Тамишграда, кои то исто желе; има људиј, кои к старој системи теже.
У овом загонетном стању сада, кад би Срби свога цара за војводу изабрали, лако би се родити могло, да се, због јединства лица у монархии и војводовини, и државно право војводовине у јединству државног права монархије прелије, и онде изгуби, а тим лакше, што јошт, као што смо споменули, унутрашње правленије војводовине у интересу самосталности народне досад уређено и утемељено није. И ово је узрок најглавнии, због чега би избор таковиј веома лако државно право војводовине прогутао.
Ми судимо, да свакиј државно право војводовине признати мора, јер кои то неверује, тај неприпознаје народне револуције, неприпознаје народе, и њиову самосталност.
Осим горепоменутог узрока, има јошт један, у чуству, у срцу, у души народној укорењен узрок, због којег лице особено за србског војводу изискује се.
Србскиј народ хоће, да је Србин његов војвода; рад је да код њега живи, - да је свагда с њим.
Ово све из обзира бацити, значило би: сав спомен, сву поезију, коју је србскиј народ досад у најнеугодниим временима оживљавала и одушевљавала, - сбрисати.

[JASON]

Са Cаве, 18. Јануара. Знам да нисте ни ви могли све веровати, што нам се ови дана о поступцима гл. одбора у Карловци казивало. Али ево нам сад и 'Напредка', кои изблиза види, шта гл. одбор ради, па нам и он исте гласове доноси; сумње дакле нема. Читали сте овога нашег листа 3. и 4. число? Није ли то чудо и покор, што тај гл. одбор чини? Па јошт се 'Напредак' устеже, те неће да нам све каже и покаже: њему је, то се јасно види, тешко и казати, што се гл. одбор не устручава учинити. Ми смо, као што знате, први, свакојако једни од први били, кои смо желили и у овим нашим новинама позвали, да се овај привремениј институт установи; а кад се показало, да он нити стои нит' ради, као што је потреба нашег народа изискивала, онда смо опет ми једни од први били, кои смо желили и позвали, да се врховно управитељство народни послова повери св. патријарху Јосифу, као човеку донда, као и до данашњег дана, најзаслужнијему и најдостојнијему, а у исто време, да се гл. одбор другојачије устрои или реформира. Све се то у своје време учинило; не наравно зато, што смо ми зажелили, него што смо ми изјавли са нашом жељом жељу већине у нашем народу. Ко може, до тога гл. одбора и неки његови занешени приврженика, ко други јошт може казати и доказати, да се народ у том преварио, што је средством свои заступника св. патријарха за свога привременог управитеља изабрао и прогласио? Та дела ви, кои тамо на троношцу самозване власти седите, кажите нам, кои је јошт то до данас, и дању и ноћу тако јошт, мислио и радио за народ у овој страховитој и очајателној нашој војни, као св. патријарх? Која се јошт реч тако примала, па и сад свеједнако прима, код царства и код они великаша, кои у име његово кују и снују, као реч св. патријарха? На чију се сузу и молбу мајка Србија сажалила и склонила, толиким средствима, па најпосле и својом децом, готово у крајњој невољи налазећој се нашој војводовини у помоћ притећи, ако не на сузу и молбу св. патријарха, којега она за главу и представника нашега народа овде сматра? И најпосле, чии је јошт позив тако лако и снажно, као оно патријархов, могао наш народ у свако, па и у оно време на оруже дизати и барјак слободе и народности наше купити, кад је код нас опасност највећа бивала, не само од напасти и силе наши крволочни непријатеља, Маџара, него и од сплетки наши рођени смутљиваца и егоиста? Да, то нам ви кажите и докажите, па да вам је просто, што сте сад овако забраздили, те се каменом несмислености, пустошности и неблагодарности на овога светог млогозаслужног старца бацате! Не таимо, истина, да ни св. патријарх није погрешавао, али код овакви и оволики његови заслуга за нас, ко би га могао за неке његове погрешке осудити, које су јошт понајвише плод његове доброте, или претеранога поверења. Но не, има једна погрешка, коју му не треба опростити, а та је, по нашем мненију, што се, колико је нама знано, нигда није на гл. одбор потужио и што га је оставио, да може којекакве неупутности, а с њима и њему и свему народу пакости данас чинити!
Народе, добриј наш народе, тебе молимо, да и овом злосрећном приликом не чиниш друго, него што је право и Богу драго. Не вређеј ти оног, кои се за тебе жертвовао, као што си се сам жертвовао: твој је патријарх, та добро знаш, пред светом пролетос рекао: 'У име Бога, ја ћу с моим народом, па како ми буде; с народом хоћу да стоим, с њим ћу, ако буде суђено, да паднем!' Он је своју реч одржао.

(Стижу нам гласови, да је главниј одбор престао у Карловци дејствовати, но се преместио у Бечкерек, где је и г. патријарх. Толико је известно, да је неспоразумљење између св. патријарха и главног одбора због г. Ђорђа Стратимировића изравнано, и да се овај сада у Бечкереку код њег. светости налази. Овоме се заиста свакиј Србин радовати мора, јер ништа данас није толико желити, него да међу предстатељнима народа слога влада.)

[JASON]

Војводовина Србска.

У Митровици, 10. Јануара. Наша славенска, ново засађена липа слабо се прима, као дете кад се слабо роди. Томе је узрок што су нам и умне и телесне силе на сто страна раздељене, па незна човек чега пре да се лати.

У Панчеву, 15. Јануара. Ови дана и код нас је језик србскиј по налогу св. патријарха за пословниј обнародован, које је народ наш са особитом радости примио и једва дочекао. Код нас су се јошт и пређе народним језиком служили у свима надлежателствима, до једине канцеларије врховног судије варошког, у којој је како стариј језик немачкиј, тако и система метернихова верно укорењена обдржала се, и то у једној особи г. Нафа, синдикуса, коме Панчево и сада, ваљда из великог милосрдија и дуготрпљења, по немачки пише и одговара. Овоме ми неможемо довољно да се начудимо, јер кад Панчево, оглашено језгро србства, није кадро за рођене новце своје наћи права Србина способна, кои би ово место заузео: а како ће то остале мање вароши и села чинити? Ваљда Панчевци мисле, да би слава Панчева потамнила, ако би се посве стара система угасила, и њен последњиј коричак покренуо! – Ја би вам јошт по неку слабост и нерешителност старешина наши одкрио, него се тешим, да ће то и другиј од мене вештии родољубац свету представити, и раздремати начелнике наше, да се трулим сном не окуже.

У Белојцркви 16. Јануара. Знам да је свакиј Србин жељан знати, како је у грдном гробу овом од толико невини душа србски. О, браћо, Срби! не желим никоме да оно чуствује, што сам ја при улазку у ову варош осећао. Сироти Срби Белоцркванци! нема иј више! Тиранска рука заклети душмана наши Шваба живот ијм укину! Пишти срце у човеку, кад погледи, како је све на најгрознии и најподлии начин, кои се ни безсловесном скоту уподобити неможе, обесвећено и уништожено. Друго је војна, друго је на мејдану погинути, али овако срамно са своим суграђанима и браћом поступати – то је нечувено! 190 србскиј душа на најсвирепии начин: жене, деца, старци и девојке, кои су се на швабску човечност ослонили, без икаква узрока оскверњени су и убијени. Али правда божија, која једнако над невиним душама овим бди, осветиће безчовечно дело ово! – З. П.

[JASON]

У Кули, 16. Јануара. Јуче у 11 сатиј, почем се непријатељ предати нехтеде, ударимо са 2 хиљаде шајкаша и граничара, хиљаду Србијанаца и 6 топова, под управљенијем седог нашег старине г. проте Матије Ненадовиоћа. Десно крило предводио је г. Павле Гудовић, лево познатиј јунак србскиј г. Милија Станојевић из Друговца. Тек што се кренемо, сусретнемо непријатеља, кои је изван села изишао; но почем су катане њиове, јуришећи на нас, неколико гарабиља опалили, а од наше стране топовима поздрављени били, окупе иј коњаници србијански, а Маџари устрашени од црвени капа нагну бежати, тако, да нису имали кад у Кули ни обазрети се. – Село је на јуриш узето, и неколико кућа пламеном је изгорело. Од непријатеља пало је свега 7, а од наших хвала Богу! ни један. У јуришу одликовали су се: барјактар Јанко Малешевић из Дружетића, ком је на три места барјак куршумима испробијан; за њим Лука Мирковић, буљукбаша из Тврдојевца, кои је знаменит број говеда и оваца од бежећег непријатеља отео; такође и поп Петар из Трлића, кои је себи дора на мејдану придобио; а Јован Малетић, храбриј старац од 70 лета, кои је јошт за Карађорђа јуначки војевао, свуда је пред нама предњачио и путе нам показивао. Хвала ијм у име свега народа србског, и од све страдајуће браће наше!
(Повод тој битки, како нам други гласови стижу, овај је био: Срби су, по одласку Маџара из Врбаса, малом силом заузели били ово место, ал' тамошњи Немци, кои су се истина предали били, немогући Србина за господара признавати, докажу Маџарима, кои су се међутим у Чепу настанили, да је мало Срба у Врбасу, те ови ударе на Врбас, и Срби се на ново у Сентомаш повући морадоше. У то ијм стигне помоћ под предводителством г. проте Ненадовића, па опет с већом силом на Врбас ударе. Немцима вероломство достојно наплате, попаливши ијм домове, а Маџаре код које растеравши, и у овом терању стигну иј у Кули, где су се непријатељи већ укопали били, ал' као што видимо, и одавде су отерани.)

У Бои, у Бачкој, 18. Јануара. Јутрос пођемо из Куле са свом војском и стигнемо у Боју. Кад код ове на близу бисмо, изиђе пред нас обштина како овог села тако и Тополе, и обе нам се предаду, плативши нешто војеног намета. Вечерас ћемо у Тополу на конак, С нама су гг. мајор Милија и штабс-капетан Гудовић. – А. У. В.

[JASON]

У Панчеву, 20. Јануара. Новога вам за сада немам ништа саобштити. У Вршцу, Белојцркви и Бечкереку постоје већ окружни одбори; у Бечкереку се Немци најблагородније показаше, опревши се својски и крепко против Дамјанића, кои је све србске куће опљачкати и множину отмени Срба собом као јемце одвести хтео. У Вршцу су многи Немци, ове љуте невере наше, позатварани, међу њима и домхер њиов Данијел, језуит, нечовек и вајкадашњи непријатељ Срба, и главниј коловођа бунтовни Немаца. Фромбах, убица врстнога Кумановића, утучен је онај час, кад су наши у Вршац ушли. – Николче наш држи полицију у Вршцу. У Вршцу је и св. патријарх. – Епископ вршачкиј Поповић дао је на владиченство оставку. – Честитиј и у Банату обожаваниј јунак Книћанин отишао је из Бечкерека у Кикинду, и сада му је главниј стан у Хацфелду. У Белојцркви великиј страх је Немце обузео; један другог издаје; она села наша, која су ти разбојници и крволоци опљачкали и упалили, вичу: 'освета, освета;' – они мртви, које су они, премда су њиови суграђани били, грозно поубијали, вичу: 'крв за крв.' Нека поглавице народне даду народу пуно удовлетворење. – Држим, да је вредно и оне јунаке споменути, кои су се овде код Вршца највише храбрости одликовали, а то су: Книћанин, Косанић. Бараић, Станојло, Микл и Милетић. Живили!
Тамишградска ђенерал-команда рогуши се као лане и преклане. Она тражи, да опет панчевачка и србско-банатска регимента под њену власт подпадне; а тамишградскиј војениј савет иште провинцијал банатскиј. – Тако Банат по њиовом мненију не би част војводства била; нек Хрватска узтражи Срем и шајкашки батаљон, па онда с Богом србскиј роде, ја одо у Америку или Пензилванију, да и горег у Аустрии не дочекам.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Вуковару, 20 јануара у подне. Овај час добисмо поузданиј глас из Осека, да је јутрос у ½ 6 сатиј из града почето јуришити на долњу варош; пуцњава топова и граната из града на долњу варош упалила је куће код наше цркве, и кад је истиј очевидац иза вароши изишао – видио је горети у долњој вароши; без сумње је намера непријатеља наше из вароши истерати.

[JASON]

Хрватска и Славонија.

Из Краине, 1. Јануара. Слобода, једнакост, братинство! То су три, не из Париза, - Франције, него с неба, од Бога приспевше нам благодатне речи! Кад човек о њима мисли, и помисли, да се све, по садржају речиј ти, и код нас кроити има, онда не може ино што рећи, него да се већ и овде, док је човек на земљи, рајско блаженство нам приправља! Кад човек помисли и погледи на оне две звезде јасне, које су се над нами појавиле, - на светога патријарха и његов потниј труд, коим је, у старости својој, похитио бану на договор, па да ту слогу, међу једнокрвном браћом, од много времена раздвојеном, сада опет ускрснувшу, своим човекољубијем и проницателством, утврди, - и на доброг бана, па се његови опомене речиј, коима је све нас, како провинцијалце, тако и граничаре, духом најбоље наде напоио; кад уобрази себи како се бан са светим патријархом на сабору и свагде руковао, завештавајући један другоме јединство; кад представи себи онај даноноћни труд, једног и другог, кои су подносили код куће, пре него што ће на бојно поље обоица поћи, овај да војску своју силну предводи, а онај целим народом србско-румунским да управља, код куће и на боишту, а све да се срећа, како Хрвата, тако и Србаља, оснује, и то на слободи, једнакости и братинству: онда задовољан, срећен и блажен, с највеселиим срцем полеће и прима се оружја, да против душманина иде и одбрани свог цара, своју домовину, род и племе своје, да помогне срцу своме, Јелачићу бану, немере његове у дело произвести, и душу Србаља, Јосиф-патријарха, у његовом светом покрету, подупирати, а тиме бесне крвоточитеље, тиране и дивље зверове, Маџаре, и њиове скверне жртвоприноситеље, маџарце, да укроти, од себе одбије и научи иј човека, као човека, познавати, а не за скота и звера држати; јер и он, па ако би и поганик био, осећа да је тако исто за слободу, једнакост и братинство рођен, као и његов угњетатељ, кои само на себе мисли да жив буде, а сви други да изгину. Кад се, велим, од те стране ствар наша, за коју смо сви готови крвцу своју пролити, сматра, онда се мора признати, да ће скоро време среће и блаженства настати, а онда се на све стране ори: 'Да живи слобода, једнакост и братинство!' И тако треба да буде. Нека живи то свето, то благодетелно тројство, и не само нека живи, него нека и најпријатније плодове роду човечијем приноси!
Али, али, јадна мајка и жалостна, кад истиј овај зритељ пусти сјајну звезду нашу, Јелачића-бана, и његовог савезника, св. патријарха Јосифа, другу јасну звезду нашу, испред очију, па погледи мало, шта око њега бива; онда се сгрозити мора, кад толике без сваког чуства човечности, разумевам назови-поглаваре, подигнуте види, - да, смртна туга обузима човека, кад спази, колики су се у најжалостнии спровод подигли, да једва само навештену и зачету слободу, једнакост и братинство, одма, у свом првом појаву, од саможиваца угушену, сахране и вечној памети предаду! (То је барем овде, у месту, где се ово пише.) О, божеска слободо, како се брзо ти опет у тужно робство преврати! О, красна једнакости, како ти се лице твоје мило одурном неједнакости нагрди! О, сладко братинство, како нам се опет брзо ти у тиранство преокрену! – Бадава, Јосифе! слободомислећа главо наша – бадава Јелачићу, срце једнакости, бадава бане, десна руко нежног братинства, бадава сребровласниј патријарше, главо војводовине србске, - бадава, честитиј Јосифе! душо Србаља, - бадава, достојно изабраниј предстатељу, обрано и дико рода свог, - бадава вам ваши труди, кад змије, крокодили и браћа свирепи Маџара, у недру домовине ваше, остадоше, па немилице даве, убијају и крв пију оним, што су давно зажелили и чекају једнако да ијм се слобода роди, једнакост уведе, братинство подели. – Но јесам ли добро рекао ја, кад велим, да су они желили и чекали то? Не, они нити су слободу, једнакост и братинство желили, ни чекати смели, ни могли, јер су они безчовечним угњетавањем тврдокорни аристократа тако у главу убијени били, да ни мислити нису могли на избављење и спасење своје. Они су дакле, кад ијм се та света троица политичне јавила, сведушно изненада обрадовали и из гласа певати почели: 'Боже! подржи нам бана; Боже, поживи га здрава и весела, - њега и светог патријарха, кои за слободу нашу скрбе, једнакост ишту, братинство, ког смо жељни били, утемељавају!' Да, они су тако само певати почели, и онда одма за тим опет – умукнули? – не, плакати окренули, лишени ти лепи дарова. Авај, авај, леле нама и до Бога!
Несити себичници, гори од даија, подигоше се сад у безбожну неправду, па натерују, поступком своим, стара отца, и мајку немоћну да вапију из гласа: 'Ах, зашто смо иј одранили, кад нам бар једно, изнемоглим, да нас огрију и подкрепе, не оставише код куће?' – Тако ва истину вапије стариј отац, са својом кротком бабом, у огулинској кумпании, која је пред лицем штопа огулинског! Тако плаче Јован Маравић, 60 год. навршивши! Тако плаче старац Никола Мамула, кои, слаб по саставу телесном, 63-ћу годину живота свог навршује!– Истиј, честиј Никола, тужи се даље, кукајући и лелечући, овако: 'Куку, леле мени до Бога милога! Куд ћу ја сада црна кукавица? Ја сам цару мом свагда био веран, и радо сам војевао док сам могао: а сада што ћу ја стара кукавица? Ја свога бана, Бог му срећу дао, љубим; знам што ми се у цркви о њему говори и како се зањ Богу моли; али, то је све друго; а друго сам ја стар и ћорав, кои никога не тужим, него се тужим и то на своје зло, које ме таре. Неби ме оно трло, да је истина да је слобода настала, једнакост уједначена, братинство обљубљено. Ал' ту није братинства, неима ту једнакости, нити је ко слободу видио у другом, но у крађи, отимању и свакој кривичности!' И тако јест; морамо, на жалост, и ми то потврдити.
Но да публика о овдашњој неправди, себичности и безчовечију јаснии поим добије, мора се обстојателније овде све изложити, с молбом, да би се ово, и у новине друге које прештампало, како ће великашима нашим, особито пак човекољубивом бану нашем, известније у руке доћи, и тим се споменуте даије, од управљања и владања, уклониле, а на место њиово се поштени, трудољубиви, паметни и праведни, - не себични људи поставили, или барем овима један предпоставио, кои ће народом мудро управљати, док се овде те каква буна породила није; а породити се неће никада, ако се народ добро буде управљао, које је већ обште познато, као што нам за пример служи у и Србија. А Наполеон покојниј рекао је: voi siete poveri, ma ben governati.
Речениј Никола Мамула јест 63 године стар, и има два сина: Михаила и Саву, с двема снахама, двоје унучади и својом бабом. Никола, старац, од нарави је врло слаб; на једно око је ћорав, а на друго (сузно и слабо) добро невиди, - дакле по готову слеп. Његовог су сина, Михаила, пролетос узели у 2-ги батаљон, те оправили у Италију, противу чега он није ни једне речи ракао, јер му је остао другиј, Сава, код куће, да старца, бабу, снаху и децу гледа, рани и од зла брани. Сад, кад је дошло да се и 6-иј батаљом диже, узедоше ми и овог другог сина, Саву; а оставиће стара, слаба и по готову слепа, Николу, да наведену дружину рани! Пита се сад, ко ће старости једној и другој, у овом хладном и гладном пределу ране набавити, ко ће иј огријати, ко одевати? Нека одговарају пред светом поглавари на ова питања; а кад пред праведним и страшним судом божиим одговарали буду, онда ће црна дела њиова пред очи ијм излазити сама, која ће довољна бити, да иј на вечну муку паклену осуде, где ће бити плач и скрежет зубом. Ал' ево, чује се већ и одговор: 'Тако мора бити, кад је војска; а шестиј се већ батаљон диже!' – Је ли? Тако мора бити! А зашто, одговор'те нам, зашто не мора тако бити код Теодора Муслина, кои има 7 – (седам!) у кући за службу, а само је један отишао јесенас, противу Маџара, и сад туркају, од њи другог, у 6-ти батаљон? Пет иј остаје још дакле код куће! – Пита се даље: зашто не мора тако бити код Раде Мамуле, кои има три сина, и четири брата: Илију, Стефана, Теодора и Николу?! – Зашто не мора тако бити код Које Вуиновића, кои има код куће три сина, као три јелића, Раду, Николу, Ђорђија, једног синовца, Василија и два унука, Јована и Михаила? – Пита се још једнако: зашто не мора тако бити код Боже Тербојевића, кои има четири сина: Николу, Димитрија, Михаила и Јосифа, а ни један неима оружја, нити какве службе?! – Зашто не мора тако бити код Луке Маравића, кои има брата Илију, синовца Теодора и три сина код куће, Марка и т. д.? – Зашто не мора бити код Симе Гаталовића, где иј је 10 – (десет!) у кући? – Зашто не код други Гаталовића, Мрвоша и т. д., и т. д.; а код Јована Маравића, кои никога, ван бабу и синовца, неима, па му и њега узедоше, те он, старац с бабом, као два сува дрвета, остадоше, никога жива у кући неимајући, мора бити?!
Ко ће се на ово подигнути да докаже противно? – Глава регименте, стариј –тић, да зато незна ништа; -дрић, глава кумпаније ће то исто рећи; местне старешине ће одбијати на фелдвебле и капларе; ови ће навалити на фрајте; фрајти пак на гмаине, па ће као и лане викати: дајте, дајте; уздајте с' фрајте! А ко не да фрајту, мора капетану, јер другчије, нико не оста на стану! По овоме, глава регименте, неби смела дремати код куће, него тумарати, особито сад, међу народ, где би се такође јести и пити нашло; али само кад посао сврши. Савестну се рачи свагде, па ма и сува хлеба; а пије да жеђ угаси. Ал' овде није ни савести ни јела, ни пића, већ безчовечност, неизмерно локање крви сиромашне браће.
Сад се јошт једанпут пита: ко ће се на ово подигнути да докаже противно? – Ко ће у стању бити доказати, да је ту, где се тако ради, једнакост и братинство? А о слободи није ни спомена, кад овај честниј старац, Никола, ни потужити се несме јавно?! То би за сада тако у незнању и остало, да случајно до мои ушију није дошло, кои хитим ево, да гнусниј порок свету објавим; а зато само, да сиротима помогнем; јер, ово је само у огулинске кумпаније једном месту, Гомирју, мало дирнуто; али, кад би се злоупотребљења дане власти обширно описивала, читава би се књига написати морала! – Па шта ће рећи на то св. бан, кои за граничаре, и уобште за човечанство, живи, - кои се за полаштице рода свог у обште пожртвовао? Он за слободу, једнакост и братинство војује, а себичници ту да убијају? из домовине му да протерују! – То неће бити! Ми сви, коима нам је до слободе, једнакости и братинства стало, треба да добро меримо кораке наши антинационалиста, и нокте несити аристократа добро да подрезујемо; јер ће се тако само демон себичности између нас прогнати, и једнакост с братинством, да слободи основана, постановити моћи, дакле бистро око на себичнике, па ма они у каквој хаљини били!
Слободу, једнакост и братинство треба да свакиј, кои ступа у јавно звање, научи познавати најпре, па добротворним соком њиовим срце своје напои, и онда да се прима звања и службе, где с народом владати има; другчије ће му, при данашњем духу времена, бити горе, него што је већ с многима било, кои су тако себичности заслепљени били, да нису могли докучити, да је 'јаче село него поп'. Треба знати сад, и попу и штопу, да је уз слободу, једнакост и братинство настало такво време, у ком је порок укорити и јавно изобличити сваком слободно; треба знати, да сад цванцике свагде, и још мање сирци и јањци, не помажу, и да се сад брзо путовати и сав свет облетети може и без сала и масла, па јавно мненије у помоћ позвати, противу они, кои за слободу, једнакост и братинство ништа неће да знају. И каква је то безчовечност, стару човеку узети подпору у старости, зато што не може прошњу своју материјалним доводом да подкрепи, и оставити га да, на строгој овој зими дркће и скапава од студени и глади, а богаташе закриљавати propter?! Ово нек' се тикне и други, кои друге хаљине носе и у дужности својој ништа учинити неће, док ијм се, за извршење те, подбодац не приправи и донесе, та се онда на 'високу милост' склоне, као да су се заклели и посветили, да милости, следством подбодца, раздају, а не да дужности звања свога савестно испуњавају. Светлог бана нашег, као и светога патријарха, није била намера, кад су они један другом веру задавали, да се брат угњете, него да се ослободи; не да себичност влада, него да јенакост буде, - да се правда држи и време благодати да настане. Па је л' тако? – О, није, није! – А ко је то дакле што угњетава? Је л' Немац, је л' Маџар, коима је у крви то њиово племенито занимање?! – Не, - све сами токоршњи домородци, кои се имена свршују на -вић, -дрић, -тић! Дакле није све ни у своме, јер 'кад брат брату очи вади, дубље копа!' У честитости се све састои, у поштењу, у човечности и братинству; зато треба гледати и добро пазити и на оне, кои се много туже, кои се много хвастају: оба хоће кадкад да преваре. 'Где је много речиј, добро очи бечи', т. ј. да видиш, кад је бирати, да се за сваку службу, за свако звање људи паметни, поштени и прави родо- и домољубци избирају, а не назовидомородци, ако ће и по тисућу пута у домовини својој рођени бити. Бан је наш рођениј Сремац, али погле' шта за Хрватску ради; патријарх је рођениј Хрват, а глед' шта за Србље и србску војводовину предприма и подноси: оба су браћа једне и најплеменитије крви, анђеоског лица, јуначког духа! Ова два не јагме се, не отимају туђе, него јошт и своје, у обилној мери, дају за обште добро, сведушно служећи домовини и роду свом, па муче. Слава ијм!
Но да се вратимо к врелу, одкуда је ово све потекло, па овако к уцвиљеним проговоримо:
Утеш'те се ви плачући, шат и вама ваша помоћ дође! Шат врстице ове до банови очију допру, кои ће себичницима доскочити и уредити, за цело, да се верно вади и из народа побира, ко је за војску, ко ли за то, да стара отца и мајку двори. Колико је нама познато, можемо уверити сваког, да кад би се у свакој кумпании по реду, по једнакости, по братинству и правди у батаљоне вадило и пописивало, онда би у нашој краини – нека сви знају, особито Маџари! – не 6, него 12, (дванајест!) батаљона свакиј регимент могао противу непријатеља дати; онда нек' би и другиј син, бану своме у помоћ ишао, и старом Николи и Јовану то неби противно било, као што и сами, за тај случај, кои уклони Боже! благосиљају и изјављују своју добру вољу; овако пак мучно деце своје одпуштају и јако се на неправду и неједнакост туже, и зато се мучно и 6-тиј батаљон диже: јер од стараца треба отети јединца; а кои има јањаца и оваца, или доста банкиј и новаца, ту не види момке око лакомаца!
Немилице дакле овако угњетене препоручујемо, средством ови врстица, високим властима, да би ијм поможено било, као што је право; да би ијм т. ј. њиова деца кући враћена била, дрва набављати, да од студени не погину, и од глади, код деце своје, непомру, а да се синови имућне браће њиове потегну, та за слободу војују, не би л' ијм уз ту и једнакост и братинство, у самој ствари, извојевали, а не само то на језику разносили; - не би л' и бана скоро кући допратили, јер боимо се, да без њега неће бити скоро лека! Себичност оте мах, нити се већ овде гледати, трпити, ни подносити може!

[JASON]

У Винковци, 19. Јануара. Јуче около 4 сата у јутру ударила је наша војска с ове стране, а ф.ц.м. Њижан са прекодравске стране на Осек, наши су одма на штурм предградија заузели; Варадинци са храбрим Србијанцима први су у дољњу варош ушли, а за њима Брођани. Изнемождена дољноварошка раја једа је дочекала своје избавитеље. Но с горњом вароши није тако било; они маџарачки кукавци почну одпор давати, но јуначки бановци продру у варош и растерају маџарце. Мајурци су се одма предали. Канонада почела је од ¾ на 5 у јутру и трајала је непрестанце до 8 сатиј на вече. Од наши Брођана један је погинуо од топа, а другиј је у бутину из пушке рањен. Њижан с оне десне стране дере с канонама на град све да се земља трес, ал' и грађани му из велики градски канона одговарају. До овог часа, т. ј. ½ 8 сатиј у јутру, никакву канонаду од Осека нечујемо, нити нам каквиј гласоноша одонуд долази; ми се надамо, да ће се градске издаице заједно с Баћаниом опаметити и капитулирати; јер виде, да ијм другог избављења нема, обкољени су са свију страна. – Предградијама до данас никаквог квара с канонима починили нису, јер на њи ни пуцали нису. Надам се, да ћу вам до кои дан и о предаи града гласове донети. Ухитрено дакле оно моје под 16-м т. м. о коначном паденију Осека послато известије неосновано је било, и с овим хитим поправити.

[JASON]

Далмација. Код нас овде ствари једнако замршено стоје. – Срби православни желе саједињење с Хрватском, да се народниј језик у све јавне послове уведе и да се немштина и италијанштина из славенског елемента искорени; али несрећом други зловољници неће на то да се склоне. Већ су неке обштине и писмено достављале, своја изражавања поради бана, кои је за управитеља Далмације наименован.

Угарска. На известије о пребегавању многи страдалника из Ердеља у Влашку, ч. Фуад ефенди у Букурешту, у име цара свога, даровао ијм је у помоћ 1000 # ц., и тим отворио подписку и за друге човекољубце, да овим несрећним страдалцима по могућству у помоћ притичу. Тако извешћавају букурешске нем. новине. – По гласу 18-га известија од царске армаде, Маџари су са великом штетом својом у људству и муниции изгубили Шемниц. – У Дебрецину се сабор маџарскиј разишао, једна депутација под предводителством Пазмандија одонуд је отишла у Оломуц, да се о миру договара.

Аустрија. У Бечу, 14. Јануара. Што је небесноме кругу Даница, то је србству прошла 1848. година, јер ова ће на круговиду света и повестници народа најсјајније за србскуј род заузимати место; ово је лепо произвело важност ону, коју векови нису били кадри развити, - ово је показало свету, колика храброст, колико јунаштво у једној грани славенства постои; - година је та засведочила правиј карактер србског народа, кои, да одржи себе и народну своју славу против сваке силе, устао је као један човек, одушевљен за светињу и милу народност своју, против душманина свога, - тим је показао свету, како му је света верност према закономе своме цару; жртвујући се у овоме одсудноме часу, учинио је више него и један народ аустријске царевине, јер је без икаква позива, без и најмање подпоре противустао обштем непријатељу, те тако опет крви својом поновио стару своју оданост. – Шта је све препатио овом приликом славниј народ србскиј, коим ли начином крвавиј овај рат с душманином води, - препоручујем браћи оној, која се у близости тога позоришта налазе, да сва најточније биљеже, и вешто перо да се одважи, те да одсудниј рат тај, за слободу народну, за уздржање престола и целокупности царевине,и овезбеђење славенства верно опише, јер то ће прикључење у повестници света свагда србству најкрасније украшавати лице; - при свему томе колико су овострани Срби жртвовали и царевину од пропасти уздржали – толико су браћа србска преко Дунава и Саве љубави и братинства приликом том показала, којој жртви и одважности Европа се диви, а непријатељи наши завиде, - и зато баш милиј Србине! година је 1848. за тебе у сваком призренију небесна Даница, јер жртвовао си се за слободу, верности одржао си царевину, а братством одликовао си се пред белим светом, и веруј, где је ово троје спојено, ту будућност цвета, која ће заслужнима, неуморном старини св. патријарху, дичним вођама и славној браћи неувеле плести венце, горостасној жртви вечитиј саградити споменик, а падше за светиј задатак међу блажене уписати душе. – Та има ли штогод славније и красније, него за милиј род свој изгубити времениј живот, и зато вечитиј получити спомен? – Заиста нема, - а да је тако, посведочавају јасно хиљаде оностране браће, коима за братску љубав и подпору њину буди пред Богом хвала, а пред светом слава!

По новиим известијама из Беча, сабор у Кромерижи јошт није распуштен, него се у министерству о томе ради, да се распусти. Штадион и Краус противе се распусту сабора, ал' Шварценберг непрестано за то наваљује. Наш дописатељ тим поводом овако се изражава: 'Сад је овде тако замешана ствар, да јој човек ни при најбољој вољи не може конца наћи, и мораће неко време проћи, док узмогнемо штогод по жељи делати, а то ће бити, ако сабор у Кромерижи скоро или престане (!?) или се амо у Беч премести.' Међутим сабор продужује своје послове. Смолка је опет изабран за председатеља.