Српске буне

[JASON]

Француска. Познатиј пријатељ Славена, Спиријан Роберт, у свом листу 'Ла Полоњ' о Славенима и Маџарима следујуће пише: 'Европа, која је већ одавно варана лажљивим известијама маџарски публициста, почиње се разбирати из своје погрешке. Она већ признаје, да у Угарској има Славена, кои имају своју народност, која се од маџарске разликује. Између ова два, једно на другог огорчена народа траже се љубопитљивим оком, кои су прави Маџари, и кои су то узроци, што тако јако раздвојајају два у једну земљу обитавајућа племена.
Ови узроци мржње, по несрећи, толико су стари, као сам долазак Маџара у Европу 9-тог столећа. Дозвани из Азије, као помоћници Немаца против Славена, кои су се око Дунава подигли, Маџари, од овог времена устанили су се, тако рећи, у средини Угарске, а нису се хтели смешати са урођенима, и старим господарима земље. До данашњег дана задржали су ови Азијати своја захтевања, као год Турци у њиовом царству; т. ј. сачињавајући собом мањину ратоборни завојеватеља, хотели су господствовати над већином побеђени, доводећи ове до најнижег стања раје, која је подложнa била језику и монополу административном и политичном победителног племена. Али судба која очекива Турке, очекива и Маџаре, поред свега тога, што неће да одкажу даље маџаризирање Славена. Доиста, над 14 милиона житеља Угарске, 3 – 4 милиона људиј, макар да су како саједињени, немогу продужити, да у саме себе пренесу политичан живот остали.
Окром тога, Славени Угарске свезом језика и обштом народности (?) силно су здружени са Славенима Аустрије. Славени у илирским земљама, кои Трст окружавају, заклели су се, да ће са Хрватима и Далматинцима једно тело сачињавати. Славени северне Угарске, поред свег тога, што иј завојевања раставише, нису престали Чешку као главно своје отечество (mere-patrie) сматрати. Маџарска господа, оружем противећи се васкрсењу околостојећи народностиј, ногама газе првобитна начела народни права. За ове гордељиве великаше демократија је само маска. Њиова намеравана република, са своим даилуцима у земљи славенској, ако би продужила своје господствовање над своим суседима, скоро би узроковала целој европској демократии најжалостнија следства. Једна усамљена маџарска држава, ојачана на штету Славена, покидала би велику федерацију славенску, која је на путу да се састави.' Даље мало чланак свој овако закључује: 'Маџаризам, толико извикан чрез наше (француске) новине као револуционарно орудије, напротив највећа је препона напредовању револуције, т. ј. ослобођењу народности, и противним утицајем (contre – coup) демократии европској!'

[JASON]

Србске Новине, бр. 9. од 28. Јануара 1849.

О војводовини србској у држави аустријској и њеном новом устројству.

Како би требало да се нова војводовина србска у држави аустријској уреди и утемељи, читали смо о томе предложење једно у 'Напредку'. А и то већ знамо, да је одређена комисија, која ће у Земуну израдити и скупштини представити устројење те нове војводовине србске. У броју 7-мом 'Новина Србски' у Београду излазећи, од 21. Јануара 1849. каже се: како би добро било, да и поједини људи поменутој комисии у њеном врло важном послу у помоћ притеку.
Држећи, да ће војводовина србска у држави аустријској састављена бити: из окружија (жупаније) сремског, варадинске регименте, окр. бачког, шајкашког батаљона, окружја торонталског и темишварског, регименте панчевачке и белоцркванске, потрудили смо се, као љубитељи статистике, потражити и пронаћи: 1) колики је простор војводовине у квадратним географским миљама; 2) колико у њој има вароша и варошица; 3) колико села; 4) колико кућа и 5) број становника; после: 6) каквим се језиком у њој од њени становника говори и 7) које се вере ови придржавају. Резултат нашег овог истраживања показао се овако:

    
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
    
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ако хоћемо узети простор земље ове нове, мањиј је, него што је онај кнежевине србске у царству турском, али број становника је готово двапут већиј него у Србии; тако се исто војводовина србска одликује од кнежевине србске бројем вароша, а особито бројем варошица: Новисад, Темишвар, Суботица, Бечкерек, а и друге остале јесу много претежније од вароша у Србии: а познато је, да су варошани у свакој земљи најпретежнија класа становника због изображености, које се међу њима понајвише налази. А имућство и изображеност предњаче.
Војводовина србска у аустријској држави одликује се и тим, што је за земљоделије и скотоводство врло способна. Она је у овом призрењу језгра целе државе аустријске, а лежећи између најглавнии у Европи река: Дунава, Тисе и Саве поред Мориша и у близости Драве и мора: црног и јадранског, војводовина речена има прилику најлепшу за продају свои домаћи производа: и у остале провинције царства свог и у друге странске земље.
И тако војводовина србска има за материјално благостање своје леп темељ; ал' да једно правителство постои, тврдо се држи, и траје, треба му и један морални темељ; а то је љубав и приврженост народа под управом његовом стојећи; јер без овога нема дугог живота.
Узевши у обзир број србски душа (а за Србе држимо све, кои србски говоре, несматрајући на разлику вере), видимо да иј има у војводовини 917.916, к овим јошт Словака и Бугара као Славена 39.200 душа, свега дакле Славена 957.116 душа. Да ће ови привржени бити србском правителству, нетреба сумњати; особито, ако се с онима, кои су друге, а не православне вере,стане поступати по правилу братства и једнакости. Па ако се поступање по правилу овом распространи и на људе другог језика, придобиће и приврженост особито они, кои су вере православне; само 81.132 Маџара могли би дуже време љутити се, што ијм је господарство старо из руку измакло; и Немци: 278.400, кои такође уздишу за превагом, коју су под старом владом имали, моћиће се лако приволити, да престану роптати противу нове владе.
Да дакле војводовина србска у аустријској држави, под своим народним правителством, морално и материјално узевши, стајати и трајати може, види се из преидућег; сада треба да кажемо, како треба правителство исто да буде уређено, па да људи, под њим стојећи, с њиме по захтевању садашњег времена задовољни буду.
Правителство свако, у данашње време, и у уставној земљи налазеће се, мора строго мотрити и трудити се да извршује оно, што корист државни грађана изискује. Раздељено на више струка, извршаваће оно све струке по законима, кои ће се од стране одборника народни уредити и издати. Ал' како извршивање закона боље бива, кад је у руци једног него више: тако цело правителство у војводовини србској треба да се повери војводи, кои ће под собом имати људе, као помоћнике у извршивању различити струка свог звања. Људи ови могу се звати, како се хоће. Име не чини посла.
Војвода србскиј мора бити оно исто, што су и други управитељи – губернатори – земаља к држави аустријској принадлежећи. Нити може он нити народ србскиј у војводовини захтевати, да има већу власт него другиј управитељи, губернатори. И зато се дужности његове определити немогу пре, док се не одреди, и то у средоточном сабору целе државе: у каковом одношењу стојаће земљаљске провинцијалне власти према средоточној и у коме ће одношењу бити једна провинција према другој; као што ће се одредити, у колико ће свака обштина за себе сама бити, а у колико према власти окружној, провинцијалној и средоточној. Све ово мора одредити средоточниј сабор, као што је то већ почео, радећи на основним правима државни грађана.
Ал' су сада многи, кои би желили, да се свака народност, како која хоће, уреди и своју кућу кући. То је лепо. Ал' и ови траже у кофедерации целе државе своју цељ да постигну; па боје се и вичу на централизацију. Но и у самој конфедерации морају поједини удови много да попусте и жртвују од себе на корист средоточне власти; јер само овим начином може се целост државе и поједини удова њени обдржати и тврдо утемељити. Јер као год што поједини људи морају нешто попустити за љубав друштва, ако се ово хоће да одржи, по оном: Ergo unum debet esse omnibus propositim, ut eadem sit utilitas unius cuiusque et universorum: quam si ad se quisque rapiat, dissolvetur omnis humana consortio; тако исто треба поједине, а једну савезну државу састављајуће земље и народи да од свега нешто попусте на корист целости. Живе примере нам у томе дају: сједињене американске државе а и ново устројена Швајцерска. У овој последњој видили смо, како три кантона, па још она најстарија, из кои је проникла слобода швајцерска, нису хтела пристати к новом уставу, ал' кад су други 19 (кантона) устав новиј примили и овом се подвргли: морала су она три на то пристати и покорити се.
По нашем дакле мненију народна скупштина у војводовини србској треба да се састане, и да сада ово сврши:
1. Да на место умрлог војводе Шушљикца другог изабере.
2. Да свечено изрече своје постојано намерење, како са своим простором земаљским, и с народом на овоме живећим, приступа као део неразлучниј уставне царевине аустријске.
3. Да закључи, по коме ће начину избирати се чланови, кои ће се послати на средоточниј сабор царавине, или да пошље одма из своје средине такове у Кромерижу.
4. Да одреди, у коме ће месту војводовине правителство грађанско стојати и стално пребивати.
5. Да изрече, како ће се војводовина делити; јер досадашње жупаније не треба задржати; него нову деобу одма изрећи и где ће окружна начелства стојати и пребивати, одредити.
6. Да одреди место, где ће судови првостепени и другостепени бити; и где највећиј се поставити; хоће л' овај бити један заједничкиј за целу војводовину и тројну краљевину.
7. Да одреди, хоће л' судови по дојакошњим маџарским законима грађанским и криминалним, и по судореду судити и пресуђивати, ил' ће се узети аустријски законик и судоред, да се по овом, док се други законици у договору са троједном краљевином не израде, приме и уведу.
8. Да одреди комисију, која ће одма приступити к сачињавању књига школски и уређивању школа.
9. Да определи место, где ће седити патријарх, ког треба и онако, док се војвода постави, разрешити од дужности управитеља народа по струци грађанској, па оставити га, да он с најважнијом струком са свима епископима занима се; а то је: како ће се дела црквена одсад у бољиј ред довести, и како ће се за воспитање верозаконско народа боља брига водити, него што је то до сада било.
10. Одредити, да се порез купи без разлике од сваког по имању и доходку.
11. Одредити основе слободе савршене за друге у војводовини налазеће се верозаконе; тако исто
12. Изрећи равноправност за остале народе у војводовини станујуће и основне черте за ову разговетно изложити.
Остале ствари: као што је струка војена, царинска, трговина, поште, и новчана, морају остати нерешене, док се не види: у колико ће се ове задржати за средоточну, а колико за земаљску владу.
Начином вишеисложеним изрекло би се прво устројење војводовине; и положио би се темељ будућем њеном и коначном устројству; а остало ваља одгодити, док се устав за целу државу не начини и уведе.  Ј. Г.

[JASON]

Војводовина србска.

У Срему. У броју 7. oвогодишњи загребачки немачки новима читамо један допис из Срема, у коме се вели: да председник славенске липе у Митровици, г. доктор Јован Суботић, предлаже реченом друштву, осим остали предмета, следујућиј као србства и његове самосталности највећма тичућиј се, на разсматрање, а то је овај: 'Да ли би требало његово величанство за врховног србског војводу прогласити, а Србљи себи подвојводу да изаберу?' Колико је смрт нашег незаборављеног војводе Стефана баш у најодсудителнијем часу за нас Србље, онда велим, кад су сладка она имена 'војвода и патријарх', хвала творцу небесноме, опет оживила, по народу србском тугу распрострла, толико нам се праведне наше плашње о новом војводе избору ево са оваковим мудровањем обистињавају. Та нама се политично биће и јемство унутрашњег устројенија и прављенија високим царским манифестом обезбеђава. Ово наше политично биће и наша самосталност треба да се усредоточава у војводи нашем, коме рођеном и правом Србину и верном сину источне православне цркве бити надлежи; ово народа нашег потребе изискују, а ово наше право оснива се на оним условијама, која су праотци наши са блажене памети Леополдом I. уговорили. Ова дакле наша самосталност са собом то доноси, да нам војвода мора бити управитељ како грађанскиј тако и народне наше војске, а одавде опет то следује, да војвода мора бити војник, наравно родољубац, мудар, изображен, поштен и љубимац народа, у ком ће народ поверење моћи имати и кои ће међу народом живити и умрети морати. Недоумевам дакле, како је г. Субоић на тај идеал наишао, да дуализам предлагати може, и то јошт у два противна елемента? Нени л' то исто значило, кад би острогонског примаса за нашег патријарха, а карловачког архиепископа за подпатријарха, и кад би браћа наша онострани Србљи султана за књаза Србије прогласили, а себи подкњаза изабрали? Ово нам се смешно види, ал' је idem ratiocinium, eodem ratiocinatum. Нашто подвојвода? Истина ми смо једног подвојводу Монастерлију имали, али то је само крпеж и заслепа србском народу од покојне лукаве дворске политике била; пак шта је следовало по смрти овога подвојводе? ништа друго, него пропаст овостраног србства и његова морална смрт! Или може бити да г. Суботић мисли, да би се тим кораком оне незгоде и злоупотребљења, која обично при избору такови лица владају, уклонила? Ни најмање! А зар при избору подвојводе тога неби било? Али ми се тога бојати немамо, у томе ће честити људи народ поучавати, реч у своје време кроз народне органе у народ пуштати, и тако народ за тај важниј посао приуготовити; а да се тога бојати немамо, сведочи нам и 1-виј Мај пр. год., где народ, сасвим неприправан бивши, и несањајући о избору свога војводе, али извештен о намери, и одличним способностима сад покојног војводе нашег Стефана! без икаквог метежа, из гласа као из једног грла, у највећем усклику повиче: 'да живи Стефан Шупљикац, србскиј војвода,' и осведочили смо се, да се ни мало преварио није, познавајући јуначка дела, и остале редке добродетељи високог покојника. Тога се дакле и у напредак бојати немамо. Зато љубезна браћо и дични Срби, манимо се предлога под, доста нам је те невоље и јада било, нека буде већ једанпут над, и неиспуштајмо свољевољно из руку оно, што је наше најдрагоценије благо, дика и понос србског имена, на чему се и оснива обстанак и политично биће наше. Војвода Србин, и патријарх Србин нека нам буду свети аманети праотаца наши, и вечитиј завештај потонству нашем за сва времена, јербо само Србин Србину србствовати може, и на овај начин никаква лукавштина неће кадра бити на путу нам стати.   Г. Х.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У Вуковару, 18. Јануара. Од ноћас чује се страшна грмљавина топова од Осека, која је до 1 сат по подне трајала. Ми смо овде нестрпељиво очекивали глас од наше војске, кои ево сад у вече једва дочекасмо. - Осечке ове вароши, и горња и долња, у нашим су рукама. Очевидац ми ово приповеда: из Сарваша, где је 1-виј батаљон Варадинаца и 1-виј сремски провинцијалниј батаљон био, кренули су око 11 сатиј ноћи. Авангарду предводио је поручник Мојо Вукомановић, Клименте капетан Турина, кои је при полазку њи са лепим речма боју ободрио, а Сремце је предводио капетан Пеичевић – око 2 сата су већ почели се пушкарати, и код шанцева, кои су пред долњом вароши били, састали су се са Брођанима, које је полковник Халавања предводио. После кратког пушкарања, ког је аријер-гарда од 1 кумпаније Брођана чула, почне иста уступати натраг и младиј новајлија стражмештар Илија Јовановић, Румљанин, стане иј ободравати говорећи: 'Браћо! та наши то пуцају, немојте уступати,' – зауставе се они заиста и пођу у напред, и око 4 сата у јутру заузму долњу варош. Очевидац истиј казује, да су се Брођани врло добро држали код тако назване башче 'Пакао' и одонуд од Драве ушли у варош; даље казује, како су два унтерофицира а имено Алекса Стаић и Алекса Панић, оба Вуковарца од новајлија, задобили клобуке хонвидске, сабље и телећаке. Лепо је, што су 2 Вуковарца као добровољци, Иван Фишер и Платон Петровић, међ' браћом били и јуришили. За Клименте каже тај очевидац, да су на заповест да пуцају, одговорили: 'Шта пуцати? С бајонетом на јуриш!' И тако су и учинили, и образ осветлали. Сви официри летили су напред и све је ишло као на весеље. Од долњо-варошаца дочекани су врло радо. Поставши тако господаром долње вароши, опали вредниј топчијскиј поручник Вурдеља неколико 6-фунташа на град, из кога са неколико топова одговоре Маџари и два крова кућна провале. Од ове је стране пао 1 Србијанац, 1 Варадинац, и 4 су рањена.
Уговорено је било, да се у исто време и на горњу варош удари, али тек касније чула се тамо пуцњава плутона и топова. Сами житељи горњоварошки, познати Маџарци, противили су се, но и ту варош заузме око пол' дана ђенерал Треберсберг, и одонуд пусти неколико ракетлиј у град. У том је наш очевидац из Осека кренуо се, и нама овде тај глас донео.
Са жалости морам вам казати, да овдашњи житељи римокатолици, данас кад се овде пуцњава чула, изјавише радост говорећи: 'Сад је Ускрс Рацима, и ето ијм колача!' Жалостан знак од наше браће, кои су од части и своју децу онде у боју имали. Човек готово мора пожелити, да се овде у Вуковару један пример каштиге за тако издајство у дело приведе, и колико смо за љубав мира томе били противни, сад би готово рекли, да је то тужно. Поред таки хуља пада сенка и на нас све и Србе Вуковарце, и многу честиту браћу римокатолике у Вуковару, кои су делом показали, да су пријатељи свога народа.

[JASON]

У Вуковару 19. Јануара. Овај час стиже нам глас из Осека од једног очевидца, да Баћани, од како су наши обе вароши заузели, и горњу и долњу варош бомбардира. Синоћ су у долњој вароши 2 куће упаљене. Јуче је ђенерал Треберсберг из горње вароши са конгревским ракетлама запалио у граду магацин са сеном и тај је изгорео.
Ноћас су из града изишла двоја троја кола и упутила су се к долњој вароши друмом, наишавши на прву стражу код шинтерове куће, која између града и долње вароши лежи крај Драве, и незнавши лозинку казати, обори наша стража на њи пушке; иза кола су били Хонвидци скривени и они опале пушке на наше, учини се ларма, долети и резерв-пикет, и потерају онако у мраку Хонвидце, кои су ка граду натраг бегали; но град се од њи затвоти, и они се окрену к пољани мајуревима. Онде иј пикет Сержана дочека, обколи, све потуче и остале зароби.
На то почну Маџари са града картачама на наше страже код долње вароши пуцати, на којој је 4-та кумпанија новопостављеног 1-вог сремског батаљона била, и ту погине племенитиј младић Вуковарац Марко Поповић, члан и секретар млађаног Друштва србског напредка у Карловци. Он је ономадне дошавши кући из Карловца, стао у војнике, да свету нашу ствар брани, за коју је срцем и душом пламтио. Свршивши 1-ву годину права у Пожуну, дошао је кући пун духа славенства, коим је славниј Људовит Штур србску младеж опоио. Тих, кротак као јагње, заузет за све лепо и красно, што човечанство краси, сустиже га немила смрт на пољу славонском код Осека, ког су Немци осечки душманима и нашим и царским у руке предали. Лака ти земља добриј, благиј, племенитиј младићу! Скотска рука, која је смртно тане на тебе управила, није знала какав је живот узимала. Ми, кои се од детињства познајемо и младеж србска, која је с тобом по школама ишла, твои другови у Карловци, од кои си се ономадне растао – ми знамо – ми осећамо шта смо ми – шта ли србство у теби изгубило. Добриј, племенитиј младићу, Марко, почивај тихо у гробу! Овај си спомен подпуно заслужио.

У Вуковару, 28. Јануара. Овај час ушао је овдашњиј местниј одбор у траг фабрикации фалични банкнота аустријски. Кривац је јутрос рано одпирио у Загреб. Г. судац А. Замфир учинио је потребне наредбе, да се ухвати, које ће ласно бити, будући да није могао до сад далеко отићи. Како се то прочуло, похити свет са млоштом таки банкнота, кои сви изказују, да су иј од истог кривца примили. Он је родом из Баварске, и од пролетос се овде као честит молер задржава. – Да је аустријскиј финанције министар могао бољиј папир и умешнии тисак за те нове банкноте узети, то је истина и погрешка неопроштена. Је ли у оваком случају дужна држава просте људе, кои штетују, без своје кривице, намирити, то нека правслови раздреше.

[JASON]

У Великој Кикинди, 20-га Јануара. Г. Книћанин са знаменитом силом задржава се овде, а г.Зубан, Богдан и Миливој у Мокрину формирају десно крило војске. Г. Александер Х. Трифковић са г. Давидовцем налазе се у старом Бечеју са 12 топова. Овим последњима издат је налог, да се са г. Милиом сајузе, и на Сенту да ударе. Г. Милија 18-га т. м. освоио је Бајшу, а Тополу, чисто маџарско село, запалио је зато, што је из овога једна депутација њему дошла и предају понудила, и кад се је он с топовима и с војском к селу приближио, да га заузме, онда је прикривена маџарска војска из бусија на наше опалила плутон. Овом преваром увређени наши, снажно ударе на Тополу, непријатеља растерају и село запале, те тако иј за вероломство казне.
Овај час стиже известије од г. Милије и Х. Трифковића, да су се они са г. Давидовцем, командантом шајкашком, сајузили, и данас у 11 сатиј на Сенту ударили. У Сенти се до 18.000 Срба сељака из околни села слегло било, и највећа је част наоружана била. Битка је трајала 2 сата, и наши су с највећим одушевљењем на непријатеља напали, растерали га и изсекли, да се пребројати не може.  Ово кад су наши сељаци овдашњи видили, с батинама и вилама заокупише бегајуће и страшно иј потуку.
Овде се у Банату пред нашом војском налазе две трупе маџарске под предводитељством ђенерала Дамјанића и Фетера. Ове трупе имају преко 30.000 војника. Њине предстраже нису далеко од Мокрина, а главни су логори код Арада, у Сегедину и Сиригу.
Од кад се чује, да су нам пушке у Митровицу дошле, и јошт иј нема овамо. Ми заузесмо Баната већу част, а пушака јошт нема, да се овај храбриј народ наоружа. До сада су обштине 10.000 људиј за оруже понудиле, али нема оружа. Та да су те пушке из Америке набављене, до сад би веч дошле. (Ми смо извешћени, да су пушке у прошастиј петак и суботу из Земуна за Банат оправљене. У.) Ево Срби овдашњи са вилама терају Маџаре, а шта би било с бајонетима! Ово је велико небреженије старешинства. Колико би се наша војска оснажила, да су пушке дошле, може се из овога видити, што се сами људи у војнике нуде. Само једно село Мокрин подноси један батаљон пешака са свом потребом о својој плати о један ешкадрон коњаника са коњима и седлима, исто тако о својој плати.
Г. ђенерал Теодоровић синоћ извештава г. Книћанина, да се Маџари опет спремају ударити на Банат. У Сент-Миклошу спремили су Маџари ране, да преносе на ону страну Мориша, и јуче на ноћ послао је онамо г. Книћанин капетана Милоја из Крушевачке са нешто војника, до 50 њи момака, те су донели овамо до 700 мерова жита. Сад нам из Темишвара дође известије, да је војска из Темишвара отишла, да прими предају неке царске војске, која жели од Маџара одпасти и царској војсци и страно предати се и заклетву на ново положити.
Маџарска војска, која је из Бечкерека и Вршца отишла, ударила је на Арад град три дана, но није Араду ништа могла учинити, али и ови из града нису имали ту силу, да на Маџаре у поље изиђу. У прошасту среду нека част војске са 6 топова из Темишвара отишла је к Араду. – Маџари од Арада одбијени или ће сад опет на нас или ће се к великом Араду повући, или ће у Ердељ.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Кикинди, 23. Јануара. У Кикинди се уређују два нова батаљона. Једним ће заповедати капетан Лазић. Већа част села из околине Сегедина дођоше нам изјавити своје покорење. Име Книћанина ужасно дејствује на Маџаре; они су већ морално сасвим побијени.
'Südslawische Zeitung' пише из Загреба под 30. р. Јануара следујуће: 'Овде се данас јако говори, да је ђенерал Теодоровић, кои сад србском војском у Банату заповеда, од цара за војводу србскога 'наименован.' Неки веле, да је курир, кои ђенералу носи патент о наименовању, данас кроз Загреб прошао. Шта је у ствари, ми незнамо, али гласу томе не верујемо, јер нећемо да мислимо, да правителство намерава наименовањем војводе неоспоримо право избора народа србског претећи, ил' исто ма коим начином ограничити. – Свакојако овај се глас има сматрати као знак овде побуђеног неповерења, коме приписати има и свој постанак и код многи бригу побуђујуће распрострањење.'

[JASON]

Хрватска и Славонија.

У Загребу, 14. Јануара. Нестрпљиво се очекује бан у нашу средину. Највише Срби источне цркве очекују га као жарко сунце. Наша родољубна браћа, већ су из сваког обштества своју радост јавно показали и писмено племенитомислећем бану поднели. Живила родољубна браћа и претегла благим мислима народности против противећег се маџаризма, кои се у славенском елементу укопао и тако јако осилио, да хоће да надвлада!

У Загребу, 20. Јануара. Два батаљона граничара из Пеште кренула су преко Беча, да иду у домовину, но на нашу велику жалост – они неће у домовину, но на друго поље сраженија – у Италију. Како нас је прошле године срећа послужила, исто и текућа на велику тугу обећава, а то је: да ће нам домовина пуста без љути убојника остати. - Пијемонтеска војска прешла је границу и Карло Алберт ступа на ратно позориште у Ломбардију. Радецки је изишао са војском из Милана, да одпор да пијемонтеској војсци. – С друге нам стране још неповољнии гласови стижу, да се укрепљава сардинска флота у Анкони; Албини хоће да бомбардира хрватско приморје. У Трсту су исто тако у забуни и говоре, да ће опет бити блокирани. Види се, да ћемо и жешћом жертвом, но до сад што смо, постати. Ми бранимо Италију, а домовина наша у највећој опасности стои. Ништа за нас спасоносније не остаје, до нашу војску из Италије и Маџарске и из други које куд раштркани места у домовину повући и бранити своје у крајњој беди находеће се отечество. Ако нам узму Италијани приморје – онда остајемо као птица у гајби; остајемо без светског пута, кои земље и народе богати. Талијанска је намера та: бомбардирајући наше приморје, да нас принуди, повући нашу војску из Италије и тако да се ослободи Италија. Заиста наше храбро воинство у Италии навућиће обштиј европскиј рат, где ће страшно крволиптије настати у брзо. - Код нас само банкноте су у курсу; а цванцику редко је и видити коју.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Загребу, 31. Јануара. Данас се у овдашњој православној цркви држао парастос за покојнога војводу србског Стефана Шупљикца. У цркви је присуствовао и ђенерал Дален фон Орлабург. А народа се толико много искупило, да је и предње двориште цркве пуно било. Надамо се, да ће се и у столној овдашњој римској цркви парастос скорим држати, будући је то св. бан заповедио свима бискупима по тројној краљевини. Тим пре изчекујемо то од наши бискупа, што су Чеси у Прагу и Холомуцу, без ичијег налога, но само из љубави к својој браћи србској, то чинили.

[JASON]

Далмација и Истрија.

У Дубровнику, на Божић. Ово наше србско обштество одавно је срцем и душом желило својој браћи Србима и Хрватима, кои за цара и своју слободу и народност крв проливају, руку помоћи колико толико пружити, али није се смело усудити због тога, што сви позиви, кои су овамо званично, не преко новина, долазили, и за помоћ вапили, бивали затрпани, и ни један се обнародовао није. Дакле шта се могло у таковим обстојателствима друго чинити, него у самоћи Бога молити, да Бог нашој браћи у помоћи буде, као што је и био. Најпосле наш родољубивиј протопрезвитер, видећи да су се непријатељске силе, од кои смо ми стрепили, са свију страна почеле кршити, а знајући притом, да није никаква грехота ни преступљење закона, сирочадима, чија му драго била, помоћ послати; поздрави нас на самиј Божић преко свете литургије с једним кратким словом, што нам је чипило сузе на очи натерати, и позове нас, да незаборавимо оне сироте удовице, и ону ситну децу, чии су мужеви, отцеви и домаћини у боју против царевог и нашег непријатеља изгинули. Јави нам и то, да ће се скупљена сума поделити на полак, и једна половина послаће се светлом бану, да се раздели сиротама хрватским без разлике закона, а друга половина послаће се светом патријарху, да се подели сиротама у војводовини. Одма истиј дан скупимо међу нама 600 фр. ср., што смо већ на своје определење послали. – Речено слово, у колико сам могао упамтити, гласило је од прилике овако:
'Данашњиј радостниј празник рождества Христова, у ком је с рођењем богочовека засинуло роду христијанском сунце слободе, сунце избављења, поздрављам вас, љубезни Христијани и браћо, с оном неисказаном радости, с којом један роб после многогодишњега сужањства, добивши своју слободу, поздравља своје синове, своју браћу, своје драге пријатеље; - и желим вам, да у напредак под праведним скиптром нашега премилостивога цара и краља Франца Јосифа, кои нас је као отац своје верне синове у своје крило и под своје покровителство примио, сваку срећу, не само приватну и фамилијарну, но и обштенародну, дуговечно уживате!
Љубезна браћо моја! Против нашег народа, против наше цркве, против нашег закона, густи су се облаци у најновије време почели подизати, из кои су нам претиле муње и громови разорења и истребљења. Непријатељи наши безчовечно су с нама мислили поступати; не само да су нас хотели покорити и заробити, да ијм вечно робови будемо, него су нам хотели име наше затрпати, да се никад незна, да смо на свету живи. Цркве наше хотели су из темеља разорити; иконе наше почели су под ноге газити; светиње наше на најгнуснии начин сквернити! Родољубиво срце заплакати се мора, кад овакова безаконија људска спомиње, зато вам иј нећу редом ни пребрајати, да вам срце ваше христијанско непарам. То једно немогу пропустити, да вам не напоменем, да су се многи родољуби нашли, као што би се и међу вами у невољи нашло, кои су се  овом насилију опречити желили, но нису имали доста снаге, па су за њиово то родољубије од безбожног непријатеља смрт на вешалима нашли. О праведне душе! Бог ће вам за вашу праведност царство небесно подарити, а ваша сладка успомена живиће у срцима нашима, док и једног Србина на свету узбуде! И Христос је на крсту распет; но његова смрт, и проливане крв, донела је целом свету избављење. Ви сте на вешалима, и под смртним ударцима вашу душу испустили, но ваша смрт принела је роду србскоме слободу и славу!
Тако је било, љубезни Христијани! Наша браћа Срби и једног и другог закона, видећи да наши непријатељи иду на то, да утамане не само народ славенскиј, но и царство, у коме живимо, дигну се на оруже, и непрјатељима на једном месту препрече пут, да даље не насрћу, а на другом иј сасвим надјачају и растерају. Јест иј много изгинуло, али њиова смрт донела је нама живима избављење и слободу. Досад се наше име готово заборавило, а сад смо опет славниј србскиј јуначкиј народ; и те речи из крунисане главе, из уста нашега доброга и силнога цара излазе. Досад смо као у робству живили, а сад смо сбацили са себе окове сужањства, славу нашу обновили, међу слободне се народе измешали, и царски синови, верни и славни назвали се. – Ко је то нама задобио? Наша верност, наша непоколебима верност нашем законитом цару, а и храброст наши саотечственика и војника. Останимо и у напредак нашем цару верни, о чем се ни сумњати није; - но дужност је наша христијанска и братска, да се и онима благодарни покажемо, кои су за нас крв своју пролили! У највећој њиовој невољи они су за помоћ преклињали, да ијм браћа помогну. Нашло се доста родољубиви душа из Србије, Чешке, Далмације, кои су ијм помоћ слали. Ми смо онда задоцнили се, а у оваковим случајевима досад смо, што ја знам, увек предњачили; но јошт је, љубезна браћо! на време. Што онда нисмо учинили, кад су нас звали, одазовимо се сад, кад они мисле, да смо иј заборавили; у толико ће ијм наша помоћ слађа бити, кад виде, да иј се ми сећамо.
Ви знате сви, љубезни мои Христијани, да иј је у овим бојевима небројено число изгинуло. Остао је стар отац и стара мајка без свога јединца; остале су толике удовице, које су своје мужеве на бој оправиле; остала су толика сиротна деца, коима се отац с боја није вратио. Дакле зар ми Христијани, зар ми Срби, толико безчуствени, и немилосрдни да будемо, па овим сиротама никакве помоћи да непошљемо? О! неће то мои Дубровчани пропустити! Неће они тако баш нечуствителни и немилостиви показати се, да овим сирочадима какву помоћ непошљу!  Та само представите себи ове веселе торжествене празнике, како се ми у скупу наше фамилије веселимо; - шта ли ради онај тужниј отац, и она мајка, кои свога сина за трепезом невиде? – шта ради она тужна удовица, која свога бранитеља, своје десно крило покрај себе невиди? – шта раде она сиротна деца, која су без свога отца, без свога ранитеља остала? Ко да иј од глади сачува? ко да иј од ове жестоке студени одбрани? – Ви ијм браћо! будите покровитељи. Пружите ијм руку помоћи, а од Бога ћете наћи.
Уздам се, да ће моје данашње речи пасти на благу земљу, која ће богатиј плод принети. А Бог милостивиј да вас, и вашу дечицу сачува од сваког зла, и да вам подари мир, међусобну љубав, радост и срећу у свему. Амин.'

[JASON]

Угарска. По гласу 19-га известија од царске армаде непријатељи из барањске и толнанске жупаније сасвим су изчишћени. Царска је војска код Керестура 10-га т. м. одржала жесзоку битку над бунтовницима. Ови су се ту јако укопали и велику силу сакупили били, и само се безпримерној храбрости војника приписати има, што је ово место задобивено. Од непријатеља много је пало, ал' и царска је војска велику штаеу искусила. – У Ердељу је ђенерал Пухнер, по приватватним известијама, одржао ови дана сјајну победу над маџарском војском под Бемом, ал' исту је скупо платио, почем му је, као што веле, силно људство изгинуло.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Аустрија. На сабору у Кромерижи готово једногласно решено је, да се смртна казна укида за сва преступљења за навек укида. Министри истина нису се дели против тога решења; ал' новине бечке 'die Presse', које се држе за орган министерства, јавно се против тога изражавају, и по томе је мислити, да исто решеније неће бити одобрано. – Једном наредбом министеријалном дозвољава се из сваког христијанског закона у други прелазити.

[JASON]

Србске Новине, бр. 10. од 1. Фебруара 1849.


Политична атмосфера у Европи веома је замућена, по свој прилици народе ће новим смесама усколебати; надежда, која нас је храбрила, да ће сви народи себе на основу задобивене слободе развијати – све већма изчезава.
У Француској – стари пријатељи краљевства и републиканци тару се; или ће пасти република, или ће се бољма утемељити, - само, чудно садашње стање њено остати не може, јер нико с њим задовољан није. Прелазак Француске у ново стање проузроковаће нови пожар, кои ће искре у удаљене пределе бацати.
Италија цела тек што није запламтила, а своим колебањем све ближње државе потресује. На талијансаким пољанама рађају се за Аустрију незгоде – и надежде, смрт ил' новиј живот.
Но што год се буде радило на истим пољанама, све ће то народи осећати, било добро ил' зло. За сваку незгоду приправан народ, крепак, одважан народ знаће добра магновења на своју ползу употребити.
Талијански рат највећма се тиче Аустрије, и њени народа, јер ови своје синове шиљу, да крви својом за Аустрију превагу одрже. Аустрија, ако обичним своим силама Италију одржати није кадра, много би боље учинила, кад би се Италије сасвим манула, него да себе и своје народе на оно, што се неможе, напрегава; много би боље учинила, да остале своје народе утемељава, и тим крепчију Аустрију оснује.
Но Аустрија види се, да сасвим другиј пут заузима; она је рада, ма пошто, Италију одржати. Ови неби згорег било, кад би се на лакшиј каковиј начин, без уштрба војујући аустријски народа сбити могло, ал' у данашњем времену тежња Аустрије – Италију одржати на многе праведне препоне наићи мора. Аустрије народи данас сасвим другчије мисле, него што су мислили онда, кад су се код Арколе и Монтеноте борили. – Аустрија пак на то непазећи, себе сматра у оном истом положењу, у ком је била према Италии и другим народима у последњој десетини пређашњег столећа.
Аустрија војску све једнако умножава, и све једнако је у Италију трпа, и то без питања свои народа. Граничари су у тој ладнокрвној политици досад жртвовани били, па и сад на сатиру уставне слободе једнако жртвују се. Немају ли право граничари, да повикну једанпут на стару војену систему аустријску – quousque tandem abutere ? …
Taко достављено нам је, да су не давно опет два граничарска батаљона у Италију послана, и да би ради то исто са једним батаљоном банатским учинити. – Аустрија јошт и данас држи се своје старе системе; граница јошт од метернихови остатака сматра се као 'војничкиј семинариум', а једнакост само на артии почива.
Но кад садашње аустријско правителство на то непази, треба народи свој глас да подигну против таковог нереда. – У Италии има 35.000 граничара; код бана Јелачића опет толико, осим мноштва оног, које се поред своје народне ствари и против непријатеља Аустрије на југу бори. Сад слободно можемо питати: кои други народи толико војника за Аустрију жртвују? Какво је то саразмере, да у Италии сами граничари једну трећину аустријске војске сачињавају, осим војника србски, кои у линејној трупи војују?
Но сад мимоилазећи ово опачно сразмере. – у интересу србског народа лежи: своје војене силе у обзир узети и с њима по својој нужди и уставном начину располагати, а не као што се досад чинило, да цео народ онда се сећао свои батаљона, кад су ови већ у Италију оправљени били. Народ треба да зна, шта се са његовом војском ради и у расположенију исте војска мора уплив имати, јер другчије могли би му његову земљу до последњег војника измусти. – Времена су бурна, и зато народу несме се укинути оружана мишица, да поред своје честитости и јунаштва пропада.
У намераваној и заузетој федеративној Аустрии – по уставном начину – имао би у средоточију свакиј народ уплив у располагању воинства; ал' док се ово неуреди, дотле србскиј народ овим има право располагати искључително у духу народне самосталности; стара система је већ дипломатично сбрисана, а данашње војено правителство Аустрије јошт и сад по старој ноти гуди… но баш зато и неможе имати у свачему обвезателну силу. – Бан би могао, а и дужност му је, - бодрим оком пазити, да се граничари у Италију нелиферују, а највећма народ нека против такови злоупотребљења реч подигне.