Српске буне

[JASON]

Србија.

(Извод из једног писма начелника окружија крушевачког, мајора и каваљера, г. Радована Петровића, из Кикинде 22-га Јануара тек. год. гг. чиновницима окружија крушевачког.) Почитајема господо! Као што сам вам из Бечкерека писао, тако вам и сада кажем, да вам ја неумем исказати овдашње браће наше радости, кад су нас међу њима видили; нити сам у стању пером описати добро срце и поштење ови људиј. Само у толико вам знам казати, кад би сви Срби у Србии почуствовали оно, што чуствују сада ови, кои су из Србије овамо у помоћ прешли, заиста свакиј би нагло овамо потрчао и ни од кога какве накнаде неби тражио, па ма и сво своје имање жртвовао, нити би га могло шта на путу зауставити. Шта је дакле томе узрок, те је из Смедеревске, Крагујевачке, Рудничке и Чачанске мало или ни мало овамо прешло? то је нама за велико чудо. Па што народа из ти окружија нема, ни по јада, али нема ни чиновника!
С друге пак стране кад би се видило, као што смо ми овамо очевидци били, како су проклети Маџари красне домове ове браће наше разорили и погорели, све богато имање њино разнели, како су цркве и намастире порушили, како су жене и децу клали, доиста у сваком би Србину срце запиштало од жалости, и против безбожја овог нико неби живота свога зажалио, но с највећом би вољом војујући живот свој жртвовао.
Овде у Кикинди имало је 3000 кућа, где је 18.000 душа живило, пак кад смо дошли и видили, осим вешала, на све стране изгорене дуварове од ови кућа, и опет погорелци и страдалци, овдашња браћа наша, кад су нас пресрели пола с плачем, а пола с песмама, доиста није се ни један наш Србин уздржати могао од грозни суза. И да јоште до кои дан нисмо дошли, све би се затрло. И тако буди слава ономе управитељу, кои је томе повод, те су Србијанци данас овде. Благо оној души, која у садашње време овде за свој род умре; свакиј његов нек' се дичи и поноси, што је рода имао, да браћи својој у помоћ пошље!
Господо! Ми смо у Србии у неизвесности били; ми нисмо знали колико и каквог рода овамо имамо; ми нисмо познавали ову красну браћу, као што онај,кои је данас није овде, какву искрену браћу и велику снагу овде за србство имамо. Ја се све боим божијег гнева, да се над нама, Србијом, неизлије, што ухитрили нисмо овамо с помоћи, но смо допустили, да у непријатељским рукама наша браћа стењу и до ове пропасти да дођу; за које сви треба да се стидимо, и премилостивог бога да молимо, да би нас од греха овог опростио. Нека свакиј онај проклет буде, кои нежели браћи овој помоћи!
Тако почитајема господо! подајте на знање свакој оној фамилии тамо, која је срећу имала војника овамо у помоћ браћи својој да пошаље, нека се радује, јер ће зато оној фамилии преблаги бог утеху и радост даровати. Кажите својој браћи тамо, кои војника овамо имају, да се небрину за њи; ми имамо храброг управитеља г. Книћанина, кои се за све наше војнике отачаски брине, и нас као чедољубивиј родитељ чува. Једним словом уверите све ови војника фамилије, да је свакиј војник под управљенијем нашег храброг јунака Книћанина тако задовољан, да би желио за дуже време овамо остати. Ово свима тамо изјавите, и од моје стране иј лепо поздравите, нека свако весело буде; с нама је бог; наша је победа. Кажите свима, нека премилостивог бога моле своме књазу за здравље, и предводитељу нашем г. Книћанину, па ће бог дати, хвалимо њега, да ће нас све здраве и веселе скоро у повратку нашем код свои домова видити и загрлити.
Сад сви скупа примите како од мене тако и од мога друштва искрениј поздрав и братски пољубац.

[JASON]

Војводовина Србска.

У Потисју бачком, 24. Јануара. Избављење посла Господ народу Своме! Најнесноснии тиранскиј јарам с врата спаде нам, тегота највећа са прецвиљеног срца свали нам се. Ми смо већ помоћи божијом, помоћи једнокрвне јуначке браће наше слободни. Пак зато ко ће и да опише радост нашу, кад смо се с јуначком браћом шајкашима и граничарима, са страховитим за Маџаре Србијанцима састати, изгрлити и изљубити могли! Сад све, што је живо и иоле на миру остало, најусрдније светкује дане свога ослобођења, свога васкрса, свога спасенија. Срби су свагда били гостољубиви према свакоме и инородном, а сад да могу сами би се у част претворили, да одавно изгледане госте, да своје јуначке ослободитеље достојно дочекају, угосте и проведу. Ова превелика радост наша заиста није без узрока, ово превелико весеље мора и најсуморнии, најжалостнии праведним и уместним назвати; јер ко да се нерадује, ко да не воспојет Господеви, кад смо се из понижавајућег робства, подобног египетском, избавили? Нашим угњетатељима није довољно било, што су покупивши од нас свако оруже себе обезбедили, што су од нас велике новчане жртве на тобожњу обрану отечества изтезавали, што су нам браћу и синове у војнике хватали и после приликом сраженија у прве редове стављали, и к томе нагоњавали на једнокрвну браћу около србски обкопа смртоносно оруже управљали; нашим крволоцима није довољно било, што су нас млоге под различнима измишљеним изветима хватали, у гвожђе оковане у њиове логоре односили и тамо на мукама држали, а млоге, потворивали на њи којекакве веће кривице, после нечувеног мучења вешали, - нису ијм, велим, сва ова наша мучења довољна била, док су у власти били, него су и то смишљели, да нас све до једног потуку пре него ли што сили србској уступити узморају. И ово су своју злоковарну намеру од части произвели на млогим местима, а нарочито у Ади, где су до 300 наши људиј, ни криви ни дужни, од бежећи Бечејаца потучени. А млоги би, нарочито знаменитии, и у Сенти и у Кањижи главом платио, да се није, разумевши шта га очекује, за рана из места уклонио. Истина местно житељство маџарско, што је од ово 15 дана, како наша војска напредује, на своме огњишту заостало, није радо пристајало у поменуте безчовечности, али су тим већма беснили бегунци, кои су своим беснилом и код свои кућа закаљали, те тако наше дочекати нису се усудили. И тако опет велим: ми смо се на ново родили, ми смо тако рећи из гробова васкрснули, ми праведно светкујемо дане прерођења, дане васкрса нашег; и наша се радост, и наше се весеље, ако и јесте можда мало веће, довољно оправдати може. Но ја би желио, да се у том весељу и радости толико незаносимо, да помислимо, као да смо ми сав наш посао свршили, сву нашу бригу с врата скинули…
Као год што иза кише и маглушине ведар засине данак, тако често иза најведријег, најтоплијег времена небо се наоблачи, олуја се подигне, и жестоки громови воздух потресати, и највеће грмове цепати и обарати, стану. По моме мненију ништа није лакше, него и да нас оне исте беде, кои смо се јуче опростили, опет на пролеће и у већем степену постигну, само ако на опрезу небудемо, само ако се одма за наше одржање спремати непочнемо. Свирепиј Маџар није из наши крајева силом изагнат, није царском војском толико уништен, да се при згодним околностима Европе опет подићи, и нарочито нама, кои смо по крајевима војводовине, досадити неможе. Он је само за сада већој сили царској уступио и тим своје силе за пролеће заштедио, када се нада, да ће иј зар при новом метежу Европе добро употребити моћи. Нама је сада несравњено лакше већ заузету војводовину бранити, него да смо принуђени били свакиј педаљ земље с крвљу нашом заузимати, али је и к сачувању задобивенога јоште врло велика снага потребна. А има ли наш народ, у каквом се стању сад налази, толико снаге, да свуколику границу војводовине тако утврдити може, како непријатељ неби био у стању поне велику част војводовине опет притиснути? Ја се поне врло сумњам о томе. Народ је наш одушевљен, јуначан и никакве жртве нештеди, али је то невоља, што толикиј терет шајкаши са варадинском, панчевачком и белоцркванском региментом дуго издржати немогу а да се сасвим неупропасте. Ови су се и досад толико напрезали, да се од њи заиста немогу веће жртве захтевати. А и браћа Србијанци немогу навек овде остати и нас заклањати. Хвала ијм, те велика, и на досадашњој братској љубави и обрани. Али најпосле може ли ко рећи: 'А да зашто смо ми на свету, кад би чекали, да се други за нас брину и чувају нас; зар би то нама за чест служило, ако би се ми за другога заклањати хтели, кад знамо да су наши дедови ову земљу на сабљи освоили, а и ми иначе другој србској браћи у јунаштву и одважности никада досад нисмо уступали?' Ово је цела истина, и ја сам уверен да потисчани могу се успоредити у јунаштву са ма којом србском браћом. Но шта вреди одушевљење и срце кад нема оружје, кад нема вештине у владању с оружјем? И то је оно, на што би желио, да мои потисчани, да и друга скоро ослобођена браћа у својој радости с ума несметну. Прва дакле брига љубезна браћо! нека нам буде: што пре са оружем и мунициом снабдети се, и одма се почети у владању с оружем упражњавати. Ја сам уверен, да ће двор поне своју корист увидити, и нас, кои му његове непријатеље победити помажемо, подпомоћи. Зато, ја би непреметно тога мненија био, одма молити светога патријарха, да нам од царства петнаест до двадесет хиљада пушака изходатајствује, а к томе и да нам благослови неколико добри топова од звона посаливати. Кои би се појединиј (или цела обштина) побојао, да поискати се имајуће пушке тако брзо у руке нама недођу, као што се с они бог зна одкад оглашени 10.000 догодило, нека се постара сам, - пак кад није другчије, а оно и за свој рачун – себи оружја набавити. У Турској има доста пушака, а зар и свој своје неће заборавити. Ко незна где се може добити оружја, тај нека запита Србаља из Србије, где год кога има нека се обрати. И ово све треба чинити, по моме простоме мненију, незакосњено, јер неверујем, да ће млоги проћи, кад ће Србину, кои је свакој вери некако трн у оку, оружје млого више вредити од сваког сребра и злата. Сад је већ таково време наступило, у ком ће се морати прекинути, хоће ли Србин као Србин у аустријском царству суштествовати, или ће се само опет под туђом фирмом јоште кои час повлачити. Зато браћо, ако нам је србско и Душаново име мило, ако се нашом народности поносимо, будимо на опрезу; помоћи божијом брзо се спремајмо, да нас Господ у духу времена овраштјет вдаштих!

[JASON]

Из Дубовца, белоцркванске регименте. Кад је нас, то јест цео народ србскиј у Угарској живећој, прошлог пролећа наш милостивиј цар Маџарима предао, а да није на наше заслуге погледао, онда смо се ми дигли, не бунтовнички, но синовно да га молимо, да би се он умилостивио, по обећању свои праотаца ону слободу и она права нама подарити, на која смо ми условно овамо прешли; но кад смо за одговор добили, да нам се не може помoћи, већ да помогнемо и себи и династии, и када смо од ђенерала Грабовског из Варадина нападнути били, ми смо онда устали на оруже, да се одбранимо. Испрва, ми смо се поставили у одбранително стање, јер нисмо имали довољно оружја, да и осталу нашу браћу у Бачкој и кикиндском диштрикту живећу ослободимо. Ми смо мислили, кад нас је цар одбацио и Маџарима предао, да ће нас Маџари упитати: какво је наше захтевање? но тога није било. Нама је истина дотужило старо несносно стање, а опет нисмо знали какво ће нас под маџарским министерством снаћи, па чујући какве нам се замке у Пешти на дијети плету, повикали смо, да нећемо маџарскиј министериум, ма сви изгинули. Поред варадинске регименте, шајкашког батаљона и панчевачке регименте, подигла су се и сва села ове регименте; само је једна Бела-Црква остала, која је с Маџарима држала.И кад се цар у невољи видио и нашу одважност за добро нашао на своју ползу употребити, ми смо усрећени били назвати се верним народом србским, и добили смо та права, да у сајузу са царском војском гонимо Маџара, а Белоцркванци, Немци, остали су ипак противници наши и царски. Ми смо ове заблуђенике и пришелце у нашу крвљу задобивену земљу молили и опомињали, да се нама придруже, и кад нисмо добрим начином успели, принуђени смо били оружаном руком на њи ударити; али они кад су видили колико је њиови у првом боју пало, они су нашу браћу у Белој-Цркви с њима живућу на 180 поклали и са шинтером дали извући и покопати, а њиово су имање разграбили. Лакоумије и неспособност команданта перлеског стана учинила је, да се наша војска морала к Томашевцу повући, а бело-црквански Немци улуче прилику те Кусић, Врачев-Гај и намастир Златицу попале и опљачкају. Зато, што је наша мала војена сила цело лето и целу јесен раздељена бити морала, нисмо могли напредовати, а Маџари су своје силе прикупили и толика села у панчевачкој регименти попалили и опљачкали. Свему дакле овоме жалостном стању узрок је Бела- или боље да речем Црна-Црква, и опет сада, кад су Белоцркванци принуђени били предати се, невидимо да се Немци, виновници и коловође толики зала, истражују и казне, те да се нама и толиком пострадавшем народу праведно удовлетворење даде. Ми чествујемо и уважавамо наређења св. патријарха, али уједно и то држимо, кад би он она сва тиранства и нечувена зликовачка дела белоцрквански Немаца изближе посмотрио, да се неби никако могао склонити, да њи ненаказане остави, а нас толике да уцвили и у несрећу баци. Мисли ли когод, да ћемо ми огорчени, попаљени и оробљени, мирно и ладнокрвно са оваковим зликовцима моћи живити, и да ћемо у стању бити праштати и од освете уздржати се? љуто се вара. Е, не можемо ми ова адска створења, која су нашу браћу, у Белој-Цркви, поклала, равнодушно гледати, па никако. Крв у нама ври, на освету нас позива, кад нам ко име бело-црквански Немаца помене, па зар се нико неће да смилује, да нас од тога сачува, да ми сами себи удовлетворење дамо, које ће жешће бити, него што се и помислити може. Ми не тражимо да се овим крволоцима мило за драго врати, јер онда би тражили, да се они искорене исто онако, као што су они нашу браћу искоренили; но ми по справедљивости пред богом и пред светом право имамо захтевати, да се коловође крволока пронађу и казне. Праштати и великодушије чинити оваковим одпадницима, а толикиј народ неутешен без удолетворења оставити: то би било толико, као изложити нас пропасти. Ја позивам св. патријарха, да на прошеније белоцрквански јадни Србаља, које се код њега од дужег времена налази, обрати вниманије, па и ову нашу молбу да саслуша, те да таком правдом и справедљивости увенча име своје, а да нас примири и утеши. Ми држимо, да је управитељ народа   дужан саслушати теготе народа, ако жели обратно да га народ слуша. – И зато, што се из тога, ако нам се што скорије праведно удовлетворење не пода, велика зла породити могу, ми вапијемо пред светом: помагај света главо, или ћемо ми сами себи помоћи тражити!

[JASON]

У Вуковару, 22. Јануара. Нема каштиге која би за издаице осечког града према штети, коју су народу и цару учинили, равна бити могла. Три су месеца, од како су бунтовним Маџарима град предали, прошла, колико је од оног доба до данас штете и у новцу и у људству учињено – колико ли се сад штете и самом Осеку чини – то се све неможе израчунати. – Од како су наши предградија заузели, непрође дана, да се из града на обе вароши непуца и куће непале. Овај час дошавши из Осека приповедају, да је данас у подне опет почето на долњу варош пуцати. До данас је 5 кућа изгорело. Није истина, да су у горњој вароши грађани на царску војску пуцали. Јест са тавана једне куће пуцано, ал' то су била 2 бегунца Вуковарци, један је бравар а другиј нека скитница одавде. Оба су ухваћена и преком суду предана, и коима неће штранга фалити. – Млога грађа и фрајманова кућа, између града и долње вароши лежећа, упаљена је сад од Маџара, да се неби више предстраже онде криле и Маџаре биле.
У граду је Житвај, Бенко и Мариновић. Баћанија држе Маџари за издаицу. Срби јако човечност Баћанијеву похваљују, али Раца мајора, кои се хвали да му је мати Србкиња од породице ђенерала Арсенија Таборовића, као звера описују. Тај је владу од Баћанија одузео, тај није депутацију, која је некиј дан из горње вароши у град ишла и молила да варош поштеде, хтео к Баћанију ни пустити, већ иј је отерао.
Од Њижана, кои се свакиј дан из Барање чека, данас до подне нема гласа. Надамо се кад он приспе, и са ракетлама, које веле да има, почне поздрављати град, да ће онда мало омекшати. – Штете у људма нема готово никакве. Ни честитиј Србин Марко Поповић није од кумбаре погинуо, већ наравном смрти од загушљаја је умро. – У граду имају 600 волова, 6000 центиј брашна, а има до 5000 војника осим житеља градски до 2500 душа. Могу л' се с тим дуго држати, то разсудите.
Као главне издаице града забиљежени су: Горјуп и син, Чордашић, Будај, Леман књижар, Арвај, Пожоњи, Бартоловић, Ритер, Јандл, Ротер и Блау, од кои су, а имено последња двоица већ у нашим рукама, осим апотекара Молнара, кои је већ у Загребу. – Ти су људи убили ону лепу варош, изневерили цара и народ, а све су дошљаци, које је наш добриј народ радо примио, и кои су се онде помогли.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У Митровици, 25. Јануара. Данас је овде граничар Иван Паурић, из Голубинаца, преким судом погубљен, што је на г. подпоручника Луцића, кои га је на заповест њ. светости г. патријарха хтео у логор, из кога је кући побегао био, натраг оправити, пуцао, и кад га је промашио, кундаком по глави ударио, и зло ранио. – К нама долази г. подполковник Пуфер (!?) за регименте управитеља, један од они, за кога су новине говориле, да је наш противник! Тако се неиспуни ни наша ни покојног војводе Ст. Шупљикца жеља, да г. капетан – аудитор Теодор Радосављевић, кои се кормила регименте, у почетку покрета нашег примио, и с њом до данас на обште народа задовољство управљао, мајором постане и управитељем регименте остане, као што га је покојни војвода у препоруку узео. Политика хоће опет да с нама овлада, и тако ће награда наши народни људиј бити, као и пре, тамо горе 'на небесјех'. У таковом стању ствари, шта нам је хасна од голог имена војводе и војводовине, кад оно бива, што другиј хоће. Војводовина значи у малом оно, што је краљевина у великом, а од цара није самосталност нашег народа гарантирана, да други може с нашим стварма без нас располагати може. (То се може власти војводовине за грех приписати; но јошт се свему том и помоћи може, - што је год против народне самосталности, то све на страни и ad acta. – У.) Ако наш народ у војводовини није господар, то нам војводовина само на срамоту служи; а ако је господар, као што би требало да је, то он може путем сабора свога постављати, без даљег питања, своја врховна духовна и светска лица, и њима власт дати, све друге власти и званичнике у војводовини постављати. – Имам вам јошт и то јавити, да се од транзито – робе, која кроз војводовину пролази, прописаниј мит не у тридесетницама војводовине, као што би требало, већ у Бечу у тридесетници узима; чим се у војводовини неисказана уштрб у новчаним приходима чини. И то би требало поправити.

[JASON]

На Дунаву, 24. Јануара. Нека ми се истини за љубав, а и нашег добра ради, једну погрешку исправити, која се у саставку мом, не мојом кривицом, у бр. 5. ови новина подкрала. Није, кроз Живановићево привремено устројеније воспостављена, регимента и мађистрат своја званија народним језиком одправљати имају по смислу тога устројенија, него досадашњим, наметнутим, немачким, као што је и чинио, докле није врлиј окр. одбор панчевачкиј изречан противан томе налог и на регименте и на мађистрат издао, и на овога извршење најревностније бдити почео. Како је војвода очи затворио, таки поврвише опет од домаће региментске команда у Банату и т. д. налози не разумљени од народа нашег, т. ј. немачки, на кумпаније изаслани, али одпор два родољубијем заданута Србина, Костића и Пеичића, од последњега ђенералу Лужетићу пред полковником Мајерхофером, као што нам је од присуствујући поуздано јављено, са њему својственом жестином, речма изражен, удави ово туђинско покушење таки у колевци. А ево у Земуну језика немачког и дан данашњиј при мађистрату покрај дремежа и слабости овдашњег окр. т. зв. одбора! Зар је тешко видити, да је оно у малом, а Рукавинино, последњи дана онако без сваког обзира учињено непријатељско на народност нашу нападање, у великом образцу, част једног истог нас деспотизирајућег туђинства, и рођениј сродник прив. устројенија! Та где је онај преглед овога, кои већ од толико времена код вас г. учредниче, лежи? Дајте га на свет. Није оно мненије једног човека, него глас народа хоће се, чини ми се, и Стратимировићево дело и она прокламација његова јошт, као библија, тражити и толмачити, коим је све власти, осим народни, покосио, што су са бунтовним Маџаром једнако донде шуровале, и нама о глави радиле, равно, као и поједина лица њиова! Та Србљин, несрбљин, је један из средине њиове одбору панчевачком у очи у заседанију, као што знамо, казао: да смо скупа са св. патријархом на танак лед наишли. – Зар св. патријарх друго што чини, кад налаже, да од банатске бивше ђенерал-команде, до јуче са бунтовником државше, налози примати се не смеду? Стратимировић је покосио подчињене, мање опасне, непријатељске очевидне елементе; св. патријарх главу реакције протународне у Банату гази; и хвала му и слава на том. Без тога ће аристократско-немачкиј министериум Аустрије, по свему судећи, позобати нам слободу народну, за коју се и привремено устројеније слабо бринуло. – Панчев. окр. одбор нека пази изречено: да се од министериума аустријског само такове уредбе решпектирати могу у војводовини, које вери православној и народима Маја пр. год. закљученијама противне нису. Буд' се сам сачинитељ није највећи светиња народни није сетио, туд' и ово истина у свој концепт записа, али закљученија Маја опет изостадоше. Еј, еј! Па јошт не смеш ни писати против оваковог посла, у ком се не стрепи за народну, него само за своју собствену, сигурност и славу. Тешко слободи поред овакови патрона! Известно се зна, да је тамишградска ђенерал-команда царском министерству ноту послала, у којој међу осталим вели: 'У овој земљи види нам се јошт друго, особито, зло главу подизати, јер војводовина србска, које ни простор ни делателности круг јошт означени нису, изступљења себи дозвољава, против које продрзљивости најсилније мере употребити ваља.' Чујете л' господо, како гуди прво немачко гудило у граници; сад додајте јошт к овом она мања гудила, која су прив. устројенијем регименте онако сложно немачки и аристократски удешена, пак да доживимо музику, за гдекоје уши без сумње благозвучну, али народу србском на опело слободе и народности јако налик звонећу! – Пази роде и народе! пази на све! Мргоди се, како на заборавност и изступљенија, зеленост и будаласто лепршање Стратимировића, које су правителства прив. војводовине србске светлост тамнити почеле, тако најпосле и на све кадионице самовластија.
Али сваком своје зато опет не одреци; велике заслуге Стратимировића, председатеља глав. одбора, народом изабраног; велике заслуге они врстни млади у карловачком одбору људиј, за весла лађе народне заиста способни, али за кормило јошт не дозрели.

[JASON]

Код Дунава, 26. Јануара. Сутра је велика скупштина сремска у Митровици. На њој ће бити посланици од свог Срема и из провинције и из краине варадинске. Ту ће се одредити, кога ћемо у напредак слушати, или гл. нар. одбор или патријарха. Лако је напред погодити кога. У одбору су људи, које незнамо ни пре покрета нашег, а за време њиовог делања слабо смо иј са добре стране и познали; е дакле биће нам и од сад наш стариј патријарх привремениј управитељ. У скупштини немам гласа, а да га имам, викао би да се разлежу горе и планине: нек' буде и од сада до избора новог војводе, ал' нека удали од себе, кога име што но Немци веле 'teinen guten Klang hat,' па нек' му се придаду 2 – 3 особе од стране народа, које ће његове заповести контрасигнирати под одговором. Тако би ја викао, кад би гласа имао, а овако, ево овде ћу рећи, па макар ме нико и нечуо, и ако и чуо ма ме непослушао. Ја несумњам, да у оној скупштини неће бити људиј, кои ће оно говорити, што ијм љубав народа и срећа његова заповеда; али сумњам хоће ли иј ко, као и овде мене, хтети послушати. Један ће ћутати што се бои овом или оном замерити, пак ће службу изгубити; а другиј ће ћутати, што се у старој влади научио ћутати; трећиј ће гризти нокте па опет ћутати, јер је тако најпаметније; а стотина ће њи дати глас као што овај или онај господин хоће – а друга ће стотина блеити, задовољавајући се што може рећи: 'ја сам био на великој скупштини у Митровици.' Млоги су бирани јошт за Житвајева времена, дакле све од оне странке, која је свему, што се нашег народа тиче, противна, и радо-осветљиво гледа и најмању распру, мислећи опет ће доћи на старо.
Из тога видите, да ја то све очајано мотрим, и бог би драги дао да се варам. Ја нећу рећи, да у тој скупштини неће бити људиј, кои неби знали шта нам сада радити треба, већ кажем да они неће хтети, неће смети рећи као што и мисле. Новине 'Напредак' престаше; у њима учредништво, ко ли? одрешито говораше шта му на срцу лежи. 'Вестник' је као да га и нема. Ваше новине стоје под цензуром, па јошт и у самој невиној ствари, као што је правопис; могу ли се дакле надати људи, кои би по коју необзирући се пробеседити хтели, да ће се у новинама, које су под цензуром, штампати оно, што они мисле, да би јавно рећи требало! Судите сами! (Ја знам да ће вам цензор ово избрисати,*) и ако ово узштампате, онда ћу ја признати, да се варам, а ви ћете се и тај страшниј инштитут, као што је цензура, оправдати.)
Загребачке немачке новине почеле су стару жалостну песму. По нашем мненију јединиј Слав. Југ јошт по гдекоју мушку реч проговори, и чини нам се , да ће се и његов глас загушити. – Па онда с богом слободо! с богом све лепе наде! Онда ћу вам ја умукнути и завући се у орахову љуску: или ако вам и будем хтео дописивати, да бадава хонорариум невучем, онда ћу вам дописивати, да се та и та принцеза породила, да је 'торжествено' крштена, и да јој је двадесет имена наденуто – или ћу вам писати, да тај и тај кнежевић зубе добија, или да је његово високоблагородије већиј чин добило, и ми да смо се службено сви радовали и викало илен! и виват! – Писаћу вам, да су милостивиј г. земљодржац на погорелце, из шуме, која је на атару те и те обштине подарањена, поклонили 25 греда – или да је благородниј господин фишкал изволио пупилу, која је већ оседила до крајцаре, великодушно исплатити. Јавићу вам, да су бунтовници, кои су господина нотароша тужити усудили се, за пример свим другим бунџијама јавно са 100 батина казњени. Или ћу дакле тако дописивати, или ћу изгубивши благодетелниј хонорариум онемити.
Видите такове мисли и слутње обузимају вашег дописника од Дунава, и опет вам кажем, да бог да, да он непогоди. Ја сам на Фишхофа, посланика на сабору у Кромерижи, у месецу Октобру мрзио као смрт, што је био наш непријатељ, а сад би га у чело пољубио, за његове мушко-слободне речи у 28-ој седници 29-ог рим. Јануара. Да ли нећемо ми, кои смо на Кошута онамо викали и на кога и данас вичемо, због његове речи, што се политичне слободе тиче – и престати викати – и његове беседе читати?? (Еда ли ћете и ово смети штампати?)
Ми високо поштујемо и Рукавину и Кулмера и Ожеговића – па би желили да притом и останемо, и да нам се ни најмање прилике неда то високо поштење умалити.
Несрећни Маџари какву штету учинише човештву са својом гордом супремациом над народима и над престолом. За то ће страдати и патити, па с њима и други добри и цару свом верни народи. – Зле су прилике са сви страна. Зато ти мој честитиј роде србскиј! буди на опрезу, али ти сав не можеш бити на опрезу; него ви! ви! представници и коловође народа будите на опрезу! Доста, доста за сада. – Н.

*) Ево показали смо, да (цензор) није избрисао, јер га и немамо.  У.

[JASON]

У Панчеву, 27. Јануара. Г. Книћанин јавља из Кикинде од 20-га о. м., да у целом диштрикту кикиндском велико и неописано одушевљење влада, тако, да сва тамошња Србадија једва чека, да с нама заједно за постижење свете цели народне против душмана наши војује.
Војска наша овако у Банату стои: ђенерал Теодоровић полази к новом Араду (око кога су се Маџари устанили) са 6 батаљона наши граничара, и коњаника из Србије. Он ће код Тамишграда сајузити се са царском војском, која се састои такође из 6 батаљона линејни и толико ешкадрона улана под управителством ђенерала Менгена. Војска ова снабдевена је са 40 велики топова и једном батеријом ракета. Код Орцидорфа биће прва битка. – Остала војска стои под командом врховног управитеља г. Книћанина, кои ће Мориш са ове, и Тису са обе стране чувати и са ожидајемом војском бановом сајединити се.
Г. патријарх се бави у Тамишграду. Он је са великим одушевљењем од тамошњи житеља примљен био и 23-га о. м. у недељу био је у цркви заједно са владиком Живковићем. Г. патријарха чекају у Хацфелду, где се и чланови гл. одбора, на позив његов јуче стигавши, налазе.

[JASON]

У Вуковару, 28 Јануара. У Осеку се све једнако пуца из топова на обе вароши, гдекои дан више, гдекои мање; али тек се свакиј дан бије. Овај час чујемо да је Њижанова војска од Печуја на Драву стигла; је ли стигла немогу јамчити. Данас су се овде чули топови, али не од Осека, већ од бачке стране. Говоре, да је Перцел са оно 4000 људиј кои се у 19-м билетину из Беча спомињу, прешао Дунав, и сео у Сомбор, и да је зато на овдашњу милитарну команду дошао позив из Бачке, да се све трупе, које се овде, у Илоку и Черевићу находе, у Бачку крећу. - Наш је патријарх био и за она 2 батаљона, која су сад у Осеку, писао, да у Бачку прелазе; ја незнам зашто се то није тако и извршило. Ако је оно за Перцела истина, то је могла наша војска пре њега Сомбор заузети. Ми овде нити знамо ко и с колико људиј од наше стране на Сомбор иде, нити знамо управ да су и у Кули, премда се тако говори. А требало би да се зна, јер се то нас свију тиче.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Ст. Кањижи, 26 Јануара. Г. Зубан седи са своим оделењем војске овде у Кањижи, а своје предстраже послао је у Крстур, Ђалу и Оросламош; г. Книћанин седи у Бешенову и има једно своје оделење у Чанади, дакле видите, да смо упрли из Тисе у Мориш. Маџари су свуда по Банату, куд' смо прошли, пре нашега доласка своје куће поостављали, и села сасвим напустили па у Сегедин и преко Мориша поутицали. Оно мало, што је пред нама до Сегедина код свои кућа остало, почело се нама предавати. Војске маџарске у Банату нема нигде, осим нешто мало у Сиригу, а и у Сегедину нема је много, па и што је има све је јадно, чемерно и уплашено, као што је тај догађај и с оном војском, која се према нама налази преко Мориша у Макови и јошт неким местима. Из Макове, као што нам поуздано јављљају, где има 4 ешкадрона коњаника и око 1000 хонвидаша са 4 топа шестфунтова и две кумбаре, спремају се да беже. Ми у Банату врло човечно поступамо с Маџарима, кои се ухвате. У Ст. Кањижи и у Мартоношу живе душе нема. Пошто су се ту између себе Срби и Маџари у тима местима протукли, Срби се разбегли по Банату а Маџари незнам куда. Одбегши и Банаћани и Бачвани поостављали су сво своје имање, које је изложено плачки заоставши.
* Извештени смо поуздано, да је св. патријарх не давно добио од кнеза Виндишгреца два писма из Будима, једно од 30. Дец. пр. г., а друго од 2-га Јан. т. г. У првом му јавља, да је из Беча оправљено у Карловац једно количество џебане, а имено 55.000 фишека за перкусионе пушке, и 204.000 за обичне пушке на кремење, 48.000 кремења за пиштоље и штуцев и 240.000 циндера, и опуномоћава га, да одавде за војску србску може узимати, колико му треба. У другом му честита победу код Вршца, и препоручује му, да Срби ову победу на ползу добре ствари употребе, те да непријатеља гоне, а пошто 'обезбеде своју земљу', да заједно са војском из Славоније подпомогну царску војску у Ердељу, која се тамо у невољи налази.
* Слав. Југ пише: 'Говори се за некаквог дворског комисара, кои има ови дана поћи у војводовину, да је регулира. – Захвалите се, браћо, на љубави тој, само пазите, да вас не срегулира на немачку или маџарску'. Лепа хвала за проливену крв србску, ако буде истина!
* По најновиим известијама из Баната, која смо баш сада добили, Срби су ономадне под ђенералом Теодоровићем Маџаре код Арада коначно поразили. Битка је била ужасна, читава три дана тукло се без престанка: крви је сила проливено, и Маџари бише најпосле са страшном штетом преко Мориша узбијени, одкуда су у најдивљем нереду на све стране бегали. Истина и Срби су ову славну победу скупо платили, јер иј је много изгинуло; ал' кад се сравни колико је Маџара пало: овај губитак Срба незнатан изилази. Кажу да је од стране Срба тешко рањен и врлиј јунак Михл Јовановић. Оволико за сада о овој јуначкој битки, јер обстојателног известија јошт немамо; надамо се, да ћемо за другиј лист добити.
С друге стране и из Бачке долазе нам известиј, да и тамо србска војска, под управленијем Карађорђевог јунака, старца проте Ненадовића, лепо напредује. Народ је – без разлике вере и племена – с највећим одушевљењем дочекива, и листом се њој прикључа. Старе власти свуда су у укинуте и народ је своја поглаварства поставио. Тамо очекују сада, да ијм ближе дође бан и Њижан, па онда да даље ступају у напредак. За сада су пределу између Суботице и Сомбора. Од Новог-Сада ништа се известно не чује. Пештанске новине пишу, да је Маџара и одонуд нестало, и да се тамо по јавним местима у место дивии маџарски песама чују лепе песме србске. Владика Платон Атанацковић, веле, држао је у овој иначе маџарачкој вароши у цркви проповед, где се изриком изразио, да Србе само верност и приврженост к аустријском престолу одржати може, и да се Маџари у најстрожијем смислу морају ребелима назвати. Нечуј боже на зло!

[JASON]

Хрватска и Славонија.

Из Петрињe. Знамо, да је јошт покојниј Метерних –  лак му био енглескиј поргаториум! – допустио, да се на дан нашег богојављења од стране воинства почест и помоћ ради безопасности даде. И почем је то наш г. парох ове године код овдашњег мађистрата издејствовао: успротиви се томе капетан Перо Храниловић, и кад му наш г. парох рече, да то не само садањиј дух узајамне љубави братске изискује, но да је такође и од вишег места дозвољено: неустиди се истиј капетан рећи, да то само римокатоличка црква заслужује, а наша не!? – Ето, браћо љубезна, сад видите, да ако је Метерних и протеран, јошт је гора семена, горе аспиде за собом оставио! Па јошт до кога ни по јада, већ Пера Храниловића, кои је своју свету православну веру ради немачкога племићства изневерио? Благо народу, кои таково за обште добро старајуће се правителство има, да му овакове људе за поглаваре намеће! Еј! еј! та кад ће једном то сретно време доћи, које ће овим слепцима очи отворити, да познаду једном у истини, шта значе речи: слобода, братинство, и једнакост!

У Карловцу, 19. Јануара. Дописатељ један у Südslawische Zeitung из Земуна често товари којешта и блуди као и мува без главе. Стављa у једном допису о прогласу патријарховом између осталог и то: да није упутно увођење србског језика, почем се неки енергично изражавају, да немштину трпити неће и да тај језик треба да престане. Чудноват је тај суд тог дописника о појединим особама, које по гдешто бубну. Неможемо ми сваком уста запушити; али треба да пазимо на оно начело, које је светиј патријарх јавно у својој прокламации изрекао: свакиј може своје потребе у свом језику правителству подносити; а правителство је обвезано исте примати. – Из тога може свакиј увидити, да је равноправност патријархова и војвоводства начело, ван' да само онај не може, кои даље од носа не види. Не само из овог једног, но и из више други дописа поменутог дописника може се увидити велика злоба, која отровним духом дише. – У напредак молимо тог дописника, да нас од такви погрда поштеди.
* Славенскиј Југ јавља, како је новоустројениј у Будиму од кнеза Виндишгреца 'одсек коморскиј за Маџарску' под 11. Јануара т. г. један налог послао у маџарском језику на иншпекторат тридесетничкиј у Загребу, и саобштавајући истиј у оригиналу ово примечава: 'Наш народ, кои се научио, како влада наша у рукама Штадиона у Кулмер-Ожеговића награђује највеће пожртвовање у новцу и крви јуначкој, за престол цара и некрунисанога краља хрватскога Фрање Јосифа I. и престол хабсбуржко-латрингскиј – научиће се лако за које време разумети и овакове заповести!' Лепа награда од 'једине и силне Аустрије' Хрватима!