Српске буне

[JASON]

Далмација и Истрија.

У Дубровнику, 13 Јануара. Наименовање пресветлог бана за гувернера далматинског сневеселило је много странку маџаро-италијанску. Протестација далматински депутата на сабору против тога наименовања исту је преко начина обрадовала. Одговор министерства на речену протестацију њу је изнова окуњио, а пропаст Будима и Пеште поразио је као гром. Дакле славенство се свакиј дан то више у Далмации осиљава, јер многи, незнајући сад куд камо, будући ијм Маџари пропадају, Италијани пропадају, хватају се славенства и на срамоту, ако и не драгим срцем, јер виде, да у другом спасенија немају. Но ово није характер поштени људиј; зато, што сад видећи се на невољи, диче се с оним, на што су мало пређе пљували и гадно блебетали. Славенске кокарде, славенски фесови, славенски знаци виђају се и по селима и по градовима; шта више и барјаци славенски почели су се вити. Тако и треба у Далмации. Да живе Славени! – П.Д.

У Скардину, 16 Јануара. Свакиј дан мора овде човек да нешто, све чудно, страно и смешно чује и виђа. Пре неколико дана, задарска обштина, држећи себе јошт између остали у Далмации диктирајућом, нареди официозним једним своим писмом скрадинској обштини, да местне своје поглавице у варошку кућу сабере, и ту по учињеном већ њиовом закљученију одобри: да се гос. Турскому, бившем Далмације губернатору, даде једна од злата медаља салити; на њу да се далматинскиј грб уреже; и за знак вечите благодарности, у име целог далматинског народа, њему на дар пошље... Друго, како и коим начином да поздраве пресветлог Јелачића-бана, требало би одговорити?
Што се последњега тиче, нико није противан; и одобрење је следовало уобште. Само што неки су Србљи православни придодали, да су они, и без њиовог наговарања, већ своју радост о наименовању славног овог мужа за управитеља отачаства нашег изјавили, па и сад у скупу јошт радостније да ће, и до века ће. А што се првога тиче, да они ни мало саглашени нису, нити ће кад бити.
Питање је било: шта је овај човек толико заслужио код далматинског народа, да га овај златном медаљом награди? и каквим заслугама се пристои таква велика награда? Сачињава ли самиј Задар целу Далмацију? и ако је за време г. Турскога више што но друге обштине имају, нека му сам и споменик подигне; ником неће бити противно. На ово су свој одговор закључили и разишли се.
Каквој ћемо басни овај поступак уподобити, нека свакиј читатељ сам избере. Ови људи јошт се довољно освестили нису; они мисле, да њиово лукавство нико не досеже; они хоће, да је сав свет будала, а они сами да нешто знаду. Није тако, не, дошљаци наши! прогледао је свет, виде Срби и Хрвати више, него што се вама чини! Хвала моим Скрадињанима, кои се од сваке шуше за нос вући не даду! Живили разумна и сложна браћа!

[JASON]

Србске Новине, бр. 11. од 4. Фебруара 1849.

Нeмци и Славени.

Е, ово се већ досадити мора, што свакиj дан читамо о нама Славенима у нeмачким новинама! О, ти 'немачка честности'! Ви Немци хоћете једну силну и велику Немачку; нек' вам буде! Узмите и аустријске немачке земље у то ваше јединоство: просто вам најпосле и то било. Али што сте зинули и на ове наше славенске земље? Јошт се не зна, хоће ли с вама и они Славени, кои су са своим земљама спадали под некадашню круну вашега цара, а већ иштете, да се и ми, кои смо досад под угарском круном живили, једнако с вама спуштамо на колена пред престолом над престолима, кои тамо у Франкфурту тако смешно тешете и склапате! 'Сва аустријска монархија треба и мора да се саједини с осталом Немачком за једину немачку царевину'! То је ваша песма, то ваша вика, коју свакиј дан слушати морамо. Заиста, дебела вам је кожа на образу, заиста ви нисте 'нити што научили, нит' заборавили'. Само је то на вами ново, што сте данас према Славенима мало искрении, те сад лакше можемо разумети, како мислите, и видити, за чим тежите...
Ви хоћете сву аустријску монархију, дакле и угарске земље, под ваше новосковано немачко-царско величество; па зашто? По вашим собственим речима, ево зато: најпре, 'што та ваша немачка царевина без целе аустријске монархије неби била тако силна, да може једанпут и 'истоку'  и 'западу', т. ј. и Русии и Франции слободно у очи погледати. 'С немачком Аустриом ваша би царевина добила само 6, а с целом 36 милиона душа; то је наравно разлика, те јошт колика! Па од ови 36 милиона добра је половина нас Славена, кои би највише за вас, господо Немци, могли ринтати и војевати! Ви хоћете снаге и силе пре свега; е, бог-ме, те млого нема код аустријски Немаца, кои су дипломати, философи и ткачи; него је она код нас Славена, а особито код нас јужни Славена: то ви, господо, добро знате. А, да вам је ове наше војене границе, и ови наши подравски и подунавски крајева! Видим, како вам вода пљушти на уста! Красни ли су они граничари код старца Радецког; лепа ли је ова војска под баном Јелачићем и под патријархом Јосифом, све сами чисти Хрвати и Срби, јуначки јужни Славени, од мишица кои пада Талијанац, Беч и Маџар! Позор браћо, Хрвати и Срби; јер Немци хоће целу Аустрију, да ијм дајете силну и млогу војску, да се могу мерити с 'истоком' и 'западом'! Пуца ли вам срце за том чести, за том славом?! Apage satanas! Знате ли браћо, Славени, колико је ти франкфуртски Немаца, кои граде ово ново једно немачко царство? Да вам кажем: њи је једва 25 милиона, и од ти су у полак мекушци и философи, кои млого говоре, а мало творе; нас је пак Славена овамо до 20 милиона готово све сами отврднути детића, кои земљу ријемо и језик за зубе, а пушку на рамену држимо или држати можемо! Па знате ли, браћо, зашто вам то кажем? Зато, да сте слободни одговорити, своим ралом и својом пушком, тим лакомим Немцима, кои праве себи једну велику Немачку, ако би ијм воља дошла, да ову своју царевину и на нашим кркачама граде и подижу: шта су они? реч; а ми? ми смо снага! Само, браћо, ајд'мо у свест и у слогу!!..
Ви, мудре главе Немци, вучете целу аустријску монархију у ваше немачко јединство даље зато, 'што хоћете, да имате пространу земљу, од које би половина била великиј пазар за ваше фабрикате и рукотворине, па јошт пазар, као што би га ви, као господари од њега, устроили и држали'. Ви сте људи паметни и себи пријатељи; ко то из овога не види? Ми, већина Славена, а с нама и остали неславенски 'варвари', у аустријској држави имали би и морали би до века вама наше сирове производе и нашу рану у бесцење давати, а ви би нам за скупе наше новце продавали наше сукно и платно, и ваше црепове и играчке детинства и луксуса да би милина било. Ви би сте сити и богати били код све ваше домаће сиротиње, а ми би до конца векова морали гладовати и сиротовати код свега нашег знојавног труда и код свега природног блага наши лепи земаља! Није ли тако? О, како би лепо ви умели у звезде ковати наш патријархалниј живот, из ког би излазили за вашу велику царевину само ратници и ратари, пастири и – сиромаси! Аpage salonas!! Нисмо ни ми на главу пали: и ми можемо трговци, и спекуланти, и фабриканти, и индустријалци постати и бити; само нам се ви једном скините с врата и дајте нам мира, да се дочепамо наше природне слободе, без које нема нам ни развитка, ни напредка људскога и државнога! Ви онамо лево, а ми онамо десно, па слободан пазар међу нама, да тргујемо између себе као самостални народи, свакиј по својој памети, и по своим законима. Ни ви да не будете до века философи и спекуланти само, ни ми само сирота раја од плуга и оружја. Па једанпут руке себи и од овог красног Дунава; није он само 'немачка', него је и 'славенска река', од старина, па и сад!...
Ви, паметни Немци, радите, да ступи сва аустријска монархија под власт и закон ваше велике немачке државе после зато, 'што у Угарској, а особито у овим нашим подунавским областима, има јошт подоста родни земаља, где би се ви одонуда, из оне ваше сиротиње, згодно насељавати могли'. Паметно и пробитачно! Кад се већ морате из те ваше препуњене Немачке изсељавати, а оно је, да како, боље да се досељавате овамо међу нас, него у Америку и Полинезију, о мањем трошку и ризику, и то где сами мислите господарити и одкуд би ви, тамо у Немачкој, могли имати ползе свакојаке од овдашњи ваши колониста; јер они неби били 'изгубљена деца'  ваше мајке Немачке, као што су они, кои су отишли онамо преко мора, 'преко мила и недрага'. Ми видимо, где вам већ расту зазубице на ове наше лепе и плодне земље у Барањи и Бачкој, у Славонии, Срему и Банату! Него да видите, шта и ми велимо: Најпре ваше браће и ваше деце, по нашки Немаца, има већ доста и сувише међу нама, из више узрока, а особито већ и зато, што видимо, да нам они ни мало бољи пријатељи нису, него што сте сад ви тако у Немачкој, кои нас јошт ни видили нисте. А после, ако је право и здраво, да се ви старате за сиротињу и за потомство од ваше крви, то је право и здраво, да се побринемо и ми за наше невољнике и за наше потомство. Или, зар нема наши људиј у којекаквим удаљеним или заграничним сиротињским и препуњеним крајевима, за које би срећа била, да иј у овим нашим родним крајевима, где се може, населимо? Или, зар мислите, да ми то не знамо, да би за нас Славене боље било, да се међу нас Славени, па пре свега међу нас Србо-Хрвате опет само Србо-Хрвати, доселе и населе, него ви и ваши Немци? Или, зар се само ви Немци расплођавате, а ми Славени, ми Срби и Хрвати, не? Ако јошт има овде код нас земаља, на које би се странци населити могли, зар не треба, да јошт сад мислимо, како ћемо доцније, док се умножимо, где ће и како ће наше потомство, наша права крв, живити? Далеко вам лепа кућа, господо Немци, кои се мислите насељавати, та да знате, – и знате, само што за то немарите –, како – су нам се и ова ваша браћа, која су међу вама и с нама, на нашој земљи, срећна постала, показала и препоручила у овом нашем крвавом рату с Маџарима за нашу слободу и народност! Зло и наопако, да иј је више било! Зато, хер фон Шмерлинг, оставите тај ваш план, кои, како говоре, ширите тамо у Франкфурту, па начините другиј о населбини Немаца у Америку и Аустралију!
Најпосле ви хоћете аустријску монархију зато с вама у 'дајчен ајнхајту', што се боите, да вам браћа Немци у Аустрии непострадају од већине славенске и да Славени не дођу до супремације у аустријској царевини. То је братски, признајемо. Али 'што себи не желиш не чини ни другоме'. Прво, ваш немачкиј 'елемент' неће и не може од нас Славена угинути: он је нарави мачије, то сами знате. Друго, је ли право да ваша мањина у овом царству до века има супремацију над нашом већином? Шта би ви радили, да вас је овде оволико, колико је нас? Међутим ми се и не кидамо толико за супремациом, колико за тим, да нисмо гори од вас, дакле да се једанпут обистини 'равноправност и једнакост'. И треће, зар ми немамо доста узрока, и право, бојати се од ваше већине? Шта би од нас аустријски Славена било, кад би аустријска монархија ступила у ваше 'јединство'  тога новога царства, где би осим ови наши Немаца, јошт и вас све из рајха, дакле вас преко 30 милиона, на врату имали?! Apage satanas! – Ј. С.

[JASON]

Војводовина Србска.

У Тополи, 18. Јануара. Истина да је свему свету србском познато јунаштво врстни одбранитеља непобедимог Сентомаша; но ја ћу опет, уверен о љубопитству удаљене браће наше, описати неустрашиму храброст њиову и на равном пољу, где се, прса у прса, за правду и слободу крв јуначка пролева. Познато је, да се маџарска трупа из Бачке к Дебрецину повукла, но није сва, јер почем смо иза Сентомаша напред ступати почели: свуда смо по готову у знатним и већим местима на одпор наишли, и то одма у Врбасу, потом у Кули, а сад ево и у Тополи! Ми смо после битке на Кули одма разумели, како се маџарска сила у Тополи купи, и да околна села од предаје одвраћа; зато се и крене војска наша, 1500 Шајкаша и 600 Србијанаца са 19 топова, под предводителством г. мајора србијанског Милије Станојевића, и г. мајора шајкашког Дим. Стеина. Но кад смо у село Бајшу стигли, које нам се одма преда: дође нам из Тополе депутација маџарска тобож' на предају. Поштен човек свагда по себи суди; па зато и ми поверовасмо пријатељском позиву Маџара, те онако безбрижни упутимо се управо у село. Но кад наши предњаци тамо дођу, имају шта и видити! Грдна оружана гомила Маџара скупила се пред селом, те опале из пушака на њи, а један круг регуларни коњаника потера иј, да су једва живи умакли натраг. Ово ми кад опазимо: одма на маџарску војску, која је у ратноме реду нама приближавати се почела, јуришем ударимо, и растерамо иј куд које. Битка је 1 сат трајала. Неки онако убрзани утрче у село, а коњаници кад видоше јуриш, окренуше реп, и побегоше тако, да иј часом ни опазили нисмо. У овој битки одликовао се храбриј барјактар Мића Карамарковић Ваљевац, Милутин и Велимир Бујачић, и Стеван Ћирић. Последња двоица ухватише бежећег тополског спаију, по имену барона Краи, и ту добра ћара задобише. Непријатеља пало је сто а од наши рањено је, и то у почетку само двоица, један Србијанац и један Шајкаш.

Из Куле од 21. Јан. јављају нам, да су се Маџари из Н.-Сада у Торду са 6 топова повукли, но од војске наше разбијени: морадоше к Деспот- Сент-Ивану побећи. А из Петрова-Села стиже нам глас, да су свирепи Арпада потомци 15. пр. мес. на невину и обезоружану браћу нашу Ађане изненада напали, и 50 њи потукли. Одатле упуте се на село Моле, и ту такође наши до 30 које невине дечице, које жена и седи стараца, кои се избавити нису могли, потуку. – Овај грозниј случај чувши наша храбра и неустрашима браћа Шајкаши, одма се њи до 40 подигну, под предводитељством два своја верна стражмештера, и ову ајдучку чету, кои никаквог топа имали нису, разбију тако, да је њи до 60 мртви на месту остало. Да живе јуначка браћа Шајкаши!

[JASON]

Цвѣтъ
на гробъ войводе србскога, ц. кр. генерал-маіора Стефана Шупльикац-Витежкога, умершега дне 15. Дец. 1848. у Панчеву, миломъ своє младости граду.

Сербско не мойте проклиняти име,                            Желѣ се сербске чиниш' испунѣне.
Вы, скорбне сестре драгога Стефана,                         Єръ ману главомъ и силномъ десницомъ
Бож'и су суди тако изволили                                     Пресвѣтлый цесаръ, сущій образъ Тіта.
Свудъ є животъ нашъ у божіой руцы.                         Стефана даде нама за войводу,
На бойномъ полю Москве и Смоленска                       Ахъ, Боже, бездно суда праведнога!
Стефанъ є срећно славенске отъ руке                        Знамъ, да смо Сербльи много согрѣшили,
Поштеђенъ; тад' є крвь текла млађана                      Ал' ни си л' и Ты дуготерпѣливый?
Крозъ жиле тѣла младогъ капетана!                          Мы бы Ти радо у другомъ времену
У шестдесетой години возраста                                 Зашт’ тако берзо ты покара Серблѣ?
Ето му ратну Богъ желю испуни,                               Первенце наше ил' высоке главе
Народъ се диже противу владара                             Жертву принесли, само да могаше
У ломбардійскимъ классичнымъ предѣлима.              Стефана чаша сада мимоити.
И ту высока сохрани мышица                                   Ты ћешъ въ памяти вѣчно сербской живит'
Огулинскога врлогъ полковника,                              Стефане, што тье ал' Сербинъ безъ тебе?
Ту стиже нѣга награда цесарска                               Не знамъ, кога тьу већма оплакиват' –
И поставля га генерал-маіоромъ.                              Судбу народа, ил' му патріарха.
За то іощ' не зна скупштина народна                        Народе сербскій, мила браћо моя,
Подъ майскимъ сунцемъ сербскомъ у Сіону              Не клон'те духомъ ни храбромъ десницомъ;
Собрана, она вожда га народу                                 Болѣ є, да сви юначки паднемо,
Сербскому избра въ предстоєћой битки,                   Нег' да намъ живымъ утргне се име.
Коя тье темель живота ил' смерти                            Ово є, знайте, намѣра душманска;
Положит' сербском' имену, венгерской                     Зато юначке Сербіє сынове
У земльи, сербской ал' войводовини,                        Сродну намъ браћу на помоћь зовите,
Заслуженой предъ єднымъ и пол вѣкомъ.                 Похвала ће имъ быти вовѣкъ вѣка.

Еугеній Іоанновичь,
      Епіскопъ.

[JASON]

Зичидорф, 6. Јануара 1849. Стигосмо у поноћ између Богојавлења и св. Јована с војском у Зичидорф, северозападно од Вршца. Лицем о Св. Јовану ударићемо на противника; за то ћемо већ у седам часова поћи из Зичидорфа правцем на Вршац. Бејах тако уморан, да нисам оно неколико часова бављења на том ноћишту ни тренуо, нити сам могао што окусити. Изађем у полак седам, да наредим војску за марш. Још беше мрак.
Али шта би! Нема ту војске ни једног одељења! Расула се она па пљачка. Село богато а није до сада патило од ратних непогода. Наши војници воде, терају пред собом: коње, волове, краве, овце, поједине и у чопорима; терају богме и живу пернад, на коју у брзини наиђоше, по кријумчарски, путем Алибунару, од куда су ноћас дошли. Стоји вриска и лелек становника; стоји блека и мека телади, говеда и оваца. Утрчим генералу Книћанину:
'Молим вас, дођите брзо на улицу! Ми немамо више војске. Ово све поста одор и ено гони плен на југ!'
Изађе јунак, држећи сабљу своју преко крстију међу лактовима. Првог несрећника, који вођаше баш млада ждрепца за улар, деси замашна генералова песница за врат; овај љосну о тле; ждребац се оте, те заигравајући се и скачући одјури својој кући. Као да је муњом свима другим одорима тај удар достављен, оставише пљачку те у ред.
За по часа беше све у реду и војска се крене. Бејасмо у путном строју. Настала југовина. Снег се почео кравити и топити, под њим земља слеђена и клизава. Наши момци имађаху опанке, те два корака учине напред, трећи склизну па страну или назад. Тако дођосмо до близу села Маргите, где ћемо ступити на лед вршачког блата, најпречи пут к Вршцу, где је још теже марширати. Ту се колоне путне тако у дуж развлаче, да је онда тешко брзо и у реду прећи у бојни строј. А ми морасмо спремни бити, сваки час да се сукобимо са противником. Ја из тог разлога станем, да поред мене прођу чете, где ћу их опоменути, да се боље стисну. Прође и наша заштитница, кад али видим: јуре к нама са четир коња запрегнута пуна кола људи. Стадоше преда мном. Бејаше ту кнез сеоски са најстаријим људма. Узе кнез, гологлав, реч:
'Општина наша благосиља и благодари генералу Книћанину, што нас је сачувао од пљачке. Све нам је враћено. Ни једно пиле не однеше. Али другу једну штету нам нанео један његов капетан. Узео нам нашег општинског пастуха, за ког смо дали четир хиљаде форинати. Молим покорно, да нам се ждребац врати.'
Ја им рекох, да пођу за нама иза заштитнице у корак, док им ја не поручим. Кад дођох успоред генералу, ја му рекох, шта се десило.
'Цело село вас — рекох — благосиља. Та ваша слава била би потамњена, ако се не врати општини то њено добро.' Книћанин показа прстом напред:
'Ено Татар-Богдана. Он је узео пастуха, те га сад баш обучава за седло. Иди ти, синовче, до њега, узми ждрепца и дај га општини.'
На то 'ти' беше стављен неки нагласак. А ко је тај Татар-Богдан ? Цела га војска зваше тако. Тај придевак је донео из Србије. Имађаше у Србији баш доста имања, беше имућан а дође браћи у помоћ. Служио је више година међу Београдом и Цариградом као султанов татарин или улак. По четир дана и четир ноћи је као улак јахао, непрекидно прелазећи из седла у седло. Сваки занат, свака радња, рађена кроз цео наш живот, удара свој особени печат у нашу нарав, наше назоре, наше тело, на наше понашање према другима. Богдану свако живи, као султанову татарину, мораде свраћати с пута из далека већ, кад прозуји кроз ваздух његово: 'Азу-у-р! Азу-у-ур! Азу-у-р! '. Његова реч беше заповест, свако се бојаше његова бича. Бејаше примио у своју нарав нешто насилно, осорљиво, турско. Тело му беше коштуњаво, суво, али чврсто и истрајно, тврдо као челик. Таква му беше и воља. По вери хришћанин, православни Србин, носио се као Турчин. Не би га могао разазнати од правога силеџије. Самовољан, жесток, љут, суров, јаростан, грозан; инат да тера и освету до ножа, до пиштоља, до гроба. Није он трпео, да му се ико противи ма у чему, да му се одупре и да га не послуша. Ко би се усудио, да се њему опре, том је Татар Богдан одговорио бичем - или пиштољем.
У боју Татар Богдан не знађаше за страх. У највећем пљуску смртоносних зрна код Сирига он сеђаше на коњу, као укопан, ни оком да макне, само ће звижнути по који пут од чуда и покора, кад која кумбара око њега више другова на један мах смлати. Војску да управља, да предводи, за то није имао ни дара ни знања. Али она његова проста лична храброст соколила је војнике и храбрила их. С тога беше он Киићанину добро дошао. Книћанин га не љубљаше и не стајаше ближе у пријатељству са Богданом. Беху одвећ неједнаке нарави. Книћанинова нарав могла је да плане, али је била блага, племенита, милосрдна и великодушна. Татар-Богданово лице беше веран израз његове напрасне нарави, он се свакад трудио, да изгледа што намрштенији, што грознији. Мале, закрвављене, крмељиве очи; оштар, бодљикав поглед; обрве велике, као чекиње накострешене, у повијама састављене. Поглед намргођен. Кад год би дао заповест, да се на коме изврши каква оштра казна, зачкиљиће при пресуди десним оком па тешко оном несрећнику, којем је намењено то чкиљење! Ни сам Бог не би га измолио. Богданово срце не знађаше, шта је милост.
Рекох мало час, да се носио турски. Имађаше на глави чалму, обавијену црвеним убрусом, од којега кокетно лепршаше по један крај у ваздуху. То је требало да увелича изглед његова дивљаштва и да зада сваком живом страха. По децу и нервозне жене можда је изгледао страшило, с којим се врапци плаше. По зреле људе беше чувида и они се смејали том његову начину застрашивања. Каква разлога имађаше Книћанин баш мени да да налог, да ја, тако рећи, отмем од Богдана коња, то не знам. Много прече је било, да пошље Миливоја Блазнавца, или да заповеди, да Богдан дође до њега те да му он нареди, да врати људма коња. Ја се примим дате ми мисије. Извадим мале пушке своје и дам млађему. 'Задржи их, синовче! Требаћеш их. Код Татар-Богдана не требам их!' рекох ја. Кад дођох ближе, видех два риса, два змаја, како се један с другим боре и ломе. Никад још не имађаше пастух седла или јахача на грбачи; а Татар Богдан не знађаше за коња, који се његовим кљештевитим коленима не би повиновао, који се не би превијао под њим, као прут. Богдан мишљаше: нема створења на свету, које би се опрло његовој вољи, које би било његову удару устук. Беше страшно гледати. Јарост пламти из јахача; јарост дрхће из сваке жилице, из сваког мишића бињакова! Хат копа, удара, баца се са све четир ноге, рже, вришти, стење, цичи; пропиње се и баца муњевитом брзином по више пута једно за другим, хоће јахача да збаци. Овај се не миче из седла, као да је прикован или да је израстао из тела пастухова. Хоће бињак да легне па да саструже јахача са себе, или да се ваља па да га згњечи. Али му овај сабије оштре бакарлије у слабине, те ждребац врисне и скочи у вис као помаман. Цичи јахач од љутине — цичи коњ од муке. Бели зној и крвава пена спопали мркова; крв му лопи из уста од љуте заоштрљате жвале; крв му лопи из слабина од оштрих стремена.
Татар Богдан закрвавио очима, пена му избила на уста. Турске бакарлије засекле млазеве коњу у ребра; турске грозне жвале засекле непце коњу.
 'Добро јутро, Богдане!' рекох тихим, меканим гласом. Богдане! дед, Бога ти, сиђи с коња и врати га од куда си га узео!'
Богдан се разрогачи на мене, као да би да ме пита, да ли се шалим. Ја сусретнем тај поглед својим мирним, детињасто безазленим али озбиљним погледом.
'Сиђи се, ено твоје бедевије! Сиђи се и врати општини пастуха, што си отео!'
Још један пут упре зверским дивљаштвом своје очи на мене, но када је видео у мојој мирноћи, да га се ја ама баш ни за длаку не бојим,- стаде, скочи са коња, баци ми дизгине, оде и уседе своју бедевију. Ја махнем руком назад те за час ево кнеза и његових па приме своје добро.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
На два часа после тога бесмо у најљућем боју на лозним гредама северно од Вршца. Наша пешадија, разређена међу батеријама у првој убојној линији, буде пљуском топовских метака распрштана и оде награг, да тражи бусију; све тобџије наше, сви коњи погинуше од топова. Миливој Блазнавац сишао с коња па сам пуни и пали топове наше батерије на левом крилу. Код батерије на десном чини ту службу Книћанинов секретар, Теодор Ковачевић.
Противникова убојна линија, два батаљона спустили се са висова к нама, правцем на нашу десну батерију. За овом стајаше Книћанин а за њим и поред њега беху његови највернији и најхрабрији коњаници и пешаци у сабијену строју. Генерал не ће да напусти топова — његови верни не ће да изневере свог вођу. Међу њима стајаше и Татар Богдан, као укопан. Како је противничка прва убојна линија своје десно крило одвећ напред извитоперила, постаде растојање међу њеном првом и другом убојном линијом превелико, те ја уведем у ту празнину Адама Косанића батаљон граничара у сабијену строју на јуриш за леђа онима, што беху већ приспели до наших топова и до Книћанина.
Победа наша! Спасен генерал, спасени сви топови! Можда би Татар Богдан гледао да ми се на свој начин свети за оно због пастуха; но ја допринесох, ево, да и он буде спасен; а срце човечје, ма како било окорело, има тренутака, где сине из њега зрачак захвалности, зрачак милости!
Што ја оно оставих мале пушке своме млађем, кад пођох Богдану, има свог разлога. До таквих осорљивих, неустрашимих, јаросних нарави никад не сме човек доћи са претњом. Неустрашимост а при том мирноћа, благост најбоље су оружје. Од нас и најмања претња води њихову руку на пиштољ; а њихова рука на пиштољу и зрно у нашим прсима — то је један и исти тренутак. У том су људи тога рода вештији, бржи од нас. Да је мој начин добар био, види се по успеху.

Јован Стефановић Виловски.

[JASON]

У Сенти, 20. Јануара. Храбриј вожд аустрискиј Евгеније негда је за Србима овде над Турцима славну победу задобио, а сад ево време дође, те Србин стару већ славу, опет наново подиже. – Пре два дана крене се војска наша из Баната, и стигне међу усклицањем народа у србскиј Бечеј. Одавде пошље депутацију у Сенту, и позове варош на предају, обећавши житељима сигурност живота, имања, и чести. Но бунтовници маџарски у слепом свом занешењу, презирући свако могуће средство изравњења, дотле су дошли: да су и самог свог свештеника, католика, и остале депутирце избили, барјак бели подерали, Србијанца и Турчина једног, кои су у истој депутации били, злостављајући обезоружали, и два кочијаша погубили, претећи свакога часа све остале живота лишити. На овај безчовечниј поступак крене се г. мајор Трифковић 19. т. м. у Аду, и 20. у јутру удари на Сенту. Варош је сва шанцем опасана била. Маџарски коњаници на мах из шанца излете, ми пак разделимо се у пленкаре, и три топа управимо на њи, кои се после мале пуцњаве левој страни шанца поврате. Ми ово видећи решимо се, те на јуриш ударимо. Ту да видиш јада од Маџара! Сам г. мајор Трифковић њи је до 40 посекао, и секући сабљу своју саломио. Маџари, као да мислили, да ми неумемо смрти у очи погледати, него да ћемо чекати, да нас они онако на тенани из шанчева нишане! Али Бог праведној страни помаже. Сад се тробојна победоносна застава наша на сред вароши поносито вије, победивши подлу себичност нечовечни тирана Маџара. – Слава врстним потомцима Душановим! – П. 

Код Дунава, 22. Јануара. Гласови, кои нам од Карловаца доходе, нису добри, и потврђују оно, што сам јошт у почетку покрета говорио, да немамо људиј. Ми смо имали људиј, кои су наш народ убавестили кадри били, да се само са оружем наша судбина у Угарској решити може; ми смо имали народ, кои је то разумео и оруже и не само латио, већ кои је био кадар и свој сили и варварству маџарском одапрети се; ми смо имали људиј, кои су с новцем помогли и помажу, али немамо људиј, кои су кадри победе наше над Маџарима у ползу народа употребити – немамо људиј, кои ће оно, што народу србском народу, са царем и његовим саветницима уговорити – немамо људиј политичара, државоуправитеља, и то схвативши не само садашњиј дух времена, него и правиј дух србства посебно, и славенства у купно и управ да кажем: ја се боим да ће нам све скупе жртве бити узалуд, кад се не знамо са згодом користити, као што би требало, и као што би имајући овако честит народ на руци, могли, кад би умели. Млоги ће се наћи увређен, и рећи ће, да сам или издаица, или да свој народ срамотим, кад кажем да људиј немамо. Чест и поштење неколицима наше браће, кои се о народу труде – мећући на страну личност нашег св. патријарха, и за кога ево јавно признајем да је на свом месту – али нека ми свакиј правиј родољуб рекне да немам право што га запитам. Да ми људиј имамо, као што треба, зар би нам глав. нар. одбор имао онаке чланове (не све) као што иј има, но и у онаким службама? Да ми имамо људиј као што треба, зар би се могло у ово време, кад се ми за име народа србског, за србску народност боримо – србском народу могле онаке уредбе и наредбе – у језику, кога нико од Србина источне, тако и наша браћа западне цркве никако разумети немогу, и кои толмача требају! Ја сам често сведок, кад се таке уредбе или од жупаније или управителства јавно читају, па се морам застиђети, кад ме ко од браће западне цркве погледи и смешећи се и запита: шта је то, што г. судац чита?
Таке ствари само могу бити код нас, у други народа били би давно већ другчии људи у главном одбору, а другчии људи и код писања уредба, огласа – и наредба у србској војводовини – у којој живе људи, кои се истина различно Богу моле, али једним језиком говоре, само не оним, коим се нама уредбе и огласи – издају. Немају ли право – или да кажем неби ли имали право нама у таким приликама непријатељи нашег језика рећи: та и том вашем језику, за кои гинете, требате тумача!

Из Срема, 29. Јануара. У нас се јавно говори, да ће се оправити подоста војске од нас у Талијанску; ја сам се радовао био, где смо добили г. Теодора Радосављевића за комисара, знајући да је врло поштен човек и баш добро жели свом народу; али ако нас он оправи опет сад на касапницу због Хабзбурга, незнам шта он мисли, или може бити хоће да помогне Нeмцима нас искоренити, и онда населити Немце из Виртемберга, јербо тамо иј има доста, јер ми војујемо за њи; тако летос нам јавно казаше Немци за Трст: die deutsche Stadt Triest, тако и сад да ијм отимамо и Трст; није ли јошт доста што смо ијм отели Маџарску?

[JASON]

У Митровици, 28. Јануара. Јуче је овде била скупштина представника народа целога Срема, и закључила је, да се његовој светости г. патријарху, као врховном народа управитељу, наспрам покрета главног одбора и господина Ђорђа Стратимировића, свака покорност и послушност ода; даље, да се његово величество умоли, да г. капетана Теодора Радосављевића, досадашњег привр. управитеља ове регименте, за сталног управитеља постави, и на чин штабалног официра призводе; као и то, да се честитка г. полковнику Книћанину због ослобођења Баната пошаље; најпосле, да се његово величество наш цар умоли, да се они официри, кои су народ наш лане при покрету народном оставили, несмеду више у ову регименту натраг вратити. У једно се време пак разнео глас, да је од средоточног правителства аустријске монархије дошла наредба, да се мало више напоменути официри нипошто овамо повратити несмеду. Ми пак чујемо, да се већ, незнам по чиој наредби, овамо крећу, еле да није ова министеријална наредба дошла, било би свашта.
Један чланак у последњем и предпоследњем листу Südslawische Zeitung под знаком #, о стању ствари у војводовини нашој, проузроковао је крајње негодовање код овдашњег србства, јер поред непоречни иначе истина, навија напаст на то, да се завадимо са Аустриом и њеном војском, и тек што није у глас викнуо: 'пошљи царе трупу и топове на Србе.' Ово је крајње вероломство, које само презирање од наше стране заслужује, и зато томе мудром дописнику вичемо: 'нуз ветар ујо!' Ми цара увредили нисмо; а и нећемо никада.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Осеку, 28. Јан. у 5 сатиј у јутру. Данас су довели у Осек у горњу варош, и то пешке, познатог издаицу маторог Горјупа и докт. Блаухорна, кога су ухватили између Биље и Тарде. Бољег лова нису могли имати; јер Горјуп је управ био узрок предаје осечког града Маџарима. У горњу је варош дошао стариј Њижан, са 1 батаљоном Пиреове регименте пешака, 1 ешкадроном Јох.-Драгона, 1 батериом 12 фунташа топова, 1 батериом каваљеријски хаубица, и ½  бат. ракетла. Јуче у 11 сатиј пре подне дошла је депутација Маџара и то Фелдвари (Није ли наопако и то Србин? познато је да је била једна фамилија србска Фелдвари), и његов ађутант Вилани, са једним штражмештером и једним коњаником, кои је на копљу имао 1 зелену и 1 црвену јабуку, кои су предложили, да ће они град предати, ако ијм се допусти оружано с топовима из града изићи, – на које ијм је гроф Њижан одговорио, да он са бунтовницима неможе уговоре правити, већ нек' иду с косама, као што су и дошли; давши ијм 24 сата, да се промисле. Код уговора био је осим Њижана, обрштар крижевачкиј Ван де Нил, од сережана мајор Карол, од Леополдове регименте капетан Баришић. Данас 28-га у подне излази рок – и данас ће се почети град бомбардирати и палити. Гроф К. Баћани отишао је јошт 23. у недељу из града. Подполковник Мамула дошао је са 10 хиљада војске у Биљу, село по сата од Осека с ону страну Драве у Барањи лежеће. За бомбардирање све је готово. Батерије пограђене, и данас ће се почети радити. Ако је слободно своје мисли казати ја мислим, да се неће предати јошт, и треће ће најкрајње средство употребити. По оном чубрином: 'Манит незна док је чела здрава.' 

[JASON]

На Тамишу, 28 Јануара. Знам, да сте и ви већ чули, да је неспоразумљење наступило између њ. св. г. патријарха и команданта тврдиње Тамишграда. Ви сте чули за то, али сумњам, да л' – као и многи други – известно знате, у чему се ствар састои. Ја сам прилику имао, из поузданог извора разумети шта је у ствари; и зато спешим и вас о томе известити, а чрез вас и сав народ наш. Кад је св. патријарх овамо приспео, барон Рукавина под № 9. през. оправи му ноту, где тражи, да се њему преда управљање народа нашег. У колико сам извештен, та нота овако гласи:

'Под 4. о. м. (Јан.) пр. № 3. узео сам себи част в. превосходителству саобштити, како сам ја по вис. решенију њег. вел. нашега цара и краља Фрање Јосифа I. за командирајућег ђенерала у Банату наименован, при чему сам са истим писмом сајузио службено-пријатељску молбу, да би ми при садашњим тешким одношењама са узамном готовости и подпомагањем на корист свевисокога престола и целокупне монархије, а и на благо народа доброхотно један другоме на руку ишли.
Мени је од њ. величества банатскиј ђенералат, без и најмањега ограничења, него у свему његовом досадашњем простору и кругу делателности, предан, и в. превосх. само ће разсудити благоволити, како је по томе моја најсветија дужност, ненарушимо моје знање одржати и моје касателне дужности у име њег. величества подпуно извршавати, докле држава и њег. величество другче наредити неби благоволили.
Од њ. велич. нашега свемил. цара и краља одобрен је верном и храбром народу србском његов војвода, али границе а исто тако и простор круга делателности, не мање и положење војводовине према осталим државним властима, јошт није опредељено; и докле то од највишега места не последује, ваше ће превосходителство бити са мном једнога мненија, да сам сиреч ја тим мање у стању, јошт не решена определења, а најмање у војеној граници, која по свој прилици увек ће под једном и истом врховном власти остати, да се у дело приведу допустити, а исто тако и особита какова расположења у провинцијалу, почем је по сили високога манифеста њ. велич. цара и краља од 3. Окт. пр. г. сва Угарска и по томе и Банат у стање ратно постављен, а у Банату врховним командантом војске и највишом у име њег. велич. цара и краља дејствујућом особом ја чест имам бити.
По овом основаном разложењу морам в. превосх. посве важно умолити, да би сте ми, особито при садашњим тешким одношењама, где свако неспоразумљење нашој обштој великој цели лако шкодљиво бити може, узајамно помоћи руку пријатељски пружили, а нарочито обе граничарске регименте, немачко- и илирско-банатску, у административним и иначе војни, мене тичући се операција одношењама, таки на ђенерал-команду доброхотно упутити, најпосле због администрације у провинцијалним областима са овдашњим банатским средоточним одбором и војним саветом у споразумљење ставити се благоизволили, зашто се никако не можемо сматрати као оделено дејствујуће власти, – и кад се онда од њ. величества границе, положење и круг делателности војводовине вернога и храброга народа србскога определи, све ће власти а и особито ја назначена окружија и дикастерије предати са задовольством готов бити.- На концу умољавам, да би сте ми што скорије саобштили закључења в. пр. у предизложеном послу.'

Мислим да коментара к овоме, тако непријатељски према народу србском дишућем писму нико нетреба! Међутим ја ћу моје мненије, које надам се да ће бити свакога Србина, саобштити доцније, а најпре ћу вам, и то колико првом поштом послати и одважно-решителниј, красниј, духом родољубија преиспуњениј одговор г. патријарха Рукавини на исто писмо. (Већ смо га примили, и особито вам благодаримо. Читатељи ће га видити у следујућем листу. У.) – Ми смо до сада Рукавину, као лист наше горе, сматрали за пријатеља народа србскога, ал' сада ето видимо, да смо се љуто варали, као и у многим другим шварцгелбистима! Еј! еј!

[JASON]

У Тамишграду, 30. Јануара. Из поузданог извора дознали смо, да је кнез Виндишгрец нашим управитељима писао, да не идемо у Ердељ, но да чувамо Мориш и наше границе, и тако ћемо и чинити. - 27-г Јануара била је јака битка на Араду. Сајузили смо наше војске с тамишградском и које из града, које из преко Мориша преко леда, ударили смо на стариј Арад, и после дуге битке продру наши Варадинци под Михлом Јовановићем и Милекићем у варош и дођу до синагоге. Ту ослободе многе наше заробљенике, међу коима и неколико Србијанаца, отму 25 топова и многе заробе. Но непријатељи направе и за њи барикаде, стану из кућа пуцати. Један батаљон лајнингена дође нашима у помоћ. Но непријатељ проспе јаку ватру, и тако буду наши принуђени вратити се преко Мориша. После су се целу ноћ, и сутрадан тукли, и из града и иначе, и најпосле уморни будући, буду расположени по селима на квартире, а новиј Арад остане за наше предстраше. Од отети топова 15 превучено је на нашу страну, 1 од 24 фунте није се могао превући, јер се лед провалио. И тако сад стоимо на Араду.
У Бачкој је наша војска у Сенти и у Кули. Наређено је, да Драгић из Вуковара пређе са својом војском, и уз Дунав иде к Сомбору, куда ће и кулска и сенћанска тежити, да се границе Бачке очисте. Г. Книћанин стои за сада у Бешенови. Говори се, да ћемо, док се ствар оконча на Араду, ићи к Сегедину, па ако и банова војска међу тим тамо приспе, да се састанемо. (О бану Јелачићу ништа се не дознаје. Целога славенства очи су на њега упрте, - но загребачки новинари ништа нас не извешћавају. Ову загонетку нисмо у стању разрешити.) Гроф ф. ц. м. Њижан приближава се к Дунаву кроз Барању, да се сајузи с нашом бачком војском. Чланови гл. одбора дошли су на позив г. патријарха овамо и изравнали су се. Г. Стојан Симић има многе заслуге у том, кои је свима добро говорио. За Михла Јовановића говори се, да је у непријатељским рукама или жив или мртав. Наши су искали од Маџара, да нам врате Михла, за ког би ми све њиове заробљенике њима издали; одговорили су: да га код њи нема.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

(Писмо учреднику.) Господине! У 7. броју  новина ваши изволисте читајућем свету објавити, да је владика вршачкиј Стефан Поповић, кои је са Маџарима против народа свога држао, дао оставку на достојанство своје, и склонио се у намастир Фенек, да ту остале дане живота свога у усамљености проведе. – На ово ми, кои смо, као свију дела поменутог господина очевидци, о ствари тој боље извештени, да од свега тога ништа није истина, јербо нити је поменутиј г. епископ наш икада против народа свога био, као што ћете се скорим о противном уверити, да је сиреч он само услед многе молбе наше у средини нашој остао, од пресељења свога у Карансебеш одустао, и да се он за народ свој управо жртвовао, и своим пожртвовањем нас од коначне погибели спасао, – нити је он нужде имао законитој власти својој оставку дати. Сасвим невин и за послугу цркве јошт крепак будући, није најпосле ни у Фенек зато отишао, да ту остале дане живота свога усамљености проведе. – Много је то, господине, одсудно рећи: 'држао је са Маџарима против народа свога.' Тим је некако већ пресуда пре испита ствари изречена, и он неиспитан и непреслушан свету као осуђеник представљен. Правда пак изискује, да се свака ствар, свако преступљење са свима околностима своима најпре подобателно испита, и разсуди, и после тек праведна пресуда изрече, које и његова светост г. патријарх пред очима имајући, није послао поменутог г. епископа у Фенек, да тамо остале дане живота свога проведе, већ док се ствар његова начином своим не испита, и пресуди, у намастиру Фенеку у приватном одношењу да пребуде. У писму своме на истог г. епископа одпуштеном изјављује: 'да ће његова радост највећа бити, ако се поменутиј г. епископ савршено оправдао буде'. – Правдољубије ваше нам јемствује, да ћете кратко изјасњење ово, као и међутим на неку малу обрану невиности служеће, у новине наше ставити, за које вас и учтиво молимо.

У Вршцу 26. Јануара 1849. (Без подписа.)