Српске буне

[JASON]

У Сенти, 20. Јануара. Храбриј вожд аустрискиј Евгеније негда је за Србима овде над Турцима славну победу задобио, а сад ево време дође, те Србин стару већ славу, опет наново подиже. – Пре два дана крене се војска наша из Баната, и стигне међу усклицањем народа у србскиј Бечеј. Одавде пошље депутацију у Сенту, и позове варош на предају, обећавши житељима сигурност живота, имања, и чести. Но бунтовници маџарски у слепом свом занешењу, презирући свако могуће средство изравњења, дотле су дошли: да су и самог свог свештеника, католика, и остале депутирце избили, барјак бели подерали, Србијанца и Турчина једног, кои су у истој депутации били, злостављајући обезоружали, и два кочијаша погубили, претећи свакога часа све остале живота лишити. На овај безчовечниј поступак крене се г. мајор Трифковић 19. т. м. у Аду, и 20. у јутру удари на Сенту. Варош је сва шанцем опасана била. Маџарски коњаници на мах из шанца излете, ми пак разделимо се у пленкаре, и три топа управимо на њи, кои се после мале пуцњаве левој страни шанца поврате. Ми ово видећи решимо се, те на јуриш ударимо. Ту да видиш јада од Маџара! Сам г. мајор Трифковић њи је до 40 посекао, и секући сабљу своју саломио. Маџари, као да мислили, да ми неумемо смрти у очи погледати, него да ћемо чекати, да нас они онако на тенани из шанчева нишане! Али Бог праведној страни помаже. Сад се тробојна победоносна застава наша на сред вароши поносито вије, победивши подлу себичност нечовечни тирана Маџара. – Слава врстним потомцима Душановим! – П. 

Код Дунава, 22. Јануара. Гласови, кои нам од Карловаца доходе, нису добри, и потврђују оно, што сам јошт у почетку покрета говорио, да немамо људиј. Ми смо имали људиј, кои су наш народ убавестили кадри били, да се само са оружем наша судбина у Угарској решити може; ми смо имали народ, кои је то разумео и оруже и не само латио, већ кои је био кадар и свој сили и варварству маџарском одапрети се; ми смо имали људиј, кои су с новцем помогли и помажу, али немамо људиј, кои су кадри победе наше над Маџарима у ползу народа употребити – немамо људиј, кои ће оно, што народу србском народу, са царем и његовим саветницима уговорити – немамо људиј политичара, државоуправитеља, и то схвативши не само садашњиј дух времена, него и правиј дух србства посебно, и славенства у купно и управ да кажем: ја се боим да ће нам све скупе жртве бити узалуд, кад се не знамо са згодом користити, као што би требало, и као што би имајући овако честит народ на руци, могли, кад би умели. Млоги ће се наћи увређен, и рећи ће, да сам или издаица, или да свој народ срамотим, кад кажем да људиј немамо. Чест и поштење неколицима наше браће, кои се о народу труде – мећући на страну личност нашег св. патријарха, и за кога ево јавно признајем да је на свом месту – али нека ми свакиј правиј родољуб рекне да немам право што га запитам. Да ми људиј имамо, као што треба, зар би нам глав. нар. одбор имао онаке чланове (не све) као што иј има, но и у онаким службама? Да ми имамо људиј као што треба, зар би се могло у ово време, кад се ми за име народа србског, за србску народност боримо – србском народу могле онаке уредбе и наредбе – у језику, кога нико од Србина источне, тако и наша браћа западне цркве никако разумети немогу, и кои толмача требају! Ја сам често сведок, кад се таке уредбе или од жупаније или управителства јавно читају, па се морам застиђети, кад ме ко од браће западне цркве погледи и смешећи се и запита: шта је то, што г. судац чита?
Таке ствари само могу бити код нас, у други народа били би давно већ другчии људи у главном одбору, а другчии људи и код писања уредба, огласа – и наредба у србској војводовини – у којој живе људи, кои се истина различно Богу моле, али једним језиком говоре, само не оним, коим се нама уредбе и огласи – издају. Немају ли право – или да кажем неби ли имали право нама у таким приликама непријатељи нашег језика рећи: та и том вашем језику, за кои гинете, требате тумача!

Из Срема, 29. Јануара. У нас се јавно говори, да ће се оправити подоста војске од нас у Талијанску; ја сам се радовао био, где смо добили г. Теодора Радосављевића за комисара, знајући да је врло поштен човек и баш добро жели свом народу; али ако нас он оправи опет сад на касапницу због Хабзбурга, незнам шта он мисли, или може бити хоће да помогне Нeмцима нас искоренити, и онда населити Немце из Виртемберга, јербо тамо иј има доста, јер ми војујемо за њи; тако летос нам јавно казаше Немци за Трст: die deutsche Stadt Triest, тако и сад да ијм отимамо и Трст; није ли јошт доста што смо ијм отели Маџарску?

[JASON]

У Митровици, 28. Јануара. Јуче је овде била скупштина представника народа целога Срема, и закључила је, да се његовој светости г. патријарху, као врховном народа управитељу, наспрам покрета главног одбора и господина Ђорђа Стратимировића, свака покорност и послушност ода; даље, да се његово величество умоли, да г. капетана Теодора Радосављевића, досадашњег привр. управитеља ове регименте, за сталног управитеља постави, и на чин штабалног официра призводе; као и то, да се честитка г. полковнику Книћанину због ослобођења Баната пошаље; најпосле, да се његово величество наш цар умоли, да се они официри, кои су народ наш лане при покрету народном оставили, несмеду више у ову регименту натраг вратити. У једно се време пак разнео глас, да је од средоточног правителства аустријске монархије дошла наредба, да се мало више напоменути официри нипошто овамо повратити несмеду. Ми пак чујемо, да се већ, незнам по чиој наредби, овамо крећу, еле да није ова министеријална наредба дошла, било би свашта.
Један чланак у последњем и предпоследњем листу Südslawische Zeitung под знаком #, о стању ствари у војводовини нашој, проузроковао је крајње негодовање код овдашњег србства, јер поред непоречни иначе истина, навија напаст на то, да се завадимо са Аустриом и њеном војском, и тек што није у глас викнуо: 'пошљи царе трупу и топове на Србе.' Ово је крајње вероломство, које само презирање од наше стране заслужује, и зато томе мудром дописнику вичемо: 'нуз ветар ујо!' Ми цара увредили нисмо; а и нећемо никада.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Осеку, 28. Јан. у 5 сатиј у јутру. Данас су довели у Осек у горњу варош, и то пешке, познатог издаицу маторог Горјупа и докт. Блаухорна, кога су ухватили између Биље и Тарде. Бољег лова нису могли имати; јер Горјуп је управ био узрок предаје осечког града Маџарима. У горњу је варош дошао стариј Њижан, са 1 батаљоном Пиреове регименте пешака, 1 ешкадроном Јох.-Драгона, 1 батериом 12 фунташа топова, 1 батериом каваљеријски хаубица, и ½  бат. ракетла. Јуче у 11 сатиј пре подне дошла је депутација Маџара и то Фелдвари (Није ли наопако и то Србин? познато је да је била једна фамилија србска Фелдвари), и његов ађутант Вилани, са једним штражмештером и једним коњаником, кои је на копљу имао 1 зелену и 1 црвену јабуку, кои су предложили, да ће они град предати, ако ијм се допусти оружано с топовима из града изићи, – на које ијм је гроф Њижан одговорио, да он са бунтовницима неможе уговоре правити, већ нек' иду с косама, као што су и дошли; давши ијм 24 сата, да се промисле. Код уговора био је осим Њижана, обрштар крижевачкиј Ван де Нил, од сережана мајор Карол, од Леополдове регименте капетан Баришић. Данас 28-га у подне излази рок – и данас ће се почети град бомбардирати и палити. Гроф К. Баћани отишао је јошт 23. у недељу из града. Подполковник Мамула дошао је са 10 хиљада војске у Биљу, село по сата од Осека с ону страну Драве у Барањи лежеће. За бомбардирање све је готово. Батерије пограђене, и данас ће се почети радити. Ако је слободно своје мисли казати ја мислим, да се неће предати јошт, и треће ће најкрајње средство употребити. По оном чубрином: 'Манит незна док је чела здрава.' 

[JASON]

На Тамишу, 28 Јануара. Знам, да сте и ви већ чули, да је неспоразумљење наступило између њ. св. г. патријарха и команданта тврдиње Тамишграда. Ви сте чули за то, али сумњам, да л' – као и многи други – известно знате, у чему се ствар састои. Ја сам прилику имао, из поузданог извора разумети шта је у ствари; и зато спешим и вас о томе известити, а чрез вас и сав народ наш. Кад је св. патријарх овамо приспео, барон Рукавина под № 9. през. оправи му ноту, где тражи, да се њему преда управљање народа нашег. У колико сам извештен, та нота овако гласи:

'Под 4. о. м. (Јан.) пр. № 3. узео сам себи част в. превосходителству саобштити, како сам ја по вис. решенију њег. вел. нашега цара и краља Фрање Јосифа I. за командирајућег ђенерала у Банату наименован, при чему сам са истим писмом сајузио службено-пријатељску молбу, да би ми при садашњим тешким одношењама са узамном готовости и подпомагањем на корист свевисокога престола и целокупне монархије, а и на благо народа доброхотно један другоме на руку ишли.
Мени је од њ. величества банатскиј ђенералат, без и најмањега ограничења, него у свему његовом досадашњем простору и кругу делателности, предан, и в. превосх. само ће разсудити благоволити, како је по томе моја најсветија дужност, ненарушимо моје знање одржати и моје касателне дужности у име њег. величества подпуно извршавати, докле држава и њег. величество другче наредити неби благоволили.
Од њ. велич. нашега свемил. цара и краља одобрен је верном и храбром народу србском његов војвода, али границе а исто тако и простор круга делателности, не мање и положење војводовине према осталим државним властима, јошт није опредељено; и докле то од највишега места не последује, ваше ће превосходителство бити са мном једнога мненија, да сам сиреч ја тим мање у стању, јошт не решена определења, а најмање у војеној граници, која по свој прилици увек ће под једном и истом врховном власти остати, да се у дело приведу допустити, а исто тако и особита какова расположења у провинцијалу, почем је по сили високога манифеста њ. велич. цара и краља од 3. Окт. пр. г. сва Угарска и по томе и Банат у стање ратно постављен, а у Банату врховним командантом војске и највишом у име њег. велич. цара и краља дејствујућом особом ја чест имам бити.
По овом основаном разложењу морам в. превосх. посве важно умолити, да би сте ми, особито при садашњим тешким одношењама, где свако неспоразумљење нашој обштој великој цели лако шкодљиво бити може, узајамно помоћи руку пријатељски пружили, а нарочито обе граничарске регименте, немачко- и илирско-банатску, у административним и иначе војни, мене тичући се операција одношењама, таки на ђенерал-команду доброхотно упутити, најпосле због администрације у провинцијалним областима са овдашњим банатским средоточним одбором и војним саветом у споразумљење ставити се благоизволили, зашто се никако не можемо сматрати као оделено дејствујуће власти, – и кад се онда од њ. величества границе, положење и круг делателности војводовине вернога и храброга народа србскога определи, све ће власти а и особито ја назначена окружија и дикастерије предати са задовольством готов бити.- На концу умољавам, да би сте ми што скорије саобштили закључења в. пр. у предизложеном послу.'

Мислим да коментара к овоме, тако непријатељски према народу србском дишућем писму нико нетреба! Међутим ја ћу моје мненије, које надам се да ће бити свакога Србина, саобштити доцније, а најпре ћу вам, и то колико првом поштом послати и одважно-решителниј, красниј, духом родољубија преиспуњениј одговор г. патријарха Рукавини на исто писмо. (Већ смо га примили, и особито вам благодаримо. Читатељи ће га видити у следујућем листу. У.) – Ми смо до сада Рукавину, као лист наше горе, сматрали за пријатеља народа србскога, ал' сада ето видимо, да смо се љуто варали, као и у многим другим шварцгелбистима! Еј! еј!

[JASON]

У Тамишграду, 30. Јануара. Из поузданог извора дознали смо, да је кнез Виндишгрец нашим управитељима писао, да не идемо у Ердељ, но да чувамо Мориш и наше границе, и тако ћемо и чинити. - 27-г Јануара била је јака битка на Араду. Сајузили смо наше војске с тамишградском и које из града, које из преко Мориша преко леда, ударили смо на стариј Арад, и после дуге битке продру наши Варадинци под Михлом Јовановићем и Милекићем у варош и дођу до синагоге. Ту ослободе многе наше заробљенике, међу коима и неколико Србијанаца, отму 25 топова и многе заробе. Но непријатељи направе и за њи барикаде, стану из кућа пуцати. Један батаљон лајнингена дође нашима у помоћ. Но непријатељ проспе јаку ватру, и тако буду наши принуђени вратити се преко Мориша. После су се целу ноћ, и сутрадан тукли, и из града и иначе, и најпосле уморни будући, буду расположени по селима на квартире, а новиј Арад остане за наше предстраше. Од отети топова 15 превучено је на нашу страну, 1 од 24 фунте није се могао превући, јер се лед провалио. И тако сад стоимо на Араду.
У Бачкој је наша војска у Сенти и у Кули. Наређено је, да Драгић из Вуковара пређе са својом војском, и уз Дунав иде к Сомбору, куда ће и кулска и сенћанска тежити, да се границе Бачке очисте. Г. Книћанин стои за сада у Бешенови. Говори се, да ћемо, док се ствар оконча на Араду, ићи к Сегедину, па ако и банова војска међу тим тамо приспе, да се састанемо. (О бану Јелачићу ништа се не дознаје. Целога славенства очи су на њега упрте, - но загребачки новинари ништа нас не извешћавају. Ову загонетку нисмо у стању разрешити.) Гроф ф. ц. м. Њижан приближава се к Дунаву кроз Барању, да се сајузи с нашом бачком војском. Чланови гл. одбора дошли су на позив г. патријарха овамо и изравнали су се. Г. Стојан Симић има многе заслуге у том, кои је свима добро говорио. За Михла Јовановића говори се, да је у непријатељским рукама или жив или мртав. Наши су искали од Маџара, да нам врате Михла, за ког би ми све њиове заробљенике њима издали; одговорили су: да га код њи нема.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

(Писмо учреднику.) Господине! У 7. броју  новина ваши изволисте читајућем свету објавити, да је владика вршачкиј Стефан Поповић, кои је са Маџарима против народа свога држао, дао оставку на достојанство своје, и склонио се у намастир Фенек, да ту остале дане живота свога у усамљености проведе. – На ово ми, кои смо, као свију дела поменутог господина очевидци, о ствари тој боље извештени, да од свега тога ништа није истина, јербо нити је поменутиј г. епископ наш икада против народа свога био, као што ћете се скорим о противном уверити, да је сиреч он само услед многе молбе наше у средини нашој остао, од пресељења свога у Карансебеш одустао, и да се он за народ свој управо жртвовао, и своим пожртвовањем нас од коначне погибели спасао, – нити је он нужде имао законитој власти својој оставку дати. Сасвим невин и за послугу цркве јошт крепак будући, није најпосле ни у Фенек зато отишао, да ту остале дане живота свога усамљености проведе. – Много је то, господине, одсудно рећи: 'држао је са Маџарима против народа свога.' Тим је некако већ пресуда пре испита ствари изречена, и он неиспитан и непреслушан свету као осуђеник представљен. Правда пак изискује, да се свака ствар, свако преступљење са свима околностима своима најпре подобателно испита, и разсуди, и после тек праведна пресуда изрече, које и његова светост г. патријарх пред очима имајући, није послао поменутог г. епископа у Фенек, да тамо остале дане живота свога проведе, већ док се ствар његова начином своим не испита, и пресуди, у намастиру Фенеку у приватном одношењу да пребуде. У писму своме на истог г. епископа одпуштеном изјављује: 'да ће његова радост највећа бити, ако се поменутиј г. епископ савршено оправдао буде'. – Правдољубије ваше нам јемствује, да ћете кратко изјасњење ово, као и међутим на неку малу обрану невиности служеће, у новине наше ставити, за које вас и учтиво молимо.

У Вршцу 26. Јануара 1849. (Без подписа.)

[JASON]

Угарска. У 20-том известију од царске армаде извешћава се, како су се Маџари под Бемом, немогавши се у Буковини утврдити, натраг у Ердељ повукли и 9-га Јан. на Сибињ ударили. Битка је била дуга: 7. сатиј је трајала, и жестока страшно; ал' најпосле опет је царска војска победу одржала, јуришивши више пута бајонетима на непријатеља, и тим га на концу к узмицању принудила, на које су га коњаници гонили и освоили му 5 топова, 4 кола са џебаном, оружја сваке врсти и више њи заробили. - У Дебрецину сабор маџарскиј јошт ради; није дакле истина да се разишао, као што је говорено било. Одавде је једно оделење њиове војске 14-га Јан. ударило било на град Арад, ал' без сваког успеха.
21-во известије јавља, да се град Леополдштат 22-га Јан. после јаке канонаде предао царској војсци безусловно. Ђенерал Шимунић обсео је рударске вароши у Карпатима; а Њижан у Барањи заузео Печух, од куда је једну чету оправио к Осеку, а сам се упутио к Мохачу, да тако дође у сајуз са Србима. – Жупанија оравска дигла се на заповест Штура и Хурбана сва на оруже, те се сад силне чете скупљају, да с њима војују. Ал' јој је нестало било џебане, и кад су је од ђенерала Геца искали, није ијм хотео дати!! Тако исто Словаци су хотели једну народну скупштину држати, но и то ијм је забрањено. Красна 'равноправност народностиј!' 

Аустрија. Моравске новине из аугсб. об. новина саобштавају следујућу вест, која врло јасно показује намере садашњег аустријског кабинета у смотрењу новог устројења аустријске државе; и зато заслужује, да свакиј родољубивиј и пробуђениј Србин не само сазна, него и добро уважи. Она овако гласи: 'Из Франкфурта смо разумели, да је Шмерлинг у Холомуцу добио настављење, из ког се јасно познати може, какву политику жели Аустрија према Немачкој пазити. Она, вели, неће нипошто да се одцепи од Немачке, и сва ће средства, најпосле и оруже употребити, ако буде нужда, да ово предупреди. У своим немачким земљама припознаће, вели, сва закључења немачког државног сабора, која ће, са незнатним само променама, пуну вредност и силу у овим земљама имати, – но покрај тога браниће начело савезности. Од стране свои не немачки земаља ступиће с Германиом у савез узајамне обране и помоћи, и закључиће с њоме обшту митну свезу. Што се тиче насељења Немаца у Угарску, обећава Аустрија, да ће ово подпомагати и под своју заштиту узети (по свој прилици су Банат и Бачка оне обећане земље, у које би Немци ради били своју, све народе усрећавајућу просвету пренети.), и веле, да је уговор о овом делу већ готов. – Основна права немачка, изузимајући чланак о разделењу добара, биће и у Аустрии припозната; и Аустрија обећава и нуди влади немачкој у помоћ целу своју војену силу, без икаквог призренија на народност војске и поједини полкова, јер се разделење војске аустријске по народности неда удејствовати, почем свака провинција особиту струку војске даје, тако н. пр. Галиција и Угарска лаке коњанике, немачке земље топџијство (а зар не Чеси? У.), Чешка даје тешке коњанике, горски предели стрелачке чете и т. д., дакле цела војска неби могла подпуно снагу своју развити, кад би се по народности поделила. – Аустријскиј државниј сабор, биће подчињен немачком сабору државном (!), ако овај само начело равноправности свију народностиј прими' . – Шта ли ће Немци јошт од овога равноправства народности скроити, и до чега ће народе аустријске под овом маском довести! ако се ови т.ј. даду од Немаца за нос вући?!

[JASON]

Србске Новине, бр. 12. од 8. Фебруара 1849.

Војводовина Србска.

У Вршцу, 24 Јануара. Од Петрова дне пр. год. тужно је вршачкиј Србин уздисао до светога Јована тек. год. Светога Јована држимо ми сада за избавитеља нашега од тешкога јарма бесне маџарштине. Србска се застава (са црно-жутом) на тороњу наше православне саборне цркве вије, и чим вршачкиј 'правиј Србин' на ову радостно погледи: таки му се ова напрасна радост у велику тугу преобрати, он се опет на ново смути јошт горе сад, него кад је на маџарскиј барјак, тамо висећиј погледао. – Читајући ово србскиј свет запитаће ме: зашто то? – О сладка браћо Срби! не питајте ме: зашто и кроз што? јербо би вам стотину узрока могао наредити, но због краткости времена ево вам неколико само. – Крвопије, славног нашег Србина Кумановића убијце, слободни се по улицама шетају!... Наши суграђани, наши главни непријатељи, Швабе, имајући јошт сила сакривеног оружја, прете нам јавно са долазком до кои дан Маџара... Одбор наш оружја недаје, гарду нашу установити силом закосњава... Таки другиј дан по улазку нашег храброг воинства прекорио је један граничарскиј чиновник, Немац, једног младог Србина, што није црно-жуту него србску кокарду преденуо, и то у присуству овдашњег Швабе, кои му ово за право даде, и рече да је то и њиово мненије... Јуче је опет један чиновник, Србин, силом натерао свирце у кавани код В..., да чардош маџарскиј свирају говорећи: 'Србин треба да је великодушан'; но на ово се овдашње Швабе обрадују, и у неколико приватни кућа сакупивши се напијаху здравицу за Кошута, говорећи: 'Та није било оно великодушије, него страх, јербо знаду да ће до кои дан опет Маџари овамо доћи,'  и тако иjм опет грдни порастише рогови... Јуче дође овамо из Тамишграда Ј. С... и донесе нам вест, 1-во да је наш св. патријарх у Тамишграду и да се са Рукавином никако сложити није могао, 2-го да вршачки Немци неморају плаћати војениј намет од 60.000 фр. ср... Наша је обшта жеља, да се из Вршца (ма и из целе војводовине) Немци и Чивути прогоне, но одбор ијм напротив јошт свакиј дан ране даје, и гледа да остану опет у Вршцу... Србијанци, наша драга браћа, говоре, да морају натраг у кнежевину, а граничаре храбре води цар у Италију... Браћо помозите, ако Бога знате! сад је време, сад ил' никад! Та у зао час, ако је овако и у Бечкереку, Кикинди, Бечеју и т. д., то смо онда сви на веки пропали! Сам Бог с неба нека нам помогне!

[JASON]

Патријарх Фелдмаршал-Лајтнанту Рукавини.
През. №

Оба драгоцена писма в. прев., једно од 4. а друго од 20. т. пр. № 3. и 9. примио сам исправно. Ту се обстојателно разслаже важност и круг делателности вис. бан. ђен.-команде, као и сл. тамишгр. сред. одбора и в. војенога савета према србскоме војводству, и на основу превис. манифеста од 3/15 Дец. пр. г., коим је њ. в. премил. цар и краљ повраћење достојанства србскога војводе као политичнога поглавара потврдио, али круг његове делателности и границе србскога војводства јошт није височајше определио, и на основу прев. решкрипта од 3. Окт. пр. г., по којем је сва Угарска, а по томе и Банат, у стање ратно постављена, захтева се од мене, да обе регименте, немачко- и илирско-банатску у административним и иначе војеним пословима одма на вис. ђен.-команду упутим, а ради администрације у провинцијалу да се у споразумљење ставим са тамишгр. сред. одбором и војеним саветом, зашто се никако не можемо сматрати као два особито делајућа надлежателства.
У оба ова писма в. прев. у изглед стављена цељ, добрим споразумљењем и јединством у одправљању послова земаљске администрације благу народа поспешити, могу је по свом садржају и целом простору као одвећ усрећавајућу оценити: о средствима пак к томе при постојећима, од вас исти за тешке припознатима одношењама не могу бити с вама једнога мненија. Банатска ђен.-команда, која од скора тек срећу има в. превосходителство на своме врху поштовати, јошт од почетка славнога, за подпору целокупне монархије и на обрану собствене народности управљенога србскога покрета у обоим региментама, немачко- и илирско-банатској, своје уважење и поверење изгубила је, почем се до половине Октобра наредбама маџарскога министерства повиновала. То је исто искусила из истога узрока и славонско-илирска ђенерал-команда, сремска жупанија у целом, а јошт неке жупаније у мањем простору. Да би се за времена најгорем од свију зала, анархии, доскочило, гл. одбор србске војводовине, кои се у Карловци 1. Маја под моим председателством саставио, узео је себи за светиј задатак, провинцијама, које се против маџарства изјавише, у интересу одржања целокупне монархије и пресјајне династије, и на развитак народности своје управљати. Регименте славонскога ђенералата и шајкашкиј батаљон одреку једна за другом покорност ђенерал-команди, градишканска и бродска регимента прикључе се хрватској ђенерал-команди – тројној краљевини, варадинска пак регимента и шајкашкиј батаљон, са милитарским комунитетима гл. одбору србске војводовине, по закљученима карловачке и загребачке народне скупштине. Није била једна или друга ђен. команда, није био ф. н. л. Грабовски, Пире, Благојевић, кои ослободише тешкога јарма под маџарством стењуће житеље србске војводовине; но само је гл. одбор у Карловци у власти стојећим му средствима и помоћи суседне браће из србске кнежевине јарам Маџара у немаџарским пределима скрушити дао, и сада од свемил. правителства подпомогнут неуморно о томе ради, да себи отачаство, које је србскиј народ на високиј позив блаженопочившега цара Леополда, где је истиј њему притјажање свакога, Турцима отетога покретнога и непокретнога блага осигурао, под царскима заставама од Турака отео, сада опет по другиј пут од Маџара ослободи, све на неизречену радост подјармљени бивши предела, кои одма по своме ослобођењу сходно закључењама од 1. Маја са највећим одушевљењем у драговољно и непритворно састављеним писменим документима своју покорност правителству војводовине србске изразити обичавају, као што је то варош Вршац са целим окружијем јуче учинила. Народ је предао мени управљање изречене војводовине као управитењу исте; ја сам водио врло пробитачну и успехом и припознањем увенчану снадписку са високим правителством и врховном војске командом, оцењењем које и наше добре ствари изабраниј за војводу ђенерал Шупљикац као врховниј заповедник војске србскога војводства амо је послан, и мало затим у истом достојанству, као и остала закључења народне скупштине превишње потврђена буду, с тим изречењем: 'да је војвода политичниј поглавар, и да ће њ. величества по повраћењу мира прва брига бити, народно правленије војводовине србске устроити дати.' Народно правленије већ постои у сремској жупании, варадинској регименти, шајкашком батаљону, у више места бачке и торанталске жупаније, и у некома крашовске, од 7. т. м. у великом делу тамишградске жупаније и немачко- и илирско-банатске регименте, и сви ови житељи благодаре своје ослобођење само реченој војсци, и администрации правленија војводовине србске. Како би се ови житељи староме правленију и начинима истога у овим окружијама, или с искључењем други немачко- и илирско-банатској регименти повратити дали, невидимо никакво могуће стрдство, осим ако би допустили, да наступи права анархија, тим теже, почем је начело равноправности свију народности, дакле и начело србскога народнога правленија већ од највишега места изречено, против којега јавно устати значило би, кад би се у окружијама србске војводовине, где је већ по провишње израженом начелу народно правленије устројено, противународно уређивало, да се може бити после месец дана опет народно уреди. Оваковиј поступак морао би већ и из тога рђава следства за собом повући, почем је хрватска ђенерал-команда врло многа олакшања граничарима дала, чему подржавајући иста су и у србској војводовини дата, а од банатске ђенерал-команде, која се јошт старога начина држи, ништа учињено није.
Што се тиче наименовања в. пр. за командирендера у Банату, то је можда зато учињено, да би се и из Тамишграда, где је в. пр. лепе заслуге себи придобило, против маџарства и за добру ствар делати могло, и да би се управителство за влашко-банатску регименту, која је увек од маџарства заклоњена и никаквој опасности помаџарења изложена није била, док се сасвим неуведе наречено народно правленије војводовине србске, одржи. Ако би се пак може бити ово мненије неосновано учинило, скупа неосновано показује се и начело равноправности народа, начело уведења народног правленија у србској војводовини, и начело представничкога правителства, кои су већ превишње изречена; тако исто неосновано би се учинило и наименовање србског војводе за политичнога поглавара и његово и његовог наследника г. ђенерала Теодоровића наименовање за врховног заповедника војске србског војводства, и повраћење патријаршије као врховног достојанства православне цркве. Скупа се само по себи изјасњава, да границе србске војводовине, које су у народној скупштини 1. Маја пр. г. означене, зато само нису превишње потврђене биле, што се налазише у рукама бунтовника, као и спорне од врло обозрителнога правителства нису се ни могле потврдити.
Ово за обjaсњење питања тичућег се обои региментиј, коje далеко више стојећи, него да би га решити у стању била ђенерал-команда, која у одсудним биткама код Томашевца, Јарковца, Алибунара, Новог Села, Панчева, Беле-Цркве, Вршца ни участвовала није, но тек у основно израженој равноправности народности и историјскога права, и у подпуној сили свевисоке династије и укрепљеној јакости целокупне монархије своје решење наћи може.
Што се пак тиче банатскога провинцијала, за којега народно правленије в. превосх. не може допустити предузете наредбе, налазим себе приморана в. прев. одговорити, да је овај провинцијал досада стојао у рукама бунтовника, и да су оне наредбе учињене како на основу равноправности тако и по наименовању србскога војводе и свевисоком обречењу, да ће се устроити народно правленије вернога и храброга народа србскога, а ратно стање прогласило се у смислу свевисокога решкрипта од 3. Окт. само против бунтовника маџарски, никако пак не може се оно односити на правителство војводовине србске, које од стране њ. св. г. ф. м. врх. заповедника војске писане налоге има, да што пре Банат очисти од бунтовника, и ступа к Сегедину, кои лежи изван граница србске војводовине.
Ја не могу дакле себи да изјасним како да се у смислу свев. решкрипта од 3. Окт. пр. г. од стране вис. ђенерал-команде не дозвољавају наредбе учињене у банатском провинцијалу, будући је овај решкрипт јошт пре, и много пре, и драговољно, од правителства војводовине србске него од банатске ђенерал-команде, шта више и у начелу јошт од 1. Маја примљен био, где је шта више и у одличној лојалности и безпримерној особеној енергии в. прев. важио за претворење ђенерал-команде у војениј савет, састављен од различити знаменити војнички особа. То је очевидниј пример да је нужно преобразити ђенерал-команду, које је скупа подржање нашло у тамишградском средоточном одбору, где за знак врло потребним припознатога народнога правленија г. владика за председатеља и народни грађани за чланове постављени су. Треба ли пак да се изјавим, у коме смислу овај тамишградскиј одбор делити има: то нека послужи томе моје пристојно мненије, да овај одбор у духу равноправности народности и превишње обреченога народнога правленија, у наименовању србскога војводе и патријарха, управо у одношењу владике к своме патријарху, правителству србске војводовине у Карловци, којега руководитељем ја чест имам бити, подчињен бити мора, да би се тако по речма в. прев. добро споразумљење у администрации постигло, и да би се и од житеља вароши Тамишграда за предстојећу народну скупштину ради избора новога војводе и ради унутрашњега уређења организације војводства посланици позвати могли.
Почем сада на позив в. прев. у овом предмету овим моје мненије саобштити чест имам, шиљем како препис вашега почитајемога писма, тако и мој предложећиј одговор како вел. министерству у Беч, тако и њ. св. г. ф. м. врх. заповеднику војске кнезу Виндишгрецу, и њ. преузв. г. бану, сајузнику војводовине србске, на високо увиђење. И т. д.

Јосиф Рајачић, с. р., Патријарх.

[JASON]

У Стапару, 28. Јануара. Данас ударе непријтељи на Стапар, где се нека част народа из околни села и 40 Србијанаца под чеоништвом г. Николе Далкаровића налазило. И од ове наше храбре чете непријатељи натраг узбјени буду. Од њи су пала двоица. Ми овде досада неимадосмо топова, па зато не могосмо даље ступати; но како ће нам ови данас стићи, то мислимо, у име Бога, сутра на Сомбор поћи, где се находи Перцел са једном четом Маџара. Ако Бог и јуначка срећа даде, сутра ил' прексутра ћемо у Сомбору вечерати.   А. У. В.

У Сомбору, 30. Јануара. И Сомбор је наш! Данас смо јуришем на Сомбор ударили, и маџарске одметнике, кои варош никако предати нису хтели, растерали тако, да један за другога знао није. Браћа наша једва су нас дочекала; и шта ћу вам даље оворити: ко жели, нека дође и види шта је Србин! шта ли пак искрена и пламтећа љубав братска! Г. епископ Платон Атанацковић са једним свештеником предусретне нас и благослови: но бољиј је заиста благослов био стотинама уапшене браће наше, кад су бела света, родбину, а посред њи избавитеље своје очима видела? Битка је 3 сата трајала. Топова наши пукло је до 300. Варош је остала неповређена, само што је 10 кућа од хаубица у боју запаљено. Г. Гудовић гонио је непријтеља, и ту је много Маџара изгинуло. – Радуј се Србадио славна! Сва готово војводовина већ је у рукама твоим! Сомборци нам причају, како су добегавајући Маџари јошт пре тога, које са Сентомаша, које са други места, хтели своје поглаваре поубијати, што иј са народом србским завађају. Камо срећа, да су се пре сетили те неби сада погрешку главама плаћати морали! – Г. епископ Платон Атанацковић распитивао је за г. проту Ненадовића; но ми смо му јавили, да се он у Београд вратио, и да ће скорим опет амо доћи.   А. У. В.

У Кули, 30. Јануара. Неможемо пропустити, да јавну благодарност пред србским светом неукажемо г. проти карловачком Павлу Николићу, кои је најревностнии труд положио, те место ово посве у пепео претворено није. Он је, у највећем огорчењу преварене војске наше, свуда без душе трчао и саветовао, да се палења и арања окану, јер више овде непријатеља нема. И премда је народ из освете неколико маџарски кућа запалио: опет је већа част села на миру остала. – Околне обштине позване, изјавиле су покорност своју: обштина Червеначка дала је 1000 ф. ср. на воинство, које није више недеља плату своју примило.

У Тамишграду, 31. Јануара. Јуче је свршио овде пре 3 дана дошавши гл. народниј одбор са св. патријархом договоре, и своим топлим представљењем, да неби се у народу нашем зла следства породити могла, умолио је св. патријарха, да г. Стратимировића као отац помилује, и у своја га недра прими, које св. патријарх одма званичним актом и учини, и у следству тога послата је депутација г. Стратимировићу, кои је у Хацфелду, да дође амо у Тамишград, да налазећем се јошт овде св. патријарху и гл. одбору предстане, да сва досадашња неспоразумљења престану, и да љубав, слога и лепо споразумљење, које нам је сад нужније и спасоносније него све друго на свету, опет се поврати, које дај Боже, да се што скорије у дејство преведе. – Р.

[JASON]

У Митровици, 4. Фебруара. Огањ радости обузима ме, кад вам ово пишем, и надам се да ћете и ви, и сав род наш, радост нашу разумети, и с нама Варадинцима у гласу весеља нашег срдачно саучаствовати. Од његове светости славног србског патријарха дошла је данас диплома, којом се наш г. капетан-аудитор Теодор Радосављевић, варадинске регименте управитељ, за народног полковника поставља. Што није било јуче, то је данас. Јуче је сиреч дошла од агента из Холомуца вест, да је истиј господин као изванбројниј аудитор за првог аудитора у регименти нашој постављен. Како је то код нас примљено, кои знамо, да овде ни једног аудитора нема, и да је од почетка покрета нашег народа до данас, сва судејска дела под руководством г. полковника Теодора Радосављевића јединиј канцелариста суда г. Атанасије Николић, помоћи окружног овдашњег енергичног одбора, одправљао: то можете себи представити. Сви смо се смејали том гласу, тим више, што г. полковник не само да нигда није био изванбројниј, него је за цело време службе своје, а особито за време покрета нашега, такову делателност за цара и народност нашу развио, којом преважава све аудиторе, и све министре на свету. И то је код камариле зато изванбројно, да би се народу нашем умилила, како она зна, постављајући изванбројног аудитора за првог аудитора у регименти, заслуге Србаља уважавати, јер није шала, такав грдниј скок у аванџаменту. Несрећна швабадио, чим ти хоћеш Србљима зубе да замажеш! Уверени будите, да је сваком живом, не само Србљима, него и Немцима, кои међу нама живе, већ било срце набрекло од нове неправде, којом се наши, не само народни него и цареви људи, предусретају, и зло би било, да није његова светост патријарх, имајући пред очима своја права, права народа србског, окове камариле разбио, и непитајући је, аудитора капетана г. Теодора Радосављевића за народног полковника поставио. Сад нам је срце на мери. Нека сад дође овамо ко хоће, да над нама господствује, отворићемо му драговољно врата, да дође и – да прође. Ми не знамо, како министериум држи царске и народне чиновнике, кои од кога има превагу, или су сасвим једнаки; али то знамо, да су сви народни чиновници и царски скупа, и да ови над самим царскима, двапут већу, по значају и дејству свом, превагу имају. Немогу народни официри бити код нас нецарски, кад је и сам народ наш царскиј народ, и зато би требало да царски раздвајавајући чиновника нестане; јер је зато већ време ту. Клоните се неверни, јер је правда са Србљином, а са правдом и Србљином свемогућиј Бог!   Д.

[JASON]

У Срему. Је ли нужно одма избирати војводу? и какав треба избор да буде? Питања ова цео народ у војводовини здраво занимају. Лепо су то неки дописатељи у овим листовима изјаснити потрудили се; зато само толико, у колико се моје мненије с њима слаже, представити желим. Војводство са охолости, надутости и безчовечности маџарски знешеника извојевати, истина да нам великоможниј цар наш помаже, потврдио је војводовину (!? У.) и војводу, обећава кад се мир поврати, обезбедити све народности, и утемељити слободу закониту. Радујем се благим обећањама царевим, благодарим на великим дарима његовим! Но стрепим, знајући да у нужди човек све и сва обећава, а кад се избави, не редко и по готову свагда, на обећање заборави, или како год измигољити се и преиначити стара, да се и с нама Србима тако недогоди. Лепа је духа М. П. у броју 111. пр. г. и пуна слободе за ову ствар, но ја слажући се с прва два дописатеља предлажем, да у колико рат с Маџаром у толико и с политиком аустријском, – која нас је више пута саранити хтела, – данас извојевати морамо. 'Док је суза врућа преонути треба' вели наша пословица. Тако сам и ја зато, да се одма неодложно војвода бира, да нам се, сачувај Боже, касније не би казало: 'погибељ твоја од тебе Израиљу.' Паметне главе врстни Србаља молим, оним, што ијм је најмилије, заклињем, да страже над ђаволском политиком, а ја из све снаге вичем: избор војводе таки! и то из два узрока: прво што се каково неспоразумљење између привременог војводе, и до сад у бојевима участвоствовавши војсковођа лако родити може; а друго што тврдо уверени бити не можемо, да привремениј војвода по жељи и потреби, при најватренијем родољубију, вежеству, искуству и одвжности на војску нашу дејствовати може, и тим се рат губи. Војвода дакле љубав војника уживати мора, ако напредовати желимо. Уживати је пак само у дејствителности може, у привремености никако, особито данас, кад је нам војник размажен, и из старог војеног реда изведен.
Да је војводовина од непријатеља очишћена, мир, поредак и самосталност утврђена, добар би избор М. П. у овим листовима представљен бити могао, премда што је у Француској добро и пробитачно, у војводовини шкодити може, које би се и сад са места до места у једно време бирањем догодило. Народ сав истина без разлике народности треба да бира, но кад за сад та сакупност и јединство бити не може, судим да кад брат за брата на боју живи и мре, може и при избору участвовати. Састанак пак изборни посланика од свију обштества, које су од непријатеља слободне, зато је бољиј, што простота, која новина нечита, не познаје никако ни Будисављевића, ни Шиљка, ни Мамулу, ни Теодоровића, нити иког за војводу способнога, но кад се скупи и од врстни Србаља одважност, родољубије, поштење имена, једног или другог, саслуша: за овог би или оног једнодушно лакше могла гласовати. Зато од сваки 500 душа по један посланик да се избере и што пре ма у које безопасно место пошље. Дан и место оним истим начином његова светост г. патријарх, као што је и 1-га Маја пр. г. за скупштину заказао, и сад да закаже, све представнике око себе скупи, и с њима једнодушно и јединогласно војводу избере, по особитом куриру благоме цару на потврђење поднесе, да се пролеће, кад нам тек озбиљниј рат предстои, без војводе недочека.

* По најновиим известијама из Бачке, војсци се србској и Баја предала. Маџари су се сви одвукли у Суботицу. Овде ће дакле бити јошт једна решителна битка за војводовину. С друге опет стране Сремци, из Илока и Черевића прешавши у Бачку, блокирали су Н-Сад. Њиове предстраже налазе се на ¼ сата од ове вароши. Поговара се, ал' не сасвим известно, да Маџари у Варадину намеравају предати се Србима. Ако то за сада и не учине, ал' до скора ће јамачно, јер од Осека већ иде једно оделење војске, да и Варадин обколи, а ако нужде буде и бије га. Св. патријарх са гл. одбором налази се у Кикинди. Тамо су позвани многи најзнаменитии људи из Баната и Бачке, без разлике вере и племена, да правителство војводовине саставе. Међу позванима налазе се и од браће Буњеваца гг. Јосиф Рудић и Драгутин Латиновић, кои су у Кикинду, како чујемо, већ дошли.
По другом опет једном писму из Карловаца од 29. пр. м. у Новом-Саду чине се сад највећа безчинства, као да ствар маџарска врло добро стои. Чујемо, да је издана заповест: кои год неће под маџарскиј барјак, да се сели на поље. Овде ће морати бити крваве битке, јер Маџари у место да из града одлазе, једнако се купе у њега, у Мајур и у Новиј-Сад. – У Карловци нема новина, печатња је под контролом, нити се сме ко слободно разговарати, и много се јошт којешта чини, против чега се овај јадниј народ подигао. – Црно-жутци, коима је ствар царска светија него народна, види се као да желе стариј онај начин у војводовини опет да уведу. - Ми на ово велимо: Народе србскиј! буди на опрезу да невидимо на последку жалостно следство, да си и крв и имање твоје до крајности жртвовао само за туђ интерес. – Куд и на што наше оволике жртве? Сад у војеном обзиру добро напредујемо; ал' нам је политика рђава, непаметна. – Управитељи народни узмите се на ум, да вас народ не куне, и доиста нема веће одговорности од оне, коју ви сад на себи носите. Небуде ли вам чисто народна србска ствар светија од сваке друге, ма она чија била, све крваве жртве Срба биће узалуд ал' тешко и вама до века! Само за народ србскиј, па кад се тим и другом коме помаже, нама је мило, и дичимо се, да можемо заслугу нашу и сада о одржању целокупности монархије показати; али да се дамо варати, био би неопростимиј грех! Јошт једанпут: будимо сви на опрезу, јер нас се свију тиче!
* Од Карловаца је дигнуто стање обсаде. 'Напредак' опет изилази. – До данас јошт немамо никаквог известија, зашто је ово стање обсаде и постављено било!?

[JASON]

У Фрушкој гори. У грађанскоме Срему врло се велико незадовољство у народу прама неким вармеђским званијама показује, јер народу србскоме јошт од стари времена, чим је најмилију забаву, оруже, оставити, и врат свој маџарској аристократии подвргнути морао, никако му се то наименовање вармеђа, – градомеђа, – жупанија, – солгабиров, – судац, – омилити није могло, а сада кад је већ уставне слободе, како за све народе, тако и за поједине људе, и за побољшање правице, и правде наступио, никако к овим наименовањама правога поверења нема, – пак се обзире, да на какав такав начин ову стару хаљину с новом бољом и духу садашњега времена сходниом замене, – али сам неуме, а нико му управо од они, кои је то дужност, неће руку помоћи да пружи, и да се својски прихвати то дело поправити. Зато се често догађа, да ако не цео народ, а оно поједини људи, из једнога зла у веће упадају. Ово би зло требало таки из почетка коренито лечити, да не би народ у анархију пао, а наш непријатељ, кои никада не дрема, него се све о несрећи нашој бави, како би ту на своју корист, и с временом на у пропашћење целога народа и народности наше употребио. – Овоме се најлакше путем политично-судејским, или на просто да рекнем рукама помоћи може.
По гласу привилегије цара Леополда од године 1791. точке 24. Србљи имају право собствене своје мађистрате уређивати. Зато треба судове у војводовини србској увести – од чистога србскога елемента, а од свакога туђег и најмањег очистити, и по духу садашњег века, и народа србскога скроити, које кад би се учинило, неби требало толике силне вармеђске чиновнике бадава плаћати, и врло би се много у новцу уштедило, а богме економију народну морамо гледати на свакиј начин да уведемо. – И зато ћу од најнижег суда солгабировљевога, како би се ово по духу народа поправити дало, па после постепено до избора војводе мисли моје на кратко изложити. (Овде треба разумети једанпут за увек, да се не говори о појединим особама солгабирова и други чиновника, између кои заиста налазе се људи народни, но само de foro.)
Солгабиров у стара времена звао се и присталдус, које је управо славенска реч и значи предстатељ народа, а раја у она времена, па до скора, није била народ, – већ misera contribuens plebs. – Народ били су само више свештенство, prelati, и остала сва аристократија, дакле овима је само тај присталдус а доцније названиј солгабиров, judex nobilium, судио, – које и само ове речи сведоче, да су они били судије слугу и племића, а слуге су се у она времена знали само војници под оружем, кои су сви племићи били, а код остали људиј, кои нису племићи били, већ јобађи се звали, солгабиров није никада судија био, – него политичниј комисар, и јобађа или раје, како што то и пророк маџарскиј Вербецкиј у тричасника наслову 25-м части 3. овима речма сведочи: 'Caeterum habita jurium civitatum liberarum, ac defensionis et offensionis declaratione, jam de villanis (quos jobagyones nuncumpamus) tractandum est.' – И у следујућем тако параграфу 3-м при свршетку овако вели: 'sed neque comitum parochialium, aliorum comitatum et directe citari possunt, sed eorum ex parte cuilibet quaerulanti atque causanti domini ipsorum terrestes judicium et justitiam primum impendere tenentur.' Редовниј и првиј судија био је спаија, по праву партимонијамолне или отчинскоме, кои се јошт и из законика св. Стефана, краља угарскога, књиге II. лако увиђа. Као што отцеви својој деци, тако спаија своим не племићима, поданицима имао је право судити. Сад дакле кад је аристократија сасвим укинута, а народ прост ови отачаски, или боље отчујски спаински судова сасвим се опростио: солгабирови или племићки судије остали су посве без снаге, – јер племићства је нестало, коме су судили, а осталом народу никада судили нису. – А народ опет без судија сасвим оставити ни на каквиј начин се није могло, зато је требало народу дати, да сам себи форму судејску сачини, и по њој судије првога степена избере. Зашто у томе се управо састои гаранција највеће грађанске слободе, и зато се свако жив чуди, да је баш сада, у време конштитуционалне слободе, солгабировима, кад је час дошао, народ од њиовога чинодејствовања и суда маџарскога сасвим на леп начин ослободити, уводењем окружни судаца, и одбора, већа власт дата, него што су се ови икада надали, – и под праотцима своима Тухутом Лехелом и Вербелчом имали. – Истина ово није спаинскиј суд, али јошт нешто мало горе и црње, јер спаинским судовима имао је бар у она времена ко то контролирати, али окружним судцима сад баш нема нико, пак тако сад ови могу и жарити и палити, – без икакве контроле, – јер они окружнога одбора чланови, које народ није ни избирао, него су иј понајвише готово сами солгабирови по ћуди својој у окружне одборе помећали, могу бити поштени људи, али као прости, а управо да рекнемо и невешти у судејским пословима, а притом бојећи се солгиног штапа, кои ијм за вратом стои, као и другим људма, или коју смеду проговорити, или несмеду, и слабо контролирати могу.
Нити треба више у будуће да војводовина или ма ко му драго други, четири седријална асесора народу у суду првога степена наименује, зашто са оваким феудалним наименовањем, ако се ово у обичаи, може се грдна рана грађанској слободи нанети. Ајде за сада може јошт поднети, – зашто је то све привремено, а зна се, да светиј патријарх, којега је жарка љубав и пожртвовање к роду своме србскоме довољно пред целим светом осведочено, није то учинио, да би слободи народној у избирању судија првога степена уштрб какав нанео, него из други узрока, које ће време само одкрити. – И зато опет велим: треба добро бдити, и у будуће права народа ни у најмањем чему не повређивати, – јер је војводовина различитим народима и елементима обкољена; па се незна шта дан шта ли ноћ носи –. Tempora mutantur et nos mutamur in illis. – А неби баш ни најмање шкодило ова четири не нужна вармеђска асесора таки одпозвати. Та ту би се и 6000 ф. са леђа народу скинуло, и ти би се новци на нужну војену потребу употребити могли. – Истина да су ова четири вармеђска асесора нешто мало у долњем Срему познати људи, али у горњем Срему, осим једнога, сасвим су непознати људи. Па ако се ово наименовање судија првога степена у будуће обдржи: може војводство, као што је сад у горњем Срему непознате људе наименовало, четири аристократа, кои већу прилику и средства имају око великаша се врсти, него сиромаха демократа, народу за судије првога суда наименовати, – пак шта ће онда наши потомци рећи? С Богом грађанска слободо и лична безбедности!
Треба дакле нека садашња окружија пигмеа и судци окружни сасвим да престану, – јер историја нас Срба добро учи, да је србско царство зато, што је на мање области разкомадано било, пропало, – тако исто ако војводовина цела на толико власти или окружија подељена буде, као што је сада грађанскиј Срем, може лако с временом пропасти, – и окружије сремско нека сачињава цео провинцијал сремачкиј, – у Банату жупанија торонталска и тамишградска, – изузимајући диштрикт кикиндскиј: тај може бити за себе окружије; – а у Бачкој могу бити два окружија бачко и бодрогско, осим диштрикта потискога, кои такође за себе окружије једно сачињавати може, – ма да му се неколико села, која су њему ближа, из бачке жупаније придодаду, неби ништа шкодило, зашто је управљање једно.
Овде ће се узети за правац само садашња жупанија сремска. Па после по овом правцу могу се сва окружија у војводовини кроити и уређивати. – За свако гореречено у војводовини окружије – или преко овога из поднешени ради наименовања и потврђења особа, обштиј министериум, једног начелника окружија наименује, кои ће у име његово у свакоме окружију дела публично-политична и судејска одправљати. У присуству овога начелника окружија народ целог Срема грађанскога треба себи да изабере судејског председатеља и подпредседатеља, два биљежника, пенезнике, политичне комисаре, кои су одпре били солгабирови, два фишкала, канцеларисте и т. д., а јурасори и другиј гњавеж маџарскиј може сасвим изостати. И тако би се овим правцем, не само духу и вољи обштој народа одговорило, но што-но веле и коза и купус спасао, - зашто би солгабиров званије своје и даље са части задржати могао, само што би се круг чинодејствовања његовога на публично-политична дела ограничио, а у судејске парнице ништа се мешати неби могао.
После ови окружни званичника нека народ себи пороту, из којег му драго реда људиј изабере, на пример у Срему има 102.000 људиј, дакле на сваку хиљаду људиј по једнога, то чини 102 човека.- Обштине пак, које од 5000 душа више броје, за себе саме пороту, у колико се терен њиов простире, и грађанства тиче, изабрати могу. И ова порота обштинска нека све суграђана свои грађанске парнице пресуђива, - које се парнице не на окружниј сремскиј суд, - него управо на апелационалниј целе војводовине шиљу, а криминалне и публично-политичне парнице своје, као и осталог целог окружија сремскога, ове и све грађанске пресуђиваће порота целог окружија сремскога, која у целом грађанскоме Срему нека је једна само, и нека се зове порота или суд окружија сремскога, - а нипошто две. И ту осим окружнога председатеља или подпредседатеља, биљежника једнога окружног без гласа, и фишкала као у криминалним и публично-политичним парницама парничара, од пороташа окружни имају се шест, осам, или колико се народу узвиди, чрез куглице за свака три месеца за судије изабрати, - од куда ће се такође све парнице на апелационалниј целе војводовине суд одправљати.
Скупштина пак целога грађанскога Срема нека буде једна, и овде ће се кључ за порез на сваку обштину направити, и друга политична дела, која од војводовине и други надлежателства долазила буду, свршавати, - као и послови поједини ови окружија тичући се.
Сад кад смо већ домаће судове уредили, треба да се постарамо за апелационалниј суд. Овај у целој војводовини нека буде један, као у Француској Cassation-Hof, и нека се зове: апелационалниј србске војводовине суд, - куда све парнице апелиране на развиђење спадају, и даље да се апелирати неможе, осим путем молбе за милост на цара. У овоме апелационалноме суду народ нека изрече колико треба да има судија, и какви треба да буду, - т. ј. нека само форму изради, а војвода за наименовање, коме то оставити треба, нека се стара. – Ако ли би се пак по несрећи какогод догодило, да се овај апелационалниј војводовине суд недопусти, - него би се парнице из војводовине на банску или краљеву таблу апелирати морале: то онда нека се постара св. патријарх, или војвода, да четири члана од стране народа као главе наименује, као што је одпре острогонскиј примас у краљевској и септемвралниј табли наименовао, кои ће на народна права, да уштрб какав не трпе, бодро око имати.
Сад кад смо већ апелационалниј суд целе војводовине у ред ставили, треба да се постарамо како ћемо у публично-политичним одношењама прама тројној краљевини и прама другима у држави народима стајати и радити. Овде може се овим путем ићи: пред свакиј тројне краљевине или целе монархије сабор нека се чрез св. патријарха или војводу сазове народниј целе војводовине сабор; на овај сабор има свако окружје онолико људиј послати, колико већ народом одређено буде, и овде ће свако окружије, а народ у обште све своје терете предложити, и сва дела војводовине целокупне тичућа се у претресање узети, пак онда ове терете и расправе своје на подпомагање сабору тројне краљевине поднети, и одавде опет на обштиј целе монархије сабор, преко представника свои, колико већ одређено буде, одобрења и царскога потврђења ради представити. Ово су само обшта правила, а шпедицијална треба да комисија, од св. патријарха у овоме послу наименована, изради.
Остаје нам дакле јошт прословити о војводи, као врховној после цара и св. патријарха у народу србскоме власти. Кад треба да се изабере? и од каквога стања? и то ми се види да је највеће садашњега времена нашег питање.
Мислим, да би најбоље било да таки народниј сабор сазвати, и војводу избирати, кад је Банат већ од Маџара очишћен, а и Бачку већ смо заузели; сада неможе се више рећи, да из целе војводовине представници на народниј сабор ради избора војводе доћи немогу, баш ако би се ова наша војна за кои дан јошт с Маџаром и продужила, тим јошт већа потреба настаје, војводу сад и то неодложно изабрати, јер помислити треба, да се сачувај Боже, сада и св. патријарх престави, шта би било онда од народа без главе, јер гл. народниј одбор неби био у стању врховну владу над народом одржати, пак да на страну метнемо нашег непријатеља Маџара, кои би одтуда корист своју произвести могао: зар се неби могао у самом народу раздор родити, и одтуда пропаст целога народа, и млађане јоште војводовине наше следовати? – Та нашло би се људиј, кои на своје 'от' – и 'божијеју милостију,'  – и данас много држе, и мисле, да су они управо сами и за војводу квалифицирани, па би ту било по начину стари вармеђски промена и кортешовања за војводу, а на пут стати нико неби ијм могао, јер народ је народ – пак Бог сам зна каквог би човека за војводу изабрао. Кад дакле све ово у расуђење се узме, онда мислим, да ће ми свако за право дати, да треба војводу сад таки изабирати, док јошт ова војна траје.
Какве добродетељи треба да притјажава војвода, то је већ г. В. Л. казао: предстои нам само дакле рећи, да ли ћемо из војничкога, ил' и из грађанскога стања војводу избирати. Ја велим, да по закону једно- и равно-правности можемо и из другога стања избирати, где само човека зато званије најспособнијега нађемо, нити треба да се то званије искључително само стању војничкоме или грађанскоме приписује, и увек би рекао, да се пре грађанин него војник за ово званије изабрати гледа. Истина да војник може слободу извојевати, али стање његово војничко недопушта му развити је: то само грађанин може, кои зато и слободније увек мисли, и дејствовати прилику већу од војника има. Предстои нам дакле јошт знати, и испитати, мора ли се војвода из самога чиновничкога стања избирати, или и од приватни људиј? То је питање, о коме до данас јошт нико прословио није. Зато велим, да војвода, ако избројене В. Л. добродетељи притјажава, може се из свакога стања људиј изабрати, и из свештеничкога, чиновничкога, дипломатичкога, трговачкога, – да и самога занатлијскога, по правилу једнакости. Ово ће се, знам гдекоима читатељима видити врло смерно а гдекоима непристојно, особито што је речено, да се из трговачкога и занатлијскога стања војвода може изабрати; а ја велим, да то нити је смешно, нити непристојно; та није ли славниј дипломат северноамериканскиј Франклин био занатом типограф? Лафит, министер бившег францускога краља трговац? Рајнхард и Талерен да су свештеници били, целој је Европи познато; – а Ван Бурен, до скора бивши президент сојужени држава северо-американски, био је адвокат. Зар ови људи нису били војводе, или барем способни за војводе народа свога? те како. – Ал' нетреба ни тако далеко да идемо. Та имамо примера живи и код сународника наши, оностранске браће. Није ли србскиј вожд Карађорђе био занатом трговац? – а Цинцар Јанко шта је био, то и само име његово каже; а славниј посинак Карађорђев и на гласу бившиј негда поцерскиј војвода Милош Стојчевић био је прост човек. А шта да ренемо од стране свештенства? Та нема Србљина, кои незна да поп Лука Лазаревић, прота Ненадовић, кои и данас Србље главом у војводовини на Маџара предводи, и поп Смиљанић нису били војводе. Та зар није светиј патријарх наш, кои нас из покрета нашег па до данас, све мудро руководи, за војводу способан? Јест богме, само кад би се тога званија и даље примити хтео. А да је црногорскиј г. владика Његош војвода јуначког народа свога, о томе нико двоумити неможе. Па погледајмо и г. Тод. Радосавлевића, како мудро и с варадинском краином и сремском жупаниом управља. Сад нека ми когод рекне треба ли војводу само из једне класе људиј избирати. Та у свакој се класи налази врстни људиј, па кои буде најврстнии, онога треба изабрати. То изискива једнакост свију грађана, то дух садашњег нашег века.
На последку и то јошт роду моме србскоме овде кажем, да ја гореспоменута лица непрепоручујем, да иј за војводу избере, но само примера ради навео сам, да из свакога стања војводу избирати можемо – по ономе: свакиј може избиратељ, и свакиј изабан бити; јер ја сам мален човек и приватан, да кога за војводу препоручивати могу, и језуитизмом или боље рећи метернихизмом познати сремски грађански ајана сасвим незнан постао.

[JASON]

№ 640.
Продужено заседаније главног одбора у Тамишграду 29. Јануара држано.

Члан главног одбора и представник по части дипломатичној, каваљер, г. Јаков Живановић, предао је под 25. тек. мес. овде оставку на предименована званија његовој светости г. патријарху и управитељу народа војводовине, желећи од стране његове и г. патријарху и гл. одбору одлакшати споразумљење, које је данас предстојећим актом срећно утврђено.
Главниј одбор, очевидац и сведок многозаслужени за народ војводовине србске поднешени трудова г. Јакова Живановића, кои је, као народниј од истог одбора у Митровицу изасланиј комисар, са собственим пожртвовањем живота свога, поверено му дело, вешто и родољубиво, окончао; сведок, да је истиј г. Живановић у качеству народног комисара и пређе, и месеца Децембра прошле године, у Панчеву, где је решителна битка за Банат срећно окончана, и саветом и делом, опет са пожртвовањем свога живота, заслуге себи придобио, тако, да су речене обштине, и панчевачка и митровачка, захтевале повратак истог г. Живановића у средину своју, ког су обштим поверењем своим поздрављале; даље очевидац и сведок гл. одбор, да је г. Живановић, као члан истог тела, у заседанијама, само у духу народности, на ползу и срећу народну, дању и ноћу неутрудиме радио, и сада из предизложени дипломатични акта уверивши се, да он на овој родољубивој стази, само у духу заключења скупштине народне од 1. и 4. Маја и последовавше скупштине народне месеца Септембра прошле године, на ползу и срећу народа војводовине србске у струци дипломатичној и у свакој струци народоправљенија, и то од дана његовог у гл. одбор ступљења до данас без икакве плате и награде ради: Не може из преднаведени побуђења оставку г. каваљера Јакова Живановића нити на званије члана гл. одбора, нити представника по части дипломатичној примити, него моли истога господина, да он и у будуће онако, као и до сада, родољубиво дејствује, и његову светост господина патријарха-управитеља, и главниј одбор и млађану нашу војводовину и делом и полезним саветом подпомаже, као поверење народа уживајућиј члан правителства војводовине, које је месеца Септембра прошле године у Карловце сазвана скупштина народна, избором г. Јакова Живановића за подпредседатеља свога, јавно и торжествено доказала.

Јосиф с. р. патријарх-управитељ.
Пант. Живковић с. р. епископ. Коста Јовановић с. р. Ем. Коларовић с. р. Петар Јовановић с. р. Димитрије Орељ с. р. Теофил Димић с. р. Др. Радојчић с. р. Јсиф Јовановић с. р. Арсениј Коларскиј с. р. Фрања Христоф с. р. Петар Нинковић с. р. Франц Вице с. р. Светозар Милетић с. р. Ђорђе Радак с. р. Илија Вукашиновић с. р. Милош Филиповић с. р. Сима Видаковић с. р. Вунца Чутурило с. р. Ат. Карамат с. р. Јован Станковић с. р.

Читано и издано у Тамишграду 30. Јануара 1849. чрез народног секретара полковника, (М. П.) Јована Станковића.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
(Јаков Живановић родио се у селу Обрежи, у Срему 1808, а старина му је у селу Кључу, у ваљевској Колубари. Основну школу свршио је у месту свог рођења, гимназију у Карловцима, а филозофију у Пешти, где је постао доктор филозофије. На позив кнеза Милоша прешао је у Србију 1834. године.
Сам је причао да је у Крагујевац стигао баш у очи Сретења, и сутрадан отишао је у цркву на службу. Кад дође време да се чита апостол устумараше се вели по цркви и попови и учитељи и ђаци. Кнез Милош стојећи на свом столу већ опажа ту забуну, и тек што не запита: море шта је то? а ево шта је било: ђак неки узео из цркве апостол, да се спреми да чита у цркви на Сретење, па нити га је научио, нити је књигу врато цркви, нити је сам дошао на службу. Видећи ту забуну Живановић изађе пред Кнеза и упита: Је ли слободно Господару, да ја прочитам апостол без књиге? — Слободно сине како не би било слободно, само ако умеш, одговори Кнез. Живановић изађе на амвон и очита апостол на изуст, као и из књиге. Аферим игумане! викну Кнез, радостан што се из забуне тако лако изашло. Од тога доба кнез је Живановића готово свакад звао игуманом.
Као директор књажеве канцеларије Живановић је имао доста утицаја на многе послове земаљске. Кнез Милош га је слао у Цариград кад се је градио Устав за Србију 1838, и када се је одређивао Србији грб и застава. У унутрашњем трвењу у Србији Живановић је увек стајао уз Кнеза Милоша. То своје владање је он овако правдао: Ми дошљаци, кад смо уз власт, на праву смо путу. Ми ваших домаћих рачуна не знамо. У колу шумадинском ми можемо играти, али је непристојно да ми дошљаци у Шумадији водимо коло!
Видећи да се Србији, нарочито после Устава од 1838, спремају бурни дани, и не желећи имати никаква учешћа у тим догађајима, Живановић је дао оставку, и отишао у Срем, где је живео као приватан човек, али увек као српски грађанин, са српским пасошем. Година 1848. извела је Живановића из његове тишине, и увела га у народне послове. Био је посланик на Мајској скупштини 1848. године у Карловцима и члан Главног одбора Српског Војводства. - Милићевић, Поменик.)

[JASON]

Хрватска и Славонија.  У граду Осеку. Ево нас у граду. Данас 1-га у 4 сата ушла је царска војска у град, а измарширала је маџарска војска напоље, и наша је сад заузела град, које је све пријатељским начином учињено. – Х.

У Осеку, на Сретеније. Данас у 9 сатиј пр. п. уђе царска војска у град осечкиј. Најпре су изишли маџарски хонвидци из града на капију од горње вароши, и стали су у ред на оној пољани између града и горње вароши. Обрштар Фелдвари приступи ђенералитету, кои је скупљен био на пољу, и онда позову све маџарске официре к себи, ту ијм кажу, да војсци обзнане, да ће сада оруже положити. Официри оду у редове и то изврше; онда у пирамиде пушке сложе, телећаке и каише један другом дрешећи сврше предају. У том је од стране варошке башче на градску капију умаширао 1 батаљон Пиреови пешака у град а за њим на капију од горње вароши друга војска. Обезоружане понамештају по квартири у горњу варош, а официри, коима су сабље остављене, почну се један по један јављати, да желе у царску службу ступити. Познатиј зликовац маџарскиј мајор Рац јошт је јуче о парламентирању прешао на царску страну, и није се ни враћао више у град. После тога оде ђен. Едер и Фелдвари са Њижаном и млого штабсофицира у градић преко Драве и онде приме царскиј иметак, и тако се славно сврши издајство Шваба осечки.
У граду смо нашли највећу нечистоћу. Горјуп је ухваћен јошт пре 4 дана и прекјуче у Загреб одведен; друге су Швабе попуштане. Ваљда ће бар 2–3 главом платити по заслуги. – Штету, коју су народу учинили – и крв која је због њи проливена, немогу накнадити. Већ ако је швабска политика друго што наумила. Ми колико смо непријатељи освете, опет мислимо, да осечки Шваба издајство нетреба да без каштиге прође. Или се правителство нада, њи (Швабе) јошт кои пут против нас употребити, како му кад затреба.
Правом узроку, кои иј је предаи преклонио, немогосмо ући у траг. Једни говоре, да је Баћани по помоћ од 20.000 отишао; на место обећане помоћи, стигне ијм глас, да се Баћани кнезу Виндишгрецу у Пешти предао; затим да је мајор Рац о парламентирању прешао, и тако да се међу простацима распра породила. Незнам вам известно јавити хоће л' сви, или само регулаши од Есте и Ваза у Италију, а хонвидци своим кућама у Барању; само то сам чуо, где су многи викали: 'Живио бан!' и то опет Срби из Барање. Особито ме је чуство обузело, гледећи полагање толиког оружја – и пала ми је 'Озора' Ротова на памет. На варошкој кући у граду вије се већ народна и царска застава.
Данас су већ отишли Варадинци натраг у Сарваш, и сутра ће сремскиј провинцијалниј батаљон за њима, па ће онда на Даљу прећи у Бачку к Сомбору. Говоре да ће Њижан 4000 на Батани ниже Муача пребацити у Бачку, да иду с леђа Сомбору; за Брођане незнамо куд' ће се окренути. Њиова је банда свирала о предаи Маџара.
Варадинци кукавни свуда; ако је кадгод која регимента граничара труђена била, то је у истини варадинска горке жртве поднела; а тако сва краина хоће л' то Немци хтети и умети уважити? Немачки се опет почело у Варадинаца радити, а немачки ће и остати. Чатите како мудрује дописник из Винковаца у загр. нем. новинама од 10. р. Фебруара о томе. Оно је мненије свију Немаца, премда је онај г. дописник чистиј Чех.
Овде у Осеку је оскудост у брашну, и у свему скупоћа. Г. банскиј повереник Мојсије Ђорђевић чини нам се врло мекан за тај тешкиј посао; ми мислимо да би круће и строжије са кривцима у Осеку поступати требало. Сремски издаица и бегунаца, као: Житваја, Мариновића, Парчетића, Бенка, и њиова притуцала невидо у граду. Или су поутицали (куда?) или су се прекрили. Ваљда није о њима о предаи била реч опроштења. Ако се онаким буде праштало, онда нетреба ни арамијама судити. – П.

[JASON]

Угарска. Маџаре је царска војска са сви страна притиснула, но они јошт неће главу да приклоне. Тако су, како је царска војска из Острогона отишла, да даље бунтовнике гони, опет се подигли, и узнемирили, те је војска царска на ново доћи морала да иј покори. По свој прилици тако и по другим местима чине, и то ће јамачно бити узрок, што царска војска у ово последње време никуда напред не ступа, као што и никаквог известија од ње нема. Кошут је у Дебрецину од сабора искао допуштење, да може по земљи путовати и народ подизати; но сабору се то подозрително учини, те га не пусти, а он се на то направи болестан, и сада је кормило владе узео Мадарас, познатиј приврженик грозовите црвене републике. Овај је дао обесити једног члана сабора, кои је био предложио, да се Маџари мире са Аустриом.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
По најновиим известијама из Ердеља једно оделење царско-руске војске из Влашке је прешло тамо, да царско-аустријској војсци, која се у великој невољи налазаше, помогне, и већ је 23-га пр. м. једну сјајну битку код Брашова одржало. Известитељ наш из Букурешта, кои је иначе мислио, да Руси – незнам зашто – неће смети у Ердељ прећи, сада – описујући нам речену битку – овако се изражава: 'Богме Руси пређоше у Ердељ у пркос моме мненију. Они су ушли у Брашов 21-га Јан., а 23-га побили се са Сикулима с оне стране Брашова. Битка се догодила овако: ђенерал Енгелхарт, кои управља ту руску војску, изишао је тај дан с 1000 војника и 2 топа, да разгледа околину Брашова, и позна место и положење; на шест врстиј од Брашова наиђу козаци на Сикуле у планини (тај дан била је магла) и почну се пушкарати; ђенерал понамешта стрелце по планини, и почне на њи пуцати из топова само, а тако исто и Маџари на њи: пушке су слабо пуцале. У исто време пошље ђенерал козака у Брашов, те дође и друга војска, но дотле су већ маџарски топови ућутали били, и само су пушке пуцале. Говори се, да су топове послали напред да иј не изгубе. Кад и друга војска из Брашова дође, онда ударе на Маџаре, побију њи око 200, а остале претерају преко Олте. Руси су изгубили само двоицу, једног официра и једног фајерверкера топџијског; обоица су од ђулета пали. Сикула је било око 6000 а Руса 2000. Сикули су ишли на Брашов, незнајући да су Руси дошли, и тако су се сустигли у путу, као што горе реко.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]