Српске буне

[JASON]

Као Приштинске, тако су и Скопљанске и Битољске хапсане биле пуне Срба, који су били озлоглашени и унапред осуђени, а кад би се саставио списак у целој Турској – изнео би на десетине хиљадa најбољих и најодабранијих људи. Само у Приштини или на путу до суднице, крвници Ибрахим паше убили су без суда 7000 људи. Мученици испустише душе на разним мукама: неки су пробадани и исечени ножевима, неки стрмоглавце обешени и над ватром држани и печени, неки заклани, неки убијени из пушака… а 241 је Ибрахим паша извео пред суд, од којих је неке повешао, а неке протерао на робију. Стевана Вучетића, најчувенијег трговца у Приштини, Ибрахим паша бацио је кроз прозор суднице зато што није хтео да се одрекне српског имена.

Тако је ослобођење Јужне и Старе Србије одложено за следећу четвртину века. Но демографска ситуација постаће још неповољнија по српски народ и мање погодна за заштиту српских права на своју земљу, јер ће до тада из ових област бити прогнано око 400 000 Срба. То гоњење завршено је с почетком 1883. године, кад су руска и енглеска влада одлучно тражиле да се са тим престане. А 1888. године, у првом реду поменуте две силе, израдиле су у Султана општу амнестију за све политичке кривце, и тада је већина осуђеника пуштена. Већина мученика оставила је кости у црним и мрачним тавницама: поп Димитрије Поп Пауновић, поп Димитрије Руђински, и многи други, под ужасним мукама, испустили су своју племениту душу у Солуну. Само су неколицина преживели те страшне муке. Неке, који су се вратили са заточења, поубијали су Турци и Арнаути. Сина поп Димитријева, поп Анту, игумана манастира Забела, мучки су убили Бугари 10. јула 1883. године.

Остао је Вељан капетан. После оног дочека Арнаута у Стрновцу, пред Вељанову кућу су дошли турски низами. Вељан им се, заједно са остарелим протом Димитријем, предао без отпора. Онај злотвор, председник турског суда Урфије, Ибрахим паша, осудио их је на сто једну годину робије. Са синџирима на рукама, са гвозденим ђуладима на ногама, са џурналом на грудима, заптије су терале вође Кумановског устанка улицама Куманова. Онде су били натуткани муслимански мештани и Цигани кумановски да их пљују и гађају камењем и балегом. Фукара се чинила јунаком. Заточили су их у Канли кулу у Солуну. Прота Димитрије је убрзо умро, а несавладљивог Вељана су после седам година тамновања, на интервенцију руске Владе,  пустили на слободу да оде кући у Стрновце. Живео је до 17. априла 1905. године. Старога Вељана, до самога његова смртног часа молили би млади Српчићи, да им прича о устанку, и он им је, Бог зна по који пут, то причао.


Извори за овај напис: Устанак Срба у Кумановској и Паланачкој кази у 1878. години од  Д-ра Јов. Хаџи-Васиљевића; Народна буна од Ивана Ивановића; Историја срп. народа VI/1. M. Ђикић ; Србија 1878. Документи, Група аутора; Српске новине година 1878. и 1879.

[JASON]

(12) Ђакова буна 1825.

Првих дана јануара 1825. године, Петар Вулићевић, кнез смедеревске нахије, дозна да је неки сељак из Селевца био умешан у последњу бунтовничку аферу пожешке и рудничке нахије, те отиде у село, ухвати ноћу кривца и веже. Сељаци, чувши то скоче на оружје, опколе ону кућу где је кнез Петар с оним везаним човеком био на конаку, вичући да то није право, човека ноћу хајдучки хватати и везати, него, ако је крив, нека дође дању, те да га хвата, или нека га иште од села, па ће га село ухватити и суду предати итд.
П. Вулићевић није имао куд већ преда човека па се врати у Азању. Али тек ту наиђе на изненађење: дошли сељаци из оближњих села, а почеше стизати и из поудаљених, и једнако вичу да је пореза прекомерна и да су кнезовска насиља несносна (око 9-ог јануара).

Извештен о томе књаз Милош пошаље у смедеревску нахију Јована Обреновића и Милутина Савића Гарашанина с једним јаким одељењем Јасеничана и Лепеничана и нешто својих момака, да испитају узроке нереда и буне. Неким кнезовима пак изда заповест да подигну војску и да иду Јовану и Гарашанину у помоћ. У исто време издата је наредба да се пази на кретање народа. Осећало се да има много незадовољника; по рудничкој нахији још су хватани саучесници у последњој завери. 14-ог јануара Јеврем одговори на ове заповести да ће променити у ваљевској нахији сеоске коџа-баше и гледати да се бољи изаберу, али да ће то мало одложити да се народ не би досетио откуда та промена.
Јован Обреновић и Гарашанин стигну мирно у Азању. Бунтовници нису ишли на то да се бију, благосиљајући Милоша они су викали и тужили се само на злоупотребе Петра Вулићевића и његових момака. Јасеничани и Лепеничани пак дознавши у чему је ствар придруже се и сами побуњеном народу и стану викати против својих старешина. Кад је 14-ог јануара Јован Вићентијевић, кнез једне кнежине у београдској нахији, сишао у Азању, на Јованов и Гарашанинов позив, нашао је у највећем нереду њихове људе, који се одмах измешају с Вићентијевићевим људима и тако их побуне, да и ови почну говорити своме кнезу да ако може да одсад суди, како кметови и остали народ нађу за право, добро; ако не, онда они имају другог човека за кнеза, који ће по њином мненију, како они нађу за право, судити.

[JASON]

Петар Вулићевић био је син кнеза Вујице Вулићевића и (неки) пашеног књаза Милоша. Док је кнез Вујица био у Цариграду, с другим народним посланицима, место њега управљао је његов син Петар. Наиме, о Митрову дне, 1820. године, књаз је Милош послао у Цариград пету депутацију, која је тражила да се Србији прошире права, према уговору Букурешком од 1812. године. У тој депутацији је био и Вујица Вулићевић, кнез нахије смедеревске.
Тек што је депутација, приспевши у Цариград, отпочела свој посао, букне грчки устанак, те Порта не само што остави на страну разговор о захтевима Србије, него још српске депутате стави под притвор, божем, да их склони од разјарене муслиманске светине. У овом притвору српски посланици су остали неколико година. Архимандрит Самуило је у том притвору и умро, Димитрије Ђорђевић се је тешко разболео, а Вујица Вулићевић, као већ стар човек, научио је читати и писати!
Док се је Вујица бавио у Цариграду, нахијом смедеревском управљао је, место њега, његов син Петар Вулићевић. Против управе овог Петра дигла се буна, која је стајала много жртава, али која је и ред, у смедеревској нахији бивши, сав изменила док се је кнез Вујица вратио кући.

Сувременици описују кнеза Петра као добра човека, али немоћна да види све што по селима раде његови пандури, и да каштигује и стегне оне који су власт употребљавали на зло народу. Бивало је да пандури који су, дошавши домаћину на конак, тражили да им се за вечеру закоље пиле, па да га газда надува, као што се надува јагње или јаре, и да га одере, па тек, тако одерано, да им се испече за вечеру. Или, кад им се изнесу проја и погача за јело, па им ни једна не буде по вољи, онда су бацали најпре проју па, за њом, погачу, смејући се и вичући: Беж пројо, узјаха те погача! (Ову претњу проји од погаче, исказивали су речју, која се од стида не може записати.) С оваких поступака, дигне се читава буна против кнеза Петра Вулићевића и његових подручника. Бунтовници су тражили: да се укину кулуци, да се смање и правичније разрезују данци, а пре свега, да престану пандурска самовољства у народу.

[JASON]

15. јануар 1825. Кораћица. Ј. Вићентијевић књазу Милошу.

… а ја, милостиви Господару, на ту њину наредбу нисам могао пристати бојећи се Вашег Сијатељства; да се не бих к Вами непокоран показао, казао сам да ћу Вам писати и какову заповест од Вас примим да ћу им свим објавити. Того ради Вас понизно молим да нам у Вашем писму објавите шта ћемо народу одказати, и, ако Вам могуће буде од ваших момака послати, да нам пошљете да би се народ боље уверио, ибо они говоре да ћеду сви то јест моја кнежина доћи к мојој кући у предидушту недељу, а ја, милостиви Господару, не знам с каквим ће помислом они к мени доћи. Ако дођу кметски и поштено и ја ћу ји поштено дочекати; ако ли пак с оружјем пођу к мени, ја ји не смем чекати…

Да би прекратио неред, који се могао изметнути у велику несрећу, Јован стане представљати благо побуњеницима да не треба да сумњају у добру Милошеву вољу да им прекрати кнезовске зулуме. Нека се само мирно разиђу и нека неколико кметова оду у Крагујевац с кандидатима. На то се метежници смедеревске нахије смире, Јованова и Гарашанинова војска исто тако. Изгледало је да ће све мирно лећи: Јасеничани су били већ истакли кандидата на место Гарашаниново, то је био Андрија Јокић, отресит трговац из Тополе. Побуњени народ у Смедеревској нахији хтео је за кнеза - Милоја Поповића, званог Ђак.

Kо је био Милоје Ђак?
Родио се у селу Кусатку, у смедеревској Јасеници, некадашњој Некудимској Жупи. У детињству је учио књигу; зато је прозван Ђаком. То му је име, после, остало кроза сав живот. Као младић, неко време је поповао под дахијама, и у том чину, само је крстио Степана Банковића, из Кусатка, и венчао неког Маторкића, па онда оставио поповство, и одао се на трговину. Причало се да је, идући по нурији, у некој ниској кући, лупио читакињом и главом о горњи праг у врата, па се, с тога, наљутио на поповску службу и, дошавши кући, казао оцу да више неће поповати.

После године 1805. Ђак је био писар у војводе Вујице Вулићевића, до године 1813. Кад Србија, те године, падне наново под Турке, Ђак пребегне у Немачку (Панчево), откуда се је 1815. вратио својој кући и почео трговати живом стоком. Имао је 150 брава свиња, 25 оваца, 20 говеди, 1 ракијски казан, две воденице, четири дућана у Смедереву, једну механу (ортачки) и још неке зграде (ћепенке) на турској – вакуфској – земљи.   Уз то, Ђак је узео под закуп од спахије села Селевац и Друговац на 6 година за 4000 гроша итд. На тај начин, Милоје Ђак био је човек врло познат и уважен у свом крају, а уз то, и пре као свештеник, и после као војводин писар, и тада као трговац, имао је довољно прилике да упозна сељаке и њихове тегобе и жеље. Био је отресит човек, и Милош га је употребљавао понекад у поверљивим пословима. У време нереда у Азањи, Ђака није било међу побуњеницима; потстакнувши буну, он је отишао на Дунав по муницију.

[JASON]

Јасеничани и Лепеничани, међутим, вративши се својим домовима узбуне народ причањем шта се све догодило. Јасеничани се стану скупљати код Шатоње и викати: нећемо Гарашанина! 16-ог јануара кметови и народ јасеничке кнежине искупљени у Брестовима код Шатоње упуте Милошу писмо да порезу смањи како што је и у смедеревској нахији Господар Јеврем обрекао, да се Милутин Гарашанин смени и да се на његово место постави Андрија Јокић, трговац из Тополе.
Тога истог дана Јокић је отишао Милошу у Крагујевац, не толико да се одазове народној колико Милошевој жељи коју су му донели нарочити изасланици. Јер чим је дознао шта се у Азањи догодило и шта су Јасеничани говорили, Милош, да би предухитрио догађаје, пошаље у Тополу Мелентија Павловића и Николу Луњевицу да склоне Јокића да му дође да га окнежи. Смедеревској нахији пак и Милоју Ђаку, који је сву пометњу проузроковао, није мислио добро, само се бојао да му Ђак не умакне. Милош је врло оптимистички гледао на ситуацију и спремао се да 17-ог пође лично у Паланку с војском да извиди целу ствар. Али су догађаји другојачије хтели: 16-ог јануара Јован Обреновић нагло је напустио смедеревску нахију јер је чуо да се бунтовни покрет јавио у пожаревачкој нахији. Заиста, путем до Пожаревца он је наишао на доста узрујан свет и обећањима стишао га, али тек што је стигао у Пожаревац добије извешће из Паланке да се народ  у Селевцу опет скупља у гомиле.

О свему томе Јован је известио Милоша истога дана. Међутим 17-ог јануара донесе Милошу и татарин Јованче Спасић глас из Паланке да се смедеревска нахија опет побунила и да је у договору са Турцима. Увече добије други извештај да Јасеница и Лепеница пламте, јер су потстрекачи протурили глас да је Андрија Јокић, који је отишао у Крагујевац, посечен. Народ је викао на издајство и тражио не само права него да и Милош њему дође.
Преплашен, Милош одустане од пута у смедеревску нахију, потврди за јасеничког кнеза Андрију Јокића, а за лепеничког, место Ђорђа Парезана, Милутина Ђорђевића из Жабара, који је ортаковао с Јокићем и кога је народ такође изабрао; потврди чак и Милоја Ђака за кнеза.
Али Ђак није ни мислио на милост нити је хтео помирење с Милошем, јер он је био опет тај који је закувао целу ствар. Одмах по Јованову одласку за Пожаревац он се јавио у Селевцу и Паланци, саставио поново побуњенике и незадовољне елементе и пошаље свог брата Милића у Пожаревац и пожаревачку нахију да тамо народ диже. Јасеничанима и Лепеничанима, који су се почели скупљати у Бањи и Тополи поручи да га чекају и да ће им доћи с 5000 људи, па ће после с њима на чумићско брдо.         

[JASON]

18-ог јануара Милић с нешто људи пређе на ливадичкој скели, и Јован Обреновић чим то чује напусти с породицом Пожаревац и побегне у Пореч, јер у Крагујевац није могао, бојећи се да га бунтовници не ухвате на путу. Ускоро по његовом одласку стигне Милић са својом четом и с доста побуњеника из пожаревачке нахије.
19-ог јан. они упуте Јовану Обреновићу молбу у Пореч да предложи Милошу да учини народу неке олакшице и да 'укине' неке зулуме. После тога Милић се одмах са својом четом повуче из Пожаревца заискавши од нахије 300 – 500 људи као у залог да ће остати у слози и да се с њима даље разговара о пословима на скупштини која ће се држати у смедеревској нахији. Али нико не пође за њим! Светина која је ишла (за њим) и говорила да не иде против Милоша, коме су 'до капље крви' верни поданици, та светина видела је да је Милић пред полазак похарао Јованов конак, поразбијао врата, прозоре, таване, исекао интове и најзад признао да му тих 500 људи треба за борбу против Милоша.

По Милићевом одласку готово сав се народ из пожаревачке нахије разиђе, а од свакога побуњеног села остану у Пожаревцу по два кмета 'ради покорњејшег предавања покоренија и дочекања Јего Високоблагородија Јована Обреновића'. Милић је пак отишао на другу страну, где је имала да се реши цела ствар, отишао је у помоћ Ђаку, који га је позвао да онако нагло напусти Пожаревац.
18-0г јануара Ђак се био кренуо из Кусатка Јасеничанима и Лепеничанима. 19-ог се сјединио с неким кметовима који су од Милошеве стране дошли да се обавесте шта управо тражи. Ђак се пред њима показао упоран, али најзад на саветовање кметова попусти, изјављујући да он и народ  пристају да се разиђу, ако се Мелентије Павловић, у име Милошево, закуне пред народом да неће никоме ништа фалити. Све ово било је притворно, јер су бунтовници међу собом учинили заклетве да се не издају 'до капље крви'. Из њихова табора чуле су се страшне речи за Милоша.

[JASON]

Ђак је претио да хоће с Милошем под оружјем разговоре водити; тражио је да се све нахије уједно скупе да порезу и дације одсечу као што је у стари земан било; говорио је да треба Милош међу њих да дође и да каже како ће одсад пореза и дације бити; тражио је и Петра Топаловића Милошева ортака да плати што трговцима узима свиње испод капаре и т.д. Уз то Милошеве уходе доносиле су свакојаке извештаје шта се говори у народу. У главноме народ се тужи на рђаву управу, на велику порезу и пита куд се она дева.

16-ог јануара, кад је изгледало да је ствар легла, један старији сељак из Врбице, у Гарашаниновој кнежини, говорио је: Неумедоше несрећници… а ћадијаше врло добро бити, и ћадијаше се сав народ дићи! Ама неће овако задуго бити: млого господара и млого даија, млого ћаја а мало је јаја; бели не можемо товар брашна продати но је Господар натурио његово жито по меанама те се продаје. Зар он без тога не може бити? Истога дана говорио је други један сељак да ће 'ако се преврне… за народ добро бити', и 'ако је вилајет сав у једној слози и томе рад Милош се неће моћи отети'.

Један је причао како је везир казао кметовима, колико он узима, како је Милош међу њима па нека га узму између себе и нек питају куд им се толико благо дева. На то Милошев ухода (Петар Весић) упути том сељаку питање: Па бисте ли га погубили?! Одговор је гласио: не бисмо га одмах погубили. Док не да рачун вилајету куд је толико благо део, а вилајет зна колико је давао. Исти ухода под 17 јануаром забележио је и ово: Разговарао сам се с Јовом из Добраче за леберијаше (побуњеници, прим. Јасон).  Он каже: да им је везир изнео верман царски и рекао им је да више од пет гроша неће давати. И дао им је 3000 ока барута и колико им у напредак буде потреба да ће им дати. У томе му ја велим: Сад Господар не може другојаче умирит но како су се они покорили да зовне из свакога села по два кмета и да им покаже давање и трошкове да вилајет дозна куд се благо дева, па онда како начини са кметовима. A oн рекне: Али неће га кметови да им је он Господар, но кажу нећемо ми више да ни је ера Господар. При томе његова жена пита: Зар је он ера? Онда… син одговори: Ера но шта је!

[JASON]

20-ог јануара Ђаковци су држали у Тополи скупштину, и упутили су с ње Милошу своје молбе и жеље. У том се акту вели да се на скупштини искупио народ из две три нахије и да је прво питање било: јесу ли 'ради' Милошу?! Сви су дигли три прста и 'честитали Милошеву вамилију на многаја љета'. Затим је изнесено и тражено:

1. да се кнежевски зулум укида и да се злочинци измакну из вилајета. Кога народ хоће тај да буде старешина с Милошевим 'изволенијем'.
2. (Други члан овог акта нејасан је и односи се на бедно стање свештенства.)
3. да су порези преко више скупи и немилостиво купе… горе него од Агарјана.
4. да се харач удара без довољно анкете.
5. уведени су ђумруци који нису били ни под којом вером.
6. скеле моравске разлучише кума и пријатеља. Састати се не могу. Девојку који испроси 20 гроша скеларине.
7. Трговци да пусте земљу с које год се стране може да купују што хоће само да новац у народ уђе.
8. Милошеви 'посланици' који иду по земљи 'псују народу крст и закон и мерсе среду и петку'.
9. Народу је  'верло жао' на стране људе који долазе у земљу те ту свој мал продају и готово узимају.
10. 'Господару, свет верло се уплашио и цело се и мали и велики поплашио од преке смерти. Којигод рекне овакове хречи и ви таки сечете га и на то сви се уплашили, и вама несме ни крив ни прав доћи, и то све нас у луг отера, јербо је страшна рана оцечена глава'.
11. 'Механе које се накоде по пути или у селу само због путника ви му зактевате 50 гроша, а оно нема у ње свега имања 50 гроша. И то ви затвористе'.
12. 'Да кнезови бивши терговати не могу: јербо обор гради беглучки, тј. не плаћа; свињац гради не плаћа; кукуруз вуче, не плаћа'.
13. 'Кулук кнезовом преко више: по дванаес-тринаес посленика за једно лето узимају'.
14. 'Сверху, зактева народ да се више не сече (тј. да нико не може бити погубљен) брез своје кнежине и све скупштине и од својега среза и од својега кнеза да га искате'.
15. У овој се тачки туже на незнање курса новца који тече у земљи, и одједном се прелази на породицу Вујице Вулићевића чији је син Петар био обор-кнез нахије смедеревске: 'Проклети кнезови све побијају, ако му носиш дванаеслук они бију, ћесарски најбољи бију, и на то проклета вамилија Вулићевићева који ударише на својега крштеног кума, у вилајет ватру бацише и светини уста отворише, Вашему високославному Сијатељству, Господару, свет вапије за славу и вамилију вашу, на томе, милостиви Господару, смилуј се отечески, већ пет година како су се кнезови овсилили и славу вашу раде да угасе и проклети Вулићевић, и на које исто смо цела скупштина и очекујемо милост отеческу'.

Потпис: Цела Скупштина Народња у Тополи
П.С. 'И на то, Господару милостиви вришко (татарин) Јованче нека иде амо и од вас нека одговор нама донесе и однесе паки шта сиротиња проси'.

Истога дана, 20-ог јануара, Милош је добио скупштинску представку.

[JASON]

Ђакова војска била је састављена из врло непоузданих елемената. То је била гомила света, која је правила захтеве, викала против Милошевих чиновника, али је слабо била вољна да се бије; то је била гомила готова на пљачку и на бегство. Кад Ђак из Асан-пашине Паланке 18-ог јан. посла свог брата Милића с неколико људи да дижу пожаревачку нахију, ови нападну на кућу Јована Обреновића и умало се не докопаше Круне његове жене, коју доста дуго гонише. Брзина њезина коња спасе је од њихових увреда, а нарочито од похотљивости једнога свештеника, који јој претише најсрамнијим поступцима (кад је у'вати).
Ноћу између 19-ог и 20-ог јануара опљачкани су и попаљени Ђорђе Парезан у селу Горович код Жабара и Милутин Гарашанин у Гарашима. Ђак је био немоћан и сам у забуни. Његових се људи скупе некад и до хиљаду, некад до пет стотина, а некад их ни педесет нема! Дању се скупљају а ноћу по селима иду. Зима је ометала свако веће прикупљање. 20-ог јан. Мелентије Павловић јавља Милошу из Чумића да се ствари тако окрећу да би с буном што пре требало свршити, одлучно радити и не одлагати више 'ибо пијанствије људство његово (Ђаково), без сваког порјадка опочивају. Ма да смо имали сто момака могли би в пошасту ноћ дело ово со всјем ко концу привести'.

И док су Ђаковци лонџали по селима, војска се Милошева искупљала са свију страна. Још 17-ог јануара пред вече Јеврем је био добио Милошево писмо да се буна у смедеревској нахији стишала и да он војску распусти. Али већ 19-ог ујутру добије у Бањанима накнадан извештај о поновљеном нереду у смедеревској нахији и Јесеници те с 200 – 300 коњаника дође на Уб, спремајући се да с још војске сутра-дан пређе Колубару. Он је уверавао Милоша да је у шабачкој и ваљевској нахији велико огорчење против бунтовника. 19-ог у вече Јеврем добије од Милоша заповест да му дође са што мање и то поузданих људи, бојећи се да гомила не пређе бунтовницима и да пошаље кметове и најодличније свештенике на скупштину у Крагујевац. Слично писмо, Милош је писао и Василију Поповићу: 'Ако сте видели и дознајете да вам је нахија верна и да се у њу поуздати можете, тако и поведите ју овамо; у противном случају боље је распустити је да се више једномисленика не састављају'.
Милош је с правом мислио да је боље да с малом али поузданом војском изађе пред бунтовнике. Сва његова нада била је у Гружанима, који су већ били искупљени у Крагујевцу. Тома Вучић Перишић, гружански кнез, био је предводник њихов.

[JASON]

Војска је пред полазак била искупљена пред Милошев конак на пољани до Лепенице; књажеви момци су вукли вино чабровима и служили је да пије. Међу војнике изашао је и Милош и разговарао с њима, са неким се и у образ изљубио. Крагујевчани који су радознало гледали тај призор, говорили су како је Милош дао Вучићу сабљу, а до тога дана само Господарска браћа, Јован и Јеврем, смела су сабље носити.
20-ог јануара Вучић је изашао с војском до Лужнице. Одмах је послао плаћене уходе на све стране да посеју страх међу Ђаковце: тобоже Милош води огромну војску. Кад се чуло да су бунтовници намерни напред и да иду у Црниће, Вучић поседне још исте ноћи чумићско брдо. Његове уходе изазвале су препад код непријатеља. Ђакови једномисленици, по селима кроз која је Вучић пролазио и која су дан- два пре тога с Ђаком говорили и заклињали се на верност, прилазили су Вучићу. Како чују за његов долазак они боси претрчавају, немају кад ни да се обују. Страх је био од Милоша велики, чуло се да је заповедио да ко год се не нађе уз његову војску да му се све похара и попали. Вучић се надао да ће и сам Ђак 21-ог јануара осванути у Кусатку. Но нада му се није испунила, али ипак Ђак није покушавао да га заустави, вероватно с тога што му још није стигао брат Милић, који се нешто забавио у пожаревачкој нахији.

Те исте ноћи много устаника поплашени обртом што га ствари узимају, имајући само намеру да у гомили изађу пред Милоша те да задобију захтеване 'реформе', отпочели су на леп начин преговоре са кнезом Јоксом Милосављевићем, који тада долажаше с војском из Млаве. Али Вучић, жудан да на глас изађе, не хтеде чекати ни на какав предлог о миру. 21-ог јануара он дође без препрека у Божурњу, па одатле одмах пође напред и улогори се у Опленцу изнад тополских винограда, а Ђакова војска напротив, идући од Загорице, до самих кућа тополских. Истога дана Милош изиђе из Крагујевца и преко Грбица стигне у Чумић.
Сутра-дан 22-ог јануара, пре сванућа, Вучић изврши напад и… Ђаковци су били до ноге потучени; свак је гледао да се што пре дохвати своје куће или шуме. Ђак је после првог плутона рањен у слабину, али срећно умакне ка Београду (у циљу да се дохвати Саве и Дунава), јер му Вучић изгуби траг пред Ратарима у планини. За Ђаком је послата потера у Гроцку и Смедерево, а Вучић се даде у загон за осталим бегунцима. Кад му се у току дана придружи и Јеврем, млађи брат Књажев, са петнаест хиљада људи под својим заповедништвом, он учини ово бегство очајним; победиоци не дадоше доказа великодушности.

[JASON]

Милић, брат Ђаков, враћајући се из Пожаревца, падне у Ратарима у руке Гружанима, који га посеку. Но у забуни не ураде тај посао како ваља те им Милош по Јованчи поручи да, како знају, пронађу Милоћеву главу и да је натакну на колац, како би је он видео, кад ускоро буде пролазио према Селевцу.
Вучић пак жељан да огледа сечиво димискије, коју му је Милош поклонио пре похода, а и киван на једног брзоногог побуњеника, који му је утекао, заповеди да му доведу неког везаног Циганина, који је хтео да у буни нешто мало ушићари, па га толико пута удари сабљом да се сечиво уви; би затим принуђен притећи у помоћ јатагану да дотуче несрећника, који га тужним узвицима преклињаше за милост.

Јеврем је остао на Убу све до 21-ог јануара, јер му је Милош, бојећи се да се његова војске не придружи бунтовницима, слао такве заповести. Доцније се показало да је Јевремово бављење на Убу било оно што је најбоље, јер је задржало ваљевску нахију у покорности. 21-ог јануара придошла је и војска из шабачке нахије са својим старешинама.
Тога дана требало је да Јеврем крене напред с 300 – 400 одабраних људи, али их је морао повести на хиљаде. У њихово верност није сумњао. Сви су једногласно изјављивали задовољство с тадашњом управом, благосиљали Милоша, и изјављивали жељу да виде 'бунтовнике, који су им благостојаније данашње разорити ради, и који против књаза ополчавају'.
22-ог, око ићиндије, Јеврем стигне с коњаницима у Кусадак и затекне Вучића и Јоксима Милосављевића и друге кнезове који су гонили потученог Ђака. Одатле одмах извести Милоша, колико је била озбиљна ситуација у моменту кад је Ђак потучен, јер се и београдска нахија почела бунити: 'Кнезови су народ опоменуте нахије на скупштину позивали и синоћ си ми, оданде вративши се кметови даросавачки казали да су кнезови побегли од народа, и да су на Катића кућу напасти хотели. Толико се извесно знаде, да ја с оним војинством одонуд пошао нисам и да Ђак данас разбијен није, да би се она нахија овому прилепила била'.

[JASON]

Међутим овај Јевремов извештај је био доста оптимистичке природе. 21-ог јануара варошани Смедеревци били су ударили на конак Петра Вулићевића, али су били одбијени. У београдској нахији бунтовници се стану окупљати у Поповићу и Малој Иванчи, тако да је кнез Живко Михајловић са својим људима морао остати у Умчарима место да пође у помоћ Милошевој војсци у смедеревској нахији. Пред бунтовницима је био Ђорђе Чарапић (в. Чарапића буна). На другим странама ситуација није била ништа боља. На Милошев позив поп Тривун из Драгачева довео је у Крагујевац 22-ог увече само 150 људи. Више их није хтело поћи, а и ови се с муком решили и тек пошто им поп говорио једно 'слово'.
'Ми нећемо на браћу нашу која је устала против зулума', говорили су Драгачевци, 'но хоћемо и нас 3000 на зулум устати с њима. На Господара нећемо нипошто но кнеза Васу и све његове служитеље трпети нећемо. Он нас зове: фукаро, а он нас је и фукаром учинио. Волели бисмо сваки по једну шиндрину од конака његовог скинути нежели Бог зна шта'.
Драгачевци умало нису ударили у Слатини на порежџије. Лазар Тодоровић који је о свему томе писао Милошу овако завршује извештај:
'Ово чујући за важно судио сам саопштити Вашем Сијатељству и покорњејше упитати: или ћете заповедити да се и ови незадовољници натраг поврате одавде или тамо да дођу. По моме мњенију, ја бих за добро судио, да се то тамо час пре лепим начином оконча, и по том одмах да се зову кметови од пашалука и разговори са њима да се започну водити, да би се како ова несрећа утишала, докле се није на другом месту показала, а видно је да је сав пашалук у једном согласију'.
Ситуација се компликовала не само могућношћу да буна избије јаче на неком месту, него и могућношћу да анархија не почне баш од победничке војске, јер после победе над бунтовницима Милошевци су се почели понашати као и Ђаковци: настало је пљачкање и грабеж. Глас старешина није се чуо, свет је бежао у планине од победника.

23-ег јануара Јеврем пише Милошу из Селевца у Ковачевац:
Грабеж и необузданост ове војске такођер је сваки предел прешла и сва усиловенија моја овому предупредити и конец учинити сујетна су била. Да шта више, мутећи пљачке ради по крајевима и буџацима овијех села до сада је 10 наших војника погинуло. Мњеније и намереније ових људи и кметова управ не могу знати, јербо ји нема да ми излазе. Овде је дошло 7 кметова од оближњих села, вечерас, које сам разаслао да и друге зову, изјавивши им високу милост Сијатељства Вашег сверху њих, којом им свима преступленија опрашћате. Због оволике необузданости ове наше војске нисам је смео даље расејати, него са целом војском у овоме селу, а казао сам кметовима до сада изишавшим ми. Да су само ова два села на овакву казан осуђена, а друга ће се сва поштедети.

Но и овај Јевремов извештај Милошу није био тачан. Након победе код  Опленца, сам Јеврем и Вучић дадоше на пљачкање, палеж и убиства, Кусадак и остала села која беху отпочела буну, а затим и друга, која у буни нису ни имала учешћа.

[JASON]

24-ог јануара Јеврем саветује Милошу, који је намеравао да из Ковачевца дође у Селевац, да иде у Крсну на конак, јер су се сељаци вратили свoјим кућама 'који ће вас дочекати и за војску потребна набавити моћи', пошто од Селевчана, 'нитко не излази и што год су имали, све су некуд одвукли и избавили и сви се у планини под оружјем находе'. У оваквој рђавој ситуацији  Милош је добио радосну вест да је главни виновник ове буне ухваћен.
Наиме, Ђак дошавши у Мокри Луг сврати у крчму Вељка Јовановића да се одмори, и да рану превије. Истога дана кнез Јован Вићентијевић из Кораћице, враћајући се из Београда, куда је побегао од своје побуњене кнежине, сретне неког старца и, без друге намере, упита га о гласовима из земље и о узроку који га је одвео у Београд. Пошто му одговор што га доби изгледаше сумњив, припрети му он с неколико ударца штапом ако не хтедне признати целу истину. Његове сумње не беху без основа; након новога наваљивања старац најпосле призна да га је неки човек рањен у кук, и који се налажаше у крчми у Мокроме Лугу, унајмио да однесе од њега поруку у Београд удовици Кара-Јанковој (сестри Ђаковој) и да је замоли да га походи. Дошавши у показану крчму Јован виде да тај рањеник не беше нико други до чувени Ђак, који, пошто се вукао неколико дана како је могао по шумама, савладан глађу и грозницом дошао беше да потражи уточишта у тој крчми. Јован с момцима опколи крчму и позове Ђака на предају; но Ђак се предаде тек кад му је крчма почела над главом горети и одмах буде одведен у Баточину (25-ог јануара) где се, у тај мах, налазио Књаз с војском.

У ово време, ноћу између 25-ог и 26-ог јануара, бунтовници београдске нахије пред којима је био Ђорђе Чарапић, видевши Милошеве успехе, разиђу се. Чарапић пак пође Милошу да тражи опроштај, али се раскаје, врати, и срећно умакне у Аустрију.

[JASON]

Да се само знало како ће се поступити са народом, ни темељи твога конака не би се познавали, рекао је Милоје Ђак кад су га извели пред Милоша. Милош, добивши у своје руке вођу буне, нареди да сва војска на пољу Рудинама, код Паланке, упаради у два реда, да му суди. Ђака, који због ране није могао ићи, посаде на једног белог коњића, вежу му ноге испод коња, изведу пред војску, а Милош рекне: Ово је браћо онај, с кога сам морао потрзати вас од ваших кућа и послова, у ово зимње доба! Сад ако ћете му ви опростити, опростите му, ако ли нећете а ви чините с њим, шта вам драго! Сви су повикали: На смрт!

Сад коња под Ђаком натерају да иде кроз она два реда, а војницима се заповеди, да пуцају у њега. Пушке су пуцале изнад Ђакове главе, а осуђеника је носио коњ до на други крај параде. Тада притрчи Јеврем, те својим пиштољима уплеха и Ђака и кљусе. Главу Ђаку одсече Инџе налбантин и однесе у Београд везиру, који одмах заповеди да се набије на шиљак на Фићир-Баиру. А тело би бачено на точак.
Мало после тога Милош се врати у Крагујевац.

Пред Цвети оде Ђакова жена с дететом Књазу Милошу који, видећи је рекне: Ево Ђакових сирота! Она замоли да тело Ђаково може скинути с точка, и сахранити. Књаз јој то допусти, те тако га је укопала с леве стране олтара кусадачког манастира Пиносава, у близини гроба Вујице Вулићевића.

[JASON]

После Ђакове смрти и ако је где у Србији било воље за буну ње је одједном нестало. Остало је само да се поврати ред у пожаревачкој нахији. 25-ог јануара Вучић по Милошевој заповести крене у Пожаревац. Тамо су упућени и Јеврем Обреновић и Милосав Здравковић Ресавац. Повраћање реда које је имало да се изврши није било без брига за Милоша и његове прве старешине. Несигуран у своје војнике, и ако је хтео да заноћи у Орашју, Вучић то није смео да учини, већ пребаци војску на ону страну Мораве и заноћи у Ракинцу. Тако му нико није могао побећи из војске.
26-ог конаковао је у Влашком Долу и није смео даље у Пожаревац. Истога дана, Јован се вратио из Пореча, јер се свет смирио чим је чуо за Ђакову пропаст и колика војска против њих иде. 27-ог јануара Јеврем је дошао у Пожаревац с коњицом оставивши пешадију по селима дуж Мораве. Дошао је био и Ресавац чија је војска била распоређена такође поред Мораве и дуж Дунава. Тамао је затекао Јована с Вулом Глигоријевићем.

Одмах по повратку Јованову стали су стизати кметови са свију страна нахије, молећи за милост и уверавајући 'да су готови све кривце везане дати, и њихов мал за препитаније војсци дотерати'. Једино су изостали кметови села моравске кнежине, али је била нада да ће и они сићи из збегова. Јеврем је учинио све да их ослободи, строго забранивши даље пљачкање.

28. јануар 1825. Пожаревац. Јеврем Милошу.
Ја се овом народу начудити не могу. Они који су пре, и то недавно височајши степен упорстава и безделија достигли били, сада, без сваког противленија и затезања, гомилама доходе и Бога ради за погрешке милост ишту. Село Макац, које је кмета, нехотевшег с њима у бунт против Господара  њиног пристати, убити дало, кућу му нагорело и из освете њих седамнаест на девојци, кмета истог кћери, се изређало, тога истога села сељаци сада сви дођоше да милост ишту. Потребна је била много мања војска да се унизаме ови људи који више Циганима него прочим родовима человеческим приличују.

29. јануар 1825. Пожаревац. Јеврем Милошу.
Тоша из Градишта побегао је у Цесарију. Ја сам све имјеније његово и Милутиново, који су у овом крају коловође били, заптио. Од Тошиног мала дао сам јечам, десеторо говеди, ћурке и проча оваква дотерати за војску, и проче као 100 дебели свиња и друга послао сам да чувају до Вашег наставленија. Више сам опоменуо да се у мал Милунов дирати неће до Вашег расположенија, но сада ми известије дође да је Вучић све поарао.

Међу тим повраћање реда није прошло без крви. 28-ог јануара Јеврем је погубио Нешу и Богдана из Лучице, у моравској кнежини.

Ови су се усудили војницима претити да се они надају скорим и њих овако посетити, као што сада војска њих посећава, додавајући: чекајте до месец дана или најдаље до Спасова дне! Ја им ово опростити нисам могао, јербо су трговци били и људи отмени, који би трeбало да друге добру и покорности науче.

Имања ових криваца такође су узапћена и похарана од Јеврема и њ. старешина. Али уз то, од војске кивне због дангубе, која се без ћара враћала својим кућама, пострадало је доста невиног света.