Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр. 13. од 11. Фебруара 1849.

Београд. Кад су Маџари особито јесенас и зимус на војводовину србску најжешће напали, онда је позив св. патријарха потресао срца наша и пробудио у народу нашем жељу, да страдајућој браћи својој у помоћ притече. Овој жељи народној није ни само правителство наше противустати могло, но је, да би удовлетворило жељи народа свога и потреби страдајуће оностранске браће, допустило самовољцима на ону страну у помоћ ићи. Милостивиј Бог благословио је помоћ ову, те су границе војводовине готово већ од непријатеља очишћене. Спомагателна дакле наша војска своју је цељ постигла, и тога ради повраћа се сада натраг, пошто се могу и сами житељи војводовине од јошт постојећи чета маџарски бранити. Велика част војске спомагателне већ се вратила, а остала враћа се свакиј дан. Скорим ћемо дакле и до кои дан све наше родољубиве победоносне војнике и њиног предводитеља у средини нашој видити и поздравити моћи.

[JASON]

Војводовина Србска.

У Гл. стану Драјшпицу, 30. Јан. 26. Јануара ушла је војска наша у Новиј Арад, одкуда су се Маџари, на један дан пре, преко Мориша у Стариј Арад повукли. 27. Јануара била је жестока борба у ужасна пуцњава топова и пушака. Срећа нашима послужи и непријатељ узбијен буде. Овом су приликом осветлали образ два народна мајора: Мих. Јовановић и Јован Милекић, два сокола србска, с коима се заиста поносити можемо. Они су са своим батаљонима, почем су непријатеља из његови позиција истерали, први преко Мориша у С. Арад победоносно ушли. Том приликом освоили су наши 25 топова, од кои 10 велики (12, 18 и 24 ф.) и мала хаубица однешена буде у град Арад, два 6-фунтова задржали смо за нашу војску, три топа смо бацили у Мориш, јер иј нисмо у брзости пренети могли, а један смо покварили; осим тога 4 топа нашли смо демонтирана. На конац освоили смо 52 сандука барута. Ово је заиста велика добит, и славна победа, која се јединствено војводско-србској војсци приписати има. Немогу овде да ненапоменем јошт једно јуначко дело г. мајора Милекића, кои је насред тржишта барјак маџарскиј једном хонвидцу из руку истргао, овога сабљом својом посекавши, а барјак мени, кои сам се тамо на близу десио, спомена ради на сахрањење предавши. Осим тога пустио је тамо налазеће се заробљенике србске, Србијанце и граничаре, међу коима је био и Алексић подпоручник. 28. Јануара у војеном договору из призрења тога, што се воинство наше, гладно и жедно под ведрим небом непрестано борећи се, одвећ уморно било: закључено буде, да 3 батаљона, један Лајнингенов и два граничарска остану у Араду као посада, а остала цела војска да се повуче у оближње село Драјшпиц, где да се одмори и опорави, па после на измену у Арад иде, премда би г. ђенерал Теодоровић волио био, да смо сви у онај пар у Араду остали били, и једне по кућама наместили, а остале на предстраже, бојећи се да неће војници ово за узмицање или шта више бегање сматрати и клонути духом. И заиста чега се бојао, тога се убојао није, јер чим смо ми из Арада кренули, ово на заоставшу војску хрђаво упечатљење учини и она узмицати почне, и то прво Лајнингенов батаљон, које непријатеља охрабри, те пређе преко Мориша и у Новиј Арад продре. Ово је истина сасма незгодно, но опет духа губити нећемо. Ми морамо напред ступати, и не само изгубљено повратити, но и душмана, ако Бог да, и узбити.
Међутим смо данас извештени, да се непријатељ из Новог Арада опет натраг у Стариј Арад повукао, на кои ми сутра намеравамо и опет у има Бога ударити. За Михла Јовановића јављам вам, да је у Старом Араду, кад је војска наша узмицати почела, жив од Маџара ухваћен. Шиљали смо парламентара к предводитељу маџарске војске Галу, да нам га поврати у промену за њиове људе, од кои смо множину заробили, но одговор смо добили, да он јошт за њега ништа незна, које нам даје повод мислити, да је гдегод код тамошњи Србаља прикривен. Оволико засад. А. С.

[JASON]

У Митровици, 5. Фебруара. Допунително к моме јучерашњем допису јављам вам и ово, да нам је агент писао, да овамо долази капетан-аудитор Енгелхарт друге бановачке регименте. Шваба затуцани, на место затуцаног швабенде, капетан-аудитора Штингла, кои се досад код наше регименте бавио, код које је 24 године живио, те једне речи није хтео србске не само учити, него му се свагда смучило од тешке љубави к нашем народу, кад на њега помисли, и зато је лане при нашем покрету узео одавде, без с Богом остај, чистац.
Енгелхарт је његов достојниј заменитељ, и чујемо, да особито нашим људма врло јефтино црвене прслуке на леђа навлачити обичествује. – Јошт се и то чује, да ће нам и капетан-аудитор Ел опет натраг доћи, док се рат с Маџарима сврши. Тако веле, да је овамо писао. И он нас је лане у месецу Јулију вероломно оставио, а при одлазку се своме јавно заклео, да нигда више овамо доћи неће. Зашто пак он преко свега тога овамо тежи, можемо из тог закључити, што је Ел, кад је био овамо за аудитора у регименту дошао, као прст био го, а после три године његовог аудиторствовања, исплати тај човек 3 хиљаде форинтиј сребра кауције за жену, и кад је одавде стругнуо, понео је барем 20 хиљада фр. ср. вијатикума са собом.
Сабор у Кромерижи ради, да се уведу заклети судови, да се јавно и устмено све парнице пресуђују, да се апелација укине, а заклетиј од поштени и практични у животу грађана (кои неморају бити учени аудитори и адвокати) састојећиј се суд да може сам своју пресуду касирати, кад би осуђена партаја нова доказателства донети у стању била; сабор, велим, о том ради, а нама се опет утрпавају учени аудитори, премда смо већ ево скоро годину дана без аудитора сва судејска дела и крађе, и сигурно много праведније сами онако оправљали, као што сабор жели. (У региметском штокхаузу нема сад никаквог злочинца, а док су учени аудитори судили, био је свагда пун, накрцан. Најмање је било, и то кад су пет аудитора приљежно радили, њи 90, а обично 110 – 120 затворали.) Ал' варадинска регимента има ваљда изузетак, зато, што овде цару верни Срби живе! Д.

[JASON]

*По смислу закључења гл. одбора у заседању од 28. и 29. пр. м. у Тамишграду држаном св. патријарх-управитељ издао је из В. Кикинде под 4. т. м. № 398. уредбу, којом се, до даље наредбе и повраћења савршенога мира, устројава средоточно правленије војводовине на следујућиј начин: управитељ војводовине, председатељ гл. одбора: патријарх Јосиф Рајачић; подпредседатељи: Јосиф Рудић, Василије Фогараши, Срећко Михаиловић; референти: а) по струци црквеној: референт Сергије Каћански архимандрит, саветници Павле Стаматовић прота, Павле Николић прота, Ђорђе Матизовић вице-архиђакон, Петар Димитријевић парох; б) по струци просвештенија: референт Евгеније Ђурковић, саветници Петар Јовановић, Евстатије Михаиловић, Јован Пантелић, Јован Суботић; в) по струци диплoматичној: референт Јаков Живановић, саветници Јован Насковић, Јoван Поповић, Александер Костић, Павле Петровић; г) по струци политичној: референт Марко Поповић, саветници Тодор Недељковић, Максим Паскул, Трифун Јојкић, Атанасије Звекић, Милош Радојчић; д) по струци финансијално-економичној: референт Јован Шупљикац, саветници Јован Стојановић Лицунашкиј, Атанасије Карамата, Тодор Радичевић, Павле Живковић, И. Вахтлер; по струци правосудија: референт Тодор Радосављевић, саветници Павле Шероглић, Фрањо Криштоф, Ђорђе Стојаковић; нар. секретар и директор канцеларије: Јован Станковић; секретар војводе: Александер Стојачковић. – Врховниј суд: председатељ Драгутин Латиновић, под председатељ Јосиф Матић, чланови Петар Стојшић, Арсеније Коларски, Новак Тапавица, Димитрије Орељ, Стефан Ристић, Теофил Димић, Н. Хованицки, Милош Филиповић, Павле Васић, Н. Атанасијевић, А. Штајнер, Н. Штајнингер. – Финасијелно-економичниј одсек: председатељ Ђорђе Варсан, чланови Јосиф Јовановић касир и надзиратељ књиговодства при финасии, Фрањо Вице контролор касе, Емануил Коларовић рачуноиспитатељ и надзиратељ књиговодства при економии, Димитрије Костић нар. економ, Илија Вукашиновић нар. економ, Вуица Чутурило нар. економ. – Главниј комисар: Михаил Крстић. Агенти у тројној краљевини: Коста Јовановић и Светозар Милетић.
Од ови нар. чиновника, подпредседатељи, референти, саветници при разним струкама имаће остати при св. патријарху-управитељу у В. Бечкереку, у месту за садашње политично и војено положење најудобнијем; а врх. суд, финансијелно-економ. одсек и гл. комесаријат постојаће у Карловци, док се обстојателства тако не устроје, да се цело правленије утемељи у једном месту, које се за најудобније нађе.

[JASON]

Високородниј Господине,
Стефане П. Книћанине!

Дико рода нашега! Ти ми подпуно оправда име војниках Душанових и Карађорђијних. Моја и свакога правога Србина велика је признателност к Теби. Ти си се из саме благодарне гордости роду на жертву дао, и страдајућој Браћи у помоћ притекао; ради тога ћу Те ја вечно љубити и вечно уважавати. – И из чисте признателности к Твоим подвизима шаљем Ти на дар лик безсмртнога Обилића. Он ће добро пристати на прсима Победитеља Томашевачког и Спаситеља Панчева. За то га прими младиј Војводо витезовах Србијанских, с оном искрености и усхићењем, с коим Ти га пошиље уз наусрднии братскиј поздрав

Цетиње на Саввин дан                     Владика Црногорскиј,
1849. год.                                           П. П. Његош с. р.

[JASON]

Далмација и Истрија.

У Рибарици, 1. Фебруара. Стање ствари у Боки Которској удостојава обште сажаљење. Овде борба међу старим и новим правленијем опет буја. Бокези су пуки Срби, међу њима се додуше помало кукоља находи, но то што се находи, не опире се много народноме успеху. – Познато је већ свету, како је некиј Грије окружниј капетан, од пролећа пак до голе јесени, сваку моралну и физичну силу употребио, да утули пробуђениј дух свете народности, како је наредио, да се братски позиви хрватски сакрију, да се имена Јелачића и Рајачића пред народом лажима опадну, како је ове драгоцене мужеве јавно за издаице прозвао, како се је опирао народним састанцима, кои су на то тежили, да обнове обатаљену народност, како је тајним упливом и новчаним оружем радио народ јошт у робству држати, како је војску на жупске Србе дигао јавним узроком, да данак плате, и тајним намерењем, да ијм слободне и мирне састанке укине, како је у овој битки од србске пушке рањен био, и како је најпосле од бившег владатеља далматинског барона Турскога из Боке удаљен на веки. – 'Algemeine Zeitung' диже Грија у звезде, што се је кадро славенскоме духу у Боки одапро, и што је маџаро-германској странки удовлетворио.
Сад у пркос Бокеза нади, коју су за народност неговали, у пркос нашем владатељу Јелачићу, буде Грије на старо место у Котор повраћен, где је започео освети тежити, не будући га нимало несрећа научила, но напротив већом свирепости надушила. Ево у шта се претворише наша најлепша надања – сва пожртвовања Бокеза за србску народност, за обнарођење Јелачићева имена, за одаљење иностраног уплива, за одржање хабсбуржкога колена на престолу, неимаше другиј резултат но повратак једног душмана, кои ће ову србску породицу упропастити, и јошт једном у крвавом гробу запечетити.
Ако Бокезима све оно, што су кроз девет месеци радили, није друго до овог усплодило, ценим, да би ијм боље спало, да су се застави св. Марка као и гдекои Далматинци, обрадовали, и да су спомене четрнајестог века при споменима осамнајестог заборавили.
Уверен сам, да би Седлницки и Ришењ, у време њиовог владања, боље с Бокезима поступали. Кажу неки мудраци, треба се жалити стазом законитом, 'но свја совершиша сја,'  па кад су се свршила, шта треба чинити?
Бока је верна цару, и уставу, а нарочито својој народности, - узда се у своју правицу, која, кад ли тад ли, мора признати се, - ћути, али се духови јако напрежу, и могли би се лако огорчити.

[JASON]

* Nazionalita dell' Istria. Под овом именом некиј Истријанац издао је у 29. броју трстанскога 'конституционала' један чланак, у којем најкрепчиим доказатељствима уверава свет, да су Истријанци италијанског колена, те љуто жали на министра Стадиона, што је, без сумње, неизвешћен о тој точки, причислио Истрију међу славенске покраине. Овај домородац љуће сузе пролева над том несрећом своје домовине него што иј је пролевао пророк Јеремија над Јерусалимом. Премда смо ми Славени тврда срца, што се тиче оваки питања, ја опет сумњам, би ли се једнога међу нами нашло, коме жалост не би спопала срце, слушајући плачевни глас ове висперне елегије:
'Ох, зашто да се отме италијанскоме народу сладка обсена, која лежи у невином поносу његовог принадлежања к највећему и најнесрећнијему народу на свету? Хтети избрисати онај оригиналниј печатак италијанске народности, кои ми с поносом носимо на нашему челу и у дубљини нашега срца, а означити нас печатком племена сасвим туђега, не би ли то грозније било него што је присилити једну девојку, да омрази на онога, коме је њено срце наклоно, а да се баци у наручје другоме, за којега јавно каже да га љубити неможе? Ако самосилије може гдегод привезати уз јарам слободо-убитни племена (славенски) један благородниј народ (истријанскиј), он неможе заиста изчупати из његове душе хип његови симпатија и чуства. Јер тад дрктање домородне љубави подиже се као врућа молитва к престолу онога, кои у своје време обара самосилнике.'
Ово је заиста трогателно! Али знате ли, браћо, како је име томе итало-истијанскоме Јеремии?... име му је… чујте… Иво Зустовић, дакле на ић! није ли ово права карикатура? Ето по овоме, ако ни по чему другоме, може министар Стадион и сва Аустрија најбоље увидити, какви су то Италијанци у Истрии.
Мои Италијанци далматински нису већ тако фанатици; обсена италијанштине свлачи ијм се сада с духа, те се нешто опаметише, као што видим из новина 'Gazzetta di Zara', а знам и из приватни писама. Они говоре: 'није фајде; треба признати без икаквог околишења, да смо ми Славени, а да нам је језик италијанскиј само наметнут од наши дедова.' Они се не противе сајузу са Хрватском и Славониом, но само хоће, да се тај сајуз пре реши у једној далматинској скупштини, јер се надају да ће на скупштину саме италијанице доћи, те се сајузу опрети. Али ако би се по несрећи истиј изродио, тада ће свакако да задрже бар своју административну аутономију. Ово друго управо је тежња и свију готово главни домородаца далматински, као што сам то рекао у једноме листу ови новина. Далматинци у обште по нарави су поносити; они обште врло цене своју покраинску повестницу, која без сумње и јест доста сјајна, те желе одржати свој стариј значај; италијанци пак, окром тога, имају велико,  можда и претерано поњатије о својој учености, и мисле да су Хрвати у томе призренију много за њима изостали. То, и симпатија к Италии јесу узроци, због кои они су се до сада одрицали сајуза са Хрватском, а и сада баш не желе, но почем се не може избећи, опиру се савршеном спојенију. Окром ти морални узрока бива и један материјалниј, а то су званија. Сви Далматинци хоће да престане досадашњиј обичај, да готово сами странци буду у земљи њиној чиновници. Један ми је родољубац приповедао пролетос у Котору, да у Далмации (изузимајући чиновнике обштинске, које царска каса не плаћа) на сто чиновника само је пет рођени Далматинац, а 95 све су сами странци! Каква је то грдна неправда! Па како је могуће, да се народност дигне у Далмации, кад она класа, која највише има уплива у народ, сва је од страни људиј састављена? Зато сви тамошњи родољубци желе, да сами Далматинци буду чиновници у Далмации, а к њима се у томе радо придружују и италијанци, јер тада није могуће одма завести народниј језик у јавне послове, из узрока, што је мало число Далматинаца за званија способни, кои га добро знаду, те тако мораће се определити један рок, у теченију којега они ће морати језик научити, да своје званије не изгубе. Ова је тежња иначе сасвим праведна; нити ко на то иде, да наглим уведењем народнога језика у јавне послове, лиши толике фамилије свакидашњега хлеба. Боже сачувај!
То су дакле мненија, прерасудци, и тежње, које постоје у Далмации; тамо у обште јошт неима великиј мисли о југо-славенској спојености; нетреба дакле с овима ни пренаглити. Нека браћа Хрвати врло пазљиво поступају са земљацима моима; ако желе да се сајуз не промаши, нека у та мненија, у те тежње попречно неударају; нека иј напротив штеде што више могу. Тако ћемо к пожеланој цели најбрже доћи; а кад се једном и сами Италијанци буду боље приближили к Хрватима и упознали иј, сами ће увидити, како су о њима зло судили; те ће се с њима у чуству праве братинске љубави и споити. Ово чуство у обште јошт није чврсто међу свима нашим југославенским племенима, а без претечне моралне спојености, неима ни политичне; а тако исто без спојености политичне неима слоге, неима важности народне, неима народа.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
С лева на десно: Ernst Schwarzer, Theodor Hornbostel, Josef von Sedlnitzky, Ferenc Gyulay, Alexander Bach, Ludwig Welden von Hartmann, Franz Seraph von Stadion, Felix zu Schwarzenberg, Franz Joseph I of Austria.

[JASON]

Аустрија. У Бечу, 3. Фебруара. Од времена мог последњег дописа више сам пута узимао перо у руке, да кроз лист ваш удаљениј браћи прословим коју реч, но на тому сам увек ради оскудице утешителни гласова уздржан био, па ни сада нисам у стању ову жељу испунити, него долазим вам нека јавити, која ће можда за управљање србства служити моћи. – Овде налазећи се великаши мађарски дан и ноћ делају, да блеск своје прошлости спасу, од ти су Апоњи и Јожика, кои, како чујем, труде се правителству доказати, да Угарска у стању, као што је пре револуције била, остати може, - и свакојако раде о том, да се Угарска по жељи народа поделила неби. Ове су намере за Славене убиточне, које би све крваве жртве уништити могле, но престати имаће, како народи одважно жеље своје влади одкрију, од куда следује, да народ србскиј и словачкиј крепко, као што су до сада на бојном пољу, од сада гласове своје код царског престола подигну, и докажу, да су непријатељске речи обмана, а жеље народа никоим иначе начином, него независности од маџарства испуњене бити могу, и ја сам уверен, да ће правдољубивиј цар жељу ту испунити, коју ће и правленије јамачно подпомагати. – С друге стране морам вам казати, да влашки духови труде се војводовине простор ограничити, на које вам, браћо, треба позорним бити. Ви треба да праведни будете прама овим једноверцима, и да ијм оно у средини вашој завештате, што сте ви с правом од Маџара тражили, - пак ће они сами увидити, у колико је праведна жеља њиова. – Треће је што вам казати имам, да је већ више различити меморандума о србској ствари и изискивању овде на свет изишло; да се пак неби штогод противно жељи народа закључило, нужно би било да таковиј меморандум из средине војводске браће изиђе, кои најбоље и околности и жеље и начин испуњења ови познају. Дакле браћо 'делајте дондеже свет имате!' – Стање овдашње је непрестано неизвестно. У смислу строжии уредба с почетком овога месеца изишло је на свет свако очекивање превазилазеће мноштво оружја и џебане, чега ради свакиј дан многе затворају. Истом што је престало свакидашње пуцање на војнике, али некиј немирник опали ови дана на једну гомилу људиј брандракетен, и истиј дан нађоше на бастају укопан напуњен гранат, приуготовљен да се запали. Дакле шта из овога следовати може? – Ономе, кои би такове немирнике одкрио, обећано је од управителства вароши 100 #. – Из маџарске ништа нечујемо, јер војска, која је по највећој части у Солноку, јамачно због злочести путова принуђена је боља очекивати времена. Говори се, да се за Угарску још 100.000 војске спрема. – Чули смо, да ће у Пешти ђенерала Јовића стрељати. Еј неверо нигде те небило! – Овде излазећи војске булетини често напомињу храбра дела војске србске, и тим многога упућују, кои у подунавским крајевима живи.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
(Бароница Еуфемија Јовићка је рођена 1779. године у Бечеју као Јанковићева.  Отац њен, Ђорђе плем. Јанковић, био је капетан Потиског крунског дистрикта. Мајка јој се звала Ана, а брат Јован. Удала се 1801. године за барона Стевана Јовића од Сигенбурга, који је год. 1848. предао Мађарима град Осек и био по томе 12 година заточен у тврђаву Оломоуц. Врла ова Србкиња била је дивним врлинама својима свакој Србкињи узорити пример – а великим задужбинама својим ушла је у Пантеон србских народних добротвора.

Тело ове славне Србкиња почива – уз друга јој генерала барона Стевана Јовића од Сигенбурга – у капели њезиној у Ст. Бечеју, при којој мраморна плоча казује да ту борави вечити сан: 'Благороднаја племеном и душеју бароница Еуфемија, покровителица церкве и училишча, мати сирих и бједних, поживе 83 лета, упокоји се 17. априлија 1861.')