Српске буне

[JASON]

У Митровици, 1. Фебр. Можда знате, можда и незнате, да је у регименти нашој језик србскиј за званичниј јошт прошастог пролећа уведен, али тешко иде са судејским и рачуноводним пословима, јер нити има довольно технички термина на србском језику, нити се званичници, кои су се на немачкиј језик навикли, могу тако лако на србскиј језик преломити. Да би се овај посао олакшао, требало би се од стране правителства побринути, да се сви термини, а особито сви постојећи формулари с немачког на србскиј језик, као што треба комисионално преведу, и тако једнолично свима чиновима на управљање даду. – Деветог Јануара добила је ова регимента од загребачке ђенерал-команде позив, да се у оним службеним пригодама, где околности допуштају, паче кадкад где и корист службе захтева, народним језиком послужити изволи. – Да сте живи и здрави, кад се тако доцне, и то опет не у сваком случају, народног језика сећате! - Д.

У Вршцу, 6. Фебр. Наш одбор издао је по вароши заповест, да се нико не усуди подписивати прошења или атестате какве под строгом казни. Повод овоме био је тај, што је обштина вршачка сачинила била једно сведочанство, како њој није познато, да је епископ Стефан Поповић икада што противу народа и народности наше радио, но много више, да је обштину бранио, спасао и т. д., које је одбор, почем му је поднешено било, забранио. Како се ова слобода слаже са слободом војводовине србске, незнамо; ми мислимо, да свакиј има право по савести и уверењу своме о другоме казати, да је поштен човек, и само се доношења или денунцијације могу забранити. Јошт нам је чудније било чути побуђење одбора при забрани овој, да један интимат од маџарског конзилиума постои, кои подписе такови сведочанства не допушта. - Ј.

[JASON]

Из Срема. Тешко нам заиста пада кад власт, судећи кривце, више на освету него на правду гледи. – јер правда, имајући у обзиру несавршенство светско, коме смо сви до једног подложни, са умерености скопчана бити мора –; али не сравњено теже свакоме поштеноме човеку бити мора, кад се власти, или боље властницима, тај истиј порок кроз прсте гледа, и без казни, на увређење чести целога народа, пропушта! – Кад су се Маџари, запаливши село Нештин, натраг одвукли, и 30 породица без крова и препитања оставили: народ истога села огорчен, навали на кућу бив. властелинског чиновника Бурјама, кои се је неправедним начином, глобећи јадну сиротињу, обогатио, и на последку као јавниј издаица с Маџарима побегао. Оштећени сељани, да би се колико толико накнадили, разнесу заоставше ствари његове. Ово је врховној власти, наравно, противно било. Но у место да оштећенима погрешку ову, према јавноме издаици, и у овако бурноме времену, где никакова друга накнада известна није, опрости: пошље аламане своје, да одма те ствари од народа покупе под видом за обшту благајницу, ови пак згодну прилику ову једва дочекају, и покупе од сељана не само поменуте ствари, него и многе друге, па и оне, које су они од браће Србіянаца за своје драге новце покуповали, као: пушке, пиштоље и т. д. Сад, нити је народ уверен, дали су Бурјамове ствари у обшту благајницу стављене, које би власт по правди морала чинити; нити ијм се пак њиове собствене ствари натраг враћају. Народ се је јавно тужио, али ови један на другога одбијајући, већ ево пет месециј има, како никаквог удовлетворења недају, а по старом њиовом грабљивом обичају: неће га никада ни дати! – Еј неправдо нигде те не било.
* Доцнија известија из Сомбора јављају нам, да су се Маџари, у очи оног дана, кад ће србска војска на њи ударити, потајно договорили били, да све Србе у Стапару и Сомбору покољу. 30. Јануара у 5 сатиј већ је добош на исту цељ лупати почео: и да није војска србска, сву ноћ маширајући, изненада овамо приспела: Бог зна шта би од Срба било! По свој прилици они би онако исто пропали, као и они Срби у Белој Цркви. Србска војска задобила је приликом овом, између осталога, и један барјак од особите вредности, кои је стао више од 1000 фр. ср., и самога команданта, Балона, кои је тај барјак правити дао, Срби су у боју ухватили. - Н.

[JASON]

С једне смо се стране обрадовали, добивши 6. број 'Напредка,' а с друге смо стране јошт већма ожалошћени, чувши у њему покоре, што наша војска по Бачкој чини, и нашим злотворима са почињеним нечовештвом јошт бољима на руку иде.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Кула. 17. Јан. Мисмо приспели у Кулу 15. по подне у 2 сата. Ја сам са левим крилом, гди су Србијанци били, ишао. Шајкаши су у центруму и на десном крилу били. Одма под Кулом Шајкаши неколико колеба запалише. На први наш топ Мађари оставе Кулу. По исбачењу 13 топова уђемо у Кулу. Овде је прво и прво, по обичају било пљачкати. При улазку мом, ништа нисам могао видити, но Србијанце, гди улазе у мирољубиви житеља домове, и на очи њиове, оно мало имања што им од Мађара остаде, пљачкају и робе, - а притјажетеља пребијају. Заиста је ово жалостно позориште за онога, кои таково јошт није видијо.
Браћо моја! срце у мени пуца, кад се сетим овог нигда невиђеног позорија. Представите себи, да су људи до голе коже оплењени. Пљачкаша дјело неможесе описати. Опљачкане људе, који би се потужили, или за милосрдије од предпостављени молили, на најбезбожнији начин злоставише. Млоге сте оваке сажалења достојне људе, по сокаци по цео дан у блату, у највећим мукама, и мртве видити могли. Ако се браћо овако и даље узради, ми ћемо пропасти, и наше ће се име Србско у Историји оцрнити. Баш сад, кад ово пишем, дође неког лекара супруга, ког су на сред сокака Србијанци убили зато, што се је потужијо дасу му све ови покућство, и посуђе покупили и однели. Овај је несрећник бијо Чех, и има четворо деце. Речју, оваково што нису ни сами Турци чинили, кад су, по бегству Карађорђа у Београд ушли. Ако овако и даље буде, пропашћемо. Сад баш одоше наши са 2 топа, 200 Шајкаша и 50 Србијанца на Сивац, гди се вели, да има Мађар-гарде.
Рана и пиће, које камерално, које приватни људи, све је разнешено ово се исто и у Врбасу догодило. Арасе непрестано, пали, и убија, ево већ трећи дан. Оном, кои би се противијо, и саветово иј, да од нечовечног дјела одустану, са убиством прете.
18. Јан. Овде у нашој војсци највећи неред влада. Данас зором отидоше Србијанци и Шајкаши, оставивши овде само 10 Шајкаша посаде, на Тополу. Сва Бачка стрепи од нечовечни дјела које почини наша војска у Фекетићу, Хеђешу, Врбасу, Кули и Керу. Нас Тополчани писмено умолише, да иј од клања, арања, и палења поштедимо, почем се својевољно предају. При свем том око 6 сати вечера плану Топола, и наши почеше робити и пљачкати. Овде су се у пљачки особито попе најстаријег синови одликовали; попи је марва, вино, бакарни казани, и котлови, маст и т. д. вучено. Особито ће за чест служити му, када Шваба или Мађар марву своју у рацког попa авлији познаде.
Ми смо до сад показали, да нам је истина мила и драга и да смо ради држати је се свакад и у свачем. Ако икад, то би је у овој прилици изневјерити желили. Ал шта је асна? Ако је ми необјавимо, она ће остати у дјелу, она ће и другог пута наћи, коим ће у свет продрети. Да нам неби мого пребацити ни ко други ни ми сами, објављујемо је свјету. Ако ће мо се с њом пред светом осрамотити с једне стране, с друге ће мо ваљда докучити, да Правителство оваковим покорима стане на пут.
У четвртом броју казали смо, у кратко, какве су покоре наши људи у Врбасу починили. Обширно известије није нам срце дало ставити у лист. Ал кад известије за известијем долази, црње од горег, морамо зло то свету казати. – А.
(Ми од наше стране сву кривицу бацамо на старјешине. Они би могли сачувати наше народно достојанство, народни понос, као што су предводитељи војске у Вршцу и Бечкереку сачували. А да ови у Бачкој нису се за то старали, свједоче ова два писма од нашег једног друга.) 

[JASON]

Аустрија. У Бечу, 8. Фебруара. Кад домаће јавне наше листове новијег времена с внимателним оком погледим, приметити морам, да су од неког времена тако различита мненија политично поље наше покрила, да је тешко и при најзрелијем  расуђивању праву тежњу душевни ови трудова увидити, - одкуда праведни ме је страх обузео, да ми поред оваковог делања праву нашу цељ изгубили неби, - јер ако сравнимо главну представку њ. величеству из сабора тројне краљевине кроз одбор поднешену, увидићемо, у колико данашњи предлози јавни листова исте краљевине, у смотренију целокупности, са овом преставком у противословију стоје! У тој представки изјаснио се је верни народ свом законитом краљу онако, као што се то једном славном народу пристои, пак како би то била грехота, да се народ тај, кои је пре кратког времена благородно своје чуство из собственог побуђења изјаснио, сада од намере ове с неоснованим сумњама одврати, и зар при оваковом поступању немамо се ми бојати, да ћемо на оно поље ступити, на коме и данас против заблуђеника крв лијемо? Заиста то избећи нећемо, ако себи правац онај неузмемо, кои ће нас од овог за целу царевину жалостног стања избавити. Ја мислим, да све наше жеље не испуњене остати не могу – за које нам и реч царска и исповест владе јамчи. А да су ова погажена, или да не испуњена остати намеравају: нико са основом доказати не може. Што пак ова сва до данас испуњена нису, треба мислити, да смо у стању ратном, у стању ономе, у коме је цела царевина усколебана, и у коме влада при најбољој вољи с правим успехом ништа чинити неможе, које се само онда точно појмити даје, кад човек царевину са средоточног гледишта мотри, а не с поједини страна, и само по жељи поједини народа разсуђава.
Браћо! недајте се заносити у пучину сумње, из које ништа друго, него неспоразумљење произилази. Будите уверени, да законити владар не може не признати велике заслуге и тако силну проливену крв нашу, но да жељно очекује прилику, у којој ће признање своје верном свом народу, као знак захвалности, моћи темељно показати. Влада пак приправна је све учинити, што ће у аустријској царевини славенство промицати, јер увиђа, да је ово најчвршћи темељ високог двора царева, и ако штогод можда и не повољно у ово време од исте случи се, немојте злој намери, но жалостном стању, у ком се налазимо, приписати. Поред свега овога ми треба да будемо праведни, и да нетражимо оно, које би царевину, а с овом и нас утаманити могло, јер то би значило примеру душмана наши следовати. Ми треба да мислимо, да и процветање наше славенске тежње, и успех наше народности а и благостање наше домовине засад најбоље под скиптром аустријским успети може: дакле у смислу том треба да деламо и у смислу том средоточну владу подупиремо, која самосталности и независности унутрашњи влада наши нигда не жели, и неће моћи на пут стати. Јер банско веће у тројној краљевини као и правленије у војводовини постои, и ником ни на ум пало није противу тога подићи реч.*) Све ово довољно самосталност тројне краљевине и биће војводовине, фактично и јавно, засведочава; дакле дужност је наша најпреча ступити на поље политично, и по обштем интересу наш домаћи заштићавати – при томе трудити се у духу народном ону важност дати, да можемо у свакоме случају одважно, без крволиптија, пред престол ступити; а то зависи од праве, најпре у свом дому, пак онда с рођеном браћом свезе, љубави и споразумљења, које на жалост за сада код нас понајвише не достаје; а да је тако, лако ћемо познати, ако у срце привремени наши влада дубље погледамо! А каква је сила и крепост при таковом стању код нас налази се, сами најбоље знамо.
Зато мила браћо! на страну којекакве претераности, јер то су само изроди данашњег дана, које поједини људи при обштем вашару за добру цену променути желе; а да вредности никакве немају при самом при самом употребљењу, доста пути, на жалост, касно се увуди.
Не тражимо ми у јужној страни славенства американски држава, бар за сада. Јер бојати се је, да док ми то тражили будемо, да нећемо изгубити оно, што нам је нарав дала и Бог благословио, пак ћемо морати опет стењати, док будемо могли главу исправити! – Ово су речи онога, кои од свију народ свој најсрећнијим видити жели.
Об. аустр. новине напомињу да је у министарству унутрашњи послова један одсек начињен за србске послове, коме ће предстојати један министеријални саветник. – Цар Фрањо Јосиф узео је за пословицу своју 'viribus unitis'.

*) Само Рукавини и кнезу Виндишгрецу! А да л' ови то само из своје главе раде? То је питање, које се скорим решити мора. – Ми смо добили достоверно писмо, које је кнез Виндишгрец св. патријарху писао поводом неспоразумљења са Рукавином, из кога се види, да он не припознаје новоустановљену владу у војводовини. Ми ћемо то писмо, заједно са она два о истом предмету, која су већ у новинама нашим изишла, као и одговор патријархов и овога представљење министерству, и јошт нека, скоро читатељима нашим у особитом листу саобштити. У.

[JASON]

Србске Новине, бр. 16. од 22. Фебруара 1849.

Војводовина Србска.

Kод Дунава, 11. Фебруара. Ја сам се већ толико пута канио, да вам више не пишем, и ућутао би да не помишљам као онај у песми 'љуби слатко, биће ти за кратко,' т. ј. говори јошт коју твојој браћи, док ти није 'свестрожајша власт војена' за сада, а цензура за навек уста затворила. Да! драги мој србски и хрватски народе! тако је. Бог би дао да другчије буде. Ако сам икада желио перо раздражно-гневног Берне-а, то би га у садањем веку народа нашег желио. Кад почнем читати дописе новина наши, у коима добра браћа говоре, као људи, кои поготову ни мало лукаву лију, швабску политику, не познају, и не виде куд су топови наперени: онда би се грохотом насмијао, баш да ми и крваве сузе теку.
Један се из Вршца тужи, како убијци честитог Кумановића не само ништа није, већ како Швабе и побеђени триумфирају. Другиј се из Митровице жали, што се заслуге цару услужног Теје Радосављевића не само од правителства аустријског не наплаћују, већ кои се као од беде у чин редовног аудитора поставља. Трећиј се тужи на судове и судије у сремској жупании, и потеже Вербеција и артикуле. Сва та добра браћа, чини ми се, и несањају шта се о нама баје. Њима, а и свом србском и хрватском народу ја би увек викао: та зар ви то тек сад видите добри људи? Првом из Вршца ћу казати – да је оно Србин или Хрват учинио, што су Горјуп и његови другови Немци у Осеку починили: мала би му била каштига и вешала, а њима неће бити ништа. Другом ћу из Митровице рећи, да је Немац онако поступао и да и данас поступа, као наш врли Србин Тејо Радосављевић, то би већ одавно не само обрштар био, него би га и и блештећим орденима као знак 'височајше милости' окитили. – Розенцвајг одби Маџаре на Чепину, и доби Леополдов орден: а наш храбри Микл и Бига беху победитељи у толико већиј и крвавиј бојева, пак у Бечу за њи нико и не хаје! – Трећем ћу из Фрушке горе одговорити: мој брале! да је срећа, не би требало да ти премећеш латинске артикуле и привилегије, па да иј цитираш: већ би се прави народни судови давно завели. Али нити иј је досад, док је нека присена народног правителства владала, умела завести, нити ћемо ми више сами за то времена имати, него ће нам другиј капу кроити. Та зар ви људи не видите, да смо ми оној несрећној епохи доспели, где се нашим добитима смију? Зар ви браћо невидите, да смо ми већ доспели донде, где Немци јавно с Маџарима ашикују? Ал' зашто, и како се неби надали, да могу чинити што хоће, кад су србско-хрватске војске раштркане, а наше земаљске власти без снаге, без реда. Знате ли ви браћо, да се већ јасно опажа и начуја, где се говори: 'сад је ред на Кроате и на Раце,' а Швабе рођене, и Швабама прирођени Србо-Хрвати смеше се пакосно-злобно, а маџарци дижу главе и стрижу ушима? На опрезу буди честити, храбри, без плате робујући југославенски роде! Теби предстои љута борба. Пером и умом? или мачем и десницом? Ово си друго и досад доказивао, и сад си доказао, да знаш – видићемо хоћеш ли оно прво умети моћи, а да ти оно друго неустреба.

[JASON]

У Тамишграду, 15. Фебруара. Власи, кои се с нама из једног путира причешћују, тако су с нама сродни, да иј у овом крају врло мало има, кои казати могу, да у себи србске крви немају; па зато се они нас и придржавају и с нама заједно све терете и тегобе деле, желећи да се скоро буна утиша и да с нама заједно спасени буду. Истина, да су се гдекои од њи у покрету овом занели били, и једноплеменике своје против нас бунили и подизали, али су они своју браћу тек зато само издати хтели, што су се надали до званија и достојанства доћи, ако народ влашки на страну злоковарника наговоре. Ако ми дакле сад злу намеру ове неколицине занешени људиј у призреније узмемо, то онда нашу браћу Влахе ни мало зато кривити не можемо, јер они су заиста добри и поштени, разборити и умни, кои се исто тако, као и ми, свога цара придржавају, и зато не слушају, што ијм ови полетарци зановетају. И ономадне се једна лига немирни духова, коју је предводио сметнутиј централног одбора члан, Цинцарин Мочоњи, са своима слабоумнима прврженицима Јовановићем и Паскуловићем, представила код привременог командирендера Рукавине, да од њега докучи, шта он у садањем положају против србске војводовине мисли. Паскул је у кавани код 'Златног пауна' казивао, како је барон Рукавина, без икаквог даног му повода, на патријарха нашег псовао, грдећи га свакојако. Но ми познавајући овог врстног и честитог хрватског ђенерала, смело казати можемо, да није све истина, што је истиј Паскуловић казивао, и да он измишљавајући оваке ствари неко зло предузети намерава. Овај Паскул је адвокат, родом из Мале, и Ћурковић га је за директора школа у лугошком округу наименовао; а подмуклиј Јованеско (не више Јовановић) је такођер арадскиј адвокат и родом и Лугоша, кои је преклане директором школа у тамишградском округу постао, и за то кратко време по србским школама многе влашке наставнике понамећао. Ћурковић, кои је Кевиу утубио и Вербеција изучио, мисли, да је то доста за једног окружног директора школа; а је ли он педагогику и методику, бар Нимајерову, слушао, не пита, јер адвокату затим није стало, и доста је за њега то само, кад може у свако село ићи и од свакога учитеља по неколико банкнота узимати, тек да га не збаци с катедре његове. Као што није Ћурковић за врховног надзиратеља школа, исто тако нису ни адвокати за окружне директоре, већ доле с њима, па на звања ова помећати треба књижевне људе, но тек да су честити, ваљани и поуздани људи.
Јуче рано отишли су одавде у Деву 2 батаљона Живковићевог полка и 2 дивизије улана с једном батеријом топова, да тамо препрече пут ђенералу Бему, кои се, као што кажу, упутио у Банат, да заузме липовскиј предел и да удари на Тамишград. – Овде су готово сви клонули духом, зато, што се поговара, да од равноправности и војводовине србске ништа бити неће. Ми смо овде у страху и боимо се, да нећемо скоро Тамишград оставити морати, јер се овде Немци с Чивутима и Власима договарају, како да нас одавде протерају и потуку. Да нас Бог од овога зла и несреће сачува!

[JASON]

Хрватска и Славонија.

У Краини, 7. Фебруара. Шта чините, браћо, у војводовини!? јесте ли дошли до оне пожељне међе? па кад мислите, ако Бог да? Чули смо, како сте изгинули код Арада; а шта ћете код Арада? што се необрнете на Варадин, кои вам је године 1848. па и ове текуће много јада задао? Чујeмо да хоћете у Ердељ с војском? Ми не велимо 'хајте' но поврн'те се и уредите своју кућу; уредите оно жалостно стање ваше домовине. Преступати међу није пробитачно – чувајте се, тако вам имена србска! Немојте ветреном олујом прескакивати; немојте вашом собственом поузданом пушком опет поћи против свога отца, свог брата, свог рода и миле домовине: у туђем пределу туђе су поглавице – тамо и туђим духом и интересом заповедаће вама и ви ћете морати бити и сами себи у својој домовини непријатељи и крвници! – Зато је наш савет, да се никако и нипошто у Ердељ неупуштате, но освоивши и очистивши војводовину од душмана, да се кући враћате и да гледате домаће своје послове. Ви незнате јошт како ће вама бити, кад се ваша земља опусти, па остане без домобранитеља; а ми смо то на прегрдну жалост искусили, и тако можемо о том боље судити. – Код нас се већ и седми батаљон формира! – Наопако и у зао час! Оста наша домовина пуста! Ко ће нашу земљу обрађивати, ко ће сиротињу заранити? – Примиче се ужасно време, у ком ћемо један другог од глади јести!

У Загребу 10. Фебруара. Овде се говорило, да ће у недељу држати парастос на Јелачићевој пијаци за умрешег војводу Стефана Шупљикца, и то не пазећи на бискупа Хаулика, где да и сва народна гарда присуствује. – Све је то било у залуду – но би боље били учинили, да нису такву забуну у народу пробудили и разхујали. Треба скочити, па онда рећи 'хоп.'

У Загребу, 12. Фебруара. Данас одпутовали су одавде наши граничари, оточке регименте ново устројениј 6-тиј батаљон, у Маџарску. То је све сама младост. Гледао сам иј од 15 година, па одлазе на бојно поље, где им се и остала браћа боре и крв проливају. Бог иј пратио и весели, окићени победоносним венцима, скоро нам се у домовину повратили. Свуд се војска креће и на брзо ће почети ратна позоришта. Италија се подиже и осиљава свој талас. – Вести  различне обилазе по вароши као јака ветрина; а ту има свакојаки.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Загребу, 14. Фебруара. После победе одржане у Осеку допратише нам преко 60 хонвидца, које је пратило око 30 граничара у свом народном оделу. Неки су говорили, да су Маџари, а неки опет да су наши. Најпосле је свакиј видио, да су скоро сви наша несрећна браћа. – Издрпано, окуњено и жалостно, да и не може бити грђе. До кои дан поћиће даље на поље касапнице у Италију, да са осталом браћом гину као слепо орудије Хабзбуршке династије. – За обдржавање парастоса за војводу србског није се ништа испословало, нити ће бискуп Хаулик на то да пристане, изговарајући се, да католичка црква за несаједињене неможе то чинити. – Ево оног прошлогодишњег братинства нашег, ево нам једнакости и узајамне љубави! – Ово је познатиј маџарац и злотвор Хрвата, али опет Хрвати несрећне змије јошт у свом недру чувају, а неће да иј испрате путем без обзира. Ја би рад знати, моле ли се они католички свештеници у Русии за цара Николу, као што се овде православни моле за цара Фрању Јосифа? Он, кои је на челу католичке цркве, Хаулик, требало би да сам као пастир цркве настојава, да се тај нестећни раздор једном у овом народу истреби и да се почне за обште добро радити. Сама сила божја може просветити памет оваквим злосрећним синовима. Г. Шрота јако хвале; па зашто њега нису у оном покрету за поглавара цркве овдашње поставили, кои би, као искрени домородац, радио и радовао се добру народном? Они, кои раздор и неслогу међу народ сију, нетреба да су на челу.

[JASON]

Далмација и Истрија.

У Шибенику, 10. Фебруара. Заиграло нам се од радости срце, кад смо мудру наредбу светог нашег патриjaрха у србским београдским новинама читали, којом наређује, да се од 1-ог Јануара т. г. у војводовини србској, у свима јавним делима и код свију властиј, сва дела на србском језику одправљају. Ево Срби, браћо! правог пута, кои нас к спасенију народности наше води. Да светиј наш патријарх ништа друго за народ свој учинио није, ово би једино дело име његово код рода србског обезсмртило. Овако се поступа, кад срце искреном љубави за родом и народности бије. Ово су прави кораци, кои, без околишења, безбедност народности наше осигуравају нама. Ево примера, ког би и министериум наш и банско веће следовати морало, те на пречац противности уништи, а тим обезбеди и овостраном славенском народу највећу његову светињу. Одлагање свако у преважном овом предмету ни на какво добро не слути, и пуни родољуба срце бојазливости, да се како ствари старим путем неокрену, и на место напредка, натрашке не нагну. Ми смо од лане јошт у јавним листовима молили и јадиковали, да се почетком нове године у школама нашима и у јавним судовима уведе; и будући је ово жеља целог нашег народа, будући је ово силна потреба века нашег будући је ово јемство право безбедија народности наше, подуздано смо се уфали, да ће праведна наша жеља услишена бити. Како нам је, кад се преварени у надежди нађосмо, то само родољубиво славенско срце знати и веровати нам може. Ако ми Славени не будемо у подизању народности наше усугубили кораке наше, малом се напредку надати можемо; јер смо острага на далеко остали. Оканимо се стари бирократички дуговечни начина, пригрлимо поступање живљи изображени народа, прихватимо се хитрости француском сваке наше потребе, помозимо с првог маха овој што пре: – не буде ли баш помоћ ова усавршена и довољна, нико нам сметати неће с временом повећати је и по потреби усавршенствовати; само почети ваља, јер ко добро почне, половицу готова дела има – а стара се укорењена зла једним ударцем искоренити не даду. С.П.

[JASON]

Угарска. Пештански курир од 22. Фебруара пише следујуће: 'Јуче је у пештанској жупании обнародован царскиј манифест, по коме ће се у будуће камерална добра Хрватске, србске војводовине, као бачке, торонталске, тамишградске и чанадске (ваљда крашовске? У.) жупаније, и Ердеља одељено од други, круни угарској принадлежећи добара управљати. По гласу истога манифеста морају се пасоши у будуће немачким језиком писати, као и делателност одпређе на граници постојавши угарски тридесетница престати.'
Једно велико одељење маџарске војске, под ђенералом Дембинским, упутило се к Пешти, и већ је до Хатвана дошло, које место 6 сатиј од Пеште одстои; Виндишгрец је много војске кренуо из Пеште на сусрет Маџарима, и свакиј час очекује се једна решителна битка.

Аустрија. Чешке новине саобштавају допис један из Кромериже, кои овако гласи: 'Свакојаке опасности Славенима аустријским са свију страна опет грозеће, а особито пак последњи неповољни догађаи у Угарској повод су дали важним заседанијама у друштву наши славенски посланика. По другом саветовању састављен је одбор један од 3 члана (Тројан, Хавличек и Клауди), да обширно о стању ствари известе, и да к уважењу исти нужне средства употребе. Сад пак одређена су из друштва славенскога три члана, и то: од стране чеха опет Тројан, од стране Мораваца Охерал, а од Југославена Черниј, да би се о горереченим обстојателствима управ с министрима посаветовали. Ето чиме смо осигурани: из Угарске се неможе никаква власт протезати на Хрватску и т. д. нити на војводовину србску; Алмаши морао је допис свој из Загреба узети натраг, а министар Брук послан је Виндишгрецу и бану Јелачићу; равноправност народности и у Угарској мора се признати; дакле првенство и самовладарство Маџара срушити, верни Словаци имаће приступа на чинове, а за ново уређење Угарске у обште савет ће у Беч позван бити, кои ће се из неколико повереника сваке народности саставити. Дабогме да много зависи од позива овог, због чега нашинци такође пропустили нису владу позорном учинити на мужеве и способне и поверења достојне. Него желити је, да би влада пре свега у сугласе довела оба краљевска указа од 3. и од 16. Маја пр. г. и то тако, да кнез Виндишгрец по последњем ограничен буде на вођење војне, дакле на обстојателства и средства војена, а бану Јелачићу, наименованоме краљ. комисару, указом првим до сада јошт непореченим, да остане остало уређивање, а особито што се политике тиче! И без тога се види, да већ нека господа заборављају на толике заслуге наше уобште за царство и владајућиј дом. – У осталом обећано је, да ће се начело равноправности свију народа аустријскиј за цело у живот увести у колико то досадашње званичне околности допуштају.'

[JASON]

Француска.

У Паризу, 10. Фебруара. Код вас се ваљда већ престало говорити о улазку Руса у Ердељ, а овде се тек сада грмљавина по новинама противу истога поступка започе. И ако је могуће ослонити се на обште говорење, то ћемо сад видити што више него празне речи. Француска република у овом догађају види велику опасност за ослобођење народа, а тим и за њену собствену слободу; Англија у томе налази тежење Руса за увеличањем њиовог уплива и за оснажењем њиове системе у Европи, и тамо се вређа идол аристократује британске, т. ј. одношење досадашњег равновесија у Европи. Ова два, ако и сасвим различна интереса, саставиће и Француску и Англију, да противу поступања Русије своје мере предузму, и мало по мало – по свој прилици бићемо свидетељи врло велики догађаја, кои лако могу садашњу карту Европе преиначити, и сасвим други изглед Европи дати. Ми Славени, ако смо између себе сложни, и ако смо о интересима нашим обавешћени, немамо се ништа бојати овог свеобштег преврата, у коме се само неколико престола и скиптрова, крвљу окаљани, и никако света ствар и судбина народа, опасности и паденију излажу. Ми треба једанпут да се оканемо преварљиве спољашности, и да се одамо на онај пут, на коме ћемо наше политично спасење моћи наћи. Ви ме разумете. Ми нетреба дуго да се вежемо за празне форме, и да се обзиремо око којекакви трулежа. Пружимо руку народима, кои за своју слободу војују, и споразумимо се; предајмо заборавности разлику вере и језика, и не налазимо странце у оним мученицима слободе, кои војују за ону исту ствар, за коју и ми; с каковим образом можемо ићи, да тучемо слободу љубеће Италијане, кад се и ми, код куће наше, за ту исту ствар противу Маџара боримо? Магновења одвећ важна наступају. Ако сада погрешимо, могу векови проћи, а да ми нашу погрешку неисправимо. Ако се поведемо за заставом поједини династија противу слободе ма кога народа, онда ћемо сами себи казну изрећи. Нећемо у пропасти нашој ни сажаљење ни симпатије благородно мислећи љидиј имати; а ако, обезбедивши наше народно суштествовање, покажемо свету, да разумемо дужност христијанства, и да нећемо више бити ничии џелати, онда можемо с пуним поуздањем свршетак започете драме очекивати.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Познато вам је да се овде од неколико месеци једно маџарско посланство, којему предњачи гроф Владислав Телеки. Ако ови Кошутови дипломати нису могли успети, да француско правленије у своје егоистичке планове увуку, и да његово покровителство у своим међународним распрама против Славена добију, а оно барем су они сами толико искусили уплив франциски безпристрасни и великодушни савета, да су сасвим одустали од своје маџароманије. Истина, и најновии догађаи, кои показаше свету велику одважност и снагу Срба и Хрвата, много су принели, да су маџарски посланици сасвим други људи постали, но и то је истина, да је много и политика на њи дејствовала. И министри и неминистри, с коима су се год они састајали, добро су ијм доказали, да Француска неможе један народ другоме предпоставити, и да она никад неће пружити руку помоћи угњетатељима народним, па звали се они абсолутисте или републиканци. Поред тога, како је у интересу Француске, да аустријски народи оснују своје препорођење на темељу праве братске слободе, а не у духу династичке политике, која хоће да се једним народом служи против другога, то ијм је и пређашње и садашње министарство озбиљски саветовало, да се потруде са словенским и румунским обитатељима Угарске помирити се и поравнати. Ову сасвим нову политику Телеки примио је као јединиј начин спасења за Маџаре, и даје нам уверење, да је ту политику и Кошутово правленије већ за правац себи поставило, и да ће се скорим и материјални доказателства о томе имати. Ако се то потврди, онда се сасвим ново позорје политике Славена угарски отвора. Онда, обезбедивши своју народност, и помиривши се с Маџарима, и закључивши са њима једну снажну и сва народна права гатрантирајућу федерацију, Славени могу слободно смејати се издајничким тежњама Аустрије, и свима појавити се могућим сајузима правленија противу слободе народне.