Српске буне

[JASON]

Два наша задатка.

Ако је кои народ скупо плаћао своја права, то смо ми Срби. Ко би проценио наше муке и невоље, наше бриге и штете, које смо досад у овом крвавом рату поднели! Па јошт да нам се хоће признати, не да нас награде за заслуге, које смо ијм сад учинили, него само да нам поврате, што је наше, и чега су нас пре немилоистиво и неправедно лишили. Цареву реч већ имамо; је ли прилика у данашње време, да ће се она моћи порећи? Време је, да и политика има стида… Наше пушке јошт пуцају, наша крв јошт се у боју пролива – чује ли то, види ли то царство? Има ли оно данас човечне уши, очи; пре му оне нису такове биле! Но за свакиј, пак најбољиј случај дај и словом опет да изиђемо том нашем царству пред савест, јер је и слово, особито сад, згодно оруже. Говоримо и пишимо, па иштимо, озбиљно и на згоди, а ову јошт засад имамо!...

Најпре. Опасно би за нас Славене, а особито за нас Србе и Хрвате, било, кад би сва аустријска монархија ступила у немачко јединство, које се прави у Франкфурту; опасно би за нас било, кад би се она 'тесно' само придружила том будућем германском царству. Онда би се наше силе трошиле за Германце, кои нам ни досад ни одсад не мисле пријатељи бити; онда би наша народност правцем к пропасти ићи морала, јер Германац није пријатељ наше славенске народности, и онда ми нигда неби могли наша права мирно уживати, јер Германац неће дати да га ми стигнемо на путу душевнога развитка, на путу грађанске и државне зрелости. То све ми јасно видимо из њини, Германаца, речи и из њини дела.
Ми смо се на оруже лане дигли за нашега цара и целокупност и самосталност наше аустријске царевине, које је он глава, а поред тога за равноправност свију у овој нашој царевини живећи народа, дакле и за наша природна и државна права, која нам по уму и правици припадају. То је све наше благо, за које јошт и сад крв своју проливамо. За Франкфурт и за царство Франкфуртоваца ми се ни крочили неби с наши огњишта. Аустријска монархија сваколика за себе и ми, Славени, у њој равни осталим њеним народима, па мир! Зато мора један од главни наши, свију аустриски Славена, а поособно Срба и Хрвата, задатака бити, да ми из све силе душе наше протестирамо и радимо против сваког посла, коим се на то иде, да се аустријска монархија склопи с осталом Немачком у једно германско царство, или и само с овим тако тесно да се свеже, да морамо и ми поред аустријски Немаца носити којекакве за нас безполезне и убитачне терете за све Германце, без кои лако бити и живити можемо. Ако су пак Немци из праве Аустрије наумили ступити, овако или онако, у оно франкфуртско јединство Германаца, онда је за нас Србе и Хрвате боље, да одржимо угарску круну и краљевину, па да себе овде, наравно без уштрба целокупности монархије, устроимо и уредимо по правилу равноправства народности…

И после. Наши аустријски Немци, кои су у власти, добро су видили, како су се њина браћа, ове Швабе, кои, населивши се у овим нашим крајевима, с нама и међу нама живе, својски опирали против сваког нашег праведног труда у овом нашем покрету и рату за нашу слободу и народност. Заиста, да иј је више међу нама било, тешко да би ми могли од њи овако, као што се збило, против наши непријатеља, Мађара, успети! А осим тога добро знаду исти наши Немци, кои су на кормилу државне лађе, и то, како смо лепо ми досад нашу народност запостављали и германство с немачким језиком и обичајима примали, све од њине браће, која овуда с нама и међу нама живе. То је красно и убедително искуство! Јошт оволико Немаца или, као што се овуда називају, 'Шваба', па с Богом наша славенска народности, с Богом наша слободо и наша права. 'Крв није вода;' ови наши Немци волу своју браћу, која изван Аустрије, по Германији, живе, него нас аустријске Славене, премда ијм ми од векова свака добра, на зло наше, чинимо и служимо. А осим тога и њима је германизирање Славена свагда било, па и сад јошт јесте, најмилији посао, јер њим су се они до данас као и остала њина браћа, крепили, а нас су слабили. Зато је њима онај план њине браће Германаца, имено франкфуртски твораца јединства немачког, по ком се на то иде, да се Немци великим гомилама из све Немачке дижу и у овим нашим, нарочито подунавским, земљама насељавају, превећ повољан и драг, и доиста ће они гледати, да по њему својски и поступе, само ако ијм ми Славени у том не станемо на пут. А стати ијм морамо, иначе смо пострадали и за наше потомство гроб пропасти ископали.
Шта су Маџари према Немцима? Само једна шака невештог и мусавог народа. Па опет, колики нас је страх и гнев обузео био, кад смо видили, да су Маџари наумили помаџарити нас, нашу нам милу народност упропастити! Немац нам истина неиде силом о глави, али тим горе и црње. И ево једно од најгори за нас средства, коим мисли да нас једно од други разстави, ослаби, угуши, изсиса и најпосле германизира или понемчи, јест ово ново насељавање млоги Немаца овде у нашим крајевима, које смо крвљу нашом за нас и наше потомство задобили и искупили.
Да неби се дакле после, ал' доцне, кајали, мора нам другиј главниј задатак бити, да се обезбедимо против сваког даљег колонизирања или насељавања Немаца овде код нас и међу нама. Ову пак безбедност тек ћемо, по мом мненију, онда имати, ако будемо имали то право, да се иностранци и инородници никад и никако дотле не могу у нашим крајевима и међу нама населити и сместити, док ијм то наш домаћиј, провинцијалниј закон, или местна, обштинска власт не дозволи. Срби, а и ви браћо Хрвати, ово прво тражите и задобите за вашу војводовину и тројну краљевину! Али, чујте ме добр, једнокрвна браћо Срби и Хрвати, што год узрадите и узтражите, барем одсад радите и тражите заједнички и сложки, а не свакиј за себе, као досад. Само заједно бићете јако и моћићете што за своју слободу и народност учинити, иначе никад и ништа од нас!  Ј. С.

[JASON]

Пројект закона изборног за предстојећиј земаљскиј сабор војводовине србске.

§. 1. Право бирати посланика на земаљскиј сабор војводовине србске има свакиј грађанин речене државе, кои је самосталан, поштен, 24 године има, и у време бирања у окружију, у ком избор бива, стално обитава.
§. 2. Самосталности немају: кои тутора или куратора имају, кои се под конкурзом налазе, слуге, трговачки и занатлиски момци (калфе).
§. 3. По непоштењу немају права бирати посланика на земаљскиј сабор сви они, кои су судом по законој пресуди осуђени да су шта украли, или кога преварили, или чије повeрено добро шћердали, или кои су исто тако због ма каквог законопреступног дела на робију или тавницу осуђени.
Исто тако по непоштењу немају тога права они, кои су судом по законој пресуди осуђени, да су глас продали, или куповали, или да су за један сабор у више окружија при избору посланика участвовали.
§. 4. Немају право ово редовни у дејствителној служби налазећи се војници, изузимајући подчиновнике и чиновнике.
§. 5. За посланика на земаљскиј сабор војводовине србске може бити изабран свакиј, кои по §. 1. право посланика бирати има, а кои по §. 2. 3. и 4. права посланика бирати нема, тај неможе ни за посланика избран бити.
§. 6. За посланика на земаљскиј сабор неможе избран бити чиновник, кои у служби централног правителства стои.
§. 7. Свака од три покраине војводовине србске, Срем, Бачка и Банат (а и Барања кад се војводству прикључила буде), поделиће се на изборна окружија од 15.000 прави обитеља. Свако ово изборно окружије бира 1 посланика на земаљскиј сабор. Ако у којој покраини претече 8000 и више душа, овај сувишак као особито окружије 1 посланика бира; ако пак претече мање од 8000 људиј, онда ови заједно са суседним изборним окружијем посланика бирају.
§. 8. Местозаступника посланички бити неће.
§. 9. Правом своим бирати посланика служити се може свакиј, само ако лично на избор дође,
§. 10. ако избор падне на државног чиновника војводовине, на то, да га прими, нетреба му одобрење старијега.
§. 11. Да изборе одправља и управља определити се има за сваку покраину војводовине по један средоточниј одбор, у ком ће свака жупанија и регимента заступљена бити.
§. 12. Овај ће средоточниј одбор како изборна окружија, тако и места, где се избор држати има, определити.
§. 13. Овај ће средоточниј одбор преко окружни одбора доставити свакој обштини пописателниј лист, кои ће она за 14 дана најдаље испунити имати, и преко окружни одбора средоточном одбору одправити.
§. 14. Средоточниј одбор направиће најдаље за 14 дана из послани пописателни листова списак они, коима у обштини право посланика бирати припада. Два екземплара од таковог списка има средоточниј одбор за себе задржати, а трећиј ће преко окружног одбора надлежној обштини послати, да га обнародује. Ако се ко потужити има, што је изостављен, или ако ко за неправо нађе, што је овај или онај, у списак уведен, нека тужбу своју за 48 сатиј обштини преда, а ова је таки преко окружног одбора средоточном одбору послати има. Средоточниј одбор такову тужбу најдаље за 7 дана предузети и решити, пак по томе списак, ако тужба основана буде, у она два ексемплара, која код себе има, да и она по њему прво посланиј списак исправи, и на ново обнародује. Ако пак тужба основана не буде, онда средоточниј одбор то обштини, а обштина тужитељу јавити има, да тужба основана није.
§. 15. Средоточниј одбор има за свако изборно окружије по једног комисара наименовати, кои ће избор руководити. Овај комисар у окружије, којега избор руководи, за посланика избран бити неможе.
§. 16. Кад одређениј дан избора дође, онда комисар све изборнике, кои у једно изборно окружије спадају, позвати има, да у тај и тај дан, на то и то место дођу, где ће се избор посланика држати.
§. 17. Ако се згоди, да у једном месту два окружија избор држати имају, онда у један сат оба скупштину држати и посланике бирати имају.
§. 18. У одређениј дан има се у свима изборним окружијама по целој војводовини избор држати.
§. 19. Кад се они, кои имају право посланика бирати, скупе, онда пре свега прочита комисар списак имена свију, кои то право имају, и при сваком назначује, да је ту, или да није ту, кои од њи доцније дође, има се код комисара пријавити, и овај у списку назначи, да је ту, кои право бирања немају, немогу избору присуствовати.
§. 20. За тим наимениује комисар од они, кои писати знаду, једно 10 – 20 биљежника, кои ће сваком изборнику, кои писати незна, на доношениј листић име онога, кога за посланика хоће, написати. Сви ови биљежници узимају се под заклетву, да никакво друго име на даниј му листић написати неће, него које му свакиј каже.
§. 21. Протокол избора води особитиј биљежник, кога комисар предлаже, а изборници бирају.
§. 23. Како они биљежници, кои имена записују, тако и онај, кои протокол води, а и она троица, кои гласове купе, морају бити од они, кои право посланика бирати имају.
§. 24. Комисар кад је са свима овим изборима готов, онда сваком изборнику по један листић даде, на кои свакиј изборник име онога, кога за посланика хоће, записати, или записати дати има. Листићи ти имају особитим печатом комисара означени бити.
§. 25. Листиће купе избрани на то изборници и мећу иј у суд, кои пред комисаром и биљежником стои.
§. 26. Кад се сви листови саберу, онда изјави комисар, да је избор закључен. Листићи се после тога више не примају.
§. 27. Листићи пре него што се отворе, имају се јасно изброити. Ако би било више листића на броју, него што ту изборника има, онда комисар изјављује, да избор нема важности, и на ново се има предузети.
§. 28. Ако је с ове стране све у реду, онда један од они, кои гласове купе, пред свима јасно чита имена, која су на листићима написана, а биљежник, кои протокол води, имена та записује.
§. 29. Не важе листићи, кои печат од комисара на њи ударен немају, или кад су на једном листићу два имена, или више имена написана, или на ком је онога име написано, кои за посланика избран бити не може.
§. 30. У избору пресуђује абсолутна већина. Абсолутну већину чини један глас више преко половине.
§. 31. Ако по свршеном бројању гласова нико абсолутну већину имао неби, онда се она петорица, кои највише гласова имају, избору подлажу. Ако и у том случају ни један абсолутну већину не добије, онда се двоица, кои су највише гласова добили, избору подлажу. Па ако и сад ни један од ове двоице абсолутну већину добио неби, онда комисар коцку вуче, па на кога коцка падне, тај има бити посланик.
§. 32. Ако после првог гласовања више од 3 буде, кои право имају, да у число оне петорице дођу, кои ће се извору подложити, онда између они, кои једнако число гласова имају, а сви у опредељено число доћи немогу, коцка пресуђује, кои да се избору подложи, а кои да изостане.
Исто тако коцка пресуђује, која ће двоица избору подложити, ако после другог гласовања не двоица, него више њи или сасвим једнако, или са другим равно число гласова имају.
§. 33. За свако гласовање добију изборници од комисара нов чист листић.
§. 34. Протокол подписује комисар, биљежник, и она троица, што листиће купе, и гласове броје.
Овај протокол има се у три комада сготовити. Један се даје избраном посланику, и служи му као веродавно писмо; другиј остаје код средоточног одбора; а трећиј се има послати к правителству, које истиј са сабором саобштава.
§. 35. Комисар има оном, кои је избран, то јавити, и позвати га, да се изјасни, прима ли избор или не, и да докаже, да може за посланика изабран бити. Ако се неће избраниј посланства да прими, или ако неможе за посланика избран бити, онда се нов избор држати има.
§. 36. На избор са ма каквим оружем доћи није слободно.
§. 37. Лица, која листиће купити имају, стављена су под обрану закона: њима нанешена увреда има се криминалном парницом преступљењу соразмерно казнити.
§. 38. Комисар, кои избор руководи, има се старати, да мир и ред одржи. Ако му то другчије за руком непође, онда има право и оружаном силом на ту цељ послужити се.

Под §. 13. Напоменутиј пописателниј лист овако би имао бити састављен и рубициран.
Обштина П. Пописателниј лист за избор посланика земаљски … год … држати се имајућиј.
1.Број. 2. Име и презиме. 3. Колико има година. 4. Има ли тутора или куратора. 5. Је ли под конкурсом. 6. Слуга. 7. Трговачкиј момак. 8. Занатлијкиј момак. 9. Је ли осуђен, и јели био осуђен: а) због крађе, б) због преваре, в) због шћердања повереног му туђег добра, г) на робију, д) у тамницу, е) због продаје гласа, ж) због куповања гласа, з) што је у два окружија бирао. 10. У редовној дејствителној војсци.
Примечаније: У овај лист имају се све мушке главе пописати.

[JASON]

Колико ће бити наше војводство.

По жељи наше мајске скупштине требало би да се уступе нашем војводству: Срем, Бачка, Банат и Барања. Желимо ли ми јошт и сад то? До чега је нама стало? До земаља ли, или до слободе и народности наше? Хоће ли паметан узети на своја рамена бреме, које неможе носити? Ко воли на својој постојбини с другим своје право делити, него га сам уживати?
Народ, наш народ, то је наше право благо, које желимо, које морамо сачувати и неговати; а земља, то је само подлога народу нашем, и донде само наше истинско благо, докле он на њему стои и живи, гди су крајеви народа, онде су крајеви или границе и његове земље. Та није ли досад наша била земља од једног краја краљевине до другога, па није ли зато опет наш народ свеједнако страдао и пропадао? Ми смо дојако могли одавде отићи, куда смо год хтели, и свакиј је могао к нама доћи, ко је год хтео, и управо то је за нас зло било!...
Наш је народ једна особност поред остали народа, као толико особностиј, у аустријској монархији; и он дакле мора имати свога простора у њој, као своју постојбину, на којој ће моћи као породица у једној обштини живити, не само по праву дружственоме, него и по природном, не само за другога, но и за себе, па јошт за себе, колико се више и боље може. но овај простор треба да је њему само довољан и само његов, а не и његов и туђ, и туђ је, како на њему има инородни људиј, толико, да се они као народ за себе предтављати могу.
Досад је било време силе, која није признавала народе, него само поданике. Поданици су били сви једнаки и равни, ако и нису сви они од једног имена и племена били; зато је досад сила сву земљу сматрати и држати могла.
Сад је настало друго време: старатељства силе над народима нестаје и народи ступају у пунолетство, па зато се они почињу између себе делити, да направе свакиј за себе постојбину и породицу за државну обштину, а ту иде и земља с њима, по онолико, колико је ње кои народ претиснуо и заузео.
Кои дакле народ хоће више земље него колико под њим стои, по томе колико њему принадлежи, онај народ јошт распиње дух силе и неправде. Од нас Срба далеко је овај грешни дух!...
Наше историјско право скинуло је с неки крајева природно право; овога се само држимо, јер је само с њим правда и благослов. Србска је земља, само гди Срби, као народ и вишином, живе; даље је она другима пала у део. Или нам је ваљда мило господарство над другима? 'Сила је за времена, а невоља редом иде.' Не, нисмо ми на оруже устали, и досад оволику своју крв пролили, да се над другим осилимо, него смо то учинили и оволико се намучили, да се исчупамо из чељусти туђега господарства, које нас је хтело сгњечити и прогутати, па да, ослободивши се, оживотворимо наша права, по коима ћемо моћи у напредак живити упоредо с другим народима и у том своју народност слободно неговати и развијати. То је све, и тога дај да се чврсто држимо!
Муке ћемо имати доста већ и с овим иноплеменицима и иноверцима, кои су се досад међу нас населили, за време, кад нас нико ни за што није држао ни питао, и кои се истина у великој мањини према нами на нашој земљи налазе, али кои су се навикли, себе за боље и старије, а нас за светину без имена и права, или барем за такову сматрати, која није достојна, да се с њима успореди, а јошт много мање да се чим над њи узвиси. Треба ли нам јошт и више муке и беде? А колико би те имали, кад би учинили, да се наша политично-народна права простру и на туђе народе. међу коима нас нема, или ако има, а оно нас је тако мало, да се у њину већину губимо и губити морамо, и ту да се на њи само зато простру, што ми имамо стара историјска права на те земље, на коима они сад обитавају? Па јошт кад би само код муке и беде остало, које би нам начело равноправства народности причињавало, али осим тога јошт и на то морамо мислити, шта може бити од наши права, шта ли од самог нашег битства, ако иноплеменици, позивајући се на своју већину, стану нашу 'ризу делити' с нама?...
Чувајмо се, да не начинимо од наше области млогојезичну, и незадовољну Аустрију или Угарску у маломе!
Заиста, само оне земље могу наше бити, гди ми начисто или у већини, у већини с нашим језиком, према иноплеменицима живимо, а остало је туђа земља, с које нам неће благослов доћи, ако је у нашу област добијемо и под нашим правама задржимо. Будимо праведни и умерени, па ћемо бити угодни и Богу и људма!
На сваки пак начин на то треба да идемо, да имамо и да одржимо у нашој области своју превагу или већину житељства, па овим и гласа. То ће само за нас и наше потомство спасително бити, и то је само оно, чим се другим народима, кои нису од наше крви, неће моћи криво и на жао учинити.
Дакле: Срем сав, Бачка и Банат, но Банат између Дунава испод Беле Цркве на Вршац до Мориша, гди Арад лежи, те земље нека дођу под наше србско војводство, а влашкиј Банат од ове линије до краја нека иде с Власима, куд је овима драго, као и Барања к осталој Угарској. На што нам више и лепше војводовине? Ни млого добра није свагда добро! – Војводовина или војводина? Ја би рекао да је боље војводина, од војвода, војводин, војводина, као цар, царев, царевина.   Ј. С.

[JASON]

Војводовина Србска.

Од Дунава, 12. Фебруара. Данас чујемо да се од Срема нека господа спремају да у Кикинду одлазе, где ће – ми право незнамо – или нов главниј одбор на ново установити, или комисију какву саставити, која ће унутрашњост војводовине конштитуирати, и одношења према укупној монархији наредити. Доста је жалостно да управ незнамо не само шта ће се тамо радити, него незнамо ни ко ту господу позива, ни к чему иј позива, нити знамо ко иј је бирао; а то ће ми сваки одобрити да треба да знамо. Ми не протестирамо ни против чије личности, већ противу начела како се та комисија позива. Намеравало се тамо у Кикинди шта му драго – нас ће се то тицати; а кад се нас тиче, треба да знамо ко ће о нама радити, јер о нама без нас не треба да се ради. Ми нисмо на главу пали, да не знамо да се сад немогу лако велике скупштине сазивати, али мислимо да имамо право захтевати, да се бар окружије по окружије скупља, које лако може бити, и свако нека избере људе, коима срећу своју поверити сме.
Кад народ не шаље кога он хоће, може се лако догодити да ће се тако скупити н. пр. људи аристократични, и абсолутистични начела: људи противууставни, људи сујетни, коима је јошт мило 'от - от', и кои су у високородне титуле заљубљени. Ја не би лако поверио посао, кои засеца у живот народни, потомцима покојног митрополита Стратимировића, људма, кои су 1838. год. играли противууставну ролу у кнежевини србској – људма немешима, кои су у материној утроби јурасорима постајали.
Ми нисмо приврженици крваве републике, нисмо љубитељи пустопаша; али смо приврженици и душом и срцем демократичном уставу, и милујемо, као што физични живот милујемо, уставну слободу и једнакост. Ми поштујемо свачију народност, и желили би да се свим народима, кои усхтеду у срб. војводовини живити и живу, њиова народност уставно обезбеди, али би желили да се и србска народност на правом србском темељу оснује.
Зато нам је врло неповољно, што се без обзира на народ та комисија саставља, и хоће да се по старом несрећном обичају о нама већа а без нас; т. ј. без они људиј, коима би ми само хтели тај посао поверити, и које би ми слободном вољом изабрали. Ми се боимо уплива 'венгерски прав адвоката.' Наши се адвокати све некако врзу око Вербеција, и ја иј доста лично познајем, кои заиста мисле, ако корпус-јуриса нестане, да ће се ова грудва земље, на којој ми живимо, са своје осовине покренути. Но на то не треба гледати, као ни на 'немеше', премда би се ми добро обзирали, док би немешима наш устав у војводовини да израде поверили. Ми знамо да треба гледати, као што и гледамо, на начела, и баш се зато тешко повраћамо у такој за нас преважној ствари на многу ону господу, за коју чујемо да су у Кикинду позвани.
Ми мислимо, да је од превелике потребе мотрити и на то, коме ће се перо у руке предати, да тај посао напише. Ако се не би гледало да се нађе човек, кои народни говорни језик добро разуме, испашће нам и тај посао као обично сви наши писмени послови, т. ј. биће у њему 'воспоставленије', 'превосходителство' и т. д., и Бог сам зна какви копија из псалтира, па ће нам се сва друга југославенска браћа смејати, а народ неће скровиште своје политичне среће разумети. Такву умотворину треба да сва наша браћа, ма како се драгом они Богу молили, и у бановини и у војводовини, разуму. Ми у читавом књижевном свету немамо много људиј, кои би смели казати, да знаду право србски писати, ал' то није чудо, јер смо досад сви морали учити туђе језике. Ја би знао 2 – 3 човека из народа споменути за тај посао, што се језика тиче, ал' несмем, да се неби рекло да иј намећем по њиовој жељи, а људи о том ништ' незнају.
Да се јавно бирало, можда би се споменули либерални људи, што се политичног основа тога посла тиче, пак би се когод сетио и они људиј, кои би то знали србском народу народно-србски и на папир метнути. А овако? Овако се тек овде изјадикујемо, а нико нас и нечује. Добро би било да учредништва новина заведу обичај, да важније чланке црвеним писменима печатају. Има сила ствариј код нас, о коима се немож' нашем свету довољно наговорити.  П.

[JASON]

У Митровици, 13. Фебруара. У овим новинама бр. 13. један врли родољубац каже: 'Шта је хасне, што су народни језик мимогредно одбори узели, кад све регименте опет своје налоге немачки шиљатуи почињу, које народ без толмача не разуме и т. д.' То се код ове прве србске регименте досад није случило, него се шта више једнако из свију сила на све стране србски одписује, као што је ту скоро и на врховно-војени апелациони суд у Бечу, на аустријски конзулат за Србију, на бана Јелачића, и све регименте и власти у тројној краљевини србски писано, премда ми од свију добијамо дописе на немачком језику. Ал' слава и хвала зато нашем полковнику г. Теодору Радосављевићу, кои неда другчије писати него србски, нити се окреће за другим, кои се за лукавим Немцима поводе, подрањивајући туђ, а убијајући свој рођени језик и своју народност. Немцима не хасни њин језик толико код њи, колико код Немаца, јер простота ова неразуме немачки, па се да писати, кад га 'ферхерујеш,' шта хоћеш, а толковати онако како није написано. Ал' што самим Немцима хасни, то Немцима и шкоди, и потом и држави целој, јер где је неправда, ту је робство, а ово не може без побуне вечно остати. Ако средоточно правленије свију земаља аустријске монархије неможе обстати, да се на једном и то немачком језику јавна дела не одправљају, то или је средоточно таково правленије, или су други језици противнаравни. Ми држимо да је прво, и да целокупност аустијске монархије може и без средоточног правленија, средством сабора свију народа обстати, премда би се у средоточном правленију, како која земља изискује, сви постојећи језици увести могли. Шта је пак последња цељ, што Немци силом хоће да свој језик другима народима наметну? Да се други народи не изобразе, јер на ком се језику неради, ту се ни народ не може, као што треба изобразити. А зашто неће Немци да се други народи изобразе? Да могу по обичају досадашњем и даље брбљати, да је само немачки народ изображен, и од Бога опредељен, да над другим народима господари. Они дакле најпре положе темељ лукавости, па после кажу, да је резултат од определење божје. Ал' тешко да се више опепеле, јер су долијали.
Чули смо, да нам долази за полковника г. Будисав Будисављевић, личке братинске регименте бившиј подполковник. Ја га лично познајем, као Србина, по том, што је сваке недеље нашу цркву посештавао, наше новине и наше књиге радо читао, и пеније србско на ноте у Госпићу јошт као мајор увео. Можемо се поуздано надати, да ће с нама бранећи нашу ствар, пристати, премда знамо, да без 'црно-жути инштрукција' к нами нико не долази.
У новинама 'die Presse' читамо адресу италијанског воинства на његово величество, да оно, сиреч воинство, у сабору нема никаквог поверења, јер је овај симпатије за Италијанце имао, почем никаквог саучастија није показао прама бранитељима монархије у Италији, и зато неће та италијанска војска да у законотворству участвује, нити да зна, да у њој има разлика народности. – Хоће ли воинство у законотворству да участвује, онда би се дознати могло, кад би војници могли, и смели праву своју вољу изразити, а овако кад ијм се адреса од команданта диктира, као што је наравно с овом било, - они су само орудије и тако рећи живина – без слободне воље и мишљења. И ја сам војник, па ево другче о тој ствари судим, а уверен сам, да и многи други честити војници тако мисле. Одрицати пак разлику народности у војсци, значи или имати једну народност или никакву. Ни једно ни друго није могуће, да човек у првом случају неизгуби своју праву првобитну народност, а у другом непадне у класу безсловесни животиња. Ил' мисли зар воинство (или онај, кои је адресу сачинио, јер тешко да за такову адресу свеколико воинство зна), да је реглана његова народност? Зашто, молим, неможе или несме бити у војсци разлика народности? Кад су на Наполеона Бонапарту ударале три различите војске, нису ли све један посао радиле, а свака војска своим језиком, као енглезким, руским, и немачким била командирана? Шта дакле смета и нама, да свакиј народ своју војску своим језиком командира? Ја мислим, да је то и праведније и војсци лакше научити. Зашто да несме бити Србин у војсци Србином, Маџар Маџаром, Немац Немцем и т. д.? Маните се људи себичности, и оставите да онако буде, како је право и Богу драго.
Што се тога тиче, да сабор није имао саучастија са гинућим воинством у Италији, кои чест аустријског оружја одржавају, и тим своју дужност испуњавају, изразио, премда, кад је питање о том било: је ли рат у Италији праведан, сав сабор муком умукну: conticuere omnes. Прекор је дакле италијанског воинства у том погледу неоснован и свиреп.

[JASON]

У Бечкереку, 16. Фебруара. По известијама, која из Сегедина имају, ови дана је тамо држана скупштина због предаје, и кад је тамошњи управитељ вароши Вадас изјавио народу: кад се вароши Пожун, Ђур, Будим-Пешта нису стидиле предати се царској војсци, да неће ни Сегедину срамота бити да то учини, - буде од истога народа, са јошт два чиновника, кои су га подупирали, најгрозније убијен. По синоћним вестима поводом горњег случаја сви тамошњи Срби у град су сатерани и затворени. Исти су Маџари сегедински у следству битке сиришке и ново-сегединске више Срба – жене и деце – живи у ватру бацали, и да онда г. Книћанин није на време у помоћ приспео, она би села сасвим пропала. Наша је војска јуче и с једне и с друге стране Тисе к Сегедину пошла, а царска војска приближује се од Филећказа. Рок је сутра опредељен, да са 4 стране на Сегедин ударе, кои нипошто неће да се преда. Србску цркву у Сегедину, јошт кад је Жеравица убијен, лопови хонвидци осквернише, све златно и сребрно покрадоше, из које су најпосле, да би се даља безчинија предупредила, капетаном Дицгеном помоћи једне кумпаније гардаша истерани, којом приликом је један од хонвидца убијен, а више њи рањено.

У Бечкереку, 18. Феб. Његова светост г. патријарх, први пут у Бечкерек дошавши, наложио је, да сва телеса, невино погубљени Србаља, међу коима се и црнобарскиј свештеник налази, испод маџарски вешала ископају, и најсвечанијим спроводом у гробље погребу, које је и следовало. – Затим отачаско промишљење о пострадавшим водећи, наложио је окружном одбору торонталске жупаније, да се комисија једна на то определи, која ће сва места у Торонтолу проћи, и свуд од непријатеља почињену штету пописати, и како сведоке, тако и оштећена лица под заклетву узети.

[JASON]

У Вршцу, 17. Фебруара. Што је право и Богу је драго. У 'Напредку' читали смо један чланак, како је епископ вршачки Стефан Поповић частио Маџаре, кои су своим варварским језиком викали: да живи наш (маџарски) епископ Палфи Иштван и т. д. Свакиј поштен човек мора се гнушати, кад види, да се клевете измишљавају, и зато ћу вам ствар описати, као што је била.
Вршчани, Србљи, налазећи се у тесноћи, и бојећи се, да не би од Маџара нападнути били, желили су, да би епископ неке официре частио, како би се мрзост њиова колико толико умекшала. Он се склонио ову молбу нашу испунити, позвавши трећиј дан Божића на ручак петорицу маџарски официра, од кои су двоица били Србљи, један Словак, један Немац и један Хрваћанин. С њима су били јошт неки од грађана. Па како већа част гостију није знала маџарски, то је разговор вођен био на језику немачком. Од напијања и други ствариј, које нам 'Напредак' јавља, није било ни разговора, него то знамо, да је један официр, Србин, појао црквену стихиру.
Што се 'факелцуга' тиче, ствар се има овако: Првиј дан Божића давао је епископ слово у цркви, у ком је народ свој утошавао, да буде у стрпенију, да ће нас Бог избавити и т. д. Слово је било тако трогателно, да су људи сузе умилења проливали, а Маџари, кои су такође у цркви били, распитавши се шта он говори, те народ плаче, и добивши изјаснење, да он људма стрпеније, човекољубије и мир препоручује, закључе да му у вече почест учине. Па знате ли како су слово своје закључили? 'Да живи србскиј епископ, да живи србство!' Ово није било тајно, него ће свакиј Вршчанин, кои се ту десио, посведочити. Што је право, то је Богу драго. И хвалити без основа није лепо, а кудити, измишљавати и клеветати, јошт је горе.

[JASON]

Хрватска и Славонија.

У Лици, 11. Фебруара. Овде је најновије то, што пети батаљон Личана, ево с оружем и свима потребама снабдевен, - готов чека на прву заповед, да к Осеку маршира. У овом батаљону има такови снажни људи, да би иј човек од милине гледао. – Народ је наш одушевљен, и готов за свог цара, и за своју 'слободу, једнакост и братство', на једну реч бана свога, - скочити и све силе своје употребити; но с великим негодовањем почео је понешто прислушкивати, како некои антинацијоналисте о уништењу ове светиње његове безобразне кораке чине. – Овај подли поступак некои, и то баш немали госпона, почео је народ ружно побуркавати, и у крајње огорћење приводити! Да истину речем: овде се с народом нашим управ онако поступа, као што сам у броју 8. ови новина у чланку 'из Краине' читао; - онако управ и овде бива, пак нека се суди, може ли то народ подносити? – може, јер мора, ал' на што ће то најпосле изићи? – питање је?? Заиста нико се не тужи на малиј дио, него на кривиј, и на неправду, која човека тешко угњетава, особито кад је овако јасна и очевидна. Овде је и шестиј батаљон у ред стављен, пак и седмиј и деветиј би се лако устроити могао, и то би код сваке куће понешто снаге за домоводство излишити се могло, само да се правично и савестно уређује, али тога је најмање овде, јер ко што има, тај пружи где треба, - пак седи на миру, а ко је сиромашан, тај одлази на поље, макар јединац у кући био, - заиста кад о овој очевидној неправди помислим, згрожава ми се тако, да тећи морам: o tempora! o mores!
Овостраниј народ далматинскиј до Задра и Шибеника, види се да лепо симпатизира, и с нами се слаже: надати се је, ако Бог да, красној будућности, само нека се некоје поглавице тамошње јошт мало боље обавесте, - и они, кои су научили над својом браћом aристократички репушити се, и као уље на води пливати, нека разсуде добро, шта се збило у Аустрији, само од Марта месеца 1848, и нека на оба ока погледају, камо крепка воља силног народа све једначице циља, - пак нека се за раније и они освесте, бити ће све добро.

[JASON]

Словенија.

У Градцу, 19. Јануара. У задњем мом писму обећао сам вам каковиј радостниј глас сприобштити; али се ево у надежди превари! – Из велике множине збивања и садашњи догађаја немого скоро ни једног гласа разумети, кои би правом Славенину повољан био: куд' се год окренемо, од свуда се мрки облаци и тавна маглуштина навлачити почиње. – О да горке судбине за нашу младу слободу! – Истом што је своје благе зраке над нами просипати почела, истом што је у славенску земљу ступила, па већ хоће да је удале; а јошт нисмо њезиног дара ни окусили! – Јошт имамо времена! јошт није све изгубљено! Само ви браћо славенска у тешњу свезу ступите, на којој ће се све славенскоме развитку противне уредбе и протестације министарске, као стакло на камену, смрвити. – Браћа нам Словенци у духу славенском одважно напред корачају, а особито у задње време развили су велику делателност против лукави Немаца, кои непрестано Словенце на своју страну вабе, и на свакиј начин предобити иј труде се. Словенско друштво у Градцу решило је за ту цељ штампане прогласе међу Словенце растурити, у коима иј опомиње, да се недаду варати. Немојте дакле ни ви остала браћо славенска заостати! На вас пак, браћо србске војводовине, очи су свију Славена управљене; зато и ви баците ваше соколово око на холомучке догађаје и промотрите иј добро! Бог би дао да би добро било. П.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Градцу, 27 Јануара. Синоћ се овде, где јошт мир није нарушен био, једно прекорно дело учинило. У 7 сатиј обколише, по учињеном договору, око 70 виндишгрецови шваљижера кућу г. Гречнига, учредника новина: 'Volfszeitung'. Како су тако кућу обколили, уђу од њи неколико у његову собу, где га управо при послу нађу. На његово питање: шта желе? одговорише му: сад ћеш видити шта! те га у тај мах зграбе и немилосрдно тако сабљама изсеку, да је страшно и помислити, а тешко да и жив остане! Повод томе дао је један чланак у његовом листу, ког садржај је непознат, јер је истиј лист јошт прек'јуче конфисциран. Колико смо разумети могли, садржавао је један позив на Славене, кои је он, како кажу, из подобног у Прагу од Руса Бакунина изишавшег позива на Славене црпијо. Само толико је известно, да то солдати од своје воље учинили нису, него да су од свои старешина напуштени, између кои и гардиста велика мрзост влада. То је грађане јако огорчило и разјарило; те су се већ до зоре у великим гомилама по улицама били скупљати почели. По улицама се свашта мрмљало: једни су викали, да касарну штурмирају; други су пак говорили, да се на ф. м. л. Шпаноха обрате, да злочинце казни. И збиља би се штогод догодило било, да нису топови са Шлосберга наперили. Док се ово по вароши сбивало, стајала је сва војска под оружем, приправна на свакиј догађај. Народ се све више и више буни, и купи, шта ће се пак догодити, јавићу вам. В. Н.

У Градцу, 18. Феб. По словенским земљама велико се незадовољство подигло због расписанога министарством избора нови посланика за Франкфурт. У Градцу се тога ради већ озбиљно бунити почињу. Новине 'Словенија' саобштавају у име народа протест против тога избора, велећи: да министарство нема право народ славенскиј Немцима издати, или продати. – У Градцу су 18. т. м. држали парастос за покојнога војводу србског, при чему је чинодејствовао 'фелд-суперијор' и каноник од Падуе г. Владар. По известију нашег дописатеља, које ћемо у следујућем листу саобштити, ова је свечаност била величанствена. Парастос дакле за србског војводу држаше се до сада већ у Холомуцу, Прагу и Градцу, а бискуп Хаулик у Загребу никако не допушта, изговарајући се, да је то противно канонима католичке цркве. На овај начин јамачно католици у Чешкој, Морави и Штајерској имају друге каноне, а у Хрватској друге! Ово до сада нисмо знали. – Бискуп Хаулик по томе јошт се влада по духу мрачни столетија, по духу језуитизма, и и невзирајући на великиј задатак и цељ Србаља и Хрвата, изражају благородним братски чуства на пут стаје. Такови поступци су од искона сродна срца Србаља и Хрвата раздвојавали, па које све то чинио? једна класа, поједини велики духовници, кои би дужност имали дух јединства и љубави на сваком месту распрострањивати.

[JASON]

Угарска. 'Пештански курир' пише да је код Каполне не далеко од Пеште, велика битка била. Са обе стране доста је пало. Хусари су се очајно тукли; говори се, да од 3 дивизије хусара само је 100 момака у животу остало. Хусари су улане напали баш у оном магновењу, када су они једно маџарско каре напали, и потукли. Царски улана 70 је на месту пало. Заробљени су 15 хусарски официра и 1000 прости војника. Војска царска једнако Маџаре гони.
Из Ердеља дописују, да су неколико хиљада маџарске војске под видом предаје довукли се до једнох одељења царске војске; ова мислећи да се Маџари озбиљно предају, пустила иј је до једног пушкомета корачати, кад ти наједанпут вероломни Маџари повуку сакривене батерије и ненадно на царску војску нападну и преко 300 војника потуку. Највише су изгинули од региментe Бијанки. Пало је и 4 официра, заједно са полковником Лозенаумом. Но и Маџара је доста пало, јер су царски војници очајано тукли. Сада се у Сибињу царска војска нагло скупља.
По најновијим војеним известијама маршала Виндишгреца Маџари су са свију страна стесњени, и у својој ретарди к Мезикевежду на ново потучени и потерани; ђенерал Цајзберг са своим оделењем војеним гони иј непрестано. Губитак је од стране царске војске знатан; осим 300 које мртви које пак рањени прости војника, погинули су 2 капетана и један подпоручник; рањени су осим мајора Салиса, три капетана и јошт седам други различни официра.