Српске буне

[JASON]

У Бечкереку, 16. Фебруара. По известијама, која из Сегедина имају, ови дана је тамо држана скупштина због предаје, и кад је тамошњи управитељ вароши Вадас изјавио народу: кад се вароши Пожун, Ђур, Будим-Пешта нису стидиле предати се царској војсци, да неће ни Сегедину срамота бити да то учини, - буде од истога народа, са јошт два чиновника, кои су га подупирали, најгрозније убијен. По синоћним вестима поводом горњег случаја сви тамошњи Срби у град су сатерани и затворени. Исти су Маџари сегедински у следству битке сиришке и ново-сегединске више Срба – жене и деце – живи у ватру бацали, и да онда г. Книћанин није на време у помоћ приспео, она би села сасвим пропала. Наша је војска јуче и с једне и с друге стране Тисе к Сегедину пошла, а царска војска приближује се од Филећказа. Рок је сутра опредељен, да са 4 стране на Сегедин ударе, кои нипошто неће да се преда. Србску цркву у Сегедину, јошт кад је Жеравица убијен, лопови хонвидци осквернише, све златно и сребрно покрадоше, из које су најпосле, да би се даља безчинија предупредила, капетаном Дицгеном помоћи једне кумпаније гардаша истерани, којом приликом је један од хонвидца убијен, а више њи рањено.

У Бечкереку, 18. Феб. Његова светост г. патријарх, први пут у Бечкерек дошавши, наложио је, да сва телеса, невино погубљени Србаља, међу коима се и црнобарскиј свештеник налази, испод маџарски вешала ископају, и најсвечанијим спроводом у гробље погребу, које је и следовало. – Затим отачаско промишљење о пострадавшим водећи, наложио је окружном одбору торонталске жупаније, да се комисија једна на то определи, која ће сва места у Торонтолу проћи, и свуд од непријатеља почињену штету пописати, и како сведоке, тако и оштећена лица под заклетву узети.

[JASON]

У Вршцу, 17. Фебруара. Што је право и Богу је драго. У 'Напредку' читали смо један чланак, како је епископ вршачки Стефан Поповић частио Маџаре, кои су своим варварским језиком викали: да живи наш (маџарски) епископ Палфи Иштван и т. д. Свакиј поштен човек мора се гнушати, кад види, да се клевете измишљавају, и зато ћу вам ствар описати, као што је била.
Вршчани, Србљи, налазећи се у тесноћи, и бојећи се, да не би од Маџара нападнути били, желили су, да би епископ неке официре частио, како би се мрзост њиова колико толико умекшала. Он се склонио ову молбу нашу испунити, позвавши трећиј дан Божића на ручак петорицу маџарски официра, од кои су двоица били Србљи, један Словак, један Немац и један Хрваћанин. С њима су били јошт неки од грађана. Па како већа част гостију није знала маџарски, то је разговор вођен био на језику немачком. Од напијања и други ствариј, које нам 'Напредак' јавља, није било ни разговора, него то знамо, да је један официр, Србин, појао црквену стихиру.
Што се 'факелцуга' тиче, ствар се има овако: Првиј дан Божића давао је епископ слово у цркви, у ком је народ свој утошавао, да буде у стрпенију, да ће нас Бог избавити и т. д. Слово је било тако трогателно, да су људи сузе умилења проливали, а Маџари, кои су такође у цркви били, распитавши се шта он говори, те народ плаче, и добивши изјаснење, да он људма стрпеније, човекољубије и мир препоручује, закључе да му у вече почест учине. Па знате ли како су слово своје закључили? 'Да живи србскиј епископ, да живи србство!' Ово није било тајно, него ће свакиј Вршчанин, кои се ту десио, посведочити. Што је право, то је Богу драго. И хвалити без основа није лепо, а кудити, измишљавати и клеветати, јошт је горе.

[JASON]

Хрватска и Славонија.

У Лици, 11. Фебруара. Овде је најновије то, што пети батаљон Личана, ево с оружем и свима потребама снабдевен, - готов чека на прву заповед, да к Осеку маршира. У овом батаљону има такови снажни људи, да би иј човек од милине гледао. – Народ је наш одушевљен, и готов за свог цара, и за своју 'слободу, једнакост и братство', на једну реч бана свога, - скочити и све силе своје употребити; но с великим негодовањем почео је понешто прислушкивати, како некои антинацијоналисте о уништењу ове светиње његове безобразне кораке чине. – Овај подли поступак некои, и то баш немали госпона, почео је народ ружно побуркавати, и у крајње огорћење приводити! Да истину речем: овде се с народом нашим управ онако поступа, као што сам у броју 8. ови новина у чланку 'из Краине' читао; - онако управ и овде бива, пак нека се суди, може ли то народ подносити? – може, јер мора, ал' на што ће то најпосле изићи? – питање је?? Заиста нико се не тужи на малиј дио, него на кривиј, и на неправду, која човека тешко угњетава, особито кад је овако јасна и очевидна. Овде је и шестиј батаљон у ред стављен, пак и седмиј и деветиј би се лако устроити могао, и то би код сваке куће понешто снаге за домоводство излишити се могло, само да се правично и савестно уређује, али тога је најмање овде, јер ко што има, тај пружи где треба, - пак седи на миру, а ко је сиромашан, тај одлази на поље, макар јединац у кући био, - заиста кад о овој очевидној неправди помислим, згрожава ми се тако, да тећи морам: o tempora! o mores!
Овостраниј народ далматинскиј до Задра и Шибеника, види се да лепо симпатизира, и с нами се слаже: надати се је, ако Бог да, красној будућности, само нека се некоје поглавице тамошње јошт мало боље обавесте, - и они, кои су научили над својом браћом aристократички репушити се, и као уље на води пливати, нека разсуде добро, шта се збило у Аустрији, само од Марта месеца 1848, и нека на оба ока погледају, камо крепка воља силног народа све једначице циља, - пак нека се за раније и они освесте, бити ће све добро.

[JASON]

Словенија.

У Градцу, 19. Јануара. У задњем мом писму обећао сам вам каковиј радостниј глас сприобштити; али се ево у надежди превари! – Из велике множине збивања и садашњи догађаја немого скоро ни једног гласа разумети, кои би правом Славенину повољан био: куд' се год окренемо, од свуда се мрки облаци и тавна маглуштина навлачити почиње. – О да горке судбине за нашу младу слободу! – Истом што је своје благе зраке над нами просипати почела, истом што је у славенску земљу ступила, па већ хоће да је удале; а јошт нисмо њезиног дара ни окусили! – Јошт имамо времена! јошт није све изгубљено! Само ви браћо славенска у тешњу свезу ступите, на којој ће се све славенскоме развитку противне уредбе и протестације министарске, као стакло на камену, смрвити. – Браћа нам Словенци у духу славенском одважно напред корачају, а особито у задње време развили су велику делателност против лукави Немаца, кои непрестано Словенце на своју страну вабе, и на свакиј начин предобити иј труде се. Словенско друштво у Градцу решило је за ту цељ штампане прогласе међу Словенце растурити, у коима иј опомиње, да се недаду варати. Немојте дакле ни ви остала браћо славенска заостати! На вас пак, браћо србске војводовине, очи су свију Славена управљене; зато и ви баците ваше соколово око на холомучке догађаје и промотрите иј добро! Бог би дао да би добро било. П.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Градцу, 27 Јануара. Синоћ се овде, где јошт мир није нарушен био, једно прекорно дело учинило. У 7 сатиј обколише, по учињеном договору, око 70 виндишгрецови шваљижера кућу г. Гречнига, учредника новина: 'Volfszeitung'. Како су тако кућу обколили, уђу од њи неколико у његову собу, где га управо при послу нађу. На његово питање: шта желе? одговорише му: сад ћеш видити шта! те га у тај мах зграбе и немилосрдно тако сабљама изсеку, да је страшно и помислити, а тешко да и жив остане! Повод томе дао је један чланак у његовом листу, ког садржај је непознат, јер је истиј лист јошт прек'јуче конфисциран. Колико смо разумети могли, садржавао је један позив на Славене, кои је он, како кажу, из подобног у Прагу од Руса Бакунина изишавшег позива на Славене црпијо. Само толико је известно, да то солдати од своје воље учинили нису, него да су од свои старешина напуштени, између кои и гардиста велика мрзост влада. То је грађане јако огорчило и разјарило; те су се већ до зоре у великим гомилама по улицама били скупљати почели. По улицама се свашта мрмљало: једни су викали, да касарну штурмирају; други су пак говорили, да се на ф. м. л. Шпаноха обрате, да злочинце казни. И збиља би се штогод догодило било, да нису топови са Шлосберга наперили. Док се ово по вароши сбивало, стајала је сва војска под оружем, приправна на свакиј догађај. Народ се све више и више буни, и купи, шта ће се пак догодити, јавићу вам. В. Н.

У Градцу, 18. Феб. По словенским земљама велико се незадовољство подигло због расписанога министарством избора нови посланика за Франкфурт. У Градцу се тога ради већ озбиљно бунити почињу. Новине 'Словенија' саобштавају у име народа протест против тога избора, велећи: да министарство нема право народ славенскиј Немцима издати, или продати. – У Градцу су 18. т. м. држали парастос за покојнога војводу србског, при чему је чинодејствовао 'фелд-суперијор' и каноник од Падуе г. Владар. По известију нашег дописатеља, које ћемо у следујућем листу саобштити, ова је свечаност била величанствена. Парастос дакле за србског војводу држаше се до сада већ у Холомуцу, Прагу и Градцу, а бискуп Хаулик у Загребу никако не допушта, изговарајући се, да је то противно канонима католичке цркве. На овај начин јамачно католици у Чешкој, Морави и Штајерској имају друге каноне, а у Хрватској друге! Ово до сада нисмо знали. – Бискуп Хаулик по томе јошт се влада по духу мрачни столетија, по духу језуитизма, и и невзирајући на великиј задатак и цељ Србаља и Хрвата, изражају благородним братски чуства на пут стаје. Такови поступци су од искона сродна срца Србаља и Хрвата раздвојавали, па које све то чинио? једна класа, поједини велики духовници, кои би дужност имали дух јединства и љубави на сваком месту распрострањивати.

[JASON]

Угарска. 'Пештански курир' пише да је код Каполне не далеко од Пеште, велика битка била. Са обе стране доста је пало. Хусари су се очајно тукли; говори се, да од 3 дивизије хусара само је 100 момака у животу остало. Хусари су улане напали баш у оном магновењу, када су они једно маџарско каре напали, и потукли. Царски улана 70 је на месту пало. Заробљени су 15 хусарски официра и 1000 прости војника. Војска царска једнако Маџаре гони.
Из Ердеља дописују, да су неколико хиљада маџарске војске под видом предаје довукли се до једнох одељења царске војске; ова мислећи да се Маџари озбиљно предају, пустила иј је до једног пушкомета корачати, кад ти наједанпут вероломни Маџари повуку сакривене батерије и ненадно на царску војску нападну и преко 300 војника потуку. Највише су изгинули од региментe Бијанки. Пало је и 4 официра, заједно са полковником Лозенаумом. Но и Маџара је доста пало, јер су царски војници очајано тукли. Сада се у Сибињу царска војска нагло скупља.
По најновијим војеним известијама маршала Виндишгреца Маџари су са свију страна стесњени, и у својој ретарди к Мезикевежду на ново потучени и потерани; ђенерал Цајзберг са своим оделењем војеним гони иј непрестано. Губитак је од стране царске војске знатан; осим 300 које мртви које пак рањени прости војника, погинули су 2 капетана и један подпоручник; рањени су осим мајора Салиса, три капетана и јошт седам други различни официра.

[JASON]

Влашка и Молдавија. У Галацу, 1. Фебруара. Наша је варош ови дана доста узнемирена била, због тога, што су синоћ и увече здави читави људи заноћили, а сутра дан мртви осванули. Сви смо стрепили, да нам опет немили гост, сурова колера, у походе не дође. Она је летос oвде чуда и покора починила тако, да су овдашњи застрашени становници и једну нову цркву, најлепшу у целој вароши, саградили, и посветили је светом Харалампију, као заступнику од преки болестиј, да би тим Бога умилостивили, и ову беду и напаст од себе удалили и одвратили.
Влашко ће правителство на пролеће опет допустити слободан извоз ране за границу, а може се управо казати, да ни досад забрањено било није, јер је свакиј трговац могао слободно куповати рану и товарити је, чим је нешто више обичне извозине (експортеције) платијо.
Руска се војска једнако овамо врви и у Влашку прелази. Неки из унутрености земље дошавши трговци казују, да иј је ови дана четрдесет хиљада коњаника прешло, а и јуче су овуда преко Галаца до 1300 пешака, из свега гласа певајући, прошли, и то све сами младићи од 20 до 25 година; само се неколико унтер-официра могло видити, кои су постарији били, и ови су овде казивали, да су давно рок своје службе извршили, и да су 5 – 6 година на оставки били; но сад на ново на војску позвани, морали су се на оруже дићи. Сутра се опет неколико руски коњаника очекује.
Овде се гласа, да аустријска влада намерава на Славене своје државе оруже дићи, чим занешене Маџаре покори и утиша. Свашта се на свету може догодити, па зато и ово би се могло обистинити; но при свему томе је тешко веровати, да Аустрија јошт није могла дознати, ко јој је вера, ко ли невера… Је ли могуће, да се она ни до сад није могла уверити, да њени верни Славени јединствено своју сабљу пашу, да њом могу свога цара одбранити и сачувати? Зар није Аустрији добро познато, да се је она одржала само помоћи Славена, и да ће и у будуће њиовом јуначком наоружаном десницом свагда се одржати моћи, и све своје непријатеље, кои јој о пропасти раде, савладати и сатрти? – Да, она све то врло добро зна: о том ни сумњати нетреба; зато дакле и неће тако непристојно са Славенима поступати. А шта светина говори, све је то неосновано и гола лаж и измишљај досадашњи наши угњетача, и то је баш оно, што и наша пословица каже: Ко што жуди, оно и гуди. – Они се сад највише боје, да ијм наоружани Славени старе дугове неисплате. Но Славени не мисле следовати њиовом примеру, него ће бити и у будуће човечни и великодушни, и зато неће захтевати, да за грехе отца плаћају деца. Они ни до сад угњетачи и грабитељи нису били, пак неће ни одсад бити. Оно се своим задовољавају, а богме од сад неће допустити, да ијм се од свога укида, докле год у једног крв узтече; јер би ијм то велика срамота била, и грех на небо вапијућиј.

[JASON]

Србске Новине, бр. 18. од 1. Марта 1849.

Војводовина је већ од Маџара очишћена, – сад је само нужно, да се што брже у унутрашњости својој онако уреди, као што садашња прилика и осигурање за будућност изискује. Онако лепи манговења за народ војводовине од почетка покрета до данас јошт није било; оно што се сада може са одважности и разумом учинити, – доцније на запреке и спетке наићи може.
Истина, има јошт у војводовини доста, кои никако немогу да скину очи са изумрле прошлости, има јошт остатака, кои под видом старе и већ потрошене законитости једнако на старо навлаче, но све бадава... то се сад није кадро праведном народном нагону пут покварити: садашње запреке народу тек очи отворају, да и њима што пре са одважности доскочи. Тако незаконито, и самосталност србског народа вређајуће наименовање командирендера Рукавине, истина, неспоразумљење неповерење аустријској влади подрањује, – ал' опет није кадро слободан течај устројства војводовине пореметити. Само одважност, па кратак процес! Шта може Рукавина у банатској граници учинити, кад командатуре старе целокупан србскиј народ нетрпи, а и право има нетрпити? Ту није нужно дуго договарати се, и погађати, јер народ србскиј није дужан у тој струци ни педаљ један попуштати; командатуре војене противне су укупној самосталности народа, а тим и постојећој законитости, – и тако Србљи презревши сва усиловања војене командатуре – на пољу законите опозиције права своја бране. Нити имају се Србљи чега бојати због такове опозиције: одважност, и у околностима данашњим изражена згода... осигураће Србље против неправедни покушења. Србскиј народ много окрутнији и опаснији незгода је прекужијо за дуготрајуће време удручења свог; сад се са свију страна живот његов разведрава и осветљује, шта више и у обзиру аустријске политике принуђени смо веровати, да и сама аустријска влада, своим најновијим неупутностима, није се одважила србској самосталности живац скинути, – но само народног живота било (пулс) искушати, јер да би иста влада своје покушење ма пошто и у дело привести намеравала – на такову – за Аустрију опасну мисао доћи неможемо...
У слободној сада војводовини, да би се стање каково схватити могло, – нужно је што пре устројство за разна, а особито унутрашња одношења сделати. Комисија за тај посао одређена, по свој прилици већ заседава. Народ много добра од ове комисије очекива, јер његове су нужде велике и многостручне. Задатак овај, истина, није лак, ал' кад се делати започне из нужног и необходимог начела, избећи ће се многе странпутице, и произнаћи ће се један, и јединит правац, коим се правиј народниј интерес у дело привести може.
Ми два главна начела узимамо, из кои уређење војводовине произилазити има: прво начело координације, друго начело укупности. Као следство изречене равноправности народа, самосталност србског народа из вида бацити се несме. Поменута равноправност већ предпоставља сајузни држава састављену Аустрију, а ове државе имају бити састављене по разним самосталним народима. Централизација, коју аустријски Немци наговешћују на своју корист, – ни помислити се неда, јер тим начином равноправност у дело привести се неби могла. Аустрија у изреченој равноправности само федерацијом устроити се има, и народи тим начином морају се као самостални узети. – Тако дакле уређење војводовине мора се започети из самосталности србског народа. Из овог пак следује, да самосталан србскиј народ неможе стајати под туторством другог каквог народа, и тако уређивати се има као слободан и другом слободном народу успоређен народ.
Друго, Србљи се имају уређивати као један укупан народ. Старе политике, и јадне околности проузроковаше, да су Србљи на две класе раздељени били т. ј. на границу и на провинцијал. У обадвема Србљи су робови туђи били. Сад је нужно, да сви Срби и у грађанској слободи равни участници постану, но ова ствар велику обозрителност изискује. Војена одношења на једанпут сбрисати било би пагубно, јер би се Србљи на једанпут лишили војене своје подпоре, која ијм у најжалоснијем магновењу живот спасава; онако опет да остане за границу, као што је досад било, а провинцијал да се еманципира, било би у војводовини двоструки Србаља: слободни и неслободни. На ово дакле мора се веома пазити. Особености (шпецијалитете) треба мимоилазити, а заузети свеколике Србље као једно тело, које једну обшту народну владу имати мора. Из овакове главне точке произлазеће устројство предупредило би свако противнародно и неправедно разделење србства; – изравнање пак особени међусобни грађански одношења, по основу грађанске једнакости, имало би се непрекидним но тихим течајем усавршавати.
После ова два главна начела, координације и укупности – имало би се у обзир узети тешње одношење са Хрватима, – јер ако се сви аустријски народи самостално и координирају, – Срби и Хрвати због превеликог сродства свог морају штогод обште имати. Послујућа комисија, кад би задатак свој, као што треба, решила, њено дело могло би служити за образац и другим у федеративној Аустрији успоређивајућим се народима, и тим би се цело аустријско питање у делу решило. Но иста комисија што испослује, баш да је и најсавршеније дело, тек потврђењем (санкцијом) у живот увести се може. Санкцију ову мора самосталан народ запечатити, – зато као неизбежно следство успешног и правичног устројства предпоставља се постојеће представништво србског народа, или тако званиј устројавајућиј сабор (constiuante). Војводовина је ослобођена, и тако сад је могуће најлакше представништво целокупног србског народа.

[JASON]

Ја сам у главној скупштини Славенске Липе 17. Дец. пр. г. више важни предмета предложијо, да се чланови друштва онима промисле и разговоре, да можемо о првом састанку мненије друштва изрећи, и народу представити. Између други предмета предложијо сам и то, да се свакиј промисли: Шта би боље по нас било, или да достојанство војводе на главу државе пренесемо, а из народа подвојводу изберемо, или да достојанство војводе глава правитељства носи?
Важност овог предмета увидила је таки повремена штампа, и досад се већ више гласова о томе чути дало. Да се овај предмет са сваке стране разгледи, била је моја намера; тога сам га ради и предложијо. Па баш зато, што је моја намера, да се тај предмет добро претресе, и што сам га ја предложијо, да се претресе, наравно је, да ми неможе бити све једно, како се претреса. Право условље доброг разговора о каквом предмету јест, да се они, кои се разговарају, подпуно разуму; да тако један о једном, а другиј о другом чему немисли и неговори. У овом случају чини ми се, да ја једно мислим, а они, кои су о том што писали, сасвим друго.
1. Ја сам само предложијо, да се размислимо, шта би боље било, а нисам казао, ни да је ово боље, ни да је оно. Списатељ пак чланка у Србским Новинама т. г. броју 9. узима, да ја тај дуализам, т. ј. да цар аустријскиј буде и војвода србскиј, предлажем; а списатељ чланка, у Новинама Читалишта Београдског пр. г. числу 54. саобштеног, што више јошт и то вели, да Славенска Липа на то позива, а Славенска Липа не само на то непозива, не само ни на то, но ни на шта друго непозива, него је сама позвана од мене, да се промисли, и искаже, шта је боље, то, или друго што.
2. У овом питању није говор о правама војводе, него само о титули. Цар као војвода србскиј никако право добио неби које сад, као цар аустријскиј, у нашој држави нема. Сва права, која има, или која ће имати, или која има имати војвода, остају подвојводи. Јер права, која војводи нашем припадају, неоснивају се на његовом имену, него на месту, које у правителству заузима; па кад би на то место подвојвода дошао, као што би бити морало, кад би се име војводе на цара пренело, онда би се 'наше политично биће и наша самосталност усредоточавала у подвојводи нашем, рођеном Србину;' онда би наш подвојвода 'морао бити управитељ како грађанскиј тако и народне наше војске,' онако исто, како би то војвода био; а 'политично биће и јемство унутрашњег усројенија и правленија високим царским манифестом обезбеђава се' нама јошт већма него сад. Из овога види се, да је списатељ чланка у броју 9. Срб. Новина сасвим друго мислијо, него ја.
3. Кад би се титула војводе србског на цара аустријског и пренела, јединство лица у монархији и војводовини неби било веће, него што је сад. Јер, кад би цар аустријскиј тутулу војводе србског узео, никакво право тим добио неби, које без тога имао неби. Из овога види се, да списатељ чланка у броју 9. Срб. Новина другчије ствар узима него ја.
У осталом било је преко нужно, да се ово питање, учини. Јер данас сутра има се повести реч о уређењу војводовине наше као државе. Ако тога небуде, онда, истина, нећемо имати питати, ваља ли да носи цар титулу војводе србског, али нећемо ни у војводи оно имати, што би у подвојводи имали, кад би цар титлу војводе носијо. Но ми желимо, корист наша то изискује, и за то смо крв проливали, да добијемо у војводовини државу, као што су друге државе у царевини, н. пр. Чешка, Хрватска, Аустрија и т. д. Кад се дакле мила наша војводовина за државу установљавати стане, онда је прво питање: цар аустријскиј у краљевини је хрватској краљ, у надвојводини Аустрији и надвојвода у великој војводовини ердељској великиј војвода, у војводовини Штајерској војвода: шта је у војводовини србској? Ово се питање родити мора, хтели ми, нехтели; и зато је нужно било о томе размислити се и договорити не као што се једном или другом допада, него како се обште мненије изрече. По правилу имао би бити цар аустријскиј у војводовини нашој војвода, као што је и у хрватској краљевини краљ и т. д. Јер нити смо ми бољи од други народа, нити ми можемо захтевати више него они, нити ће се нама дати више, него другима свима, нити треба ми мање да имамо, него други. Али, ако ми за право нађемо, да име војводе остане у народу, онда можемо заискати, да се наша војводовина на степен велике војводовине подигне, па да цар аустријскиј узме титлу великог војводе србског, или јошт боље нека се наша држава нарече краљевином, пак нека цар носи титулу краља србског, а војвода нека остане титула првог нашег грађанина. А кад Далмација и Славонија са њини 500.000 обитатеља могу носити име краљевина, зашто да неби могло то име припадати и нашој новој држави са њени 1.200.000 душа?
У осталом приметити имам, да је срећа, те се и ми о подобним предметима разговарати можемо. Само да то по начину чинимо, како код другог света видимо, кои је политичном животу и уставном начину вичан. Истина је, да то неможе ни бити, да ми ово прво време, час по са правога пута несклизнемо; али то у име свију искати можемо, да тако незаиђемо, да је и за нас, као полетарце, срамота. Тако је заишао по мојој мисли списатељ чланка у числу 54. Новина Читалишта Београдског.
Где се о народу и његовој срећи ради, ту добро ваља промозгати, шта се ради, и шта се говори. Ништа није лакше, него народ на своју страну придобити, кад му сујети, или себичности, или користи ласкаш. Али треба помислити, стои ли твојој власти, дати му, што му представљаш, као оно, за чим ваља да иде, или, стои ли барем у његовој власти, доћи до тога. Ако тога није узми се на ум, на што народ наводиш; јер с кога народ страда, тешко његовој души, па ма му име свака устна благосиљала. Није се један пут славио на овом свету убијца; али неумитниј судија све види, а право суди.
С народном срећом нетреба се шалити ни сиграти. Она је тако света ствар, да се никад на коцку метнути несме. Само један случај има, кад се за народ сме тражити ово или ништа, а то онда бива, кад је боље небити, него другчије бити. Свакиј другиј пут морамо се задовољити с мањим, ако видимо, да тражећи веће можемо изгубити и оно из вреће. Народ је идеа; народна срећа идеа је, али народниј живот није идеа. Онај, кои непознаје свет, може мислити и делати у прве две струке; али у трећој нека остави ствар искуснијима. Нико неможе рећи: само сам се ја родијо, да народ спасем; има и други људиј, кои понешто мозга у глави на овај свет донесоше. Пак ако ијм је при том дано и то, да су и кроз школу искуства прошли, што ти ниси; онда кажи њима, шта ти мислиш, али остави, нека они раде, нетрчи пред руду, и неквари ијм посла. У животу народном плаћају се погрешке патњом од столећа, или реком крви, и милијонима крававим знојем стеченима: зато, кои хоће ту што да уради, треба да је мајстор а не шегрг. Има политика идеа: ту је поље за политичне песнике: али живот народа оснива се на политики дела: ту требају политични радини. Закључујући овај чланак само то јошт примечавам, да титула и достојанство војводе сасвим другиј значај добија, кад га цар прими, него иначе.     Др. Јов. Суботић.

[JASON]

Војводовина Србска.

Са Саве. По једном писму из Карловца од 21. т. м., са полковником Мамулом дошла су у Каменицу два бараљона чарапара. Мамула је позвао карловачког команданта Бигу, и између осталога заповедио му, да све послове на немачком језику ради, које овај и чини! – Ми сад питамо: извршује ли се тако уредба правителства војводовине србске? – Зна ли о томе патријарх? – ако зна, зашто се строге мере против таког преступљења неучине? ако незна, зашто да незна, шта се у војводовини чини? – Зар после толике проливене крви, и у оном месту, где је народ србскиј јуначку веру задао, да ће до последње капи крви своја права бранити, зар и у Карловци, том србском сијону, да се званични послови немачким језиком воде?! – Кад је то тако, шта је по другим местима? – Бог и душа ови Немци хтели би до Цариграда њиов језик да буде званичан! Е, ово се беш не може више трпити! – Они, кои издају своју народност и миговима бечким повинују се, а србскиј хлеб једу, баш ће платити главом! – Народ се страшно мргоди. – Црножутци презиру народне људе, које они сматрају као противнике. Све, све, али солдатеска загрдила је! – Народне официре, кои јошт народ за најглавније сматрају, почињу гонити и из званија, која ијм је народ поверијо, удаљавати. – Мисле ли они, да народ србскиј невиди, шта се ради. – Ми сви, коима је народ и његово благостање најсветија ствар, протестирамо најторжественије, заједно с народом, против таки отачаствоубиствени поступака и молимо св. патријарха, нека народне официре заштићава, да у својим званијама остану. – Видићемо, хоће ли се овоме злу помоћи. -

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Сав је изглед, да ће царска војска ући у Варадин. А шта ћемо ми? добијамо ли ми што тиме? – као што су нас Маџари из њега били, тако ће и Немци, ако ми недопустимо, да и они против наше народности и против наши права раде. - Ови ће дана доћи под старцем Нижаном 14.000 војске, која ће заједно са Србима на Варадин ударити. А он сам, старац Нижан, био је 21. т. м. у Карловци са 40 оклопника. Ми му се радујемо, особито што се говори, да ће царска трупа овамо доћи, а ми у Бачку да идемо.

[JASON]

У Митровици, 23. Фебруара. Чујемо, да ће град Варадин Нижановој војсци да се преда зато, јер је, кажу, град царскиј а Нижанова је војска царска војска. Дакле србска војска код Карловаца није царска војска? није Варадин србскиј град? Србин је царскиј дакле је све царско. Да шта је војводско, шта је србско? Ми знамо да је цар Фердинанд уступио границу Маџарима, и с тим да је признао, да Варадин као граничниј град, није аустријскиј. Али, није ни маџарскиј, него србскиј, јер како би могао туђ град без сваког трактата у туђој земљи, сиреч у нашој војводовини, бити? Ако ћемо питати, чији је град по основанију, то је французкиј, јер га је Петар из Амијенса, усамљеник, основао; ако ћемо по зидању, то су га србске руке сазидале: ако ћемо по обрани, то су га Србљи двапут од Турака одбранили; ако ћемо по праву и по земљи, на чијој лежи, то је Варадин правиј србскиј град, кои је до лане са Србљима имао посла, a сад ће, по свој прилици, имати Србљи са њим посла, јер као што чујем, намеравају србску војску, незнам по чијој заповести, из Каменице и из Карловаца распустити.
Синоћ је овде био био г. полковник Мајерхофер, и отишао је врло хитно преко Черовића, Илока и Вуковара у Осек, одкуда ће после у Беч. Говори се, да он у нашу регименту за бригадира долази. Незнам, трпи ли србски језик у служби, ал' ми овде за немачки заиста не маримо, и јошт неко време, па ћемо га сасвим забацити, ако нам се и намеће силом.
Ми ћемо, може бити, имати посла с Немцима због језика, јер тек су се нешто мало од несвестице опоравили, почињу опет у гајде своје гордељивости дувати, да ијм играмо како они свирају. Ал' је ветар мартскиј за болеснике опасан, и бојати се је, да непадну у рецидив, од кога тешко више да се предигну. Нама је језик наш мио, као и њима њин, зато народ наш, кои хоће и захтева да му се србски каже и пише, како он каже, неће немачкиј. Уздаду ли се Немци на браћу нашу католике? О, то се љуто варају, да су ови нама непријатељи, и да ће Немцима помоћи. Прошло је оно лудо време, кад су се они дали за нос вући које од Маџара које од Немаца, кои су иј на свој закон премамили. Браћа су наша већ сад увидила, да иј њин католичкиј закон неможе од нас раставити, јер он то не заповеда, а ко каже, као напућениј Хаулик, да закон католичкиј љубави братској на пут стои, тај незна закона, непознаје Бога, вређа човечанство, служи демону и његовим сатанима. У интересу брата нашега католика мора лежати, као и у нашем интересу, да се народниј језик, нама обоим један и истиј, у држави дела, као и код други народа, уведе. Како дакле да се они с Немцем противу нас држе? Шта су имали до сад од немачког језика? то, да су збацили свој собствениј, с нама заједно. Време је, да се једанпут већ опаметимо, и да знамо, да народ једино у језику живи, и да је онај закон, кои нам језик одузима, и брата на брата дражи, нехристијанскиј и безбожниј. Зато браћо католици, будите с нама заједно на опрезу.
Овдашњој регименти дошла је преко Загреба од аустријског министеријума заповест, да они од покојног војводе Шупљикца у сагласију са св. патријархом постављени економије-официри, кои нису у предмартовој системи прописаниј за еконимије-официра испит положили, таковиј положити имају, за које ијм је рок од 6 недеља дана дат.

[JASON]

Од Дунава, 15. Фебруара. Ја се нимало не чудим, што се наш свет чисто убезекне кад на кои чланак у новинама наиђе, у ком се озбиљно мушки – слободно о људима, кои су у јавним службама, по која реч проговори: томе је пређашње робство узрок. Наш народ то ипак радо чује, и верујте ми, тако лепо људе разликује, да вам се на кога, као што он мисли, неправедно у новинама напада, он га брани. Напротив, кад се чије личности тиче, за коју он зна да новине имаду право, народ се радује, што види, да има кога на свету, кои јавно казати сме и може оно, што он сам мисли и верује да је тако. Ово последње никад се није очевидније осведочило као сад о наименовању г. Евђенија Ђурковића, маџарски права адвоката, за начелника србске просвете у србској војвдовини. Обшти је глас свуда један, незадовољство једнако свуда, тако, да се слободно може рећи: да нам је тим наименовањем народна свест увређена. Какву би ми вику подигли, да је то аустријско министарство учинило! А ми сами! Народа србског правителство! Ја не верујем, да би покојно маџарско министарство, после нашег покрета, то хтело – то смело учинити, и нама у србској војводовини г. Е. Ђурковића за начелника србске просвете наметнути! Ја се тврдо надам, да ће све знатније обштине свој глас неповерења према томе наименовању објавити. Томе се нетреба чудити. Људи, кои су начела свему свету позната, а ступе у јавну службу, којом могу по своим начелима бити народу шкодљиви, морају се надати, да ће народ противу њи устати; ако је народ иначе жив, као што мислимо, а не у мртвилу. Тако су ето скоро у Пруској устали против министарства Бранденбурга, и свако разумно правителство слуша на глас народа, и много га пута за своју срећу послуша.
С јавним се мненијем не треба шалити. Ко њега презире скупо плаћа. Колико се о политичним начелима г. Е. Ђурковића зна, он је претеран аристократ, а књижевна су му начела од Видаковићеви покојни времена. – Јесу ли така начела за Србље у ускрснутој војводовини користна, то свет нека суди. Ја мећем г. Е. Ђурковића личност на страну, већ војујем против начела његови.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ја мислим, и уверен сам, да ће већиј део народа у војводовини србској овако мислити, да ми нисмо толику крв пролили, и толико благо наше поарчили за то, да светињом нашом, као што је просвета народа, управљају људи, кои нити су са своим народом одпре живили, нити су сад, кад смо се ми с крвавим мукама борили, међ нама били и нашу горку судбину с нама делили. Зато се крепко уздам, да ће глас наш, кои овде ради љубави народне среће подижемо, послушати, а ако се по несрећи не послуша – онда, не само да ћемо тек доћи на старо, него смо већ ту.
Мало нам је зар, што нам јошт суде којекакви стари текинтеши, судци из несрећни времена маџарске аристократије, и крајњег абсолутизма; мало нам је, што се већ спремају аудитори, фервалтери немачке бирократије и педантерије на своја стара места: већ зар да се и у најсветије после цркве место, у школу, опет постављају маџарски љубимци? Та кад се мислило, да правог србског књижевника међ Србима нема, кои би за посао народне србске просвете био згодан (В. С. К. и Ј. С., ал' ко сме споменути), зашто се бар не позва Шафарик Павао? Или смо само ми тако несрећни?
Не би требало спомињати, ал' морам, јер ми јошт негледамо шта се говори, већ ко говори, пак бојећи се да се не рекне, или за овај чланак не помисли: 'не лаје куца села ради, већ себе ради,' јавићу ево: да ово не пише и не говори човек, кои службе тражи; или човек полетарац, млад и зелен. Ово говори човек, кои је много своје деце у србску вајкадашњу школу слао – и кои је на много испита ђачки у тако названој србској школи бивао и сад бива: дакле човек, кои зна из искуства каква је досад србска школа била, и кои мисли, да је била бедна и жалостна у управ никаква србска, и кои срцем и душом жели, да буде одсада србска права школа, по потреби народа србског а не немачког и маџарског.
У свима се уставним државама од начела министарски, кои морају бити људи у народу познати,суди и осуђује, чему се народ има од свои министра надати, пак онда је посао штампе или министра препоручивати, или против њи јавно говорити. По таком се кроз штампу од народа изјављеном мненију владаоци и управитељи народа равнају, па или народу неповољне министре одпуштају и повољније траже, или јавном мненију пркосе, пак на велике напасти наилазе, и кад кад, као ето другиј пут у Француској, баш и пропадају.
По томе сам начелу ево и моје уставно право (ја се надам да у уставној држави живим) употребио. Нека другиј каже и докаже, да ја немам право, па ћу се и ја и мои јединомисленици задовољити. П.

[JASON]

Са границе сремске. Заклети аристократа и слободе народне непријатељa, кои су пре у званијама своима крв људску на памук пили, опростисмо се бар за неко време. Но неки од њи поново су од стране нашег вис. правителства позвани, т. ј. да један у организацији војводовине участвује, другиј, да добра непријатељска у Бачкој узапти и по свршетку овога посла у струку дипломатичну дође, а трећиј – да заузме столицу код струке дипломатичне. Првиј се ови дана при полазку своме на високо ово позивање пред једним знатнијим чиновником изјаснио, да је абсолутизам најбољиј начин правленија. И овакиј участвује сад у устројенију правленија војводовине! Има он свои последника, кои га на рамени носе, и за њим вичу 'Evole!' Иначе, он у политичним наукама није ништа научио, ни заборавио. Он мисли, да нема на свету друге књиге, осим корпус-јуриса, њега је добро испекао, па је помоћи овог јеванђелија његовог дошао и од ништа и гноишта до великог имања, и то за врло кратко време. Рекрути године 1840. напунили су му џепове, он је иметку њиовом дао последње целовање. Последњој двоици немириши, да судејске послове одправљају, јер осећају, да су на више позвани, а не да кваре судејске протоколе, и другчије ствари у протоколе уводе, него што је у суду речено. На челу дипломатикера стои написано: 'смућкај па проли,' и он је са овим 'на крили ветрењи' већ отишао на место определења свога, у мисли, да ће струка дипломатична уштрб какав претрпити, ако он тамо у ово важно доба небуде; Dic per amnes te deo soro, cur properas diplomatisando nos perdere.
Чудно је, да се ово тројство никад не растаје; они се хватају један за другог као год на лепак. Куд год иду, један другог хвали и препоручује. Свуда хоће сва троица, да unitis viribus за спасење рода свога раде, састају се радо заједно, као деца Израилова на гори синајској. Нетреба пак због њиове способности очајавати; могу се они јошт у струкама своима дотерати, јер Мојсеј морао је четрдесет ноћи на Синају провести, да се приправи, да свој јуридичкиј ексамен положи.
У тројној краљевини представља народ србскиј, као што је познато, г. Коста Јовановић, кои је пре био трговац и понајвише са пијавицама радио! Сајузници наши радоваће се, што жребије ово паде на реченог човека, они треба да пошљу сјајну депутацију, како ијм до ушију дође, да ће наш представник на границу града њиовог корачати, достојно би било и да варош целу осветле, и дочек thure et tidibus 'пенијем и песнами' торжествено увеличају.
Ни једна струка код правителства није тако добро састављена, као што је струка правосудија. У њој се налазе људиј, кои заиста као сјајне звезде светле светле на хоризонту правосудном. Имена гг. Радосављевића, Шероглића, Стојаковића красно звоне у ушима сваког Србина. Али ако се г. Радосављевић из средине наше удаљи, онда знајте, да ће једној партаи, која нам утробу нашу једнако пара, рогови нарасти. У струци судејској, или дипломатичној радо би видили отличног Србина Павла Живковића.
Аристократији овдашњој неиде у рачун, да главну скупштину држи, јер нерадо гледа, да 'пук' у пословима с њима заједно барата.

[JASON]

У Бечкереку, 24. Фебруара. Јуче је отишла депутација састојећа се од најврснии чланова нашег правителства гг. Радосављевића, Живановића, Пасковића и Шупљикца Рукавини, командиру Тамишградском, и поднела му решеније правителства, коим му се изјављује озбиљна реч на његове намере, коима Србе напада, - шта ће донети, то ћу вам првом приликом јавити.
Овде се гласа, да је већа част чланова правителства за то, да се што скорије скупштина народна држи, јер без главе народне, без војводе, много нам теже иде, али надамо се да ће војвода србскиј то све, лако победити моћи. Дакле скупштину народну, која нам је преко нуждна, што скорије!
Министар Штадијон писао је св. патријарху, да му у Беч два поверена лица из народа пошљемо, да се с њима о свима нашим стварама договори, и као што вели, да се Бечко правителство тим начином бољма о нама обавестити и територијум (die serbischen landtheile) потврдити може. – Овоме је крајње време, да се Србима праведна захтевања њиова испуне. Идемо да видимо.

У Бечкереку, 25. Фебруара. Синоћ доцне дође из Беча од министра Штадијона писмо на св. патријарха, где јавља, да је жеља министарства, да журнали наши србски свету јављају какво управленије у војводовини желе, и да се о томе више пише и pro и contra. Он тим жели умишљаје наше боље дознати. Знатно је у овом писму и то, што се у њему 'војводство Србија' на два места помиње.

[JASON]

У Земуну, 24. Фебрара. Из многи крајева наше војводовине, а особито из Баната једнако нам гласови стижу, да Швабе никако неће да мирују, него све нешто око Срба плету. Чудно је, што ми од ови комараца трпити морамо, баш као да иј је неко у обкладу намамијо. А по свој прилици то ће бити, јер наш љубезниј Рукавина не седи забадава. Он хоће да покаже свету делателност своју, па ако не у добру а оно бар у злу. – У Тамишграду не може Србин да прође од хуљења и грдње, с коима нас швабадија и чивутерија напада. Једног трговца из Мокрина само зато, што је са србским пасошем дошао, напали су тако, да је принуђен био власти тужити се, а власт му је одговорила: да се радује што и горе прошао није! Ето одкуда нас зло тера. Власт у место да утишава страсти ови занешеника, јошт иј већма раздражава и на зло наводи; а сутра да се што случи, рекли би да су Раци криви. С Маџарима прођосмо и којекако, ал' с овом бедом незнам како ћемо на крај изићи. Једнако нам прете, једнако нас нападају, где год само могу. Ономад су два ешкадрона улана из Тамишграда у Хацфелд послали, где су све сами овејани Немци, и веле, да се исти противу Срба спремају. Из војске г. ђен. Тодоровића, кога је сада главни стан у турској Кањижи, Немци непрестано беже. Некиј дан је из транспорта граничара белоцрквански, под предводитељством честитог Србина г. Попова стојећи, њи 29 побегло. Никакву помоћ од њи немамо, само што нам посао кваре. Ни један клетиј подвоз нису кадри да нам даду, а камо ли што друго, па се опет рогуше, и хтели би силом да нам се за некакве аге наметну. Што ти је Немац! Он би другоме и кожу сгулио, само да он несити чељуст своју зајази. Нека се беда вуче око нас, незнам ком ће пренути чело.

[JASON]

У Земуну, 27. Фебруара. Ми смо се надали г. ђенералу Книћанину још у четвртак после подне, али мноштво народа, које је изишло изван вароши да га види и поздрави, залуду га је очекивало све до мрака. Он дође у полноћи и одседне код г. Кирице, где га је већ и његова госпоја са неким пријатељима из Београда дочекала. И залуду смо се купили сав дан у петак пред кућом г. Кирице, наш витез забављао се сав тај дан последњим наредбама своје војске, те се нигде недаде видити. Најпосле у суботу изиђе на посештење г. Авраму Петронијевићу, кои га је дошао у Земун поздравити од стране светлога књаза. Мноштво је народа пратило овога славнога мужа, кои се на пољу србства тако изванредном сјајности у последњем покрету појавио. После посештенија отиде са г. Петронијевићем и мноштвом света, кои га је пратио, на равницу изван вароши, где је сва србијанска војска била сакупљена. Ово је красно позорје било. Ту најпре на једно узвишено место стане г. Петронијевић и рече војсци узрок, кои га је у Земун довео, саобштивши јој у исто време, да је он доноситељ једног књажеског писма на све храбре Србијанце, кои су се за свој народ у војводовини били и Србији својом храбрости осветлали лице. То благодарително писмо светлога књаза би примљено од све војске са непрекидним 'живио!' и 'Бог да га живи!' Затим изиђе г. Книћанин, поздрављен свеобштим ускликом; он се опрости са војеним своим друговима једним словом, у којем захвали ијм на њиним трудовима, похвали њину храброст, и замоли иј, ако би и у будуће нужда захтевала ударити на непријатеља народа нашега, да на његов позив не одрекну доћи; препоручи ијм међусобну љубав, и верност књазу Александру, поздрави преко њи сву осталу браћу у Србии, говорећи: да је он готов увек бранити своје отечество Србију и сав народ србскиј од сваког непријатеља, од сваког нарушитеља права и благостања србског. Неможе се исказати, с каквим је одушевљењем овај говор био саслушан. Сва војска викне, да је она свагда готова поћи за таковим вождом, кои је увек на победу води. Тај час употреби г. ђенерал Книћанин, те предложи, да би људи бећари и дуже остали на служби у војводовини, да својој браћи у помоћ буду све до свршетка садашњег рата. Одма стотине гласова пристану на то. На концу наш врлиј родољубац г. прота Стаматовић у красном и дугачком слову захвали од стране светога патријарха и свега народа из војводовине најпре књазу Александру и србском правителству, па свему народу у Србии, а особито војсци, која је отуда дошла, на великодушној помоћи, указаној у најопасније време својој браћи. Слово је тако трогателно било, да су многима сузе потекле. Тако се распусти овај војениј састанак. У вече варош је била осветљена на чест г. Книћанина, банда земунска, па циганска, свирала је пред његовим конаком; а то је било свакога вечера и свакога јура у зору; дом г. Кирица нaпуњен је небројеним светом, кои долази и одлази, а особито пак данас врве људи и жене из Београда, да што пре виде свога најславнијега у садашње доба земљака.
Данас такође је дата од г. Книћанина част свој војсци. Он ће за кои дан у своје отечество доћи, где га чека љубав и почитање свију и славу свог народа љубећи Србијанаца, а где ће га пратити наша благородност дубока, која ће у истории славенској обезсмртити сјајно име његово.

Једна родољубива Србкиња послала је прослављеном јунаку г. Книћанину једну драгоцену пантљику на дар са следујућим писмом:
Господине ђенерале! Узимам себи слободу вашем високородију поднети пантљику за народниј орден Обилића. За знак високог почитанија. Емилијана Стефановић.

Најновије. Једна част спомагателне војске србске синоћ се из војводовине повратила у отечество своје и одсела је на Топчидеру.