Српске буне

[JASON]

Грађа за устојеније војводства Србије.
(Продужење.)
4. Великашство, племићство, и хрватско и србско.

Шта? зар и ове међу непријатеље војводства бројати треба? Да где су Стратимировићи, Текелија, Сервискиј, Нако, Риђички и други овима подобни благодетељи србства.
Ово су редки, благородни, изузетци, милиј роде мој! Ако погледате око себе, колико ти је немеша латило се слободе и светиње твоје у овом покрету твом? Два три, може бити, кои ништа изгубити немају, а свашта добити надају се.
А јеси ли читао безбројна немешка имена непријатеља твои рођени, проклети назови-Србаља, кои су искоренитеља нашега Маџара војску предводили, или нашом крвљу, нашим добром крепчали?
Официру јошт како тако опростити можемо; кои војује за своју гажију и оно мало титулице, ако и говори једнако: за чест. Али ни једно друго човеческо стање, судије, адвокати, доктори, трговци, мајстори, земљеделци, свештеници, директори и учитељи и т. д., не показа толико много неверника и издаица народни, ни тако мало поборника и пријатеља рода србског и вере православне, као србско племићство, немеш.
Обесише ли Маџари једног барем јошт, осим Бадрљице Арсе! узеше ли добра барем једном немешу? – Та, рећи ћеш, како је и могао немеш против маџарства и за народ свој бити, кад би рескирао и живот и све своје имање! – Е брате, та то смо и ми сви рескирали, нарочито у почетку покрета нашега, док је цар још са Маџаром на несрећу своју и нашу држао; и рескирали смо живот важан, држави и нашима полезан, а не тунејадан, fruges consumere natam, као што је живот између десеторице сигурно од деветорице наши тако названи благородника; и рескирали смо сермију или знојем стечену, или ако и наслеђену, али брижљиво умножавану, или барем чувану. А како немеш наш своју сермију сам тамани, то се види из грдни дугова, коима су, не децу своју воспитавајући, не по лепом свету путујући и књиге купујући, не вери и роду жртвујући, него на раскош и стидан обично начин, тако звана добра своје наши немеши толико обременили, да је редак Србљин спаија, кои се овог прекора стидио не би. Рећи ће когод: а што се то кога тиче? Охо! тиче се брате, те како. Ко више иште чести и почитанија и званија, од немеша? Кукавном се народу нашем ено на оба последња сабора наша, на избор ариепископа, све сами готово немеши наметнуше. Та он се стиди свога рођенога, ако је грађанин, и дигао је нос више од слона, а нема често врлоће и достојанства у себи, колико најпростии ишпан његов. Пак се после, банкротиран, баца глоби у наручја, и правду и имање наше злодејски напада и руши.
Кад простом просјаку једну крајцару уделиш: он сиромах таки захвали са 'Бог вам наплатио'! – Али шта требају немешке ове голотиње да се зајазе, да господски живе и да опет ништа не раде?
Маџари, Немци и т. д. немеши, ако на плату спали и нису, али опет служе у даиским вармеђскима и државним службама, а Србљи само они, кои коре хлеба требају, да не гладују; остали пак наши немеши, злородници наши, по већој части јесу трунташи, јесу красте, шуга и куга, јесу кукољ и коровина у сиротом народу нашем. Чувај иј се дакле роде и народе, и редко којега врстнога, у званија твоја постављај; јер они, ако се немешага можда и одричу, не могу по навичају раскошно живити без крви и угњетења твога.
А хрватска аристократија? Ова ће бана Јелачића славу, ова троједне краљевине и војводине срећу, и слободу утаманити. И славниј бан Јелачић не може нам толико добра учинити, колико нам је зла нанео, оправививши у Холомуц два најизвестнија, али најлукавија, слободе и србства супостата – К. и О. – Што год видиш у Тамишграду и т. д., да ти се неповољно дела: у њима тога или извор или одзив тражи. Али дугачак је и лисици реп, може се ипак ухватити, а лија долијати.
(Даље следује.)

[JASON]

Грађа за устојеније војводства Србије.
(Продужење.)
5. Деспотија војена, милитарија.

Ова тако на одборе, патријарха-управитеља и народниј језик, као на гажеабцуг мрзи, и то од ђенерала пак до лајтнанта, звао се ергер или јачић, пасао сабљу по занату, или само параде ради.
Ови праве слободе непријатељи јошт једнако мисле, да ће кукавниј роб њиов, граничар, опет под јарам ијм подпасти, и да ће, ако и балав јошт, лајтнант граничару, ако и 50-летном и од сада туторовати.
Али варате се ви браћо сабљари; нећете ви више, ако бога и цара буде, граничара у његовој цркви и школи, у дому и добру, и у грађанском одношењу његовом, према себи равног, депотизирати.
Граничар ће вама само под пушком и сабљом послушан бити, докле државну или народну службу узодправљате с њим; а дома ће граничар бити савршено слободан својој грађанској власти подчињен, грађанин, нити ће пред твојом канцеларијом, аудиторе, читаве сате и дане гологлав стрепити, докле по самовољству твом пре-да-се га не пустиш, да га преко другога испитивати преко другога судити му почнеш.
Не уздајете се у овом смислу много у отца Виндишгреца и отца Радецког, јер ови нису угњетатељи слободе, него казнитељи ребелијаната, и добро знају, да у данашња времена војена власт за два три дана, ало не за дуго, државе у поредку и миру одржати може. Војник је плаћен служитељ, а не заповедник грађана и државе. Па зар је г. аудитор наш служитељ? и г. обрштар? – јест, јест, и они, и они!
(Даље следује.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Грађа за устојеније војводства Србије.
(Продужење.)
6. Глупост нашега народа.

Грдниј је терет, што нам се народ није најпре изобразио, и за слободе чуство предуготовио; што није човечества дух и народности свест у њему најпре оживила, пре, него што божијем промислу допало се војводство србско – ако је заиста тако – васкрснути.
Официри граничарски народ наш у највећој невољи у почетку покрета овог заиста оставише; и донде је, а и онда, највећа и праведна вика на њи била и зато, што су граничари и законо и не законо гњели, и у животу јавном и у приватном; и не спомињујући, колико су иј деморализирали, т. ј. поштене сеоске нарави њиове искварили!
А данас ћеш опет гдекога чути, простака, кои вели да је боље по старом било. – Он не види слепац, да ће ови велики терети, које сад сви сносимо, - само за време трајати, докле цара и себе од даија неизбавимо, пак ће се онда златно слободе сунце родити, где му неће смети туђинац забранити, да цркве и школе зида, своју децу занату и наукама предаје, од свога знојавог тецива, коме хоће, колико оставља, и као слободан човек тече, купује и продаје и т. д.
Пази народе, пази несретниј роде! Твоја слобода и официрска управа не могу скупа обстати; у једној лежи смрт за другу. Желиш ли ону, клони се ове, као печен ватре; примиш ли опет ову, онда се опрости од оне.
Други опет злосретници мисле: да је настало време слободе, за коју се и боримо, и тако да се сад ништа никоме плаћати не мора. Чули смо заблуђенике и под широким портовима овако кукавниј народ на зло учити. - Та одбори неплаћени не могу до века обстојати, него се сви званичници морају и одсад, као и досад, и јошт боље, да поштенији могу бити, плаћати: војнички, свештенички, грађански.
Али трговци наши, богати, веле, да могу и хоће бадава служити; а учене ћемо само као писаре за мале платице узети. А, баш си погодио! Зар ти нису мерице трговачке и рифови њини познати? Та ко више вара свет, нарочито кукавну простоту, него трговци? Ко није чуо трговца на риф пантљике клети се, и опет у сред заклетве о превари мислити? Трговац је, редке поштене људе изузимајући, варалица по занату од света и века, и они су управо криви понајвише за непоштење чиновника, ком даду форинту, да ијм он прибави 100, даду му 100, да ијм прибави хиљаду, даду му хиљаду, да ијм прибави 10.000, и т. д. Сиромаси, худо плаћени, чиновници редко њиовом демонским искушенијама противустати могу. Зато код стари идолопоклоника био је један истиј бог Меркуриј и за пустаије и крадљивце и за трговце. Чивутина и трговца једнако и из једног истог узрока чувати нам се ваља. Новце имају; јошт ијм подај владу у руке, пак немај бриге, што ће нам се и јутрење и службе, али цркве сигурно, ексарендирати. Та ено су лицитацију у цркву увели трговци, продавајући столове по 100 – 200, да и по 1000 фр. Где ће ту онда сиромах, ако је и стар и слаб, до стола доћи? И зар би Маџар у срце војводства србског продро био, да су ти милијонари и стохиљадари наши добро желили?
Горко ти плаћаш и роде све оне, кои ни о каквој или о слабој плати, као твоја господа живити морају. Погледај на вармеђаше! Онда се правди и поштењу не надај.
Али ако мислиш, роде, да без власти бити можеш, то иди, и погледај на кошњицу, да те пчеле обавесте. Пустаилук, и неправда тако би без власти мах обузела, да би се земља ова лепа скорим у пакао преобратила. Свакиј јачиј био би и старии, и најбезобразнии лупежи – први људи.
(Даље следује.)

[JASON]

Грађа за устојеније војводства Србије.
(Продужење.)
7. Безпосличари наши и пролетарци, голотиња.

Кои је због лоповства, крађе, варања, пранге заслужијо, или на ногама носијо, батине и шибе заслужијо или добијао; у тавницама тога ради бивао; о ком знаш баш известно, да поштеног начина к заслуги и хлебу тражио није, јербо је поштен начин заслуге са знојем и трудом обично скопчан, него је живио, као птица у воздуху, с туђе њиве, од картиј, преваре и неваљалства свакојаког, кои је или државу или своје принципале варао и крао, кои је своје добро пропио, проблудијо и прокартао; кои чест и лепо име није у своима делима, него у праски, коњма, хаљинама, будалаштинама, као кока зрно у ђубрету, тражијо; кои се никада није лаћао сталнога или званија или рувета и заната и т. д.: тога терај роде и народе, не само из одбора и канцеларија, него, ако можеш, и из војводства. Како можеш мислити, да он сад жели и ради, кои је свагда у безделију ваљао се; и да он сад са твоим благом најдрагоценијим мудро и честно поступа, кои нити је за своју собствену чест, нити за своје собствено имање марио, него остао просјак и у чести и имућству; само што јошт нос високо диже, лепо родољубиво говори, виче и пренемаже се, као лажљив актер у театру, тим кукавну просторту вара, и од кредита господски живи, и једнако тако живити намерава.
Мука нападне поштенога човека, кад погледи, како су се људи у народне службе пузењем и лажом овде онде поувлачили, кои досадашњиј живот из стида и срамоте састои се, о кои безделијама Беч и Пешта, Бачка, Срем, Банат и Србија гнусна житија познају!
Пази се роде и народе! Ко је хула био, хула је и данас, и свака му је реч лаж, нити лаје кера села ради, већ себе ради. На поље с хулама; јер хула ни за пандура није, камо ли за заповедника; узимај онакове људе у званија твоја, кои живот до данас није безделијама окаљан, јер ћеш се иначе и стидити и срамити од другога света, а црне ћеш јошт штете од неваљалаца којекакви претрпити, него што си до данас, и незнајући, претрпио.
Ништа ономе није свето, коме његово собствено поштење, његово собствено добро, његово имање, његов поштен уживања начин није светији био.
Разуме се, јербо ћеш се иначе сам убити, па ће те онда и Бог убити.
Јошт честитии ти савет дајем: не иди за голотињом, кои с тобом на лећи у нужди свагди ће отечество потражити; већ пази, шта они мисле, говоре и раде, кои су истина најодушевљении родољубци, али које важна човеческа и грађанска одношенија при свему том обозрителнима творе: супруга, деца и притјажаније. Овакове пророке и предњаке слушај и за њима ходи.
(Даље следује.)

[JASON]

Војводовина Србска.

Из Бечкерека. Србству војводовине неда се дуга радост. Ваљда је ни заслужили нисмо! Истом што се пријатниј глас по Србии и војводству разнесе, да су наши Сомбор освоили, и тим срце бачке и тамошњег народа нашег заузели: ал' ево сад нам известије дође, да су наши опет из непредострожности два топа код Бајмака изгубили. Зашто, за Бога, с толиком крви већ извојевану свету народну ствар, тако лакоумно, тако несмислено пропадати допуштамо? Ово је за дивно чудо, што наша господа толиким несрећним случаима ни најмање неће да се опамете! – Сомбор, куда се јака чета од 4000 тирана толнански, под предводитељством буњевачког помађареника Путника, на обрану поставила, заузеше наши шајкаши са неколико избачени топова, и са 500 Србијанаца. Одоше одатле победоносни у Бајмак и Пачир под командом Драгића и Стеина, и обштељубљеног честитог србијанског мајора Милије Станијевића. Али рођеној браћи нашој Србијанцима, кои су се кои дан, кои час из Бајмака на Суботицу с браћом осталом ударити спремали, дође позив, да се врате у отечество своје, које они по дужности одма и учине. На то Маџари из Суботице, коју ђенерал наш Тодоровић од Сегедина раставити јошт није нужно нашао, по свој прилици одавде силе своје на 15.000 умноживши, појуре на наше у Бајмаку, са ободравајућом виком: 'не бојте се, нема турски Раца – баш ни једнога.' Битка је од 3 до 5 сатиј у вече трајала. Наши су се испрва са своје два топа, с Kнићаниновим 18 ф. и рачанским 12 ф. врло добро држали. Непријатељ се већ по трећиј пут натраг повуче, претварајући се да је узбијен. А наши, које је једна бара, и једна врло узана ћуприја од непријатеља одвајала, оставе положаје своје, и појуре на непријатеља. Ови то једва дочекају, врате се натраг и освоје обадва вишеречена топа, кои се из глиба извући нису могли.
(Друга доцнија известија јављају нам, да су Срби ове топове опет натраг задобили.  У.)

[JASON]

У Бечкереку, 22. Фебруара. Чланови правителства нешег по већој части већ су овамо стигли, осим неки, кои су већма удаљени од Бечкерека. Данас је прво заседаније држано новоустројеног правителства нашег под председателством Срећка Михајловића као подпредеседатеља, јербо наш светлиј патријарх ради слабости своје тај дан присуствовати није могао. Првиј је предмет био прочитање свију аката они, кои су из одношења нашег са министеријумом бечким произишла. Г. Живановић, као референт дипломатичне струке, кои је у том најревностније делао, и сад дела, прочитао је сва од почетка акта до сад. Из наши се одговора јасно увидила племенита и благородна тежња, да на основу равноправности лепо благостање нашег народа достигнемо. Без овога ће и бечко министерство увидити, да спасенија и савршеног исцелења за народе аустријске нема. – Особито је свима члановима повољно било, што су кореспонденциjе са Рукавином, кои нам се последњег времена сасвим јасно у своим непријатељским намерама показао, врло крепке, јаког одпора давајуће, достојне верног и јуначког народа нашег. У томе послу, почем се увидило, да се Рукавина само из пакости спроћу нас подигао, да власти наше збацује, сви су се у том сложили, да Рукавини још једну последњу ноту пошљу, да се не усуди у живац наше народне среће дирати. Кад и бечки министеријум јавља, да се ово досадашње стање војводовине одржати има, док коначно решеније и потврђење војводовине србске не последује, онда је он противник министарства, противник цара, јер на ново мења постојеће одборе наше и тим највеће незадовољство у народу подиже, које ласно може и до јавног одпора довести, као што се већ у Денти и догодило. Он је изаслао био улане, кои су већ у Жомбољ, близу Кикинде, стигли, да одборе наше и наша народна устројенија, једине плодове наше проливене крви, сметну, укину, и старе кнезове и швабске рихтере наметну народу.Ово ијм је у неким око Тамишграда местима за руком пошло, ал' кад су у Денту стигли, ту иј наши најпре лепим начином позову, да одустану од своје цели, но кад они непослушаше, барјак наш погазише, одбор укинуше, а наши огорчени тим, ударе оружаном силом на њи, и растерају иј, где су као што се гласа, 12 од њиови погинули.  Код Рукавине највише околина његова ради, а то је ђенерал Лајнинген, Гросингер, и онај заклетиј непријатељ наш Амброзија, кои на све то иду, да се стара система уведе и да се све заслуге Срба, коима се највише приписати има одржање и спасење монархије и царског престола, униште и заборавности предаду. Ово је гнусна неблагодарност!
Старање своје правителство је војводовине највише на то обратило, да се народ против непријатеља уставши, оружем довољно снабде. Па ако се и у самој војводовини непријатељ појави, да се при првом појављају свом угушити може. Дакле оружја, оружја и опет оружја само гледајмо да што више набавимо, и народ цео војнички и једнообразно организирамо, па ће нам онда јошт сад слабо и нејако стање наше боље утемељити се, и непријатељу сваком лако ћемо одпора дати моћи.
Овде је дух народа нашег оживио лепо, свуда је ведро и весело. Комисија за грађење устава је почела данас под председатељством г. Трифунца делати. – Овде се сада сва интелигенција наша скупила. Печатњу имамо, само јошт довољно слова србски немамо, и зато је местно надлежателство писало вами у Београд, да добијемо довољно слова, пак ћемо и овде једне србске новине издавати. Скупштина народна ће се по свој прилици скоро држати овде у Бечкереку. Скорим јавићу вам о томе известније.

У В. Бечкереку, 28. Фебруара. Бечко правителство иште два депутирца србска поради међународни саветовања у Беч. Јуче је држано овде вотизирање. Вотизирало је њи 18, осим подпредседатеља Михајловића и св. патријарха, кои се после болести своје добро опоравио. Живановић је добио 17 гласова, немогавши наравно за себе вотизирати, а Пасковић 12. Они се обоица крећу сутра за цело у Беч. С њима иде за саветовање и измену Ј. Шупљикац; тамо ће иј дочекати Богдановић.
*По једном известију из Бечкерека, које смо баш сада добили, депутација србска вратила се из Тамишграда, са известијем, да је Рукавина одустао од свои непријатељски намера противу Срба, - али само за три недеље дана, док му не дође упутстствије од двора. Обширније у следујућем листу.
*По једном известију из Руме, Нижанова војске, која је у Каменици и Футогу настањена, спремала се да јуче, т. ј. 3-г т. м., Варадин бомбардира. До овог часа јошт никаквог известија немамо, да ло је то учињено. Нижан пак сам није тамо; он је отишао у Мохач, а одатле ће ваљда у Пешту.

[JASON]

Са Мориша. Хвали се г. Глезер, како је војска његова 23 топа са муницијом у Старом Араду од Маџара отела, и да је са његове стране само 80 мртви пало. Ми се од срца радујемо, да се са свију страна за слободу и светлога цара побеђује, но само треба праведним бити и сваком своје дати. Зашто у томе известију не стои, да је мајор Микл Јовановић са Сремцима у највећој и очајателној опасности првиј у Стариј Арад ушао и ове топове отео, и да су грађани метнувши беле барјаке ајдучки по примеру белоцркванаца онако нечајано 80 сремски и банатски граничара, кроз собне таванске и подрумске прозоре, потукли. А то су били Чивути и Швабе, јер овако лукавство само је швабскиј и чивутскиј дух учинити кадар.
Тамишградскиј војениј савет, кои цареве и наше непријатеље у заштиту прима, и кои је од Тамишграда за Чивуте и Маџаре земљу обитовану начинио, непрестано све даље и даље у своме предузетом крвожедном плану ступа. Скоро је једно 4 кумпаније влашке и регулашке војске послао, да Влахе од нас одвраћају и против наше ствари буне. Многи веле, да је у Оршави и по другим бољим местима прекиј суд проглашен против онога, кои би се усудио о војводству и патријарху што говорити, а Власи волели би с нама држати, пак сад сиромаси незнају куда да окрену. Ко је сад већиј бунтовник: да ли Маџари, кои свога маџарскога цара хоће, или Швабе, кои свога цара имају, а његове речи не слушају? О Швабе! сетите се оног пса, што је са комадом меса у усти преко потока путовао, и кад је сенку у води опазио, помисли, да је тамо већи комад, зине, те испусти и оно парче што је у усти имао. – Немојте срећу једног целог народа са безмерним лакомством вашим проигравати. Верујте, то вас може скупо стати, па ћете се онда уједати где не треба. - Срби тамишградски јако су духом клонули. Нама је жао, што се од овакови маленкостиј понижавати дају. Није ли ствар наша на правди основана и толиком невином крви искупљена? Није ли и сам цар потврдио торжествено захтевања народа нашег? С правдом на среду, а царска реч без великог јада порећи се неће. Зато будимо стални и духом бодри! Ми се бољи јунака бојали нисмо, а камо ли којекакве швабадије и чивутарије.

[JASON]

У Земуну, 26. Фебруара. Остатак спомагателнога воинства, које је из Србије овамо прешло било, да нам помогне војводовину од непријатеља очистити, јуче је овамо на два пароплова приспео, заједно са своим предводитељем ђенерал-мајором г. Книћанином. По наредби св. патријарха и војеног управиеља г. ђенерала Тодоровића имала је ова војска зато овамо доћи, да овде плату прими, па да се кућама своима одпусти. Пре него би се ово воинство одпустило, данас је овамо прешавши књажескиј представник г. Аврам Петронијевић са предводитељем војске г. Книћанином изишао на испуст испод београдске капије, где је сво воинство упарађено стајало. Представник поздрави најпре воинство с добродошлицом и изјави, да је послан од њ. светлости господара и књаза србског, да враћајуће се у отечество војнике причека и да ијм изјави његово задовољство, на које преда писмениј поздрав књажескиј чиновнику србском, с њиме дошавшем г. А. Николићу, те овај свему воинству јасно прочита. У истоме писму светлиј књаз изјављује своје задовољство војницима, што су се решили на позив овостране браће своје овамо прећи, да иј од нападања непријатељског одбране, и да помогну војводовину од непријатеља очистити и браћу своју у верности и преданости прама своме закономе цару и владатељу одржати; похваљује храброст њину показану; похваљује љубав к роду и србство осведочену, и жели ијм да као победитељи срећно до свои кућа дођу. При читању овога књажеског поздрава више је пута воинство с највећим одушевљењем из гласа викало: 'ура, живио, да га Бог живи!' да се на више места од читања престати морало. По свршетку књажеског поздрава отвори беседу г. ђенерал Книћанин и благодари од своје стране војницима на труду, послушности, преданости и храбрости, опрости се с њима и изјави ијм, да ће он свакад готов бити, кад год би се потреба показала, против непријатеља отечества и рода србског поћи, њи предводити и с њима војевати; и они на то повичу; 'живио,' и да ће и они готови бити с њиме поћи. На последку придода г. ђенерал, да он само жели да војници и у напредак у љубави остану и да никад србска пушка на Србина не пукне, као и топ, кои је имену његовом од обштине панчевачке посвећен, да никада на брата Србина не пукне. - На ово је воинство с одушевљењем више пута своме предводитељу 'живио' викало, и ми сакупивши се око њи то смо удвоили; јер нас је све тронуло лепо одушевљење храбри војника прама своме јуначкоме предводитељу, кои заиста такову преданост заслужује. – По свршетку овога славнога опроштаја отвори беседу г. прота Стаматовић, кои у име св. патријарха изјави благодарност г. предводитељу, чиновницима и целоме воинству у помоћи бившему, које благослов божиј да срећно допрати до њиови кућа. Трогателна беседа ова многима је сузе натерала. Ми у колико смо храбре ове ратоборце задовољне и одушевљене видили, у толико нам више туга на срцу остаде, што се од њи растајемо, али љубав братинска остаје међу нама во веки веков. Бог би дао, да се у љубави виђамо и састајемо, да никад брат на брата не заборавимо. Слава теби светлиј и родољубивиј књаже! слава твоме правителству, слава теби предводитељу дичниј, слава вама храбра браћо, кои сте нам у помоћ притекли, слава теби мајко Србијо, што си оваке јунаке изродила и што ниси на синове твоје, овамо налазеће се, заборавила! Бог вам труде ваше наградио и одржао србству на понос и дику! Хвала вам пред Богом и пред светом, што сте србство осветлали образ,  светло лице остало вам на веки! Немојте нас заборавити, као што ћемо и ми вас у срцима нашима носити, док је света и века.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Из Кикинде. Док сам се бавио у Сиригу код Сегедина, од тамошњи житеља дознао сам, да су Маџари пре неколико дана из околни места Србље на форшпан у Сегедин отерали, које су после, по казивању наши форпоста, на разне начине мучили и убијали. Између осталога, 31. Јануара наше форпосте ухвате једног дечака, кои је преко Мориша овамо долазио (од прилике могао је 14-15 година имати, а име му је, ако се неварам, Лаза Гаин из Сент-Ивана) и доведу га на квартир г. Л. Зубана; на испиту каже, да Маџари задржавши кола, свакога одпуштају, кои се с њима пријави, и сваком пасош дају; на питање јесу л' њему дали, извади следујућег садржаја писмо:
Uti levél,
Melly szerintezen sztiványi rácz-fattyú bár ki által is á legenyugottabb lélekkel – más világra küldhetö.
Mire nézve minden katonai és polgári hatósáok hivatalossan felkéretnek. Kelt Szegeden Februar 11-kén 1849. Horvát Pal s. p., Közhonvéd.
Oво ја при мени у оригиналу задржао сам, које на србски толико значи:
Попутња.  
По којем ово сент-иванско рацко копиле, ма чрез – кога с најмирнијом савести – може се на другиј свет послати.
Чега се ради све војничке и грађанске власти на то званично умољавају. Дано у Сегедину 11-ога Фебриуара 1849. Павел Хорват с. р., отечествобранитељ.
На питање, како је овамо прешао, одговори: да је од свуда бегао, где је видио да Маџари на стражама стоје, и тако је наишао на једно празно место, куда је до наши форпоста доћи могао. – Из овога  се може видити, какав рат Маџари воде, кои онако безобразно умеду све народе различитим предикатима китити. Ђ. Станковић.

[JASON]

Србија. У Београду, 2. Марта. Ови дана виђали смо непрестано из оне стране враћајуће се наше самовољнике, а данас пре подне око 10 ½ сатиј по еврoпском времену прешао је и сам предводитељ њиов г. Книћанин са своим јошт заоставшом војском. Пароплов, на ком је био предводитељ с чиновницима, вукао је за собом три лађе пуне воинства из крушевачког и ђупријског окружија. Пароплов, пловећи уза Саву, поздрављао је Београд с пуцњавом топова, од куда му је поздрав одговарао. Пароплов стао је у Сави више магаза, где је цело воинство на суво изишло и у ливади се разредило, па је после оданде редовно топчидерским путем поред касарне дошло пред двор књажескиј и онде се у ред поставило. Долазеће воинство поздрављали су топови наши из касарне. Пред разређеним воинством стајао је скупоцениј и лепо украшениј, у Сомбору задобивениј маџарскиј барјак. Г. Книћанин, кога су чиновници наши, изашавши му на сусрет, пратили, са свима с њим дошавшим чиновницима, прошав поред разређеног воинства, отишао је најпре у двор књажескиј, где се његовој светлости представио. Његова светлост пошто је поклоњење од г. предводитеља примила, благоволила је преглед над разређеним воинством учинити и тим своје задовољство и благовољење изјавити. Пролазећи испред фронта његова светлост, поздрављала је воинство с добродошлицом и 'здраво јунаци', на које је воинство из гласа 'ура' и 'живио' повикало.
По свршетку овога војенога прегледа, воинство се је опет са своим барјацима у пароплов повратило, од куда се са пуцњавом топова Савом у Дунав спустило, одпловивши до Дубравице, где ће на суво изићи и кућама своима пут продужити.
Да је овим одличним војницима ова почест учињена, свако ће се радовати, коме је иоле познато, да су се они у Банату своим добрим владањем, добрим поредком и храбрости одликовали, које ијм на славу и чест служи, као и њиовом окружном начелнику г. Радовану Петровићу, кои иј је умео у таковом поредку држати. Слава вам јунаци!