Српске буне

[JASON]

У С Т А В  Ц А Р Е В И Н Е  А У С Т Р И Ј С К Е.


I.РАЗДЕЛ.
О царству.

§. 1. Царевина аустријска састои се из следујући земаља круне: надвојводине Аустрије над и под Енсом, војводине Салцбурга, војводине Штајерске, краљевине Илирије, на коју спадају: војводина Корушка, војводина Крајнска, окнежена грофија Горица и Градишка, марк-грофија Истрија и град Трст са котером, окнежене грофије Тиролске и Форалберга, краљевине Чешке, марк-грофије Мораве, војводине горње и доње Слезије, краљевине Галиције и Владимирије са војводинама Аушвиц и Затор и вел. војводином Краковом, војводине Буковине, краљевине Далмације, Хрватске и Славоније са хрватским приморем, градом Реком и њему принадлежећем области, краљевине Угарске, велике војводине Ердеља са земљом Саса и опет саједињеним жупанијама Красна, средњиј Солнок и Заранд, затим окружијем Кевар и градом Зилах, области војене границе, и ломбардо-млетачке краљевине. - §. 2. Ове земље крунске сачињавају слободну, самосталну, неразделиму и неразкидиву уставну аустријску наследну монархију. - §. 3. Беч је главниј град царевине и столица властиј царства. - §. 4. Појединим земљама крунским подјемчава се њина самосталност под оним ограниченостима, које овај устав опредељава. - §. 5. Сви народи имају једнака права, и свакиј народ има неприкосновено право за чување и неговање своје народноси и језика. - §. 6. Границе царства и поједини земаља крунски могу се само законом преиначити. - §. 7. Цело је царство једна област у обзиру царевине; међусобне царине несмеду се ни под коим називом уводити, и где такове између поједини областиј царства сада постоје, имају се, што је могуће пре, укинути. Одлучење поједини места или крајева из царинске области и прикључење туђи областиј у исту задржава себи власт царство. – Грбови и боје царевине и поједини земаља крунски задржаће се.

II. РАЗДЕЛ.
О цару.

§. 9. Круна царства и сваке поједине крунске земље, сходно прагматичној санкцији и реду аустријског дома, наследна је у дому хабсбурго-латринжком. - §. 10. Наредбе домаћег закона о пунолетству наследника престола, затим о постављењу туторства и регентства остају пуноважне. - §. 11. Цар у свој досадашњиј наслов узима и наслов великога војводе Кракове и војводе Буковине. - §. 12. Цар се крунише као цар аустријскиј. Особитиј закон о том ће што даље узтреба определити. - §. 13. Цар се при крунисању заклиње на устав; коју ће заклетву полагати и његови наследници при крунисању, као и регенти кад наступи регентство. - §. 14. Цар је посвећен, неприкосновен и неодговоран - §. 15. Цар предводи своју војску или лично или чрез своје војводе. - §. 16. Цар решава о рату и миру. - §. 17. Цар прима и шиље посланике и закључава уговоре са страним силама. Наредбе у таковима уговорима, које на царство нове терете набацују, потребују саизвољење државног сабора. - §. 18. Цар објављује законе и издаје дотичне наредбе. На сваку наредбу преба да се подпише и кои одговорниј министар. - §. 19. Цар наименује и одпушта министре, поставља званија у свима струкама државне службе, и подељује племство, ордене и одличја. - §. 20. У целом царству правда се изриче у име цара. - §.  21. Цару припада право помиловања, ублажавања казни и опроштења, изузимајући особите наредбе о министрима. - §. 22. Новци се кују у име цара.

III. РАЗДЕЛ.
О праву државнога грађанства.

§. 23. За све народе царства има само једно право државнога грађанства. Закон ће наредити, под коим се условијама може задобити, упражњавати и изгубити аустријско право државног грађанства. - §. 24. Ни у једној земљи крунској несме међу њеним житељима и онима друге које земље крунске постојати какова разлика у грађанском или казнителном праву, у поступању судејском или у деоби јавни терета. Законите пресуде судова свију аустријски крунски земаља у свима таковима једнаке су важности и извршителне. - §. 25. Право сеобе међу границама царства неограничава се ничим, слобода исељавања од стране државне само је ограничена војеном дужности. - §. 26. Свака струка невољништва, свака поданичка или кметска свеза за свагда је укинута. Чим кои роб ступи на аустријску земљу или на аустријску коју лађу, одма постаје слободан. - §. 27. Сви аустријски државни грађани пред законом су једнаки и подлеже једнакој личној струци судејској. - §. 28. Јавна званија и државне службе за свакога су приступне, кои је способан. - §. 29. Своина стои под заштитом царства; та се може само због обштега благостања уз накнаду по наредби закона ограничити или одузети. - §. 30. Свакиј аустријскиј државниј грађанин може ма где у царству непокретна добра сваког рода прибавити, као и свакиј законом допуштениј посао радити. - §. 31. Преношење имања међу границама царства неподлежи никаквом ограничењу. Од имања полазећег у туђинство да се иште полазина само у смислу узајамности. - §. 32. Свак из свезе поданичке или кметске, или ради раздељене своине на непокретним добрима лежећа дужност или данак може се искупити, а за у будуће при деоби своине немогу се ни на какво непокретно имање набацити искупљива дајанија.

IV. РАЗДЕЛ.
О обштинама.

§. 33. Обштина се за основна права подјемчава: а) избор свои заступника; б) примање нови чланова у свезу обштинску; в) самостално управљање свои послова; г) обнарођивање последака свога домоводства, и у правилу: д) јавност саветовања њени заступника. Ближе одредбе ови основни права обштина, а нарочито условија за примање у свезу које обштине, садржавају закони обштински. - §. 34. Устројење окружни и срезки обштина за отаљавање његови обшти унутрашњи послова особитиј ће закон наредити.

V. РАЗДЕЛ.
Послови поједини земаља.

§. 35. За послове поједини земаља проглашују се: I. Све уредбе, које се тичу: 1. Земљоделија; 2. Јавни послова, кои на земаљске трошкове спадају; 3. Благодетелни заведенија у земљи; 4. Рачуноводства земаљског и то а) исто тако у смотренију прихода од управљања земљи припадајући добара, пореза за земаљске цели, и користи земаљског кредита, као такође б) у смотренију земаљски трошкова као редовни тако и изванредни. – II. Даље одредбе у колико допуштају државни закони у смотренију: 1. Обштински послова; 2. Црквени и школски наредба; 3. Подвоза, снабдевање војске с раном и квартиром; на последак III. Наредбе у смотренију свију предмета, кои су по државним законима делателности земаљског управитељства поверени.

VI. РАЗДЕЛ.
О пословима царства.

§. 36. За послове царства проглашују се: а) сви послови, кои се владајућег царског дома, и права круне тичу; б) међународно заступање царства и свију његови интереса, особито сви уговори са страним државама; в) одношења царства према цркви; г) више наставленије; д) сви војнички послови на суву и на мору; е) сви новчани послови царства, где спадају до сада тако звана државна, камерална и фишкална добра; затим државне рудокопње, државни монополи, државни кредит и сви порези, кои се за државну цељ плаћају; ж) сви послови, кои се тичу обртности и трговине, као такође бродарења, царине, банке, ковања новаца, рударства и установљавања мера; з) сви државни путови по суву и по води, све железнице, поште и телеграфи, и у обште све државне зграде; и) све уредбе и сва средства, која се на унутрашњу сигурност царства односе; и ј) у обште сви послови, које устави и закони царства за послове поједини земаља прогласити неће.

VII. РАЗДЕЛ.
О законотворству.

§. 37. Законотворну моћ извршује, што се тиче послова царства, цар са сабором државним, а што се тиче послова поједини земаља, извршује цар са земаљским сабором.

VIII. РАЗДЕЛ.
О сабору државном.

§. 38. Обшти државниј сабор аустријскиј састојаће се из два дома: горњег и долњег; а сазиваће се царем сваке године у пролећу.  - §. 39. Сабор се састаје у Бечу, но цар га може и на друго место позвати. - §. 40. Горњиј дом сачињавају посланици, које ће изабрати за сваку крунску земљу њен земаљскиј сабор. - §. 41. Број посланика за горњиј дом биће половина по уставу опредељеног броја за долњиј дом. – Раздељење броја овог установиће се изборним законом на таковиј начин, да ће свака крунска земља два члана од свога сабора послати на сабор државниј; остали ће се број определити међу све крунске земље по множини њиови житеља. - §. 42. Она два саборна члана, која ће се из сваке крунске земље на сабор државниј послати, треба да подпуно уживају сва грађанска и политична права, да су најмање пет година аустријски грађани, и да су бар четрдесету годину живота свога навршили. – Остали чланови горњег дома могу се по земаљским саборима изабрати само од они грађана, кои имају поменута обшта лична својства, и кои најмање 500 фр. ср. непосредственог данка плаћају. – У оним крунским земљама, где нема такови грађана, кои би 500 фр. ср. непосредственог данка плаћали, ни једног на шест хиљада, подпуниће се број њиов оним грађанима, кои после њи највише данка плаћају, док се један на шест хиљада не нађе. - §. 43. Долњиј дом народ избира непосредствено. Право избора има свакиј аустријскиј грађанин, кои је пунолетан, кои је у подпуном уживању грађански и политични права, и кои или плаћа опредељениј изборним законом годишњиј непосредствениј данак, или пак ако не плаћа, кои је по својој личној способности дејствителнији изборник у обштини које под аустријску круну спадајуће земље. - §. 44. Избори за долњиј дом бивају по окружијама и на оном местима, која опредељава изборниј закон; истиј тај закон установљава такође и број посланика по броју житеља. Овај ће се број тако определити, да на сваки сто хиљада душа бар по један посланик дође. – Изборниј закон одредиће напоменутиј у пређашњем параграфу годишњиј данак за сваку крунску земљу са обзиром на особита њена положења. При тому ће као начело служити, да речениј данак мора износити, код села и вароши мање од 10.000 душа, бар 5 фр. ср., код вароши преко 10.000 душа, бар 10 фр. ср., а ни у каквом случају да несме бити већиј од 20 фр. ср. - §. 45. Да ко у долњиј дом изабран бити може, изискује се да ужива право избирања и осим тога сва грађанска и политична права, да је најмање пет година већ грађанин аустријскиј и да је бар 30-ту годину навршио. - §. 46. Свако гласовање при избору за горњиј и долњиј дом бива устмено и јавно. - §. 47. Јавноме чиновнику, ако се изабере, несме се узкратити привремениј одпуст. - §. 48. Ако кои члан сабора прими плаћено државно званије, то се мора новоме избору подврћи.  - §. 49. Чланови горњег дома бирају се на десет, а долњег на пет година узастопце. Кад ово време изтече, могу се опет изабрати. - §. 50. Чланови горњег дома недобивају никакве накнаде, а долњега добивају за сваку седницу одсеком накнаду. - §. 51. Нико не може у исто време бити члан и горњег и долњег дома. - §. 52. Свакиј члан сабора заклеће се при своме ступању у сабор цару и уставу царства. - §. 53. Посланици несмеду примати никакови упутствија и могу само лично глас давати. - §. 54. Свакоме дому сабора државног припада право, веродајна писма свои чланова прегледати, и решити да ли ће се примити. - §. 55. Свакиј дом именује већином гласова свога председатеља и подпредседатеља за време седнице. - §. 56. Ни један дом неможе решеније изрећи, ако се не скупи више од половине по уставу опредељеног броја његови чланова. - §. 57. Тајно се у оба дома никад недају гласови, осим код избора. - §. 58. Решеније може се изрећи само већином гласова. Ако се гласови једнако разделе, то се предлог саветовања као забачен сматрати има. - §. 59. Седнице су јавне; но свакиј дом има право, ако то председник или најмање десет чланова предложе, тајну седницу држати. - §. 60. Само чланови сабора могу, свакиј своме дому, молбена писма подносити. - §. 61. Посланства – депутације – несмеду се пред сабор пуштати. - §. 62. Никакав члан сабора несме се изван сабора на одговор или пред суд звати за оно што је у седницама говорио. - §. 63. Док је сабор у скупи, члан његов само се сме с дозволењем његовог дома затворити или судејски гонити, осим случаја, ако се у злочинству затече. - §. 64. Свакиј дом сам је дужан начинити ред пословања, но по начелу у овом уставу изреченима. Међусобна однешења горњег и долњег дома уредиће оба дома у договору. - §. 65. Цару, као и сваком дому, припада право, законе предлагати. - §. 66. За свакиј закон потребно је сугласије цара и оба дома. Закона предлози, које је или дом кои или цар одбацио, не смеду се за оне седнице више предузимати. - §. 67. Сабор участвује код законотворства у онима предметима, које овај устав за послове царства проглашује. - §. 68. Код законотворства у пословима царства участвују посланици свију крунски земаља. Исто участије имају и код законотворства у грађанском и казнителном праву, и судејском поступку. У колико пак у Угарској, Ердељу, Хрватској, Славонији, у једно са хрватским приморем и Реком, постоје за споменуте струке законотворства посебне закона уредбе и уређења, различита од они у осталим крунским земљама, у толико се за ову струку законотворства уздржава делање сабора предречени крунски земаља. Но задатак биће сабора крунски земаља ови, прегледати досадашње законе у споменутој струци, да се што пре постигне пожелано сугласије законотворства по свим странама царства. – Док ово небуде, посланици ће такове крунске земље, у којој постои различито, од они крунски земаља, законотворство о реченим струкама, од саборски саветовања о томе уздржати. - §. 69. Цар одгађа и закључује сабор, и може у свако време или сав сабор или кои дом сасвим распустити. – Ако се сабор одгоди, или и један само од оба дома распусти, то ће се седнице у оба дома одма зауставити. – У случају распуштања сабора, мора се новиј сабор за три месеца после тога опет сазвати.

IX. РАЗДЕЛ.
О земаљским (покраинским) уставима и саборима.

§. 70. Наведене у 1. §. крунске земље имаће своје земаљске, т. ј. покраинске саборе, кои ће иј заступати и стварма спадајућим онамо по уставу и законима царства. - §. 71. Устав Угарске краљевине постојаће и у напредак и промениће се само у смотренију они уредба, које се неслажу са овим уставом царства. Исто тако подјемчиће се сходним уредбама равноправност свију народностиј и језика у земљи обстојећи у свима одношењама јавнога и грађанскога живота. Особитиј закон уредиће ова одношења. - §. 72. Војводству Србија подјемчавају се, за сачување црквене задружине и народност своје, такова устројенија, која се оснивају на старијим повељама и новијим царским изјасненијама. Саједињење војводства са другом којом земљом круне, по саслушању посланика његови, определиће се особитом наредбом. - §. 73. У краљевини Хрватској и Славонији, са тамо припадајућим приморем, затим градом Реком и к његовом околином, сачуваће се њиова посебна установљења, по свези, овим уставом царства опредељеној, са царевином, у подпуној независимости од краљевине Угарске. Посланици Далмације договараће се са сабором ови краљевина под посредствовањем извршујуће власти царства о саједињењу и погодбама саједињења, којега договора производ поднеће се на потврђење цару. - §. 74. Унутрашње устројење и устав вел. кнежевине Ердеља определиће се новом уредбом на темељу подпуне независности од краљевине Угарске и равноправности свију тамошњи народа, сугласно са уставом царства. - §. 75. За чување целокупности царства постојеће заведеније војене границе остаће и даље у својем војничком устројству, и биће подчињена извршујућој власти царства као осталиј дел државне војске. Особитом уредбом даће се житељима исте покраине олакшице у смотренију њиови своина, које су већ дате и житељима други земаља круне.  - §. 76. Особена уредба определиће устав ломбардо-млетачке краљевине, као и положење исте земље к целокупној држави. - §. 77. Све остале земље добиће особене уставе. Устројења ставова немају важности. - §. 78. Сабори састављаће се са обзиром на све земаљске интересе. Заступници на овај сабор сазиваће се непосредственим избором. - §. 79. Права, која сабору земаљском припадају, извршаваће се или сабором самим, или одбором, кои ће сами изабрати. - §. 80. Сваком сабору подјемчава се право участвовати при законотворству у пословима поједини земаља и предлозима закона, као такође право, пазити, да се извршују државни закони. – Да предложење какво постане законом, захтева се одобрење цара и сабора. - §. 81. Промене устава могу се у саборима, кои ће се истом сазвати, обичним путем законодавства предузети. У следујућим саборима потребно је за закључење овакови промена бар ¾ заступника, и решавајући мора бити најмање ²/₃. - §. 82. Даље наредбе о саставу земаљски сабора и одбора определиће се земаљским уставима и законима о избору ови крунски земаља. - §. 83. Сви устави поједини крунски земаља, које сачињавају царевину, имаће се течајем г. 1849. у дело привести и морају се првом обштем аустријском сабору представити, кои ће се одма, чим овакови устави у живот ступе, сазвати.

X. РАЗДЕЛ.
О извршујућој власти.

§. 84. Извршујућа власт у целом царству и свима крунским земљама једна је и неразделима. Она припада искључително цару, кои је преко одговорни министра и овима подложни чиновника и званичника извршава. - §. 85. Ако ли се кои дел извршујуће власти пренесе на какво друштво или на кога му драго, онда се само по себи разуме, да се то порећи неможе, и цару припада право у смотренију извршавања привременог дела извршујуће власти друге наредбе чинити. - §. 86. Право извршавања и обдржавања земаљски закона, као и извршавања решенија, учињени одборима земаљски сабора, уколико се протежу на њиов круг делања, припада извршујућој власти. - §. 87. Ако није сабор скупљен, а нужне су силне наредбе, које није закон предвидијо, за царевину или коју крунску земљу, то може цар потребне наредбе, које закона силу имају, под одговором министра привремено издати, но дужан је узроке и следства о томе сабору царства или ако буде земаљскиј – земаљском представити. - §. 88. Министри управљаће у царству и појединим крунским земљама, издаваће потребне наредбе, бдити над обдржавањем државни и земаљским закона. - §. 89. Министри имају право на свој одговор у свима пословима, кои су обштинама или земаљском саборима и њиовим органима поверени, извршивање уредба, које се законима и обштем добру противе, обуставити или забранити. - §. 90. Министри имају право у сабор долазити и кад ијм је воља говорити; но могу такође и у неким опредељеним пословима у место себе своје поверенике послати. У сабору само онда имају право глас давати, кад су чланови његови. - §. 91. О одговорности министра, о судбеном поступању противу њи и казњењу, у случају ако би били осуђени, говориће особениј закон. - §. 92. За поједине крунскеземље цар ће наименовати своје наместнике, кои ће као органи извршујуће власти бдити над испуњавањем државни и земаљски закона, и мораће руководити домаће унутрашње управљање, у колико ијм то службене границе њиове дозвољавају. - §. 93. Наместници могу у сабору сами или посредством комисара свои у свако време глас имати. При давању гласа у сабору само онда участвују, ако су чланови сабора. - §. 94. Наместници у свом руковођењу одговарају за подпуно и савршено поштовање закона царевине и дотичне крунске земље. - §. 95. Извршујућа власт може наместницима и свима областима поједини крунски земаља повратити послове царевине или такове чрез друге органе по свима странама царства дати одправљати.

XI. РАЗДЕЛ.
О државном савету.

§. 96. Владаоцу у извршујућој власти царства додаће се државниј савет. Савет овај имаће уплива у свима оним стварма, о коима га државна власт за савет упита. - §. 97. Чланове државног савета именоваће цар; при именовању њиовом гледаће се колико је могуће на разне стране царства. - §. 98. Особеним законом уредиће се устројење и круг делања државног савета.

XII. РАЗДЕЛ.
О судејској власти.

§. 99. Судејску власт извршиваће независни судови. - §. 100. Сва судејска власт у рукама је царства. У будуће неће више бити никакви господски (спаински) судова. - §. 101. Ни један од царства наименованиј судија неможе се после учињеног наименовања од своје службе за време удалити или пак одпустити, нити противу своје воље на друго место службе преместити или пак у стање мира поставити, осим судејским решењем. Ова последња наредба ипак неможе се протезати на оне случајеве, где се ко по пропису закона службене неспособности своје, у стање мира поставља или где потребне буду промене у судејском персоналу поради преиначити се имајући судова. - §. 102. Судејска власт биће одељена и независима од управљања. Ако се питање породи, куда кои предмет спада, да ли управљајућој или судејској власти, таково питање решиће власт, која ће се зато законом определити. - §. 103. Судејско поступање у обште биће јавно и устмено. – Изузетке у смотренију јавности, у интересу поредка и морала, опредељује закон. – У казнателним стварма важност ће имати тужбено поступање у свим већим преступљењима, које ће закон точније определити, даље у политичном и преступљенијама печатње судиће порота. - §. 104. Уведење ови главни начела, по коима ће се у будуће уредити суђење, и извршивати судејска власт, као и њено уведење у поједине земље крунске, с обзиром на њиова особена однешења, остављено  је особеним државним, особито пак (§. 68) земаљским саборима. - §. 105. Домаћи закони у смотренију суђења царског дома остају непромењени.

XIII. РАЗДЕЛ.
О државном судилишту.

§. 106. Устројиће се врховно државно судилиште, које ће или званично, или по учињеној тужби у следујућим случајевима поступати: I. Као расправљајућиј суд у распрама између царства и поједини крунски земаља, у колико предмет не спада у круг државног законотворства. II. Као највишиј суд при нарушењу политични права. III. Као истражујуће и врховно надлежателство: а) у тужбама противу министра и наместника; б) у сузаклетијама и нападању противу монарха или регента, као и у случајевима увреде величества и издајства државе. - §. 107. Државно судилиште заседава у Бечу, и особеним ће се законом определити, на кои ће се начин именовати државне судије, са обзиром на поједине крунске земље, колико ће иј бити, и на кои ће се начин код истога судилишта поступати.

XIV. РАЗДЕЛ.
О државном домоводству.

§. 108. Сви данци како за државне тако и за земаљске потребе определиће се законом. - §. 109. Сви приходи и трошкови државни мораће се сваке године у предрачуну напред показати; предрачун овај законом ће се определити. Сувишак овог предрачуна мораће се поднети сабору на одобрење. - §. 110. За државниј дуг јемствује царство. - §. 111. Врховно управитељство поднеће сваке године сабору рачуне о државном домоводству, а у једно и преглед државнога дуга. - §. 113. Особеним законом определиће се устројење и власт врховног рачуноводства.

XV. РАЗДЕЛ.
О оружаној сили.

§. 113. Оружана сила за цељ има, да царевину од спољашњег непријатеља брани, а у самој царевини да уздржање поредка и извршивање закона обезбеди. - §. 114. У внутрености може за цељ ову оружана сила само на позив грађански властиј, и то у случајевима и начинима, посредством закона опредељеним, употребљена бити. - §. 115. Оружане силе главно је својство да слуша. Ни једна част њена несме се заједно саветовати. - §. 116. Закон опредељава круг и начин обште дужности служења код војске на суву и на мору. - §. 117. Војска стои под војничким властима и под војничким законом. Прописи војеног реда остају у подпуној важности. - §. 118. Заклетва војске на државниј устав примиће се у заклетву на барјак. - §. 119. Уређење грађанске војске (гарде) садржаваће посебниј закон.


XVI. РАЗДЕЛ.
Обште одредбе.

§. Док се уставом подјемчени огранични закони уставним путем у живот не приведу, дотле ће се споменуте уредбе путем налога издавати. - §. 121. Док нови закони и наредбе у живот не ступе, постојеће имају важност. – Постојећи порези узимаће се и у будуће, док нови закони другчије ненареде. - §. 122. Власти остају, до извршења нови огранични закона, кои се њи тичу, у своме делању. - §. 123. Промене овог устава могу се на првом сабору предузети обичним путем законотворства. У свима пак будућима саборима да се што у уставу променити може, морају у обадва дома најмање ¾ чланова присуствовати, а од присуствујући морају најмање ²/₃ за промену глас дати.
Дано у нашем краљевском граду Холомуцу четвртога Марта године хиљаду осам сто четрдесет девете христова рођења, владања нашег прве.

ФРАНЦ ЈОСИФ. (с. р.)
Шварценберг. Штадијон. Краус. Бах. Кордон. Брук. Тинфелд. Кулмер.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Србске Новине, бр. 20. од 8. Марта 1849.

Ми смо већ споменули, да нов устав царевине аустријске излази из начела једнодржавности. Ово је највећа незгода истог устава, јер на темељу таковом положена грађанска и политична одношења разни областиј не носе на себи печат особени и самостални народности.
Гибање аустријски народа у себи је садржавало правичну тежњу за развитак своје народне особености. Династија је обећала исказаном 'равноправности' овој тежњи задовољити. Но је л' у новом уставу равноправност обећана и очекивана оживила? Заиста није. У реченом уставу све се може наћи, окром праве слободе и равноправности!
Тежње аустријски народа нису никад тако саједињене биле, да би се увидити могла нужност и могућност тe све народе разне у једно тело, у једну државу, у један народ склопити. Ова немогућност телесног саједињења народа политичним васкрсом не да је престала, но јошт је већма нарасла. Може народе једна идеа слободе у једнаком интересу управљати, ал' не смешати; народи као народи морају имати међу собом разлучителну – политичну черту.
Аустрија, као што је целом свету познато, састављала се из више народа, више држава; сами Немци признавали су аустријске државе – österreichishe Staaten. – Случајни састав овај није био природан: државе ове нису одговарале народима, народи нису одговарали државама; ово стање неприкладни одношења између држава и народа изродило је нужду обновљења државни граница по свом природном темељу. По старој територијалној (областној) системи народи, као год и друге животиње, сматрали су се само као пришивак оне области у којој су се налазили; лањски покрети сбрисали су ову нескладност у Аустрији, и народи мртвој земљи своим именом значај дадоше. Аустрија заплетена, да се неби распала, показала је наклоност утемељити ову тежњу народа, и свакиј се надао, да ће на место стари, нескладно збијени држава настати нове – народностима ограничене и у интересу динасије стојеће државе, т.ј. родиће се једна сајузна (федеративна) Аустрија. Но све се то другчије догодило. Аустрија бацивши из политичног вида и важности народе, скроила је законе за оне области, које су већ одавна као државе фигурирале, и то скроила на тај начин, да како се истиј закони у дело приведу, нема више самостални областиј, јер се све у једно државно тело, чега у Аустрији досада није било, прелити мора.
Народи Аустрије нису желили на оваковиј начин направити једну и крепку Аустрију; народи Аустрије нису овако разумевали лозинку Аустрије unitis viribus! За замосталан и слободан развитак народа аустријски једнодржавност је нож… Аустрија пак у том благом мненију живи, да је то за народе спасително…
Ми смо већ више пута споменули, да Аустрија у делу новог устројства монархије несме заборавити на то: да више народа има, кои себе самостално установити желе; да је Аустрија при првом лањском покрету народа ове пред очима имала, досад би већ много боље успела, но свакиј јој је корак излазио из начела једнодржавне Аустрије, и тим су се тек све нова и нова замешатељства рађала. Узмимо само, колико је од лањског Марта манифеста изишло, кои су свакиј час политику Аустрије мењали. Види се, да ће и нов устав судбa исти манифеста постићи, т. ј. да ће само на артији остати, јер изилази из они начела, која су и оним манифестима за темељ служили. И сам покојни кромерижкиј сабор изишао је у свом уставном предлогу из начела једнодржавне Аустрије, и зато није ни био кадар за себе задобити cимпатију народа. Може Аустрија најслободнији на свету устав сградити, па ако тај устав народе све као једно политично тело сматра, народи ће у њему за себе само тортуру налазити. По споменутом уставу морало би се за кратко време сво политично биће и будућност аустријски народа закопати.
Народи по истом уставу несматрају се више као народи, но само као телесна парчета једног великог аустријског народа, кога у животу нема, но само у идеалу суштествује.
Народи, кои немају кронланда, морају се другој области предати, и онде изгубити. Србскиј народ несматра се као један укупан народ, но као разцепљен и раздељен на војничку и невојничку класу; србска војводовина је само празно име, без областног права, па и то би име само донде трајало, док се ближњем каковом кронланду не даде. Тако је исто са Словацима и другим народима, кои кронланда немају.
Но и кронланди никакве политичне самосталности немају. Њиов сабор земаљскиј сасвим је ограничен и изгубљен у државном сабору (рајхстагу). Оно што је кронландском сабору остављено, врло је мало и неважно.
На тај начин дакле све се губи у несмисленом средоточију (централизацији). Народи без кронланда губе се у кронланду, кронланд се губи у дољној камери државног сабора; горња камера биће изложена разном упливу ненародног министарства и државног савета, то ће на једном малом месту – као у напрстку – затрпана бити сва самосталност, сва надежда и будућност народа…
Овакова једнодржавна Аустрија испунила би лако све оно што је Шварценберг у својој ноти франкфуртовцима обећавао, које би најжалостнија следства славенству узроковало.
Народи Аустрије новим уставом дошли су у веома критично стање, јер су сасвим из рачуна свог избачени; но будући да је та невоља обшта, својом обштом опружности (еластицитетом) и узајмности моћиће аустријску владу до природне границе отиснути…
Аустријска влада, хотимице или не, није схватила свој задатак, јер није народе задовољила, и тим народе бацила је на противборствену точку.
Аустријска влада у чуству своје војничке моћи себе сматра као невредимог Ахила, но опет има пете, где се ранити може, а то је: необорима и правична, јошт незадовољена тежња свију народа.
Народи, ако своју особеност спасти желе, морају најпре темељ срушити, на којем све нескладности почивају. Бавити се са појединим особитим стварма неби за успех полезно било. У новом уставу изречена једнодржавност је правиј темељ и узрок свију особени неследственостиј, дакле:
У интересу свију народа лежи изражену у уставу једнодржавност и централизацију одклонити, и установити федерацију слободни аустријски народа, онако, као што је већ у изреченој 'равнопшравности' одавно обећана.
Аустријска влада, кад увиди обштиј нагон народа к федерацији, праведна је надежда, да неће на то ићи, да садашњиј устав ма пошто одржи, јер здрав разум тешко може доћи на такову опасну мисао за Аустрију.

[JASON]

Војводовина Србска.

У Бечкереку, 27. Фебруара. Јавио сам вам, да је наша депутација одавде барону Рукавини отишла, с тим изјасненијем, да га последњиј пут сада мирним и пријатељским путем опомињемо, да од непријатељски намера и деловања свога одустане, и да наша народна устројенија, одборе и власти, из самог срца народног произтичуће, на миру остави. Ова се депутација јуче из Тамишграда вратила с тим повољним известијем, да је Рукавина на ово, од наше стране предложење, мало к себи дошао, да је и сам увидио куд је забасао, и да би он и даље неваљале савете околине слушајући, а особито његовог пријатеља Амброзија, најгора за себе следства сам искусити морао; зато је, одма са своим се војеним саветом разговоривши, сутрадан нашој депутацији изјавио, да он од свију свои досадашњи намера против Србаља сасвим одустаје, за три недеље дана док од горе решеније не дође; и одма је налог издао, да се улани из Хацфелда и Денте, куда су отишли да одборе наше обарају, натраг имају вратити. Заиста су се чланови војеног савета уверили, да ми за нашу србску народност попуштити нећемо нити можемо; нама се наше дати мора, то сам Бог хоће, то правда изискује. На речи Рукавине: да смо ми Србљи Банат, од Маџара с вољом њивом остављен, само заузели, лепо му је наш посланик г. Живановић одговорио, да нису Маџари од своје воље, него баш од србске војске потучени и разбијени, Банат оставити морали, и опомене Рукавину на јарковачку, а особито на панчевачку, где је и сам био, а и на вршачку битку, где су Маџари разбијени и потрени тако, да се више никад саставити нису могли. Дакле је увидио Рукавина, да је Банат Србље доста крви стао, и да србскиј остати мора. Њега је лепо опоменуо наш г. Шупљикац, да он из уверења свога нама противан не може бити, јер је и сам наше горе лист, само што су га Швабови обвладали, и хоће да га на танак лед наведу. Међутим он је, као што реко, одважна и крепка представљења наше депутације примио, и уздамо се, да ће истиј барон Рукавина, као рођен Славенин, роду и племену своме веран одсад бити.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Бечкереку, 28. Фебруара. Осим познати вам народни посланика, кои су у Беч већ отишли, да се са владом о нашим пословима договарају, - јошт је гл. одбор изабрао посланике и за Пешту, кои ће тамо отићи, да од конзилијума изишту сва акта, народа нашег тичућа се, а и све наше народне фондове и заведенија одонуда амо доле пренесу. Избор је тај пао на гг. Александра Костића и Ђорђа Стојаковића. – На место Косте Јовановића шиље се за агента србскога у тројној краљевини г. Јован Суботић. Сви ови полазе одма на своје определења.

[JASON]

Од Дунава, 28. Фебруара. Ми овде у такој неизвесности живимо као нигда. Чујемо да се правителство србске војводовине у Бечкереку станило; али нам гласови о његовом делању тек по поруци долазе. Врло би добро било, да се ма које новине онде код правитељства стане, па да нам све оно, што се за нас тако живо тиче, обзнанимо. Тешко је живити у неизвесности сад у ово за нас важно време. Крвави бојеви у нечем су престали, и бар су из средине наше отиснути; сад се почиње бој на перу. Еда ћемо умети пером као мачем непријатеље наше побеђивати? Нашег светог патријарха борба са Рукавином и Виндишгрецом допада нам се. Осим апелације на министра Штадијона, била би, по нашем мненију нужна каква енергична депутација самоме младом цару. Њему нека се без сваког околишења каже: да Србима колико лежи напредак и срећа целе царевине на срцу, толико ијм лежи срећа и напредак србског народа у аустријској царевини на срцу. Мало је нама имати свога војводу и патријарха, мало је нама гарантирање наше народности под круном цара аустријског. Ми хоћемо простор србске војводовине. Ми се боримо и борићемо се за нашу кућу, макар она и колеба била. Ми хоћемо да у нашој кући сами собом управљамо; туђинци су нам додијали, звали се они Маџари или Немци. Овај је другиј јошт опаснији, јер је лукавији, притворнији, и одавно нас са своим равнодушним schon gut! schon gut! гњечи и дави. Граница, овај адиђар војводине, треба, мора у нашим рукама остати, иначе нам је сва мука узалуд.
Маџарци и немчарије дижу уши, осетили су да нас Рукавина и Виндишгрец полако чепа. Ако до Кошута и Дебрецина тај глас о њиовом поступку према нама допре, радоваће се више него једној добијеној битки. Знају ли то та господа? Да они ништа повољније за непријатеље монархије не могу чинити, до вређати оне народе, кои су о свом хлебу и одећи – за њену укупност на оруже устали, и они једини монархију од пропасти сачували; или они заиста мисле, да смо ми као стока, без ума и разума, без воље и без срца? Покојни Чубро рече:
Когод био, сам се корет' мора
С муж'ма збиљским не поступав' људски.

*Из Тамишграда јављају нам да је барон Рукавина издао заповест, да се нико не усуђује о политичним стварма разговоре водити, нарочито нов устав претресати, и за преступнике прописује казан, првиј пут новчану – другиј пут тамницу – а трећиј пут штрандрехт – вешала! – Из Ердеља дошла је тамо вест, да је Бем ударио на Сибињ и један дан васдан га бомбардирао, - с каквим успехом – није познато.

[JASON]

Хрватска и Славионија. 'Југославенске Новине' саопштавају следујуће из једног приватног писма из Пожуна 9. р. Марта: 'Дакле је кнежевска битка вођена, али није баш кнежевски испала. Кнезови В., Ш., Ц. и Л. управљали су битку на Тиси; успех вам је познат из јавних листова. Титрање од 6 недеља код Беча, два месеца у Пешти – скупо ће да се плати за љубав сујете и мрзости поједини људиј. Наши противници при свој њиној невољи смеју се нашем спавању. Да се послушао савет једног човека и Маџари с места протерали, како су оставили Пешту у својој заслепљености о сјајности битке код Мора, то би нам помогло онда суво време и лакост путовања преко смрзнуте Тисе, те би рат одавна свршен био. Штета за ону благородну крв, која се пролива, а не приноси никакве плодове. Злоупотребљења свакога рода задржавају течај победе. Банкноте Кошутове веће су оружје против нас него Кошутова војска. Да ли ће други кнежевске погрешке исправити моћи, остаје да видимо, особито кад и онако незадовољни граничари чују, каква иј будућност очекује, коју ијм другиј октроирани устав обриче.
'Југосл. Новине' даље јављају, како се 12. т. м. р. одбор земаљскога сабора саветовао о октроираном уставу и закључио је продужити своје послове, које му је сабор предао. Будући пак, да су на последњем сабору положена условија, под коима ће се тројна краљевина с Аустријом сајединити, па се ово саједињење без сабора утврдити неможе, то ће се бан позвати, да одма сабор закаже. Због намереног одцепљења границе, цару ће се представљење поднети и против тога протестирати.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Угарска. 'Новине Липа Слов.' доносе следујуће известије: 'Фелдјегери Бемови ухватише једног руског фелдјегера, кои је ф. м. Виндишгрецу носио депешу од рускога цара овог садржаја: 'Њ. в. цар Никола I. благоволио је помоћ руске војске аустријској одобрити, куд' кнез фелдмаршал за добро нађе. Указ је у моим рукама, и очекујем даље надлежне заповести. У руском логору 6. Фебруара. Енгелхард.
'Ново Време' извешћавају, да је храбриј капетан Микл Јовановић, кои је код Арада у маџарско робство пао, у Дебрецин доведен, и да тамо с њиме, као што сам пише, врло добро поступају. – Кнез Виндишгрец издао је наредбу, којом се узапћују сва добра маџарски племића, кои у буни участвују, и одавде ће се наплатити издржавање војске царске. За издржавање војске свако место мора принети, што се од њега узиште, а за то ће од поменути добара добити накнаду, ако уз буну непристане, ако ли пристане – неће добити никакву накнаду; тако исто и онај мора за издржавање војске принети, кои је за ствар цареву неделателан, но имаће право накнаду тражити. Кои год на путу стои царској војсци, ма он ко му драго био: добра ће му се узаптити; такође и онима, кои царској војсци какову штету причине.
По 'Обш. Аугсб. Новинама' – бан Јелачић има доћи у Тамишград, да Србе изравна, и он је већ из Пеште отишао у Циглед. – Ко што новија известија из Ердеља гласе, Маџари су сав овај предел опет заузели, изузимајући градове Сибињ и Брашову, у коима Руси посаду држе. У битки код Каполоне Маџари су Виндишгрецу заробили једног ађутанта мајора Ербаха и ђенерала Цајсберга.

Чешка. Пражке новине овако се између осталога изражавају о новом уставу аустријске царевине: 'Вест о распусту сабора поразила је душу сваког, слободу љубећег домородца, јер у том распусту види се заметак велики бура, које се над отечеством подижу. Нагон к слободи не може се зауставити, и покуша ли се силом – то приноси ово жалостне плодове. Сада наравно сила је постала правом, и не остаје нам ништа друго, него формалну лојалност одржати а од сваке физичне борбе удаљавати се, која би нас само у већу несрећу бацила. Но народ ће очи отворити и угњетења се ослободити; сав ће народ до свести доћи – онда ће право опет постати силом. – Данашње новине донеше вест, да је друштво Славенска Липа по заповести министарства укинуто. Такође јављају, да су се по неким окружијама у Чешкој немири породили, и за узрок немира наводе незадовољство са новоизданим уставом.

Аустрија. На берзи у Бечу разнео се глас, да су Француска и Англија одобриле улазак Руса у Ердељ; па пошто се тим поводом од стране Француске нема бојати никакве интервенције, то су и курсови скочили. – За новоизданиј устав почиње се по новинама незадовољство изражавати. Особито Славени су незадовољни. Чешке народне новине између осталог веле: 'да је устав овај и најбољи, али начин, коим је издан, издајнички је, и ми сумњамо, да ли ће се поверење народа к садашњему правителству игда утврдити.' – Министарство оправило је у Франкфурт ноту, којом изражава, да ће се цела аустријска монархија с Немачком сајединити, наравно под неким условијама, кои ће по видимому самосталност Аустрије одржати.

Русија. Новине доносе вести, да је њ. в. цар Никола I., приликом држаног прегледа 40.000 војске у Петрограду, ово објавио: 'да обстојателства царства аустријскога изискују, да своме пријатељу, цару аустријскоме, једну част своје војене силе на расположење стави.' Ово известије војска је поздравила громовитим: 'живио цар аустријскиј!'

[JASON]

Немачка. У Халделбергу, 19. Фебруара. Ја сам јесенас из Немачке вама, и зимуске и учредништву србског 'Напредка' из Париза писао, - прекјуче сам читао у Колину, да су те новине престале на заповест не знам чију и да је Карловац у обсади – то дакле мој допис тешко да је увидио света.
Ја сам тамо јавио, колико мало симпатије има за нас као народ у Французкој, зашто? зато јер нас овде не познају или само са зле стране; - новине од правителства о нама само толико пишу као о војсци ћесаровој, - новине социјалиста, и људи од црвене републике, нас познају из плетака маџарски, па видите сада – ови Французи свашта верују, а Маџари су мајстори у плеткама и лажи.
'Ми смо људи окрутни, непросвећени, не зрели за слободу, ми смо рођени за робове и за слуге,' – тако веле Маџари о нама, а Французи верују. Да има овде људи, кои би нас бранили, кои би показали лаж, ми би другојачије сматрани били, е ал' тога нема. Наша браћа Пољаци, кои овде има до 5000, са Маџарима се држе, а нас каљају, а Французи верују. Да су Пољаци више Славени, него што су саможиви, другојачије би све било.
На лекцијама славенским скоро никога нема – на првој незнам шта се чинило, ја нисам био – на другој било је 8, а на трећу дошло је нас двоје, наравна ствар да лекције није ни било.Срамота! Г. Ципријан Роберт би хтео да нас брани, али шта може он сам. А док смо ми овде немарни за наш интерес, дотле Маџари жаре и пале, дотле они лажу, плету и каљају нас. Срећа што сада напредак и срећа народа више зависи од сабље него од гласа, кои је по новинама, иначе зло по нас! Но ово све се може променити – доћиће доба где ће опет перо давати правац свету, а и иначе наш народ, кои је тако снажан и поштен по себи, треба да је поштован и чист пред светом. И биће – само га упознајмо са светом. У Французкој лако му је задобити поштовање; Французи су лаковерни, те су веровали нашим непријатељима, кои су нас опадали, - вероваће нама пре, кад ијм приповедимо истину. Ал' говоримо, не губимо време.
Ми смо наше непријатеље савладали сабљом, савладаћемо иј и пером – за цело, јер и прво нападање је без тактике, што су против нас учинили. Они нас нападају у органу, кои је већини народа французког мрзак, у органу од црвене републике, - кои теже за гиљотином, кои хоће анархију – бранимо се у органима, кои су за ред, мир, и правду – поред ови је осам десетина од Французке – а ови ће драговољно штампати нашу обрану – те смо ми и пред светом чисти, као што су наша дела по себи – а наше непријатеље није нужно да свет пљује – скинимо ијм само наличја, они су гадни и по себи. Конклузија мои мисли је то: - шиљимо известија о нама у органе поштени партаја, да нас свет упозна!

[JASON]

Член савета и каваљер, г. Стеван П. Книћанин, повративши се из војводине у отечество, поднео је на дар нашем отечеству један шест-фунтовниј топ са целим прибором и 4 коња, с коим је од обштине панчевачке, по одржаној нa Томашевцу битки, почествован, и попечељство је внутрени дела по високој заповести његове светлости учинило сходну наредбу, да наше регуларно воинство истиј топ са прибором и коњима, по жељи г. дароватеља, прими и храни. Овде се саобштава и писмо г. Книћанина, које под 2. т. м., као што следује, овако гласи:

Bаша светлост,
Премилостивиј господару!
Жалостно стање, у ком су браћа наша, у Угарској живећа, утесњена од Маџара, прошлог лета находила, пробудила је у мени чуство родољубија, и плачевниј позив св. патријарха, на мене управљениј, принудио је мене, да презрем фамилију моју и да потрчим страдајућој браћи у помоћ. Бог је милостивиј благословио прелазак мој и благоволио је мене у опасности и очајанија пуним обстојателствима у подкриљу своме одржати и по истребљенију непријатеља из војводине у отечество моје повратити. За победу над непријатељима, код Томашевца одржану, мене је обштина панчевачка почествовала с једним шест-фунтовним топом вечитог спомена ради. Овај топ с целим прибором и 4 коња, као подарак и одличје мени учињено, ја сам пренео у отечество. Но како сам ја то задобио с ратоборцима и саотечественицима моима, тако желим да оно служи отечеству моме за вечитиј спомен, и ради тога усуђујем се овај топ с целим прибором и к томе принадлежећа 4 коња отечеству моме на употребљење посветити, желећи, да се наши војници овим победоносним топом уче непријатеља гађати, и да ијм он служи за обрану рода, србства и отечества, а да се никада противу једнородне крви не употребљава. Милост божија, која је мени овом приликом у помоћи била и овога ме одличја удостоила, да лебди над воинством нашим и да га одушевљава у свакој борби противу непријатеља, опомињући га на ону победу, којом је овај топ за одличије придобивен. Слава оружја јест слава отечества!
Подносећи предименоване победоносија знаке моме отечеству на услугу, усуђујем се вашу књажеску светлост препокорно за расположење молити, да се овај топ с прибором и коњима воинству нашем преда, те да тако орудије ово послужи за спомен отечеству и србству и за обрану његову, као што ћу и ја готов бити, у свако доба отечеству и србству послужити.
Ползујући се овом приликом усуђујем се вашој књажеској светлости поднети моју преданост и непоколебиму верност, с којом пребивам до гроба. Ваше Светлости препокорниј слуга Стеван П. Книћанин с. р.

[JASON]

Србске Новине, бр. 21. од 11. Марта 1849.

На југу Аустрије нов октроиран устав не задовољава духове, кои су очекивали од Аустрије установљење једне федеративне Аустрије; граница особито јако тужи, што је положена 'изван грађанства.'
Хрвати, кои су у смотренију благостања народа себе упливу бана и гдекои аристократични великаша благодушно подвргли, - у своима органима јако ополочавају се против пристрастног устава, вичу на превару и обсену аустријске владе, која је највеће жртве, за монархију поднешене, најправеднија изискивања народа из главе избацила, и само оно установити намерава, што се види за средоточну владу најбоље.
Србскиј народ, кои је пређашњи година политици Аустије превагу давао, у овом окрутном и одсудном магновенију, мирно ал' озбиљно, као што се достојанству народа пристои, изгледа будуће владање остали народа, и своје досадашње предњачења званије другима уступа, па где узтреба, неће ни одсад последњи бити.

Аустрија је постала царством немачким. Немци франкфуртски од које доба труде се, да од свои раскомадани делова саставе једно немачко царство, па ијм никако за руком неиде, но као раци све натрашке корачају; Аустрија пак једним патентом начинила је крепку немачку Аустрију, т. ј. немачко царство.
Нема више у Аустрији србског, хрватског, чешког, пољског и други народа; ови су само кипиви, кои тек у германском, духу оживити могу.
Кад је 'дајчер Михл' октроиран устав видио, морао се по свој прилици заплакати од радости, видивши, да се славенска, талијанска, маџарска и јошт незнам каква Аустрија у једну крепку и велику Немачку преобразила.
Нема срећније земље од Аустрије, нема бољи народа од аустријски. Кад је Аустрија у највећој опасности, кад се њени удови распадају, - она те удове јаким конопцем затегне, она јаком мишицом свезу нехотице слепљени народа држи, те иј све отачаски у једне синове, у један народ претвара. Ово је заиста најкраћиј пут к цели…
Но и доброти аустријски народа нигде пара нема. Ово су права христова деца, која и свом непријатељу праштају, ово су прави јагањци, кои се мирно стригати дају, но и овакови народи изискују се, да се начини једина и крепка Аустрија.
Аустрије народи досад су били народи, одсад ће по октроираном уставу бити народ. Сва историја, сви спомени, ови народа биће само стара приповедка за један великиј аустрискиј народ. Овај великиј народ подигнуће у Бечу Херману споменик и подражавајући његовим делима утемељаваче германство од Балтика до јадранског и црног мора. Благо аустријском народу!
Но да би се тај октроиран устав лакшим начином у дејство привести могао, да би се та амалгама народа у лепшој фарби преставила, - допушта се народима особеним оно, што би ијм и макар какав најжешћиј абсолутиста допустио; но да видимо, шта је то, што се народима допушта?
У споменутом уставу изјављује се, да: 'сви народи имају једнака права, и свакиј народ има неприкосновено право за чување и неговање своје народности и језика.' Види се да су ово красне речи, но кад се сравне са осталим садржајем устава, неможе човек да се начуди празнини исти речиј. Нема ту политичне народне самосталности, нема ту развитка особености народне. По истим речма, у смислу осталог уставног садржаја ограниченим, народима се допушта тек столетна имена своја задржати, и матерњим своим језиком говорити и писати, а друго ништа; тако на пример: Србин и Хрват и од сада ће моћи буквар у школи учити, моћи ће у свом матерњем језику жутоцрну судбу свога народног живота изјадиковати, имаће као цеј (еснаф) каковиј диплому на артији, у којој ће написано стајати, да је народ и другим народима раван, а у самој ствари биће једно парченце јединог, великог, и крепког 'естерајхског' народа.

[JASON]

С Дунава, 3. Марта. А шта ја реко ономад у вашим новинама? Не реко ли, да cе о федерацији и не сања, већ да се за чистом централизацијом тежи? То показа ево 4-тиј Март. Ја ћу оставити вештијим људма, да у вашим новинама о ново-подареном уставу царевине потанко разлажу. Ваљда ће се когод наћи и у правителству војводине србске, да коју о том пробеседи. За сада ћу само споменути, како смо га ми примили. Забезекнути читали смо га по двапут и по трипут; - тражили смо шта се о нама у њему вели, и цедили смо кап по кап утехе за нас из њега, али забадава. Као што не капље капља из суве дреновине од девет година, осим кад је рука Краљевића Марка стисне. Али где је сад Марко Краљевић? Ми смо то, као што напред реко, прорицали, ало да ће се о адиђару србскoм – о снази нашој – о дичној граници онако наредити, - том се, право да кажем, нисмо надали! Војводина дакле није Kronländ; војводина дакле стои на вољу, под коју ће круну други земаља подпасти; војводина нема имена на лицу земном, већ се зове: 'војводина Србија.' Шта се тим хтело, ми неможемо погодити. Зашто не војводинa Србска – или војводина Србаља? Но на што нам она; на што Хрватима краљевина без границе. Немци дакле господари од језгре наши науружани мишица! Нека буду они господари и заповедници границе у Бечу код правителства; али ће бити осим њи и мали господара – официра – официрчића, над нашим јуначким народом; а граничару ће и одсад бити сва слава, верно и робски служити ијм, а за наплату крваве службе моћиће временом бити каплар и гдекои официр, и то не официр оног народа, кога је он сам, већ официр у Немца претворен, кои ће Србе као стоку муштрати. Das ist Wunde Fleck! Осим свију други рана.
Ја се надам, да ће наш славниј старац пробати с људма, које има око себе, радити, да се што на боље окрене. (видите за тај ће посао добар бити г. Ј. Живановић; ту је он на свом месту.) – Само мушки, слободно, па ако морамо пасти да паднемо као људи, а може бити да ћемо кадри бити и подигнути се. Страх ме је за наш честитиј народ, коме је идеа народног управљања у граници у живот ступила, да се неће каквој незгоди безазлено подврћи. Од такови корака треба га у овим околностима чувати. Јошт може све добро бити. Нити народи лако пропадају, нити се са народом посао тако брзо израђује. Време ће нам може бити скоро посао олакшати, а народи не еспапе време по годину по две – њему су столећа године. Судбина је нас кроз тамна и чемерна 3-4 столећа до данас сачувала – нећемо и неможемо ни сад пропасти. И најбоље рачунџије се забуне у рачуну. Дипломација и политика није 2 – пут 2 – четири. Ви сте умотрили, да ја доста лако очајавам, а сад видите да не очајавам. Не бојмо се, браћо, све јошт добро може бити. П.

У Земуну, 8. Марта. Овај час добисмо из Сиска вест од 5. т. м., да је огулинска регимента раздерала и сажегла нов устав, кои се онако бездушно са граничарском слободом титрати дрзну, хотевши граничаре и одсад за орудије немачке славе и величине да употребљава. Личкиј петиј батаљон нехте на војничку заповест у Италију да пође, него је, као што исто писмо каже, свога обрштара јако испребијао. И овде у Панчеву и Митровици појавило се велико незадовољство са наметнутим уставом, и сва је прилика, да ће неслоге између народа разни нестати, но да ће се сви против обштега непријатеља сложити. Какво је раздражење, да Бог да – да когод буде у стању јошт дуго мир одржати.

[JASON]

Писмо једног Србина граничара из регименте карансебешке Србину у регименти панчевачкој. Писано 8. Марта т. г.

Љубезниј брате М.
Знам да ви жалите на нас, што с вама не дејствовасмо за ослобођење од јарма у коме смо као сужни робови стењали, а и сад јоште, стењати морамо. Али брате љубезниј! ти бар знаш, да су наше, као и ваше, муке једне и исте, да и ми у срцу онако исто чуствујемо невољу нашу, као што и ви невољу вашу чуствујете. Да, ми много више волимо с вама, с браћом нашом пристати, с коима смо толико столетија заједничку несрећу делили, него с другима: о томе ћеш се уверити из обстојателства летошњег, кад је Раденко из Добре к нама са 50 момака прешао, да је сав Алмаш од Дунава па до самог Безовича с њиме пристао.
Да, љубезниј брате! није нас може бити сујета каква нагонила, да то чинимо. Дубоко у срца наша усађене столетне неправде дале су нам познати, да ми у дојакошњем, сваку искру благородног чуства потирућем стању, никако и нигда пропевати нећемо. Али бадава! Наша господа од регименте, која се ни за што друго не брину, но како ће свој трбух да намире, завараваху простиј народ наш којекаквим празним обећањама и ласкањем, испрва на маџарску страну, а после на немачку. Па и сад кад ваши јунаци протераше Маџаре из Баната, и кад смо се за цело надали, да ћемо се сајединити с вама, као што смо и пре били, под новоустановљеном војводином, - наша иста господа, која се изјасњавају да сада хоће само цара да слушају, навале са саветима и ласкањима, па најпосле и с претњама под строгом казни, да се неби овај народ никако упустијо у савез какав с вама, називајући вас бунтовницима! И да би већма у лукавству своме успели, то је г. обрштар са референтом 4/16 прош. м. публицирао у Карансебешу свима околним селима, а 6/18 већ је и овуда та публикација учињена, да је као бајаги цар уверивши се о тегобама граничара, у 5 следујући пунктова олакшицу учинио, и то:
1) Свакиј граничар, кои има у једној нумери два буквара, да је слободан оделити се;
2) Свака нумера, која више фамилија у једној кући има, а рада је да се подели, слободно ће јој бити, да свака фамилија може за себе собствену кућу имати:
3) Свима граничарима биће слободно са стоком својом у царске планине ићи на пашу безплатежно, но само ће чувати, по издати се имајући законима, да шуму не квари;
4) Граничари, кои су досад кулук безплатежно чинили,чиниће га унапредак за плату.
5) Граничари неће у напредак плаћати за стоку своју излаз – попашу.
После свега овога, објавио је регименти г. обрштар преко његови подчињени, да ће се ова регимента називати царска, и под самим његовим налозима стојати; да ће се житељи ове регименте звати Романи; даље, да се ни пошто не би усудили искати, да се с војводином сдруже, но шта више, ако би иј ко на то саветовао, да кажу, да они желе имати само цара за поглавара, а за војводу да неће да знаду итд. Ето брате! сад видиш, да се од ови људиј, кои наш простиј бедниј народ с којекаквим лажима за нос вуку, више живити неможе. – И као Јуда што је Христа продао, тако продају бездушници ови народ наш пре Маџару, а сад Немцу, јоште горем душманину, кои је простом народу нашем крв изсисао, у кога смо већ толико столетија пиштали. Па сад суди, шта може бити од нас, а ја невидим друго ништа, окром да, при свој верности према царству аустријскоме, опет остајемо робови, и ништа друго.
Тобож' су нам нека права подарили, а која су та права? Ја иј никако немогу другчије сматрати, него као једну сиграчку, коју деци дају да не плачу. Тамо за деобу фамилије начинили су два пункта, да се тобож' више у очима нашим види, да то је само један и истиј предмет, које је право и досада постојало, но само што смо до сад морали штацијонс-официру једну краву или што друго на поклон дати, које бајаги неће и у будуће бити. А тако је исто и са она три пункта. Јер ово је све ништа према вапијућим неправдама и тегобама, које граничари морају сносити. Зашто да се ми изван други људиј сматрамо? Кад се влада отеческом назива: зашто и нас не сматра оним истим очима, као и друге синове своје? зашто је нама маћија, а другима мајка? Зар смо ми једини за толику проливени крв нашу, за толике муке, које подносимо, заслужили, да до века као стока сматрани будемо? Веруј ми, брате, ово се више трпити не може. И у нама срце куца као и у другима. Кад су се граничари установили, дато ијм је право, да само границу чувају а да неће нигде на другу страну у војску одлазити. А сад нас вуку Бог те пита куда, - на све стране, где ијм само на ум падне, па кад наша браћа по свету тумарајући и на вишу заповест давећи друге народе изгину, онда нам населе Немце у наша лепа, обрађена и засађена, и нашом собственом крви искупљена места, те нам они на врат јашу. Тако шпекулирају с нама баш као и с каквим другим еспапом. Наши се граничари сатиру и у масама гину по свету, а Немци дођу на готово. Па ијм јошт обшта државна каса плаћа за школе цркве и т. д. А ми сиромаси морамо све сами да издиремо и границу о свом хлебу и о своме трошку да чувамо! Да не спомињем старија времена. Ми знамо, да су регименте граничарске, давајући за времена француског рата по један батаљон, дале: другиј, трећиј, првиј пут; после 4., 5., 6., 7., 8., 9., а неке и 10-тиј, и све је то сатрвено. И сад смо морали дати један батаљон, но дали смо два: првиј и другиј у Италију кои једва, како чујемо, ако је трећина жива остала. Ево сад иште се и 3-ћиј батаљон за Италију, а један је већ против Маџара одмарширао. Није ли ово јавно, да желе сасвим да са лица земног нас искорене, па да на гробовима нашим, са толиким сузама столетни беда и невоља орошеним, дрво среће немачке засаде? И опет јошт неки мисле, да ће после свега овога нешто боље бити од нас. Би ће да! би ће црна капа и сироти удовица доста. Овде код нас у граници једно село, које има 600 душа, сваке године мора да понавља по 30 солдатиј а понекад и више у војску, а у провинцијалу једна варош, која има 16.000, за 10 година не даје више од 22 момка, и ови плату вуку, и цар иј рани и одева, а граничари немају ништа од тога, него о свом хлебу служе, за своје новце одело купују – тако, да граница царство ни паре не стаје. Па најпосле видимо, да ће влада у провинцијалу спаинске кулуке сасвим да укине, а ми опет остајемо по староме! Ето каква нам је награда за толике труде и невоље наше!

[JASON]

Војводовина Србска

У Митровици, на концу Фебруара. Ми смо се дигли за слободу и за народност, против Маџара, кои нису хтели за то знати, и нас за народ, од њиовог народа особениј признати. Рат се заметну, те страдасмо и ми и Маџари. Но Маџари воде рат са Славенима против Славена, и зато, ако и изгубе, нису много изгубили, а ми ако и добијемо, нисмо се много помогли, јер је наш губитак, рачунајући и онај губитак у Славена маџарској војсци, много већи од од чисто маџарског. Маџари су свагда за слободу били заузети, али не за слободу народа, него за слободу аристократа и привилеговани каста. Лане у месецу Марту падне аристократија и привилеговане касте, и тако постане и маџарскиј народ слободан. Сад је дакле требало, да маџарскиј народ слободно почне дисати, а он западне у јошт веће зло, у рат. Шта је томе узрок? Што се нису могли до савршене идее слободе узвисити, да се ова и на друге народе, с њима живеће, распростре, и што нису могли увидити, да онде неможе обстати слобода, где ма најмање неслободе и неједнакости има. Маџари су се укртожили били у тој мисли, да морају бити господари, а други народи с њима – њине слуге, али се та шпекулација неда удејствовати. Где ијм је сад оно господство, које су имали? Пропало ијм је све. Но покрај њи ево и ми пропадамо, јер кад је изишао глас слободе, надали смо се другом чему, него што нам се сад на небу немачке политике указује. Она шири своју мрежу на далеко, да све народе стави под пређашње самовољство и тек што нисмо и ми повикали: 'Боже, ослободи нас такве слободе!'

У Руми, 5. Марта. За дивно је чудо, како немчадија овдашња од неког времена нос диже. И гле! На што се ови уздају. Један коловођа њиов, кои се досад ни жив показивао није, овако се некиј дан међу осталим изрази: 'Сад већ небојимо се Раца! У Каменицу дошли су са дугачким сабљама да суде рацкој господи; у Тамишграду је Рукавина, само јошт Виндишгрец фали, па да видимо шта ће бити од рацког патријарха и војводе!' Бог и душа, како се ови још и сад спремају, да до иста дође, ми би с њима имали више посла него с Маџарима. Немчадији овој баш се уговети неможе. У мађистратима дали смо ијм првенство и опет ијм је све неправо! Кад се о војводи реч поведе, мргоде се, као да ијм је војвода србски највећи непријатељ. – Нама је добро познато, немачка господо! да је вама тешко опростити се старе госпоштине. Али свачему има лека. Исплачите се сити, као Адам за рајом, кад то учините, онда се добро промислите, да сте и до сад неправедно у нашем отечеству над нама господарили; ако вам то не одлане, а ви побрините се да србски научите; па ако вам то тешко пада, а ви маните се србски ови покрајина, где ево по другиј пут србска пролива се крв за народ, језик и олтар србскиј. Опростите се, велим, које вам је, као што исповедате, немило, - потражите места праотаца ваши – тамо вам господарити нико некрати, а богме овде вам је, као што видите, рок изишао, и ја вам добар стоим, да вам у томе послу нико протестирати неће.

[JASON]

У Панчеву, 5. Марта. Новине 'Ново Време' од 9. р. Марта повторавају простодушно разлог 'Југославенски Новина' у предмету затвора једног шпијона, и ухваћеног једног Кошутовог писма, где се подмеће, да Кошут позива Турке, да нападну аустријске Србље. Ова подлост изилази из оне исте фабрике, из које изилази наименовање Стратимировића за хрватског бана и србског војводу. Будући да отачаском правителству није за руком изишло превући Турску у свој сајуз против Славена аустријскиј, оно је веровало, да ће истиј резултат добити, ако наведе Славене против Турске, и ето зашто тражи да даду таковиј значај ухваћеној кореспонденцији. Чрез лаж о Стратимировићу хотели су Јелачићеву верност прама круни узгрејати, која је оладнила после четирикатног сметнућа, и његовог хрђаво-позлаћеног робства у Пешти. У толико, у колико се ова кореспонденција може представити за праву ил' лажљиву, - она је у себи садржавала писмо ђенерала Дембинског, где он понуђава своје посредствовање између Маџара и Славена, сугласно оним условијама, која је положијо маџарском правителству, које мора гледати своје некадашње поданике славенске, као своје искрене сајузнике. – Она осим тога у себи садржава позив на Србље, да би своје препирке са Маџарима мирно уредили, са обећањем, да ће се уважити праведне жеље Србаља. Ово је дакле што траже да зауставе само оно помирење, које би поштедело поток проливене крви на хасну трећег, кои је интересиран у овој борби, ово је што траже обманути чуства, да узбуде већма једног против другога, и удруче све, кад већ једанпут буду ослабљени. Ето доказа за христијанско чуство, које одржавати намарава се – у Риму. Они намеравају свом силом покренути напрезања Славена са оног пута, кои су ови за добар нашли и увидили. Они хоће да имају повод, да освоје ратом Србију и Босну, и сва средства би ијм добра била, која би водила овој цели. Срећа, што Славени подунавски нису више деца, која се варати дају каквом обсеном званичном ил' приватном, но које ништа друго није но једна дебела лаж.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Хрватска и Славонија.

У Загребу, 26. Фебруара. Јутрос нам дође устав у готовости! Он је страшно побуђење овде изазвао. Нико живиј није с њиме задовољан. Граница није саставниј крај тројне краљевине, она не подпада под власт банову – него министарству, централној власти, да јој робује, служи, да буде ергела солдачке! То је правда, и равноправност! Аустрија није могла оштрији нож у наше срце ринути, него нам је овај не наравниј устав наметнула. Није то устав, него путо, ком се народ наш окива. 'Да му буде счастљив конац!' – Сво је наше уздање у Јелачића-бана, сви на њега очи упиремо! Да ли ће му блага душа допустити, да народ наш тако раскида? – Видићемо, хоће ли се сада борити за 'целокупност народа свога,' као што се борио за 'целокупност Аустрије!'

У Карловцу, 2. Марта. Добили смо и ми октроираниј устав, којему никакве радости и поштовања изјавити неможемо, нити нам се хоће. Овако незадовољство и даље се простире, па ће бити и код нас свакојака поремећења. Данас нам стиже глас, да се петиј батаљон Личана побунијо и неће да иде у Италију као мува без главе. Побуна ова Личана таман се слаже са октроираним уставом!

У Загребу, 4. Марта. Јуче се у овдашњој саборној цркви обдржавало Te Deum, и тамо су присуствовали од цивила само деветорица, од кои ћу да напоменем: Летулаја, банског наместника, другог Летулаја, Шрабца, Краља, Зденчаја, Куковића и т. д. Ови су се заједно са бискупом Хауликом на октроираниј устав заклели. На част ијм устав и јучерања молитва! Граничари нису били на том 'торжественом' богослужењу. Солдати од Есте, кои су парадирати морали, дрктали су као да иј грозница спопада; а стојећи овде топови били су наперени и танетима набијени, чекајући ако се што појави, да начну грувати. Дакле жалостниј Te Deum, кои су обдржавали као да сарањују устав и све намере! Они су по заповести обдржавали Te Deum; али са великом страхом и трепетом, да неби наши огорчени духови уздигли се и растерали шварцгелбске свечаности!
Хвалио се наш госпон Фрањо Кулмер, садашњиј министар, да је он припомогао, те се граница одели и министарству приложи; будући би Хрватска много опаснија но Угарска постала, кад би оружану силу у рукама имала. Јест, Кулмер мисли, да је октроираним уставом на дебелиј колач сео, и мисли да су у Хрватској духови клонули и укочили се; но није тако, већ напротив; сад су се како треба духови запалили и сад може свашта следовати; а то може бити, да је жеља и Кулмера, да би се више могао ширити, те тако напућује министарство на танак лед! – Устав је прерано изникао, па ће га ова сурова зима једним јутром загристи, да му више трага бити неће. – Кулмеру ће илинска запара на брзо одузети и душу и тело, па ће се обрћати као враг у мало воде! – Пословица вели: 'што ко чинијо, оно му и било.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Загребу, 5. Марта. Данас се овде гласа, или управ о томе се настои, да се депутација бану пошаље ради известија, шта он мисли о овој конштитуцији октроираној и шта да се предузме? – Из Маџарске разни гласови стижу. Војска је царска код Солнока страдала: пало је 10 сами официра и преко 400 војника; изгубили су 4 топа, сву багажу бежећи у непријатељским рукама оставили. Дембински је послао све приватне и друге заробљене свари Виндишгрецу, да поврати чије је што. Граничари нису хотели бити код Солнока, и зато Виндишгрец пошаље бана к њима, и кад иј запита: 'Шта вам је браћо?' одговоре: 'Ми нећемо свуд да предњачимо, а Швабе за нашим леђима пландују, и за то још и плаћу потежу.' Лепиј нам се дух у граничарима развијати почео и ми ћемо по мало к нашој цели доспети. Живили граничари!
Немци се радују октроираном уставу и подигли су уши, као зечеви; но брзо ће смотати краке, па ће без обзира кроз маглуштину тражити Вранквурт. Немци, па и неки други, говоре, да ми неможемо сами себи помоћи; нека се они нестарају за нас, како ће нам бити и нек' нас нежале. Ми од њи ништа нетражимо – но нека иду с милим Богом и одговарају за велике дугове, које нису кадри нигда исплатити! Они не само да нам ништа непомажу, но огулише и понесоше сву нашу сиротињу у својој неситој просјачкој торби! Наша крв се пролива, а не немачка; ми гинемо на све стране, а Немци једу наш хлеб, паше се кроз нашу границу и држи се свакиј да је царев наместник. Но нека знају, да пашовање већ престаје; могу јошт свакојако проћи.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Далмација и Истрија.

У Пасману, у недељу православија. Прошасте године месеца Септембра 2. изишао је један декрет N⁰ 5692 ф. 1302 од министарства просвештенија у Бечу, у ком између другога у I. §. овако од речи до речи говори: 'У народним школама, мора се у будуће деци предавати настављеније на њиовом матерњам језику. Ово се мора одма почети, ако неби к тому препјатствовало качество учитеља или ученика, и у противном случају имају се одма употребити нуждне наредбе к испуњавању ове мере, тако да она с почетком предстојеће школске године 1848/9, где неби на путу била неизбежима препјатствија, приведе се у дејство барем за мале школе, и у првој класи већи школа.'
По сили овог декрета, которско обштество, где осим чиновника ни једног Италијанца нема, пође код бискупа, и кажу му, да они хоће школу на матерњем језику. Бискуп по имену Лучић-Павловић одговори ијм: 'Наш је матерњиј језик италијанскиј!' Шта су пак други бискупи одговорили, позивам Вердољака Имоћанина нека дође прочитати у Задру; он зна где треба.
Да су у једном граду многи од народне страже, баш онда, кад су са ексерцирања дошли, викали: 'morte agli Slavi,' а други сви мучали а не да су се противили, следователно ваљда оне речи одобравали, то је цела истина. Да су у другом граду претили Србима, да ће иј све побити, то је већ одавно познато. И ово су Вердољакови католици чинили, кои се, чини ми се, не држе јеванђелски Христови речиј, где се говори: Љуби твога искренога; а ко је мој искрениј? Без разлике свакиј човек (Лук. гл. 10. сх. 30. и пр.); него се држе некакве секте, од које је и Вердољак, кои би хотели да нема друге вере на свету осим њиове.
За мало ономад непобише Србе на једном месту при мору у граду, и ово ће рећи Вердољак да није истина. Шта су јадни православни у Далмацији под Лилијенбергом препатили у оно доба, кад се унија на силу уводила, и шта је папскиј бискуп у Шибенику онда чинијо, то је уписано као најбесомучније гоњеније у историји србске православне цркве.
Један опет лане бискуп, арцибискуп, шта ли је?, истера свога клирика из семинарије само зато, што је почео србски учити. И ово су све наша браћа! Ово су наши ближњи! Што они нама желили, то њима Бог дао.
Оволико зазад на онолике бљувотине Вердољакове, с коима је опоганијо газету задарску. А да је више памети имао, мање би речиј просуо. Ја видим, да сам наступијо на аспида и на василиска, и на змију и на скорпију, но уповање моје Бог. Ја се не дичим мојом науком, као Вердољак својом.  Проигуман Далматинскиј.

[JASON]

Угарска. Царска војска, како новине 'Пресе' пишу, овако сад стои: Такај је заузет бригадом г. м. Геца, Мишколц г. м. кн. Јабланског; ф. м. л. Шлик стои са својом бригадом код Јегре, а одатле до Салнока сакупљена је велика војска; бан је са своим гл. станом прво био у Цигледу, а затим у Кечкемету, а фелдмаршал је у Будиму. – По известијама из Пеште од 12. Марта, Маџари су се опет преко Тисе одвукли, а житељи Солнока за своје повторено вероломство казњени, јер је, како кажу, поводом њиовог издајства царска војска овде и код Каполоне потучена била. Поред тога несрећа се ова приписује и несмотрености војсковођа, због чега су ђенерали Каргер и Деим у неповерење пали и под суд стављени. Ф. м. л. Врбна биће пензијониран, а ђенералу Хартлибу одузета је команда. Код Каполоне била је страшнија и погибелнија битка него код Солнока. Ту је до таквог окршаја дошло, да су се ратници и с једне и с друге стране у коштац хватали и били. Од Маџара је погинуло 400, а од царске војске 1200, као што полузваничан лист 'Фиђелмези' јавља.
У Пешти невлада најбољиј дух, те се нова пештанска цитадела на врат на нос утврђује и оружа. Кнез Виндишгрец издао је на житеље Угарске проглас, где између осталога ово вели: 'Коловође буне неће само Угарску, него у сајузу са своима приврженицима сву Европу у анархију да баце; они проповедају слободу, једнакост и братство, а при томе најсветија права човечества, моралност, свакиј напредак, свако стање, свачије имање очевидно ногама газе. Крепке су мере потребне. Ја ћу иј извести. Ко се моме делу противи, тај ће бити уништен.'
По мађарским новинама 'Фиђелмези' на јужној страни пештанске жупаније у Шолту побуне су се појавиле у интересу Кошутовом, тако да сељаци у друштву хонвидаца почеше већ близу Пеште појављивати се, и цару верна села узбуњивати; зато против ови чета послата је била војска са две стране, од Дунава и од стране Кечкемета. Кад је царска војска у место Дунавечиш стигла, сељаци са хонвидцима ватру на њи  просуше, но она са гранатама село запали, и освои. Главније сељаке су похватали и тако у оном крају све се умирило, но по другим странама једнако јошт чете Кошутове узнемирују оближња села. – У толанској жупанији налазе се многи Кошутовци, кои народ узбуњују; говори се, да ђенерал Перцел и К. Баћани овде ландштрум против царске војске устројавају. – У поменутим новинама у уводном чланку један великаш маџарскиј своју за Кошутом блудећу браћу моли, да ступе једанпут на поље помирења и изравнања, то јест да Виндишгрецу у том смислу једно прошеније поднесу.
Најновији 'Филђемези' јавља, да се Јелачић-бан из Кечкемета повратијо у Пешту, и да је тамо нашао много оружја и у једној цркви батерију топова сакривену. Ђенерал Хамерштајн долази из Галиције са 10 батаљона царској војсци у помоћ. Из тога се види, да ова најбоље не стоји. – Као што исте новине јављају, на границу Ердеља долазе 12.000 Козака. – Друге опет новине пишу, да је Дембински оставијо команду маџарске војске, па ова да је предана Гергеју. – Судећи по новинама министеријалним – између кнеза Виндишгреца и министарства аустријскога наступило је неко неспоразумљење; у чему се управо састои, за сада није могуће сазнати.